Koštana/Drugi čin
Sobina, predgrađe vranjsko. U prostranom dvorištu vodenica od trošnih zidova, pobelelih od brašna. Oko nje, već zarasli travom, razlupani i truli vodenični kamenovi između kojih se vidi jaz vodenični, u kome prska i šumi voda. Sproću vodenice kućica sa doksatom. Na sredi dvorišta »ćutuk« i kameno korito od stare, presušene česme. Na kapiji stoji obešen fenjer, koji zajedno sa mesečinom osvetljuje vodenicu i oko nje tamnu goru, čija se debela, mrka kestenova stabla crno ocrtavaju.
Iz daljine počinje da dopire svirka i pesma.
Na stepenicama od kućice sede Marko i Magda, osluškujući.
Svirka i pesma burnija i sve bliža. Počinje da se razabiru dahire, zvon čampara i pesma:
T’nke puške frljaše.
MARKO
(odlazi ka kapiji i vraća se radostan):
Gazda, gazda!
MAGDA
(polazi ka kapiji): Koji?
MARKO
Mlad, mlad!
MAGDA
Slatko moje dete, seća se ono dade svoje!
Uz pesmu, svirku, ulaze Koštana, Stojan, Salče, Grkljan, i ostali.
KOŠTANA
(pevajući i igrajući):
T’nke puške frljaše.
— Ja ne žalim snagata,
Žalim srmali jelek,
STOJAN
(Magdi): Dado, Hristos voskrese i srećan ti dan! Ali, da se ti ne ljutiš što ja ovako dolazim?
MAGDA
(grli ga): Čedo moje! Pa ti si nam gazda, sinko, šta mi protiv imamo.
MARKO
(ljubeći Stojana u ruku): Srećan ti dan, gazdo.
STOJAN
(pokazujući na kuću): Tamo! Unutra! Kod dade! I njoj je sada Uskrs i svetao dan. (Grleći Magdu): Ovo je moja druga majka, njezino sam mleko sisao.
MAGDA
(razneženo): Slatko moje dete, kako mi ono sve zna. (Razdragano Koštani): Pevaj, kćeri! Pevaj, i baba ima bakšiša.
SALČE
(Koštani, koja gleda oko vodenice u drveće, goru): Kosa ti se zamrsila. (Opravlja joj kosu i odelo.)
KOŠTANA
(zabacuje kosu): Neka se mrsi! (Magdi): A, je li, tetka... (Pokazuje na goru.) Šta je tamo? Gora?
MAGDA
Gora, kćeri!
KOŠTANA
(radosno se unosi, da što bolje gleda u goru): A je li to ta gora za koju se peva: da je golema, pusta, tamna gora?
MAGDA
Ta je, kćeri.
KOŠTANA
(propinje se na prste, da bi, preko zida, mogla što bolje da gleda. Duboko udiše i miriše): Ala miriše gora! (Magdi): A je li to ta, tetka, gora, što po njoj nekada komita četu vodio? I mnoge majke ucvilio, rasplakao, u crno zavio, a najviše majku Jovanovu? Sina, jedinca, Jovana joj zaklao. Pa... majku, oca, sestre, sve ih naterao da igraju i da pevaju. — Otac igrao i plakao:
Ti si mi, sinko, prvenac!
I majka plakala:
Ti si mi jagnje đurđevsko!
I sestra plakala:
Ti si mi cveće prolećno!
(Uzrujano): Je li to, tetka, ta pusta, tamna, golema gora?...
MAGDA
(brišući oči): Nije, kćeri, nije! Nije to ta gora! A nemoj tu pesmu. Drugo, veselo pevaj! »Lošo je« da se sad plače.
STOJAN
(sa čardaka): Košto, pesmu!
KOŠTANA
Koju?
STOJAN
Pesmu, kao što je tvoje lice, grlo, kose ruse...
KOŠTANA
(zaradovana): Eh, zar baš ruse kose?
STOJAN
Ruse, meke, još ne zamršene!
KOŠTANA
(peva):
Imaš ruse kose, Mirjano!
Daj da gi mrsim ja,
Daj, Mirjano, daj, daj!
MITKA
(Marku): Je li toj Hadži Toma, bre?!
MARKO
Nije on, gazda Mitko, nego je mladi gazda.
