Као вихор/2
II ЧИН
(Велика, пространа соба са обијељеним зидовима и са ниском, почађалом таваницом, на којој, о канапу објешене, висе три-четири обвехле дуње, неколика нара и двије диње. У дну читав низ прозора, уских, тијесних, са малим канатима и јаким демирима, уз које се испреплео ђулбехар. Неки су прозори растворени; неки затворени и прекривени малим, бијелим завјесама. Са десне стране врата, очишћена и окићена граном божићњег бршљана. На лијевој страни стара, зидана пећ. У пећи, макар што је топло, гори ватра ради великога шербетњака, у ком се узварује вода за кахву. Недалеко од пећи, на ћилиму којим је застрт читав под собњи, румени се велики кахвени ибрик, око којега су растурена неколика филџана. Унаоколо, испод зидова, уздижу се широки миндерлуци, прекривени скупом плавичастом чохом, а од зида оивичени тешким јастуцима. Испред миндерлука неколике мумтафте, на којима су у сребрним плитицама разасути цигари. На једној мумтафти боца са водом, двије чаше и двије пепеонице од бакра... О зидовима, објешене око овећег огледала, двије свилене мараме, и омањи иконос, у коме се према слабој свјетлости кандила блистају двије у сребро оковане иконе. Иконос је оперважен са двије завјесе од црвене свиле, са везеним крстовима на средини и златним ресама унаоколо. Испод иконоса провирује сасушена грана рузмарина и висе жуте, јерусалимске
бројанице).
МИЛИЦА (скрушена, скромна, тиха. Стала покрај пећи и сакривајући руке под бошчу, ломи прсте ... Тихо): И ни вас, јаране своје, неће да послуша?...
СТЕВО (ходајући по соби): Узалуд сва мука... Никога у томе послушати неће.
МИЛИЦА (немоћно, тужно): Обенђијала га, проклетница!... Замамила!...
СТЕВО: Готово сам и ја почео вјеровати у мађије... Душе ми...
МИЛИЦА (некако збуњено, сметено): А јеси ли му зборио о матери њезиној, каква је била? Ја сам хтјела, али... (постиђено гледа у страну) како ћу ја?... Мајка... да говорим с њиме о таким... (Прекида, удара се по устима). Боже ме сачувај!... Стид ме...
СТЕВО: Зна он и сам. Све зна...
МИЛИЦА (уздрхта; некако поплашено): Све?
СТЕВО: Па... зна како је Тата, кад је остала удовица, преузела механу и раскалашно живила. Зна како су јој долазили, по дану и по ноћи, и момци и они... (Досјетивши се нечем, брзо прекине). Зна он...
МИЛИЦА: И опет јој иде?
СТЕВО: И опет.
МИЛИЦА (уздише): Мађије проклете... Мађије!... (Крсти се према икони). Сачувај ми га, Богородице пречиста, заштитнице моја!...
СТЕВО: И што је још чудније: он трчи за њом, а она га, барем како се чини, толико и не воли...
МИЛИЦА (као у чуду; не вјерујући): Не воли?
СТЕВО: Још се не може познати да га много разликује од других...
МИЛИЦА (некако увријеђена и као љутита): Кучка једна!... Мог сина да не воли!... Кучка!... Зар на свијету има кршнијег и бољег момка?
СТЕВО: Тхее... Тако ти је...
МИЛИЦА (живље): А може бити, и боље је тако!... Може бити... (Повјерљиво Стеви). Како би било?... (Погледа му у очи и ућута. Као да јој се учини, е би је одао Влади. Збуњено). Ништа, ништа, синко... (Као да би да све забашури). Д ја те, јадна, и не нудим ничим!... (Нуди цигаре). Узми!... Узми!...
СТЕВО (одбија): Да га јаче волила, можебит’ би се прије и заситио и оставио је... Али овако... (Врти главом, као да каже: не може се ништа).
МИЛИЦА (грчевито стеже, чупа димије на бедрама. Тихо): Зло моје!... Јади моји!...
СТЕВО: Овако не попуштајући и дражећи, довела га је готово до безумља. На све заборавио, осим на њу. Она му све...
МИЛИЦА: Проклета, да Бог да!...
СИМО (петнаестогодишњи деран, рашчупан, изгребан, са модрицама на лицу и чворугама на челу. Обучен у Владино изношено одијело, које му прешироко, те као да виси о њему. Ногавице му завраћене, руке се готово не виде из рукава. Дотрчи, чешкајући се иза врата. Милици): Казале су да ће одмах доћи...
МИЛИЦА (пријекорно): Опет си се кавжио, објешењаче мали!...
СИМО (чешка се): Ништа је, газдарице... Он опсов’о мени, а ја њему; он ударио мене, а ја њега...
