Мајка Мару ситно плела,
Од петоро, деветоро,
Плетући је сјетовала:
„Чујеш Маро, кћери моја!
„Кад ти пођеш дол' у поље, 5
„Дол' у поље. дол' у коло.
„Не ватај се до Томаша;
„Томаш момче нежењено,
„А ти Мара неудата."
Мара мајке не слушала: 10
Она оде дол' у поље,
Дол' у поље, дол' у коло.
Увати се до Томаша.
Томаш колом узмахује,
А на слуге намигује: 15
Прикучите коње колу,
И алата и дората.
То се слуге досјетише,
Прикучише коње колу,
И алата и дората; 20
Томаш узја на алата.
Мару баци на дората,
Пак се ману преко поља,
Као зв'језда преко неба.
Кад је био накрај поља, 25
Томаш Мари говорио:
„Вмдиш, Маро, суви јавор?
„Онђе ћу те објесити,
„Вране ће ти очи пити,
„А орлови крил'ма бити." 30
Стаде Мара јаукати:
„Јао мени и до Бога!
„'Вако било свакој друзи!
„Која мајке не слушала."
Тјешио је Томаш момче: 35
„Не бој ми се, Маро моја!
„Није оно суви јавор,
„Већ су оно б'јели двори:
„Онђе ћеш ми љуба бити,
„Онђе ћеш ми дворе мести." 40
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891, стр. 297-299.