MITKA
(zabacuje uzdu konju o vrat): S’g će batka da se vrne. Neće mnogo da mi te ostavi. Tiki, samo da nadzrnem. (Za sebe.) A i mnogo nećem jošte da živim! Četiri, tri, dve — najviše još polovin godinu. U jesen, slunce kad počne da kapnuje, t’g ću i ja da si umrem. Zajedno, ja i slunce će si idemo! (Čuje se konjski bat i rzanje.) Ja! Zar te je žal, bre, za mene? Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč’k. Ima batka za tebe. (Vadi iz pojasa šećer i pruža konju.) Na, Dorčo! Na, sinko!
KOŠTANA
(peva na čardaku):
Imaš čarne oči, Mirjano!
Daj da gi pijem ja,
STOJAN
Dado, umreh ti!
MITKA
(ostavlja konja koga Marko odvodi i penje se čardaku, nabijajući fes na oči):
Eh, Koštan, bre! Živa rano, bre! (Plačljivo.) Plači, Mitke, plači! (Trza se.) Ali ne! S’g na ovaj dan ni loša misal ne pada, a kamo li sluza. S’g na Voskresenije gora i voda se veseli. Tiki ja sam si nešto mnogo žalan. Od grobje idem. Na pobratima sveću zapali, pa zar se mnogo ražali? Polovin čovek bidna! I još k’d nju čujem, njojnu pesmu i njojno grlo — ete, dori pupak me zaboli. (Penje se na čardak. Besno Salčetu): Salče, stara đidijo, mori! Vidiš li? A »naše« k’d beše? K’d mi ovakoj mladi i ubavi besmo? Sviri, more, i poj, zašto će te ubijem? Će te zakoljem, samo da te ne gledam tako staru i zbrčkanu. De, onuj našu, staru, mekamlijsku: kako za mladost i lepotinju srce gori i izgori...
STOJAN
(posrćući, silazi sa čardaka i tare usta): Usta mi izgoreše!... Oh!
KOŠTANA
(silazi za njim; i brižno oko Stojana): Bolestan si? Da ne sviramo i ne pevamo više? Ho ćeš, a?
STOJAN
Daj da te ubijem!
KOŠTANA
Zašto?
STOJAN
Zato... zato što te volim, a ne smem da te volim.
KOŠTANA
(srećna, iznenađena, grca): Ne, Stojane! Nemoj da me...
STOJAN
(upada): — lažeš! Ah ne lažem te, Košto! Sve bih ti dao. A i sada, evo, sve da ti dam! (Vadi sahat, kesu, ćilibarsku muštiklu.) Na!
KOŠTANA
(odbijajući): A ne, ne! Neću to od tebe! Neću od tebe novaca! (Sa svoga vrata odvezuje nizu od dukata i daje mu.) Evo ja... ja ću tebi da dam.
STOJAN
(grcajući): Usta mi daj! (Privlači je.)
KOŠTANA
(trza se, odriče glavom): Ah, ne!
STOJAN
(rukom za njena prsa): Grudi!
KOŠTANA
(beži ka materi): Aman, ne!
MITKA
(sa čardaka): Grkljan, Koštan kude je? Vikaj gu, bre, i sviri vu da dođe i da mi poje, zašto ako njuma nema, sve će da ve potepam! (Ustaje, silazi sa čardaka.) Neću više ovde. Ovde mi na staro, na moljci miriše. U bašču, na ava, na zelenilo iskam! (Asanu): Asane bre, uz njuma li si jednako? I oca, i majku, i kudeljke i sve gazdinstvo ostavi, sal uz njuma da si! Ako, ako, bre Asane, veni, tuguj za njuma, jer od karasevdah pogolem boles nema. Istina, lice ti je cigansko, ama oči bolne imaš. (Koštani):
Poj bre, Koštan!
KOŠTANA
(predusreće Mitku pevajući):
Katinke, lepa devojke.
MITKA
(bacajući novac Koštani u njeno dahire): Na! (Za sebe.) Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me oženi, zarobi... Zar sam ja bre bija za ženu? (Gleda u Koštanu.) Ovo je, ovo bilo za mene... Ah, brate, ti mene oženi, zarobi i vrza, a tebe Gospod! (Zagleda sebe.) Zar ja s’g ovakav da sam? Eve: i čakšire, i pojas mi se sm’knuje! Snaga mi većem haljinku ne drži. (Slučajno poklekne. Prkosno se ispravlja. Ispruža nogu i lupa njome.) Kosko, zar već ostare, te se već treseš? (Okreće se Ciganima, besno im preteći jataganom.) Grkljan! Salče! Ovam’! Zašto s’g ću sve da... (Seda, za valjuje fes, razdrljuje prsa.)
