Косанчић Иван уходи Турке

Извор: Викизворник

(одломак изгубљене песме - IV)

"Побратиме, Косанчић-Иване,
Јеси л' турску уxодио војску?
Је ли много војске у Турака?
Можемо ли с Турци бојак бити?
Можемо ли Турке придобити?"
Вели њему Косанчић-Иване:
"О мој брате, Милош Обилићу,
Ја сам турску војску уходио,
Јесте силна војска у Турака:
Сви ми да се у со преметнемо,
Не би Турком ручка осолили!
Ево пуно петнаест данака
Ја све ходах по турској ордији,
И не нађох краја ни хесапа:
Од Мрамора до сува Јавора,
Од Јавора, побро, до Сазлије,
До Сазлије на ћемер ћуприје,
Од ћуприје до града Звечана,
Од Звечана, побро, до Чечана,
Од Чечана врху до планине:
Све је турска војска притиснула,
Коњ до коња, јунак до јунака,
Бојна копља као чарна гора,
Све барјаци као и облаци,
А чадори као и сњегови;
Да из неба плаха киша падне,
Ниђе не би на земљицу пала,
Већ на добре коње и јунаке.
Мурат пао на Мазгит на поље,
Ухватио и Лаб и Ситницу."
Још га пита Милош Обилићу:
"Ја Иване, мио побратиме,
Ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао
Да закољем турског цар-Мурата,
Да му станем ногом под гр'оце."
Ал' говори Косанчић Иване:
"Да луд ти си, мио побратиме!
Ђе је чадор силног цар-Мурата,
Усред турског силна таобора,
Да ти имаш крила соколова,
Пак да паднеш из неба ведрога,
Перје меса не би изнијело."
Тада Милош заклиње Ивана:
"О Иване, да мој мили брате,
Нерођени као и рођени!
Немој тако кнезу казивати,
Јер ће нам се кнеже забринути,
И сва ће се војска поплашити;
Већ овако нашем кнезу кажи:
Има доста војске у Турака,
Ал' с' можемо с њима ударити,
И ласно их придобит' можемо,
Јера није војска од мејдана,
Већ све старе хоџе и хаџије,
Који бој ни виђели нису,
Истаом пошли да се хљебом хране;
А и што је војске у Турака,
Војска им се јесте побољела
Од болести тешке срдобоље,
А добри се коњи побољели
Од болести коњске сакагије."