Kobna veče
Ja htedoh da budeš ti čuvarka tajne
Lepote i blaga u dnu duše moje -
I pružih ti ključe gradina gde stoje
Moje nimfe bele i arkade sjajne.
Ja sam hteo tako da utone u te
Moje biće celo, i da tvoje ime,
Kô zlato rušpija, urežem u rime,
I sva stabla svoja, i sve svoje pute.
No večeri jedne ja videh gde lepe
Sve gradine moje, kô pećine slepe,
Puste zjaju... Gde su zlatne alke s vrata?...
Gde su nimfe bele? Gde su harfe? Gde je
Plod rumeni?... Ništa. Samo što sneg veje
Na krvave brazde tvojijeh nokata...