Стара лисица и курјак

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стара лисица и курјак
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић
Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.


Стара лисица сретне курјака. Ови се залети на њу, а она га почне молити да не диpa у њу бедну, стару, која нејма ништа него кожу и кости. „Ако ми кажеш три истине”, — рече јој курјак — „које ћу морати веровати, пустићу те.” „Прво” — одговори лисица — „проклињем час кадсам те сусрела!” — „Добро, то ти верујем.” „Друго, ако те други пут сретнем, желим да те слепа сретнем!“ — „И то морам веровати.” „Треће, да бог дâ да пропаднеш и да те нестане, да те ја ни слепа више не видим!” Насмеје се курјак, пак је пусти.

Наравоученије

По вишој части, људма истина није мила, зашто нису такови какови се чине. Ако нам није драго да се говори о нами да смо какви смо, срдимо се на себе зашто смо таки а не онакови за какове би ради да нас људи држе и проповедају. Ако ли нас пак ко из злобе, зависти или незнања оговара и туђа парчета нами пришива, кад ми само знамо да он лаже или да се вара, то је нами доста, начаст му његова лаж, а завист и злоба највише мучи који је у недри носи.

Давно је речено: ко ће свету уста запушити? Ово није могуће. А да сами себе исправимо и да будемо добри ако желимо за добре почитовани бити, ово можемо, о овом дакле да се и старамо. Нико није толико богат за подмитити цели народ да не говори оно што мисли. Правда да другда лаж отме мах и чини се као да надвлада истину, но не бојмо се, лаж кад год буде, она мора пропасти. Али ће рећи ко: учтивост изискује да се свагда не говори оно што јест и оно што ко мисли. То се зна, али, против тога, кад се о исправљенију человеческих нарава говори и пише, ваља право казати да је много бољи они народ који поштење, правду, истину и чистосердечност љуби, неголи они који све ове божествене добродјетељи спрама учтивости за ништа држи и попире. Што би било од характера оних људи који би за закон узели да за љубов к учтивости и к худим комплиментом ваља лагати, као црв по блату милити, и у све време живота взајмно варати се и заслепљавати? Учтивост, кад происходи из доброхотна, человекољубива и благородна срца, лепа је, красна и општеполезна добродјетељ; а кад излази из худа, притворна, лукава и лажљива срца, онда је и сама згадљива и непотребна. Не, браћо Србљи гди сте год, немојте да се о вами рече оно што је Солон неким у своје време говорио: „Υμών δ΄ έις μεν έκαστος αλώπεκος ίχνεσι βαίνει, σύμπασιν δ΄υμών χαύνος ένεστι νόος, εις γαρ γλώσσαν οράτε και εις έπος αιόλον ανδρός, εις έργον δ΄ουδέν γιγνόμενον βλέπετε: Од вас свак до једнога лисичјим трагом ходи, и у свим вам што вас је год слаб се находи ум, ибо на језик гледате и на реч шарену мужа, а на дело никакво што бива не сматрате.”

Но ово што ћу сад рећи добро знајмо. Није могуће да је човек управ добар а да није у исто време и учтив; њему је природна и својствена учтивост како год телу сен. Расудимо само: учтивост је да у опхожденију друг другу угодни и пријатни бивамо. Сад, онај који је свагда готов и рад сваком по сили својеј помоћи и добро учинити, је ли му могуће да без узрока и радо кога либо речма увреди и озлоби? Његово прекрасно и благородно срце, које не би радо увредити ни мравка у трави, може ли озлобити слаба, сироту, дете или жену? Никако! Овакови ни на што не може мрзити, разве на јавно општевредовито зло, а то мора ако је управ добар. А учтив и слаткоречиви комплименташ, без добра срца, ништа друго не чини него лаже. Шта ће нами икада помоћи „слуга покорњејши и понизњејши”, који кад нам до невоље дође, неће се ни кренути ни помаћи с места? Помози ти брату своме, човеку, у потреби, пак ти њему реци по старински: „добро дошао, брате”, и „збогом пошао.” Помози и помажи колико можеш, и нек се радује срце твоје помагајући. Зашто, помоћи, то је божје и божествено дело. Убога удовица која је за сиромаш два новчића 150 дала, више је по свидјетелству преблагословенога Спаситеља дала неголи сви богатци, зашто је дала све што је имала.

Славни характер једнога народа у томе се состоји да су сложни на добро, мужествени у потреби, верни један другом, послушни законом отечества, трудољубиви, трезвени, чистосердечни, правде и поштења љубитељи, који претпочитавају чест привременој користи, и воле живот изгубити него поштено име. Овакови су достојни имати просвештена над собом цесара, зашто га умеду познавати и слушати, и заслужују не само његову љубав но и почитаније. Права љубав не може бити без почитанија, а истинито почитаније нејма места без добродјетељи. А добродјетељ изискује здрави природни разум, који кад се јоште с науком соједини, онда оставља онај божествени венац који краси и увенчава словесну душу. Из овога се види, као сунце на небу, да ниједан народ нити је био нити ће бити славан без науке и добродјетељи.

Извори[уреди]

  • Антологија српске књижевности [1]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2579 година.
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 208 година.