Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/26
II
КАПЕТАН ВЛАДЕНИЈЕ ЂУРИЦА, ПРЕЂАШЊИ
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Пред крај кнегињине тужбалице узлази уз степенице. На њему се види да га је уморила борба и напустила вера у успех. Не желећи да узиемири кнегињу прилази Госпави и шапатом јој саопштава вести које доноси).
ГОСПАВА (Стоји крај наслона од степеника саучествујући у изливу бола кнегињиног, али не узнемиравајући ни дахом свечаност тренутка. При доласку капетана Владенија она му даје знак да не узнемирава књегињу, па пошто је саслушала вести и сачекала крај кнегињине тужбалице, прилазн јој пажмво и тихо је зове): Госпођо!
КНЕГИЊА (Полегла по ковчегу и не диже главу.)
ГОСПАВА (Ослањајући јој нежно руку на раме): Утари, Госпо, сузе, а стегни срце. Нови нам стижу гласи!
КНЕГИЊА (Диже гдаву): Ко их доноси?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ја, светла госпођо!
КНЕГИЊА: Чега си гласник, добра или зла?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ни један гласник, госпо, који ти за мном дође, добар ти више не може донети глас!
КНЕГИЊА (Диже се, ослањајући се на Госпаву и прибира се): Говори, капетане!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Немам, књегињо, много казивати, По наредби Господара Гропе, пре но што дођох теби, обишао сам бедеме и положаје све и... свуд је зло!
КНЕГИЊА: Зло за злим и горе за горим!... Казуј у чему је зло?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Источни бедем разбијен је већ, тек танак зид двоји нас од војске Мозове. Још само један метак из оног топа злокобног и Кројиних бедема неће бити већ. А непријатељ, као јато скакаваца, покрио је падину, гамиже и ври и пуза ое и пење ка врховима као поплавом река набујала. Стреле су немоћне да ову бујицу уставе, праха је нестало те су нам аркебизе умукле, а уља, што беше, разлили смо све. Сад се камењем боримо.
КНЕГИЊА (Одру кнежевом): Чујеш ли, Господару? Зар не дрхће ти мач гневом обузет; зар немаш снаге мртав живима да је даш? Твој гроб зар биће и гроб славе Кро-јине? (Капетану Владенију) Господар Гропа где је? Где су старешине; где војска толика?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Старешине су на својим местима и боре се, али — без вере...
КНЕГИЊА: А војска?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Војска се бори и гине!
КНЕГИЊА: Је ли сва војска већ ушла у бој?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Сва, осим Дебрана.
КНЕГИЊА: А они?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: У њиховој је руци судбина Кројина. Кад би у борбу ступили...
КНЕГИЊА: А одричу?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Буне се, неће Стреза за старешину.
КНЕГИЊА: Нек им другог поставе, нек сами изберу.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Господар Гропа је пошао међу њих да им то понуди.
КНЕГИЊА: Имаш ли још, говори, кажи све? Што сипаш кап по кап, кад морам већ цео пехар испити? (Чује се страховит пуцањ Мозова топа).
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Чу ли? Мозов топ ти је одговор. Ако је проломио зид...
КНЕГИЊА: Тада?...
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Последња нада још су Дебрани. Ако и та нада омане... ти, кнегињо, тад мораш мислити на себе...
КНЕГИЊА: На себе?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ти нећеш хтети бити Мозов роб?
КНЕГИЊА (Претрне пред, том помишљу која јој се првипут сад предочн): Мозов роб?!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Кнегињо! Очним видом ти се кунем и својом младошћу и гробом очевим, у целом граду ти немаш вернијега слуге но што сам ја. Ничије срце за живот твој није толико стрепило јуче...
КНЕГИЊА: Јуче?
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Да јуче даде мени кнежев мач, да јуче мени повери твоју судбину, мртав Моз данас не би Кроју победио. Али што јуче не учини, учини данас, госпођо, повери ми се и чуј моју реч. Поћ’ ћу из ових стопа да борбу наставим и борићу се све док траје нада последња, а кад и њу претрпају рушевине Кројиних зидина, потећи ћу ти. Ја једини, међу свима старешинама, знам тајни излаз из града, извешћу те њим. Повешћу те далеко, у равну Морачу, тамо је племе моје и мој дом. Понећу те на рукама и кроз цео живот на рукама ћу те носити!...
КНЕГИЊА (Изненађена): Капетане, што то збориш ти, речи безумне?!
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Речи онога који те воли безумно и ком овај час опасности даде храбрости да ти исповеди то!
КНЕГИЊА (Дубоко увређена): Срам нек те је, капетане, кад пред мртвим телом господара свог смеш да казујеш такве речи безочне.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Рад тебе...
КНЕГИЊА: Нашто ти брига о мени! Овде је господар који ће ме мртав штитити пре но ти жив, који уочи смрти смишљаш живот нов.
КАПЕТАН ЂУРИЦА: Ради спаса твог...
КНЕГИЊА: Ради спаса мог ти би да избегнеш смрт! Упамти капетане: мртва, на бедемима Кројиним, поштоваћу те, жива те презирем!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Увређен, пакосно): Разумем те, књегињо! Теби је драго да Мозов будеш роб!
КНЕГИЊА (Цикне, обраћајући се одру): Господару, заштити ме од безочника тог! (Показује му излаз) Одлази! (Он остаје, што њу још више дражи) Одлази!
КАПЕТАН ЂУРИЦА (Бесно): Књегињо. Скупа је ова увреда! (Одлази).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|