Коштана/Други чин
Собина, предграђе врањско. У пространом дворишту воденица од трошних зидова, побелелих од брашна. Око ње, већ зарасли травом, разлупани и трули воденични каменови између којих се види јаз воденични, у коме прска и шуми вода. Спроћу воденице кућица са доксатом. На среди дворишта »ћутук« и камено корито од старе, пресушене чесме. На капији стоји обешен фењер, који заједно са месечином осветљује воденицу и око ње тамну гору, чија се дебела, мрка кестенова стабла црно оцртавају.
Из даљине почиње да допире свирка и песма.
На степеницама од кућице седе Марко и Магда, ослушкујући.
Свирка и песма бурнија и све ближа. Почиње да се разабиру дахире, звон чампара и песма:
Т’нке пушке фрљаше.
МАРКО
(одлази ка капији и враћа се радостан):
Газда, газда!
МАГДА
(полази ка капији): Који?
МАРКО
Млад, млад!
МАГДА
Слатко моје дете, сећа се оно даде своје!
Уз песму, свирку, улазе Коштана, Стојан, Салче, Гркљан, и остали.
КОШТАНА
(певајући и играјући):
Т’нке пушке фрљаше.
— Ја не жалим снагата,
Жалим срмали јелек,
СТОЈАН
(Магди): Дадо, Христос воскресе и срећан ти дан! Али, да се ти не љутиш што ја овако долазим?
МАГДА
(грли га): Чедо моје! Па ти си нам газда, синко, шта ми против имамо.
МАРКО
(љубећи Стојана у руку): Срећан ти дан, газдо.
СТОЈАН
(показујући на кућу): Тамо! Унутра! Код даде! И њој је сада Ускрс и светао дан. (Грлећи Магду): Ово је моја друга мајка, њезино сам млеко сисао.
МАГДА
(разнежено): Слатко моје дете, како ми оно све зна. (Раздрагано Коштани): Певај, кћери! Певај, и баба има бакшиша.
САЛЧЕ
(Коштани, која гледа око воденице у дрвеће, гору): Коса ти се замрсила. (Оправља јој косу и одело.)
КОШТАНА
(забацује косу): Нека се мрси! (Магди): А, је ли, тетка... (Показује на гору.) Шта је тамо? Гора?
МАГДА
Гора, кћери!
КОШТАНА
(радосно се уноси, да што боље гледа у гору): А је ли то та гора за коју се пева: да је голема, пуста, тамна гора?
МАГДА
Та је, кћери.
КОШТАНА
(пропиње се на прсте, да би, преко зида, могла што боље да гледа. Дубоко удише и мирише): Ала мирише гора! (Магди): А је ли то та, тетка, гора, што по њој некада комита чету водио? И многе мајке уцвилио, расплакао, у црно завио, а највише мајку Јованову? Сина, јединца, Јована јој заклао. Па... мајку, оца, сестре, све их натерао да играју и да певају. — Отац играо и плакао:
Ти си ми, синко, првенац!
И мајка плакала:
Ти си ми јагње ђурђевско!
И сестра плакала:
Ти си ми цвеће пролећно!
(Узрујано): Је ли то, тетка, та пуста, тамна, голема гора?...
МАГДА
(бришући очи): Није, кћери, није! Није то та гора! А немој ту песму. Друго, весело певај! »Лошо је« да се сад плаче.
СТОЈАН
(са чардака): Кошто, песму!
КОШТАНА
Коју?
СТОЈАН
Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе...
КОШТАНА
(зарадована): Ех, зар баш русе косе?
СТОЈАН
Русе, меке, још не замршене!
КОШТАНА
(пева):
Имаш русе косе, Мирјано!
Дај да ги мрсим ја,
Дај, Мирјано, дај, дај!
МИТКА
(Марку): Је ли тој Хаџи Тома, бре?!
МАРКО
Није он, газда Митко, него је млади газда.
