Kosančić Ivan uhodi Turke

(odlomak izgubljene pesme - IV)

"Pobratime, Kosančić-Ivane,
Jesi l' tursku uxodio vojsku?
Je li mnogo vojske u Turaka?
Možemo li s Turci bojak biti?
Možemo li Turke pridobiti?"
Veli njemu Kosančić-Ivane:
"O moj brate, Miloš Obiliću,
Ja sam tursku vojsku uhodio,
Jeste silna vojska u Turaka:
Svi mi da se u so premetnemo,
Ne bi Turkom ručka osolili!
Evo puno petnaest danaka
Ja sve hodah po turskoj ordiji,
I ne nađoh kraja ni hesapa:
Od Mramora do suva Javora,
Od Javora, pobro, do Sazlije,
Do Sazlije na ćemer ćuprije,
Od ćuprije do grada Zvečana,
Od Zvečana, pobro, do Čečana,
Od Čečana vrhu do planine:
Sve je turska vojska pritisnula,
Konj do konja, junak do junaka,
Bojna koplja kao čarna gora,
Sve barjaci kao i oblaci,
A čadori kao i snjegovi;
Da iz neba plaha kiša padne,
Niđe ne bi na zemljicu pala,
Već na dobre konje i junake.
Murat pao na Mazgit na polje,
Uhvatio i Lab i Sitnicu."
Još ga pita Miloš Obiliću:
"Ja Ivane, mio pobratime,
Đe je čador silnog car-Murata?
Ja sam ti se knezu zatekao
Da zakoljem turskog car-Murata,
Da mu stanem nogom pod gr'oce."
Al' govori Kosančić Ivane:
"Da lud ti si, mio pobratime!
Đe je čador silnog car-Murata,
Usred turskog silna taobora,
Da ti imaš krila sokolova,
Pak da padneš iz neba vedroga,
Perje mesa ne bi iznijelo."
Tada Miloš zaklinje Ivana:
"O Ivane, da moj mili brate,
Nerođeni kao i rođeni!
Nemoj tako knezu kazivati,
Jer će nam se kneže zabrinuti,
I sva će se vojska poplašiti;
Već ovako našem knezu kaži:
Ima dosta vojske u Turaka,
Al' s' možemo s njima udariti,
I lasno ih pridobit' možemo,
Jera nije vojska od mejdana,
Već sve stare hodže i hadžije,
Koji boj ni viđeli nisu,
Istaom pošli da se hljebom hrane;
A i što je vojske u Turaka,
Vojska im se jeste poboljela
Od bolesti teške srdobolje,
A dobri se konji poboljeli
Od bolesti konjske sakagije."