Кобна вече

Алекса Шантић

Ја хтедох да будеш ти чуварка тајне
Лепоте и блага у дну душе моје -
И пружих ти кључе градина где стоје
Моје нимфе беле и аркаде сјајне.

Ја сам хтео тако да утоне у те
Моје биће цело, и да твоје име,
Кô злато рушпија, урежем у риме,
И сва стабла своја, и све своје путе.

Но вечери једне ја видех где лепе
Све градине моје, кô пећине слепе,
Пусте зјају... Где су златне алке с врата?...

Где су нимфе беле? Где су харфе? Где је
Плод румени?... Ништа. Само што снег веје
На крваве бразде твојијех ноката...