Кобна тајна/20
| ◄ Шеста појава | Седма појава | Осма појава ► |
СЕДМА ПОЈАВА
Муцијо на балкону. Периша довлачи се полако до испод балкона. Мало кашње долази Цвјетко с друге стране.
ПЕРИША:
Ено њега. Говорити морам
Како ме је хитра Леонора
Научила, да бих му о мени
Сваку сумњу избио из главе,
Те спасио с’ од његова гњева;
Иначе сам, рекла ми је, пропо.
МУЦИЈО:
Чујем корак и од ове стране!...
Да удешен није нов састанак?
Овдје ће ме опазити; треба
Да свијећу угасим у соби.
(Гаси свијећу па се враћа.)
ПЕРИША:
Ко то иде?
ЦВЈЕТКО:
Ја сам, побро. Богме,
Ни миш сл’јепи не би т’ изнад баште
Прелетио да га не опазиш.
ПЕРИША:
Тачно вршим господарев налог.
ЦВЈЕТКО:
Твоја ревност позната је сваком.
ПЕРИША:
Камо. срећа да толика није;
Сад бих барем спокојнији био.
ЦВЈЕТКО:
Ил и тебе као све у двору
Спопала је црна мора данас?
За што није војвода ни дошо,
Госпођа се ни дотакла јела,
Госпођица тако исто. Као
Неки ђаво да је у њих ушо.
ПЕРИША:
Гдје су сада?
ЦВЈЕТКО:
У собама својим
Госпођа је на молитву ноћну
Већ сабрала око себе млађе.
Ја изговор нађох, те изостах.
ПЕРИША:
Она данас и треба да моли
Више него икада.
ЦВЈЕТКО:
А зашто
Данас више, ил је она узрок
Данашњему немиру у дому?
ПЕРИША:
Ти погоди.
ЦВЈЕТКО:
Сумњам. Биће прије
Леонора; та ј’ опаке ћуди.
Војводкиња благост ј’ оличена;
Кад б’ и хтјела кога расрдити,
Не би знала.
ПЕРИША:
На то бих се, Цвјетко,
И ја био заклео још јучер,
Ал што јутрос од ње видјех... Да ме
Ко не слуша?
ЦВЈЕТКО:
Нема живе душе.
МУЦИЈО:
(Има, има, биволе, баш онај
Ком је стало највише да чује
Ваш проклети говор.)
ПЕРИША:
Биће боље
Да не гр’јешим душу разнашањем
Таких ствари.
МУЦИЈО:
(Демоне, говори.)
ЦВЈЕТКО:
Зар ме незнаш? што повјериш мени
Као да си ст’јени повјерио.
ПЕРИША:
Поуздан си, вјеран кући овој,
То ј’ истина, па ћеш знат и тајну
Да јој чуваш. Худа је то тајна
О мој Цвјетко. Наш је војевода
Изневјерен, осрамоћен женом.
МУЦИЈО:
(Ах!)
ЦВЈЕТКО:
Човјече, немој да лудујеш.
ПЕРИША:
Крста м’ овог, истину ти рекох.
ЦВЈЕТКО:
Песницом бих за истину таку
Нос другому разлупао, теби
Само велим: лажеш као нико.
МУЦИЈО:
(А ја, ја му вјерујем, кан’ да је
Сам са крста прозборио Исус.)
ПЕРИША:
Зашто бих ти лаго? зар узрока
Тому имам, ил користи каквој
Надам с’ отуд?
ЦВЈЕТКО:
То јест; ал’ онака
Племенита жена да срамоти
Свог човјека?
ПЕРИША:
Ужасно срамоти.
МУЦИЈО:
(Неће више, р’јеч ти моју дајем,
Неће више. Хо! удавићу је,
Заклаћу је, растргнути ћу је.)
ЦВЈЕТКО:
Ал како си то дознао?
ПЕРИША:
Дођох,
Кан’ обично о подне у башту
Да пресјечем воду. На једанпут
На остражњим вратанцима спазих
Војводкињу и пјесника оног.
ЦВЈЕТКО:
Ког пјесника? Динка?
ПЕРИША:
Њега главом.
ЦВЈЕТКО:
Л’јеп, Бога ми, момак, да би мого
Свакој жени завртити мозак.
Па? све реци; шта чињаху тамо?
ПЕРИША:
Шта чињаху! смјешан си; шта чине
Кад су сами двоје заљубљених?
Он је својим притиснуо грудма;
Па зађоше у шумицу, отуд
Изишавши разметнуту косу
По челу јој ређаше.
МУЦИЈО:
(Ох земљо,
Под њима се н’јеси проломила?
Црни пакле, нијеси јих онда
Прогутао?)
ЦВЈЕТКО:
Перишо, кад чујеш
Да се женим реци да полудјех.
Сад, прости ми Боже, сад сумњати
И о самим светицама морам.
За мужеве с роговима слушах;
Ето једног сада и познајем.
МУЦИЈО:
(О несносна хуљо, кунем ти се
Познати ћеш и једнога момка
Без језика; ја ћу ти г’ из грла
Ишчупати, и бацити псима.)
ПЕРИША:
Гр’јех тим већи и срамота грђа
Што љубимца примамљује златом:
Јутрос посље свега миловања
Скупоц’јену обвезу му даде.
МУЦИЈО:
Гром и пако! (викнув оде)
ЦВЈЕТКО:
Исус и Марија!
ЛЕОНОРА:
Бјеж’те. — Све ми изпаде по жељи.
Сад чекаћу конац; ал већ напр’јед
Знам извјесно да јој се осветих.
|