МИЛИЦА (вртећи главом): И сваки дан тако.
СИМО: Кад ме не пушта с миром.
МИЛИЦА (као да се сад сјетила зашто га је звала): О јеси ли казао да сам их лијепо поздравила да дођу?...
СИМО: Све сам каз’о...
СТЕВО (као да је једва дочекао што може ићи): Испред питомијех гостију нека дивљи бјеже... Збогом... (Пође).
МИЛИЦА (хвата га за руку, меко): Стево, синко... Не замјери!... Звала сам те од невоље ... Мајка је мајка... (Тише). И ником немој причати о овоме.
СТЕВО (одлазећи): Не бој се!
МИЛИЦА (прати га до врата): И молим те опет: чувај ми га!...
СТЕВО: Збогом. (Оде).
МИЛИЦА (говори за њим): Пази га!... Брани!...
СТЕВО (споља): Збогом!
МИЛИЦА (враћа се и опет иде према пећи).
СИМО (чешкајући се): И газду сам срео.
МИЛИЦА: Гђе?
СИМО (намргодио се): Мрк, љутит... Иде чаршијом, никог не гледа... Ником се не јавља!
МИЛИЦА (сјетно): Јадан отац!
СИМО: Ја сам протрч’о поред њега... Бојим се да не удари...
МИЛИЦА (чисти пепеонице): Дко сад дође?... (Уређује филџане). Симо, помози! Чисти!... Нека нађе ове у реду! (Обоје поспремају, чисте. Споља се чују женски гласови, све јаче). Боже!... Ето их!... (Симо брзо излази).
АНЂА и СТАНА (улазе у живом разговору): Добро јутро, Милице!... (Љубе се с њоме). Здраво, живо?...
МИЛИЦА: Здраво, хвала Богу!... (Некако усплахи.рена). Ево, ево ... Сједите ... (Анђи која хоће да сједе у дну). Немој ту!... Немој!... Гори прођи!...
АНЂА: Нека, нека... (Настаје међу њима тиха препирка и као рвање. Напошљетку Анђа попушта те пролази у врх).
СТАНА (узвалила се уз јастуке): Досјетила сам се; рашта си нас звала.
АНЂА: Лако се сада досјетити!...
СТАНА (пријекорно): Кад је мука и невоља, тада се сестре дозивљу... Јакако... Нека дођу, нек’ помогну, нек’ посјетују!... А прије, кад је било згодније, нико ни да нас помене.
МИЛИЦА (скрушено): Опрости, сестро, грешна сам!... Због гријехова својих и патим...
СТАНА (оштро): Патиш ти због твоје махните памети!... Давно сам ја знала и казивала ти: „Пази на оног свог вјетрогоњу!... Отвори очи, Милице!”
МИЛИЦА (У чуду): А зар га нијеси хвалила као и ја?...
СТАНА (оштрије): Ко га хвалио?... Још и ту потвору мени у лице!... (Анђи). Чуј, душе ти!... Ја јој хвалила сина! (Подавија димије пода се и изазивачки сједа, испрсивши се).
МИЛИЦА (благо): Не љути се, Стано, молим те... Немој... Мени се чини ... (Одмахне руком). Сад не знам ни шта говорим.
СТАНА (устала према огледалу, те поправља туку на глави): Он је један безобразник и нитков!... (Побједнички). Ето, шта ти је он!...
АНЂА (отире се јаглуком око уста): Сиромах!
СТАНА: Нити кога пази ни почитује... Сретне ме, па ни да Бога назове!
МИЛИЦА (молећи): Немој, Стано ...
СТАНА (жешће): Бацио образ под ноге!... На оца свога пљунуо!
МИЛИЦА: Стано!...
СТАНА: Нитков!... Нитков!... (Узме цигар и запали).
МИЛИЦА (приближи јој се, сагиње се): Хоћеш ли да ме покараш, Стано?... Ево ти образа!... Удри!... (Уноси се преда њу). Удри, сестро!... Просто ти било!... Удри!...
СТАНА (као да се поплашила): Шта ти је?...
МИЛИЦА: Чини са мном шта хоћеш, а њега ми немој ружити ни срамотити!... (Меко). Млад је он ... Још је дијете!... Добар је...
СИМАНА (застала на вратима, са цигаром у зубима и одбијајући димове разгледа по соби. Ништа не говори. Не поздравља).
МИЛИЦА (опазивши је): Кога тражиш?
СИМАНА (оштро): Тражим газду Стевана, ђаволи га распињали!
МИЛИЦА (У ЧУДУ): Шта ће ти?
СИМАНА: Хтјела сам само да му кажем да је он један лупеж и разбојник!... Ништа друго!... (Презриво их погледа и оде).
СТАНА (скочи): Кучка!... (Пође). Да јој ја одговорим!...
АНЂА (ухвати је за димије; задржа): Нијесмо дошле да се свађамо... (Благо). Боље да се договоримо...
СТАНА (осорно): А зар се можемо љуцки договара-ти?... (Показује на Милицу). Нијеси ли чула како брани сина?... Зар би она послушала наше савјете?... (Жешће). И ђувегију је, некада, овако бранила!... С ким год се састала, поносила се њиме к’о паун репом... (Подражава Милици). Мој Стеван!... Мој Стеван!... (Узвијајући носом). А добро знамо, — и она зна, — какав је био!...
МИЛИЦА (поносито): Вавијек добар!
СТАНА: Ни мени, сестри својој, никад се нијеси потужила на њега...
МИЛИЦА: Нијесам имала рашта.
СТАНА: Хихи... Као да се ништа не зна!... Хи - хи... Нијеси имала рашта?... (Анђи). Која је то жена, која нема рашта да се потужи на ђувегију?
АНЂА (меко): Остави се таког разговора, Стано... Досга је!...
СТАНА (осорно): Кад се наљутим, ништа ми није доста!... (Удара руком о руку). Патила због ђувеги је толико година, а никад га ни прекорила није!... Камо јој језик, не имала га!...
МИЛИЦА (точећи кахву): Мушко је, домаћин је... Он зна шта ради... Зар ја, луда женска глава, да га прекоравам?...
АНЂА: Сад се због Стевана нијсмо ни састале... О Влади је говор...
СТАНА (кресне): О Влади, о Стевану, — све’дно... Ниједан не ваља!...
МИЛИЦА (нуди кахвом): Узмите!... (Анђи). Волиш ли слађу?... Ево шећера!
АНЂА: Владо је и наш, наше дијете... Није само Миличин... Зар га и ми нијесмо одгајале?...
МИЛИЦА (захвално је гледа; нуди): Узми!...
АНЂА: Колико сам га пута на својим рукама њијала!...
СТАНА: Мени је једном очупао прамен косе, објешењак један!... Вриснула сам од бола!...
АНЂА (забринуто): Шта ћемо с њиме сада?... Како да га отмемо оним вјештицама?...
СТАНА (кратко): Мучно ћеш га ти отети!...
АНЂА (отежући): Ја сам о томе мислила пуна три дана... И само сам једно могла смислити...
МИЛИЦА (прене се; слуша): Боже! Шта ли је?...
АНЂА: Да му нађемо другу ђевојку...
СТАНА (упада)... и одмах да га женимо?...
АНЂА: Ђевојка би се лако нашла... Кршна, плаха!...
МИЛИЦА (обори главу и узвије раменима).
АНЂА (гледа је): Неће хтјети?...
МИЛИЦА: Никао...
АНЂА (немоћно): Другог лијека не знам...
СТАНА (оштро, инаџиски): А ја знам!
АНЂА (с подсмијехом): Ти?
СТАНА: Пустите ви мене, па ћу читаву ствар уредити!...
АНЂА (као и прије): Ти?
СТАНА (поносито): Ја!
АНЂА: Како?
СТАНА (ратоборно): Да одем оној Тати, па да јој очитам једну катавасију, к’о што јој још нико очитао није... И њезиној Олги да откантам једну читанку!... Отворено, пред свима!... (Некако побједнички). И ево вам кажем да ће оне саме закључати врата пред Владом!... Саме ће га отјерати!...
АНЂА: Слабо ли познајеш Тату!
СТАНА: Али ће она мене познати!
АНЂА: Слабо је то!... Слабо’...
МИЛИЦА (живље): Чекајте. И ја сам тако нешто смислила!... (Повјерљиво). Да одем... да питам...
СИМО (провири кроз врата): Ето газде!
МИЛИЦА (убрзано): О томе ћемо још говорити... (Тише). Сад шутите!... (Полушапатом). Будите ми сад веселе, насмијане!... У бризи је, јадан, па да га не убијамо јадиковкама!... Отац је отац!... (Исправља се). Ево га... Чујем му ход... (Отвара врата и стане поред њих, са рукама на појасу, као да двори. Смјешка се на силу).
ГАЗДА-СТЕВАН (изува плитке ципеле пред вратима. У чарапама улази у собу. Љут, мргодан... Ни на ког не гледа, ни с ким не говори... Пролази и сједа близу пећи).
СТАНА (Анђи): Ни Бога не назва!... Као Турчин!
МИЛИЦА (дохвати из прикрајка, иза пећи, чибук, напуни лулу духаном и пружи му. Понизно): Хоћеш ли пушити?
СТЕВАН (не одговарајући узме чибук).
МИЛИЦА (машицама вади из пећи жераве и ставља на лулу): Хоћеш ли ракију?
СТЕВАН (мукло): Донеси!
МИЛИЦА. Одмах, брате!... (Одлази по ракију).
АНЂА (шапће Стани): Како је блијед!
СТАНА: ... и колике му модрице испод очију!...
СТЕВАН (замишљен ћути. Након дуже почивке погледа их. Подругљиво): Јесте ли ми дошле на честитање?... На весеље?. .. Сина имао, па га немам ... Одметнуо се... Зар ту не требају честитке?
МИЛИЦА (донијела ракију): Узми!... Уморан си!... (Точи му у чашу). Узми!...
СТЕВАН: Камо среће да камен родих, а њега да не родих!...
АНЂА (тихо): Не говори против Бога, Стеване!
СТЕВАН (мукло): Бог?... Заборавио је на ме.
АНЂА: Он ће и помоћи!
СТЕВАН (Милици, заједљиво): Камо ти га?... Гдје ти је?... Хвалила си његово добро срце... Камо га сада?... Куцне ли имало за те, за мајку, а за ме... (Кроз зубе). За ме нека и не куца... Не тражим...
(Суво). Одричем га се!...
СТАНА (љутита, што се неко други, осим ње усуђује да напада Владу): Сина ли се одричеш, болан?
СТЕВАН: Рекох: Немам више сина.
СТАНА (јаче): Онака кршна сина да се одречеш?
СТЕВАН (осорно): Немам сад никога. Нико ми и не треба.
СТАНА: Махала се поноси њиме, а ти да се не поносиш!...
СТЕВАН (јетко): Зар што је подивљао?
СТАНА: Буди паметан, па ће се вратити. (Жешће). Ти си крив, што га нијеси знао сачувати.
СТЕВАН (увријеђен): Ја крив?... Није он, него ја?... Зато ли си дошла?... Да ме тим прекориш!... (Показује им чибуком на врата. Хладно). Хајде ми из куће!... Сви хајдете!... (Јаче). Иди!...
СТАНА (устане, раздражена): Мене зар гониш из куће? Ти?... Ти?... (Подбочи се). Хоћеш ли да ти кажем ко си ти?
СТЕВАн (заповједнички): Хајде!
МИЛИЦА (умијешала се међу њих): Стеване!... Брате!... (Молећи). Стано!
СТАНА (жестоко): Кад ме гони из куће, хоћу све да кажем!...
МИЛИЦА (исправља се; мирно): Он је господар у кући овој!... Нико му не смије прку ријеч рећи!
СТАНА (отпрсне): Тако ли је?... (унијела се Милици у лице). Таако?... Зло је и било што му нико ништа није смио рећи... А ја ћу...
СТЕВАН (оштро): Иди!
АНЂА (дигла се и узела Стану за руку. Меко): Хајдемо, Стано!... Хајдемо!... Биће, зар, и сретнијих дана. Доћи ћемо опет...
СТАНА: Никад му више доћи нећу.
СТЕВАН: И не требаш!
СТАНА (јаче): Никада! (Још хоће да говори, али је Анђа готово на силу одвуче).
МИЛИЦА (благо): Не љути се, Стеване ... Знаш Стану ... Није јој срце као језик... (Точи). Узми ракију!... (Пипа га по челу). Куку!... Чело ти гори!... Хоћеш ли да истарем сирћетом?...
СТЕВАН (кратко): Остави!
МИЛИЦА: Јеси ли гладан?
СТЕВАН: Остави ме!... (Дигао се, туривши руке под појас, хода по соби).
ГОСПАВА (млада, мршава жена. Једном руком придржава димије, које се запрашиле, а у другој држи мараму и хлади се. Задихана је, ознојена. Два мокра бича косе око ушију као да јој прионула за кожу. Говори брзо, готово не предишући): Добро јутро!... Зар сте обоје овђе?...
МИЛИЦА (ужурбала се): Сједи, Госпава!... Отпочини!... (Хоће да је поведе миндерлуку).
ГОСПАВА: Не могу... Немам ти кад сједити... Посла пуне шаке ... (Хукне). А и находала сам се јутрос!... Осам кућа обишла!...
МИЛИЦА: Кахву хоћеш ли?... Слатко?...
ГОСПАВА: Хвала... Хвала... Немам кад... (Сједа). Љутита сам, па ништа окусит’ не могу... (Хлади се). Свадила сам се јутрос са десетином.
МИЛИЦА: Ти сваки дан...
ГОСПАВА (прекида): А како се не бих свађала, молим те?... Како бих трпила да проклети свијет говори из ништа свашта! (Устане). Да знаш само... Да чујеш само...
МИЛИЦА: Сједи'.
ГОСПАВА: Не могу... Немам када... (Хлади се). Говоре за Владу да ће се вјенчати са оном... