Комарац и во
| ←Стара лисица и курјак | Комарац и во Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Мишеви и прапорци→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Комарац стане волу на рог, пак мало почас рече му: „Ако самти тежак, а ти ми кажи, пак ћу отићи”. „Ти мени тежак? Ја те и не осећам, колик' да те и није на свешу”.
Ово је за оне који о себи одвећ много мисле. Човеку је од јестества усађено својељубије, а што је год од јестества, кад се само разумно и пристојно управља, добро је и нужно. Љубећи човек себе с разумом, од свакога се зла уклања и чува; желећи да му добро буде, мора добро творити; и зато у каквом се год состојанију и званију находи, буди у земљедјелству, или рукодјелију, или науци, или у служби општества, од дан до дан к већему совершенству сили се и тежи.
Но ово разумно својељубије ваља отличавати од самољубија, и чувати се да се прво у фторо не преобрати, што се врло ласно догодити може, пак онда човек самога себе почитујући и љубећи, а за друге нимало или одвећ мало марећи, не само што се срамоти, него и савише праведно негодованије и мрзост других на себе навлачи. Ако ми себе како надлежи љубимо, зато исто и самцато ваља да сваки труд, прилежаније и подвиг употребимо да нас многи радо имају, љубе и почитују, а к томе иним путем не можемо доспети разве општество у којему живимо како себе и, гди надлежи, више него себе почитујући, љубећи и о његовој општеј ползи трудећи се. Разумно, дакле, својељубије мати је добродјетељи, а из лудога самољубија рађа се свака будалаштина и злоба.
„Ко се одвећ хвали, они се завали," — лепа пословица! Хоћеш ли да познаш, вели, ко је будала? Ко се хвали са својим истим будалаштинама. један Албанез јаничарин дође у Босну. Зна понешто српски, али мало, и хотећи да каже Бошњаком да је он страшан јунак, запита их како се у Босни зове онај ко чини све што он хоће? „Огурсуз”, — одговоре Бошњаци. — „Ха, море, огурсуз, да знате да сам ја велики огурсуз!” — каже им Албанез. — „Вала и јеси и бићеш”, — одговоре други, смејући се.
Кажу за два просјака да су се пред једни врати инатила ко ће од њих пре искати. Онда старији млађему рече: „Ти што си јуче постао просјаком хоћеш да се са мном барабариш кога су отац и дед просјаци били! Јеси л' чуо?” Ово се сваком мора видити смешно, но тако је самољубије: ослепљава нас ужасно и чини нас да себе похваљујемо онде гди би дужни били окајавати се и на саме себе срдити се.
Цели народи поносе се и хвале с враждом, с мрзостију и с гоњенијем која су њихови стари другима наносили, и тако и своју децу истом враждом напојавају. Заисто, крајњега, не велим посмејанија но сожаљенија достојан је человечески род! Колика зла страда од којих би сасвим свободан могао бити да је довољно паметан и праведан? Руга се комшија комшији, село селу, вилајет вилајету, и сви народи један другому. А зашто? За слепо самољубије. Колико крат кад смо при трезвеној памети стидимо се и срамимо сами од себе, похуждавамо се, и да можемо попљували би се како могосмо то рећи или то учинити! Рекао би као да су два срца и две душе у нами, једна сва на зло склоњена, а друга, сирота, хотела би нешто добро, али нејма власти, јер је она зла сву силу над њом преотела. Ово је што они божји апостол говори аки за себе, но у самој вешти за человечество. „Видим” — вели — „други закон у удесјех тела мојега, који војује против закону ума мојега, и чини ме творити оно на што мрзим и чеса се морам срамити”. Зато, дакле, имајмо бодро око сврх себе, не дајмо места у нами слепоме самољубију: „друг друга честију бољша себе творите; смирјај себе вознесет сја”. И држимо ово за небесно изреченије и закон: да је онај најславнији народ на свету који је најпоштенији и најдобродјетељнији.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|