Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/30

Извор: Викизворник

◄   V VI VII   ►

VI

КНЕГИЊА, ГОСПАВА

КНЕГИЊА (Пошто је очајно и дуго гледала у одар на коме почива кнез, диже главу): Госпава!
ГОСПАВА: Слушам, госпођо!
КНЕГИЊА: Чу ли? Виде ли како је бедно, бедно све! Виде ли како је ниска освета? Јесам ли крива ја, реци, јесам ли крива ја?
ГОСПАВА: Зашто ти?
КНЕГИЊА: Мозова мржња рад мене је опасала град; Владенијева освета рад мене је учинила издају. Рад мене, Госпава, стигао је Кројин задњи час!
ГОСПАВА (Поуздано): И Моз кад буде стигао већ на горње бедеме, ја нећу рећи да је Кројин задњи час.
КНЕГИЊА (Изненађена): Госпава, шта је то што ти храни веру празним уздањем?
ГОСПАВА: Снага која је у нама, кадра да сломије Мозу војске две!
КНЕГИЊА: Не разумем те, Госпава!
ГОСПАВА: Бићу јаснија. Мржња је војска која Моза води победи, нек љубав буде војска којом ће бити побеђен он.
КНЕГИЊА (Ужасне се): Љубав?!... Чија?!...
ГОСПАВА: Она пред којом је једном већ задрхтао Мозов мач.
КНЕГИЊА (Осорно): Госпава!... Чијим то језиком збориш ти?
ГОСПАВА: Језиком срца.
КНЕГИЊА: Реци језиком безумља!
ГОСПАВА: Кад би ти имала храбрости да збориш речју коју срце налаже, славу Кројину не би данас омрчио срам.
КНЕГИЊА (Узбуђена дрскошћу Госпавином): Госпава, ти ме клеветаш пред мртвим господаром.
ГОСПАВА: Не зборим о теби, о Кроји зборим ја, а збор о слави и части њезиној мио је и мртвом господару мом. Ја зборим истину.
КНЕГИЊА: Какву истину?
ГОСПАВА: Јасну као дан. Једна је: да Моз на бедемима Кројиним већ кликће победом, а друга: да си ти дужна и кадра спасти славу Кројину која ти беше негда, па и сад, животу сан.
КНЕГИЊА: Дужна да, разумем... ал’ велиш кадра сам?
ГОСПАВА: Разумеш ме ти, ал’ хтела би не разумети. Поновићу ти, чуј: Мржња је војска која Моза води победи, нек љубав буде војска којом ће бити побеђен он!
КНЕГИЊА: Изнад љубави и мржње стоји смрт!
ГОСПАВА: Да, смрт Кројина!
КНЕГИЊА: Жучем си данас језик наквасила.
ГОСПАВА: Стог ваљда и зборим горку истину! (Погледа низ степенице). Ево их старешине!



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.