KOŠTANA, SALČE i OSTALI
(sedaju podalje od njega ponizno, zbijeno).
MITKA
(mračno): Svirite mi!
GRKLjAN
(uplašeno): Šta, gazdo?
MITKA
(još mračnije): Žal, bre, da sviriš. A kako moj žal nigde — nigde dokle turski hat ide — nigde ga nema!
STOJAN
Košto, pesmu! Glas tvoj! Samo tvoj glas! Marko, vino! Vino, svu mladost da ispijem! (Grli Mitka.) Oh, bato!
MITKA
(bolno): Beše moje!...
KOŠTANA
(tražeći bakšiša, dolazi do Mitke pevajući):
Što te dade vrlo na daleko,
MITKA
(rukom je zaustavlja dalje od sebe): Potamo. Ne priodi mi! A bakšiš? Daću... Jer... — Ah, moj brat nikad sreću da ne vidi što me odomi, oženi... Što me ne pušti da idem. U svet da si idem. Tiki, koj što pravi, a on: »Mitke, dom, u kuću da sediš, ženu i decu da gledaš. Ne skitaj se, bre, i ne krvi, zašto će te, možda, ubijev!«... A koga da ubijev? Mene li?
GRKLjAN
Eh, zar tebe, gazda? Taj se još nije...
MITKA
(upada besan): — rodija! I neće da se rodi. Zar mene bre da ubijev? Mene? Što gi još u tursko vreme, po Skoplje, Solun, Serez, kuda me onaj moj brat praćaše po trgovinu... i t’g, sve što od tursku veru i po carski drum nađešem, sve terašem ispred sebe... I paše mi se sklanjašev...: »Mitka je toj, vikav, na čorbadži-Arsu brat!«... Pa zar mene da ubijev... Tiki, pa i da me ubiše! Zar je ovoj kakav život? (Nabija fes. Teško, gorko.) Eh, Stambolke Redžepovice, mori, žalna pesmo moja! Stari Redžep na put, a ja kude njuma. Ciganka me vodi. Ciganka na kapidžik ostade da čuva i pazi, a ja kude njuma, gore u odaju. I toj hajdučki! Noga da ne šušne. Noć padnala, mesečina se spustila, a ona, Redžepovica, čeka me. Legla na dušeci, gola, mlada, kapka... Snaga! Da cuneš, pa da se zaplačeš! Ruke više glavu frljila, kosu crnu, fildiš, rasipala oko sebe i — čeka me! Gleda u vrata, gleda kako bi me odma, još od prag, s’s svoje puste crne oči opila, izela... Gleda, čeka me, i poje:
Beš i al, beš i alma!*
(Ustaje. Koštani): Tuj, Koštan, i samo tuj pesmu da mi poješ! Mintan da skineš; ruke gore, više glavu...
STOJAN
(prekida ga): A, ne tako, bato! Sramota je! Mati joj je tu, otac, mi...
MITKA
(razdragan, zanesen): Nemam ja, bre, lošu premislu na njuma. Tatko mogu da vu bidnem. Tiki — Milo mi! Duša mi još, bre, iska. (Bolno Salče* Na raf ima deset jabuka, pet za men, pet za teb tu): Salče, ti me znaješ? Znaješ li, Salče, »moje« kakvo beše? Ti bar kaži! A, Salče?... (Posmatra je.) A i tvoje, beše mnogo! Nego s’g i ti ostare, ispeče se. (Odbija je rukom.) Trgni se u stranu, da te ne gledam, zašto kad tebe gledam, mislim mnogo na sebe. (Okreće se Koštani): Koštan! De, poj! Bakšiš? Kesa? Eve na!... (Vadi i baca joj novaca.)
SALČE
(Mitki): Drugi put će ona to, Mitke, drugi put!
KOŠTANA
Ali ovakva da sam. Da ne skidam mintan.
MITKA
(besno, gorko): Ne! Mintan da skineš, te grudi da ti pucav. I ruke na gore da digneš, kosu na sve strane, te kao ona, Redžepovica da si. Ali da me ne gledaš, jer mnogo muka će mi padne. Ona, Redžepovica, će mi se upije u pamet i će se razbolim. Bolovaću. Nedelju dana mrtav bolan će da bidnem za njuma... Ne li me izdadoše, potkazaše? Dremka me uhvatila na njojno zrelo, belo, grlo, a stari Redžep iz dolap, kude se bija sakrija — s’s jatagan na mene poleteja. Ona videla, pisnala, brgo od sebe svilenu košulju skinala — i drž za jatagan. A nož, znaje se, svilu ne seče, te ja tako živ... A njuma, posle, živu gu u vreću vrzali i u Moravu frljili. (Ustaje, besno vadi jatagan.) Svirite mi bre, i pojte, zašto... (Salčetu): Ti li mori, veštice, ne davaš! Ovamo ti! Ovam! Ti ćeš da mi igraš i da baješ! S’g te svu na paran-parče iseko! Ti ćeš, starke, po jatagan da mi igraš i da baješ, kao veštica u nekrsteni dni što na sneg i na mesečinu igra. I ti ćeš takoj! Ovamo ti! Ovamo, veštice, ovamo koske stare da ti rastresem.
Utrči Marko.
MARKO
(uplašeno): Gazda, hadžija stari!
STOJAN
(đipi uplašeno): Otac! Šta ću mu ja? (Polazi kapiji, da je zatvori.)
SALČE
(zaustavlja ga): Ne, sinko, otac ti je!
STOJAN
Šta ću mu ja sada? Šta ću... Šta me traži?
KOŠTANA
(zaustavlja ga): Nemoj, Stojane! I ja te molim!
STOJAN
Pa baš zbog tebe — neću. Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva.
KOŠTANA
Neće, neće! Samo ti nemoj!
Čuje se bat konjski, hrzanje, zvek dizgina.
TOMA
(iza pozornice viče): Marko!
MARKO
istrči. Sjahivanje.
Ulazi Toma.
MARKO
mu ostrag, ponizno, ispravlja izgužvane čakšire i koliju.
TOMA
(unezvereno, ne mogući da dođe sebi): Pa?... a?... To? To? (Okreće se Mitki.) Aferim, Mitke! Tako! I ako si stariji, otac da im budeš, i onda da ih poučiš, odvratiš, a ne ti još prvi među njima... Aferim! (Ustremi se Magdi): A ti? Tako li se stari gazda poštuje?
MAGDA
(ponizno): Oh, gazdo!
TOMA
Tako li se moj hleb jede?... Nego kao veliš: »stari gazda star je, umreće, a mi mladoga da čuvamo«. A, to li?
MAGDA
Oh, gazdo, zar ja? Ja! Magda tvoja...
TOMA
»Magda moja, vodenica moja«... Pa kad je sve moje, šta će ovo ovde? (Marku):
Pušku!
MAGDA
(pada pred njim): Gazdo, gazdo...
TOMA
Pušku, pa sve da ubijem! Sve da zapalim! Ni koga da ne vidim, nikoga da ne gledam! Sve da...
MAGDA
(vije se ispred njega): Ne, gazdo, ne!
TOMA
...Nikoga! Sin?! — Sinule munje, pa u čelo! (Stojanu): Kući, bre! Bar da te ne gledam!
STOJAN
pokunjeno, i gologlav, odlazi.
MAGDA
(ponizno Tomi): Nemoj, gazdo! Ne ljuti se toliko!
TOMA
(besno): Kako? Da se ne ljutim? Šta sam ja?
MAGDA
Gazda! Gazda! Stari, mili, slatki gazda! (Ljubi ga u ruku.) Nemoj, gazdo! (Pokazuje na jelo, piće.) Sedni!
TOMA
(zgranuto): Još i da sednem?
MAGDA
(preklinje, moli ga): Sedni te s tobom u kući sreća, blagoslov da mi sedne! berićet, blagota s tobom u kući da mi zasedne. Sedni! Okusi! Samo hleb, so!
MITKA
(Tomi): Sedni, sedni! Zar ne znaješ da se ne valja, da je loše, kad se na ovakav sveti i veliki dan dođe, pa da se ne sedne, ne okusi hleb, so... Zar ja da ti to kazujem?
Zašto si hadžija?
MAGDA
(pokorno): Berićet, gazdo, i blagota od stoke dami s tobom u kući zasedne i da se umnoži.
TOMA
(lomi se): Eh, molite Boga, što je ovaj sada sveti blagi, Božji dan. (Prilazi pobožno i seda za sofru; strogo.) Hajd, daj, ali brzo!
MAGDA
(srećna podmeće mu jastuk, nudi ga jelom, vinom): Uzmi, gazdo. Okusi što Bog dao! Nemoj, na ovaj sveti, Božji dan! (Pruža mu čašu.) Okusi, gazdo!
TOMA
(krsti se, uzima čašu): Eh, Magdo! (Pije.) Nego hajd! Hajd, srećan ti dan i Hristos voskrese!
MAGDA
(ljubi ga radosno u ruke): Vaistinu voskrese! Oh, hvala, slatki gazdo!
KOŠTANA, SALČE i OSTALI
(hoće da idu.)
MITKA
(zaustavlja ih): Stoj! Kude vi?
KOŠTANA
(pokazuje na Tomu): Ljutiće se...
MITKA
Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj!
KOŠTANA
Nemoj, nemoj, gazda Mitke, pa posle hadžija da se... (Pokazuje sa strahom na Tomu.)
TOMA
(prezrivo): Šta »hadžija«? Šta ja imam na vas? Zanat vam je to. Možete. Otpevajte... Bar džabe bakšiš da vam se ne da.
MITKA
(Koštani): Ti samo poj! A koj na tebe ruku digne, ja sam ovde!
KOŠTANA
(počinje pesmu):
Devojku udava...
Em je dava,
MITKA
(prekida je): Neću tej stare, tej mrtve, hadžijske pesme! Drugo!
KOŠTANA
(peva):
Kako tebe, Dude, nigde nema,
Ni u Tursko, mori, ni Kaursko.
Zapali me, Dude, izgore me,
Napravi me suvo drvo,
Suvo drvo javorovo.
Od drveta sitan pepel,
Od pepela miris sapun,
Pa s’s njega da si miješ,
MITKA
(Koštani): E s’g dede onuj: Kako k’d Kumanovo čuma bi, k’d se ludi i besni Stojan zagleda u Stamenu, od ujku sestru, pa ili grad da pali ili Stamenu da uzme. I tri dana crkve zatvorene, tri dana čaršija zatvorena. Stamena kuka i moli:
Gde se je čulo, razbralo,
A on, pusti i besni Stojan, odgovara:
Stameno, sito proletnja,
Stameno, zrno biserno,
Jesi li čula, razbrala:
Sitno kamenje broj nema,
Duboka voda brod nema,
Visoko drvo hlad nema,
TOMA
(za sebe): Da, jest, zna se: lepota doba, rod, starost nema (trza se. Marku): Marko (daje mu novaca pokazujući iza sebe na Cigane), podaj im, i dajte im da jedu i da piju. (Gordo): Jer ne sme da se kaže, da je neko sa Hadži-Tominog imanja otišao gladan i žedan.
MARKO
(dajući Salčetu novac): Od hadžije.
SALČE, GRKLjAN i OSTALI
(oslobođavaju se, razuzuruju se i počinju da sviraju.)
TOMA
(prekida): Dosta, dosta.
MAGDA
(donosi u jednoj ruci tepsiju, poslužavnik, sa raznim jelom a u drugoj ruci bokal. Meće na sofru pored ostalog jela i pića i nudi ponizno Tomu): Ne ljutiš se, gazdo, više onako na mene?
TOMA
Pa Magdo, kako...
MAGDA
Nemoj, slatki gazdo, nemoj da se ljutiš što smo mladoga gazdu... Ti znaš da sam ga ja dojila, pa da mi je on kao drugo moje dete. Znaš koliko sam te služila pa mi nikada reč ne reče a kamo li da se naljuti.
TOMA
(malo toplije): Jeste, Magdo, verno si me služila.
MAGDA
Služili smo, gazdo. I sada te služimo. Živimo u tvojoj kući. I evo koliko te volimo i poštujemo. Znamo da ćeš nam, kao svake godine tako i danas, na ovaj veliki, Božji dan, doći. Pa cele godine čuvamo za tebe evo ove kruške »maslarke«, što znamo da ih voliš, a evo i jabuke. Sve su rukom birane. Evo i vino što je za tebe Marko cedio, bez peteljke, sve zrno po zrno.
TOMA
(odobrovoljen, pruža ruku Marku): Hvala, Marko.
MARKO
(ljubi ga u ruku): Hvala, gazdo, i srećan ti praznik!
MAGDA
(nudeći ga): Uzmi, gazda. Sve je isto ono što si voleo kada, kao nekada, leti po mesec dana ovde dođeš da se razonodiš i provedeš.
TOMA
(setno): Da, kao nekada. (Padne mu pogled na presušenu česmu): A ćutuk, česma presušila?
MAGDA
(izvinjavajući se): Jeste, gazdo. Ove godine sasvim presuši. Šta nismo činili. Ali ne ide. Gore, u šumi, izvor mu nije više čist. Počeo je da se meša sa zemljom i trulim lišćem. Nije više onako jak, silan i čist kao ono kada ga ti pronađe i sprovede ovde u česmu.
TOMA
(setno, više sebi): Da, da, zajedno sa mnom i on se presušuje i pozemljuje.
MITKA
(Koštani i ostalim): Svirite bre i pojte već.
KOŠTANA
(peva):
Kad te je majka rodila,
Na šta je okom gledala:
Da li na sunce sjajano?
Ili jablanče tanano?
Bre gidi, džanum, Stojanke,
TOMA
(prvi put se okreće Ciganima. Strogo, znalački posmatra Koštanu, sebi): Silan glas... Ali dosta.
KOŠTANA
(produžava pesmu):
U tija džanfes šalvare,
Gde tiho mineš po dvore,
Kako jelenče kroz gore.
Ne znajem ništa za sebe,
Bre, lele, lele momiče,
Momiče, zumbul devojče,
TOMA
(uzbuđen, uzrujan): da jest... Jest...
KOŠTANA
(nastavlja):
Dve tamne oči, dve noći,
Kail sam mnogo na tebe,
Ja da te vodim za sebe,
Pa kud mi majka živuje,
Da mi te ona miluje,
Da živiš kako gidija,
Da gučeš kako kumrija,
Bre, lele, džanum, Stojanke,
TOMA
(grčevito čupa koleno): Ne tako, ne toliko silno... Dosta, dosta...
KOŠTANA
(još razdraganije):
Po Srbija i po Maćedonija,
Pečalil sam meke mahmudije,
Kako tebe, Đurđo, ja nigde ne najdoh.
Oj pojdoh dole, pojdoh na gore
Kako tebe nigde ne najdoh!
— Oh, da legnem, ah da umrem,
Samo da ne gledam
Kako tvoje lice
TOMA
(već savladan): Mnogo je ovo. (Okreće se Mitki): Mitke, bre!
MITKA
(meće u usta dukat i pruža ga Koštani): Koštan, čedo.
KOŠTANA
(ustima uzima iz Mitkinih usta dukat i baca ga Salčetu u krilo).
TOMA
(izdiže se): Eh, a sada kad bi još i onu! Ali ne znaš je ti. Stara je to pesma. U moje doba, kad ja beh mlad, tad se ona mnogo pevala. Tvoja majka, Salče, pevala mi je.
(Salčetu): A, Salče?
SALČE
(zadovoljna): Koju, gazda?
TOMA
(odsečno, više za sebe): Onu: bula mlada, posle svadbe, čim legla, odmah umrla. Sutra, sunce već izišlo visoko, visoko — a nje iz sobe još nema. Majka joj došla u pohode. Ona se još ne budi. Svekrva stoji pred vratima, budi je i tužno poje:
Ojan, ojan, maz.*
(Salčetu, pokazujući na Koštanu): Zna li ona tu pesmu? Naučila si je?
SALČE
(zaradovana): Zna, hadži, zna. (Sećajući se): Ama, teška je i stara ta pesma!
TOMA
(zadovoljan): Eh, kada bi još i to! A bakšiš hadžijski! I to ne celu pesmu. Kraj samo. On mnogo kazuje. Ona mrtva a svekrva misli da od noćnog prvog milovanja i celivanja još ne može da se osvesti, i zato ne izlazi... I otac joj već dolazi. Svekrva plače, budi je i tužno poje:
Ojan, ojan, maz!**
Tatko ti dođe, zasrami se, more! A ona mrtva i čista. Muška je ruka ne pomilovala, ni usta celivala. Mrtva i čista...
KOŠTANA
(uz burnu svirku, praćena Cigančicama počne da igra čuveni čoček »Keremejle«; pada kolenima, uvija polovinom, trese prsima i, igrajući oko Hadži-Tome, po katkad ga kosom dodirne po glavi). Noć trne. Fenjer se gasi. Grneta, zurle jače pište, seku igru i pesmu.
TOMA
(izvan sebe baca fes, skida koliju, i laktovima izvaljujući se na jastuke, viče): Marko, hata pa u grad, i Hadži-Ristu, Zafira, Sekulu... Sve bre, sve zovi ovamo na radost i veselje!
- Svekrva ti je došla, stidi se, more!
- I otac ti dođe, zastidi se, more!