МИТКА
(забацује узду коњу о врат): С’г ће батка да се врне. Неће много да ми те остави. Тики, само да надзрнем. (За себе.) А и много нећем јоште да живим! Четири, три, две — највише још половин годину. У јесен, слунце кад почне да капнује, т’г ћу и ја да си умрем. Заједно, ја и слунце ће си идемо! (Чује се коњски бат и рзање.) Ја! Зар те је жал, бре, за мене? Ех, Дорчо! Хоћеш шићерч’к. Има батка за тебе. (Вади из појаса шећер и пружа коњу.) На, Дорчо! На, синко!
КОШТАНА
(пева на чардаку):
Имаш чарне очи, Мирјано!
Дај да ги пијем ја,
СТОЈАН
Дадо, умрех ти!
МИТКА
(оставља коња кога Марко одводи и пење се чардаку, набијајући фес на очи):
Ех, Коштан, бре! Жива рано, бре! (Плачљиво.) Плачи, Митке, плачи! (Трза се.) Али не! С’г на овај дан ни лоша мисал не пада, а камо ли слуза. С’г на Воскресеније гора и вода се весели. Тики ја сам си нешто много жалан. Од гробје идем. На побратима свећу запали, па зар се много ражали? Половин човек бидна! И још к’д њу чујем, њојну песму и њојно грло — ете, дори пупак ме заболи. (Пење се на чардак. Бесно Салчету): Салче, стара ђидијо, мори! Видиш ли? А »наше« к’д беше? К’д ми овакој млади и убави бесмо? Свири, море, и пој, зашто ће те убијем? Ће те закољем, само да те не гледам тако стару и збрчкану. Де, онуј нашу, стару, мекамлијску: како за младост и лепотињу срце гори и изгори...
СТОЈАН
(посрћући, силази са чардака и таре уста): Уста ми изгореше!... Ох!
КОШТАНА
(силази за њим; и брижно око Стојана): Болестан си? Да не свирамо и не певамо више? Хо ћеш, а?
СТОЈАН
Дај да те убијем!
КОШТАНА
Зашто?
СТОЈАН
Зато... зато што те волим, а не смем да те волим.
КОШТАНА
(срећна, изненађена, грца): Не, Стојане! Немој да ме...
СТОЈАН
(упада): — лажеш! Ах не лажем те, Кошто! Све бих ти дао. А и сада, ево, све да ти дам! (Вади сахат, кесу, ћилибарску муштиклу.) На!
КОШТАНА
(одбијајући): А не, не! Нећу то од тебе! Нећу од тебе новаца! (Са свога врата одвезује низу од дуката и даје му.) Ево ја... ја ћу теби да дам.
СТОЈАН
(грцајући): Уста ми дај! (Привлачи је.)
КОШТАНА
(трза се, одриче главом): Ах, не!
СТОЈАН
(руком за њена прса): Груди!
КОШТАНА
(бежи ка матери): Аман, не!
МИТКА
(са чардака): Гркљан, Коштан куде је? Викај гу, бре, и свири ву да дође и да ми поје, зашто ако њума нема, све ће да ве потепам! (Устаје, силази са чардака.) Нећу више овде. Овде ми на старо, на мољци мирише. У башчу, на ава, на зеленило искам! (Асану): Асане бре, уз њума ли си једнако? И оца, и мајку, и кудељке и све газдинство остави, сал уз њума да си! Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема. Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани):
Пој бре, Коштан!
КОШТАНА
(предусреће Митку певајући):
Катинке, лепа девојке.
МИТКА
(бацајући новац Коштани у њено дахире): На! (За себе.) Ах, мој брат никад срећу да не види што ме ожени, зароби... Зар сам ја бре бија за жену? (Гледа у Коштану.) Ово је, ово било за мене... Ах, брате, ти мене ожени, зароби и врза, а тебе Господ! (Загледа себе.) Зар ја с’г овакав да сам? Еве: и чакшире, и појас ми се см’кнује! Снага ми већем хаљинку не држи. (Случајно поклекне. Пркосно се исправља. Испружа ногу и лупа њоме.) Коско, зар већ остаре, те се већ тресеш? (Окреће се Циганима, бесно им претећи јатаганом.) Гркљан! Салче! Овам’! Зашто с’г ћу све да... (Седа, за ваљује фес, раздрљује прса.)
КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ
(седају подаље од њега понизно, збијено).
МИТКА
(мрачно): Свирите ми!
ГРКЉАН
(уплашено): Шта, газдо?
МИТКА
(још мрачније): Жал, бре, да свириш. А како мој жал нигде — нигде докле турски хат иде — нигде га нема!
СТОЈАН
Кошто, песму! Глас твој! Само твој глас! Марко, вино! Вино, сву младост да испијем! (Грли Митка.) Ох, бато!
МИТКА
(болно): Беше моје!...
КОШТАНА
(тражећи бакшиша, долази до Митке певајући):
Што те даде врло на далеко,
МИТКА
(руком је зауставља даље од себе): Потамо. Не приоди ми! А бакшиш? Даћу... Јер... — Ах, мој брат никад срећу да не види што ме одоми, ожени... Што ме не пушти да идем. У свет да си идем. Тики, кој што прави, а он: »Митке, дом, у кућу да седиш, жену и децу да гледаш. Не скитај се, бре, и не крви, зашто ће те, можда, убијев!«... А кога да убијев? Мене ли?
ГРКЉАН
Ех, зар тебе, газда? Тај се још није...
МИТКА
(упада бесан): — родија! И неће да се роди. Зар мене бре да убијев? Мене? Што ги још у турско време, по Скопље, Солун, Серез, куда ме онај мој брат праћаше по трговину... и т’г, све што од турску веру и по царски друм нађешем, све терашем испред себе... И паше ми се склањашев...: »Митка је тој, викав, на чорбаџи-Арсу брат!«... Па зар мене да убијев... Тики, па и да ме убише! Зар је овој какав живот? (Набија фес. Тешко, горко.) Ех, Стамболке Реџеповице, мори, жална песмо моја! Стари Реџеп на пут, а ја куде њума. Циганка ме води. Циганка на капиџик остаде да чува и пази, а ја куде њума, горе у одају. И тој хајдучки! Нога да не шушне. Ноћ паднала, месечина се спустила, а она, Реџеповица, чека ме. Легла на душеци, гола, млада, капка... Снага! Да цунеш, па да се заплачеш! Руке више главу фрљила, косу црну, филдиш, расипала око себе и — чека ме! Гледа у врата, гледа како би ме одма, још од праг, с’с своје пусте црне очи опила, изела... Гледа, чека ме, и поје:
Беш и ал, беш и алма!*
(Устаје. Коштани): Туј, Коштан, и само туј песму да ми појеш! Минтан да скинеш; руке горе, више главу...
СТОЈАН
(прекида га): А, не тако, бато! Срамота је! Мати јој је ту, отац, ми...
МИТКА
(раздраган, занесен): Немам ја, бре, лошу премислу на њума. Татко могу да ву биднем. Тики — Мило ми! Душа ми још, бре, иска. (Болно Салче* На раф има десет јабука, пет за мен, пет за теб ту): Салче, ти ме знајеш? Знајеш ли, Салче, »моје« какво беше? Ти бар кажи! А, Салче?... (Посматра је.) А и твоје, беше много! Него с’г и ти остаре, испече се. (Одбија је руком.) Тргни се у страну, да те не гледам, зашто кад тебе гледам, мислим много на себе. (Окреће се Коштани): Коштан! Де, пој! Бакшиш? Кеса? Еве на!... (Вади и баца јој новаца.)
САЛЧЕ
(Митки): Други пут ће она то, Митке, други пут!
КОШТАНА
Али оваква да сам. Да не скидам минтан.
МИТКА
(бесно, горко): Не! Минтан да скинеш, те груди да ти пуцав. И руке на горе да дигнеш, косу на све стране, те као она, Реџеповица да си. Али да ме не гледаш, јер много мука ће ми падне. Она, Реџеповица, ће ми се упије у памет и ће се разболим. Боловаћу. Недељу дана мртав болан ће да биднем за њума... Не ли ме издадоше, потказаше? Дремка ме ухватила на њојно зрело, бело, грло, а стари Реџеп из долап, куде се бија сакрија — с’с јатаган на мене полетеја. Она видела, писнала, брго од себе свилену кошуљу скинала — и држ за јатаган. А нож, знаје се, свилу не сече, те ја тако жив... А њума, после, живу гу у врећу врзали и у Мораву фрљили. (Устаје, бесно вади јатаган.) Свирите ми бре, и појте, зашто... (Салчету): Ти ли мори, вештице, не даваш! Овамо ти! Овам! Ти ћеш да ми играш и да бајеш! С’г те сву на паран-парче исеко! Ти ћеш, старке, по јатаган да ми играш и да бајеш, као вештица у некрстени дни што на снег и на месечину игра. И ти ћеш такој! Овамо ти! Овамо, вештице, овамо коске старе да ти растресем.
Утрчи Марко.
МАРКО
(уплашено): Газда, хаџија стари!
СТОЈАН
(ђипи уплашено): Отац! Шта ћу му ја? (Полази капији, да је затвори.)
САЛЧЕ
(зауставља га): Не, синко, отац ти је!
СТОЈАН
Шта ћу му ја сада? Шта ћу... Шта ме тражи?
КОШТАНА
(зауставља га): Немој, Стојане! И ја те молим!
СТОЈАН
Па баш због тебе — нећу. Јер знам да ће он сада све на тебе! За све ћеш ти бити крива.
КОШТАНА
Неће, неће! Само ти немој!
Чује се бат коњски, хрзање, звек дизгина.
ТОМА
(иза позорнице виче): Марко!
МАРКО
истрчи. Сјахивање.
Улази Тома.
МАРКО
му остраг, понизно, исправља изгужване чакшире и колију.
ТОМА
(унезверено, не могући да дође себи): Па?... а?... То? То? (Окреће се Митки.) Аферим, Митке! Тако! И ако си старији, отац да им будеш, и онда да их поучиш, одвратиш, а не ти још први међу њима... Аферим! (Устреми се Магди): А ти? Тако ли се стари газда поштује?
МАГДА
(понизно): Ох, газдо!
ТОМА
Тако ли се мој хлеб једе?... Него као велиш: »стари газда стар је, умреће, а ми младога да чувамо«. А, то ли?
МАГДА
Ох, газдо, зар ја? Ја! Магда твоја...
ТОМА
»Магда моја, воденица моја«... Па кад је све моје, шта ће ово овде? (Марку):
Пушку!
МАГДА
(пада пред њим): Газдо, газдо...
ТОМА
Пушку, па све да убијем! Све да запалим! Ни кога да не видим, никога да не гледам! Све да...
МАГДА
(вије се испред њега): Не, газдо, не!
ТОМА
...Никога! Син?! — Синуле муње, па у чело! (Стојану): Кући, бре! Бар да те не гледам!
СТОЈАН
покуњено, и гологлав, одлази.
МАГДА
(понизно Томи): Немој, газдо! Не љути се толико!
ТОМА
(бесно): Како? Да се не љутим? Шта сам ја?
МАГДА
Газда! Газда! Стари, мили, слатки газда! (Љуби га у руку.) Немој, газдо! (Показује на јело, пиће.) Седни!
ТОМА
(згрануто): Још и да седнем?
МАГДА
(преклиње, моли га): Седни те с тобом у кући срећа, благослов да ми седне! берићет, благота с тобом у кући да ми заседне. Седни! Окуси! Само хлеб, со!
МИТКА
(Томи): Седни, седни! Зар не знајеш да се не ваља, да је лоше, кад се на овакав свети и велики дан дође, па да се не седне, не окуси хлеб, со... Зар ја да ти то казујем?
Зашто си хаџија?
МАГДА
(покорно): Берићет, газдо, и благота од стоке дами с тобом у кући заседне и да се умножи.
ТОМА
(ломи се): Ех, молите Бога, што је овај сада свети благи, Божји дан. (Прилази побожно и седа за софру; строго.) Хајд, дај, али брзо!
МАГДА
(срећна подмеће му јастук, нуди га јелом, вином): Узми, газдо. Окуси што Бог дао! Немој, на овај свети, Божји дан! (Пружа му чашу.) Окуси, газдо!
ТОМА
(крсти се, узима чашу): Ех, Магдо! (Пије.) Него хајд! Хајд, срећан ти дан и Христос воскресе!
МАГДА
(љуби га радосно у руке): Ваистину воскресе! Ох, хвала, слатки газдо!
КОШТАНА, САЛЧЕ и ОСТАЛИ
(хоће да иду.)
МИТКА
(зауставља их): Стој! Куде ви?
КОШТАНА
(показује на Тому): Љутиће се...
МИТКА
Овамо, ти! Мене гледај! Ја овде... Пој!
КОШТАНА
Немој, немој, газда Митке, па после хаџија да се... (Показује са страхом на Тому.)
ТОМА
(презриво): Шта »хаџија«? Шта ја имам на вас? Занат вам је то. Можете. Отпевајте... Бар џабе бакшиш да вам се не да.
МИТКА
(Коштани): Ти само пој! А кој на тебе руку дигне, ја сам овде!
КОШТАНА
(почиње песму):
Девојку удава...
Ем је дава,
МИТКА
(прекида је): Нећу теј старе, теј мртве, хаџијске песме! Друго!
КОШТАНА
(пева):
Како тебе, Дуде, нигде нема,
Ни у Турско, мори, ни Каурско.
Запали ме, Дуде, изгоре ме,
Направи ме суво дрво,
Суво дрво јаворово.
Од дрвета ситан пепел,
Од пепела мирис сапун,
Па с’с њега да си мијеш,
МИТКА
(Коштани): Е с’г деде онуј: Како к’д Куманово чума би, к’д се луди и бесни Стојан загледа у Стамену, од ујку сестру, па или град да пали или Стамену да узме. И три дана цркве затворене, три дана чаршија затворена. Стамена кука и моли:
Где се је чуло, разбрало,
А он, пусти и бесни Стојан, одговара:
Стамено, сито пролетња,
Стамено, зрно бисерно,
Јеси ли чула, разбрала:
Ситно камење број нема,
Дубока вода брод нема,
Високо дрво хлад нема,
ТОМА
(за себе): Да, јест, зна се: лепота доба, род, старост нема (трза се. Марку): Марко (даје му новаца показујући иза себе на Цигане), подај им, и дајте им да једу и да пију. (Гордо): Јер не сме да се каже, да је неко са Хаџи-Томиног имања отишао гладан и жедан.
МАРКО
(дајући Салчету новац): Од хаџије.
САЛЧЕ, ГРКЉАН и ОСТАЛИ
(ослобођавају се, разузурују се и почињу да свирају.)
ТОМА
(прекида): Доста, доста.
МАГДА
(доноси у једној руци тепсију, послужавник, са разним јелом а у другој руци бокал. Меће на софру поред осталог јела и пића и нуди понизно Тому): Не љутиш се, газдо, више онако на мене?
ТОМА
Па Магдо, како...
МАГДА
Немој, слатки газдо, немој да се љутиш што смо младога газду... Ти знаш да сам га ја дојила, па да ми је он као друго моје дете. Знаш колико сам те служила па ми никада реч не рече а камо ли да се наљути.
ТОМА
(мало топлије): Јесте, Магдо, верно си ме служила.
МАГДА
Служили смо, газдо. И сада те служимо. Живимо у твојој кући. И ево колико те волимо и поштујемо. Знамо да ћеш нам, као сваке године тако и данас, на овај велики, Божји дан, доћи. Па целе године чувамо за тебе ево ове крушке »масларке«, што знамо да их волиш, а ево и јабуке. Све су руком биране. Ево и вино што је за тебе Марко цедио, без петељке, све зрно по зрно.
ТОМА
(одобровољен, пружа руку Марку): Хвала, Марко.
МАРКО
(љуби га у руку): Хвала, газдо, и срећан ти празник!
МАГДА
(нудећи га): Узми, газда. Све је исто оно што си волео када, као некада, лети по месец дана овде дођеш да се разонодиш и проведеш.
ТОМА
(сетно): Да, као некада. (Падне му поглед на пресушену чесму): А ћутук, чесма пресушила?
МАГДА
(извињавајући се): Јесте, газдо. Ове године сасвим пресуши. Шта нисмо чинили. Али не иде. Горе, у шуми, извор му није више чист. Почео је да се меша са земљом и трулим лишћем. Није више онако јак, силан и чист као оно када га ти пронађе и спроведе овде у чесму.
ТОМА
(сетно, више себи): Да, да, заједно са мном и он се пресушује и поземљује.
МИТКА
(Коштани и осталим): Свирите бре и појте већ.
КОШТАНА
(пева):
Кад те је мајка родила,
На шта је оком гледала:
Да ли на сунце сјајано?
Или јабланче танано?
Бре гиди, џанум, Стојанке,
ТОМА
(први пут се окреће Циганима. Строго, зналачки посматра Коштану, себи): Силан глас... Али доста.
КОШТАНА
(продужава песму):
У тија џанфес шалваре,
Где тихо минеш по дворе,
Како јеленче кроз горе.
Не знајем ништа за себе,
Бре, леле, леле момиче,
Момиче, зумбул девојче,
ТОМА
(узбуђен, узрујан): да јест... Јест...
КОШТАНА
(наставља):
Две тамне очи, две ноћи,
Каил сам много на тебе,
Ја да те водим за себе,
Па куд ми мајка живује,
Да ми те она милује,
Да живиш како гидија,
Да гучеш како кумрија,
Бре, леле, џанум, Стојанке,
ТОМА
(грчевито чупа колено): Не тако, не толико силно... Доста, доста...
КОШТАНА
(још раздраганије):
По Србија и по Маћедонија,
Печалил сам меке махмудије,
Како тебе, Ђурђо, ја нигде не најдох.
Ој појдох доле, појдох на горе
Како тебе нигде не најдох!
— Ох, да легнем, ах да умрем,
Само да не гледам
Како твоје лице
ТОМА
(већ савладан): Много је ово. (Окреће се Митки): Митке, бре!
МИТКА
(меће у уста дукат и пружа га Коштани): Коштан, чедо.
КОШТАНА
(устима узима из Миткиних уста дукат и баца га Салчету у крило).
ТОМА
(издиже се): Ех, а сада кад би још и ону! Али не знаш је ти. Стара је то песма. У моје доба, кад ја бех млад, тад се она много певала. Твоја мајка, Салче, певала ми је.
(Салчету): А, Салче?
САЛЧЕ
(задовољна): Коју, газда?
ТОМА
(одсечно, више за себе): Ону: була млада, после свадбе, чим легла, одмах умрла. Сутра, сунце већ изишло високо, високо — а ње из собе још нема. Мајка јој дошла у походе. Она се још не буди. Свекрва стоји пред вратима, буди је и тужно поје:
Ојан, ојан, маз.*
(Салчету, показујући на Коштану): Зна ли она ту песму? Научила си је?
САЛЧЕ
(зарадована): Зна, хаџи, зна. (Сећајући се): Ама, тешка је и стара та песма!
ТОМА
(задовољан): Ех, када би још и то! А бакшиш хаџијски! И то не целу песму. Крај само. Он много казује. Она мртва а свекрва мисли да од ноћног првог миловања и целивања још не може да се освести, и зато не излази... И отац јој већ долази. Свекрва плаче, буди је и тужно поје:
Ојан, ојан, маз!**
Татко ти дође, засрами се, море! А она мртва и чиста. Мушка је рука не помиловала, ни уста целивала. Мртва и чиста...
КОШТАНА
(уз бурну свирку, праћена Циганчицама почне да игра чувени чочек »Керемејле«; пада коленима, увија половином, тресе прсима и, играјући око Хаџи-Томе, по каткад га косом додирне по глави). Ноћ трне. Фењер се гаси. Грнета, зурле јаче пиште, секу игру и песму.
ТОМА
(изван себе баца фес, скида колију, и лактовима изваљујући се на јастуке, виче): Марко, хата па у град, и Хаџи-Ристу, Зафира, Секулу... Све бре, све зови овамо на радост и весеље!
- Свекрва ти је дошла, стиди се, море!
- И отац ти дође, застиди се, море!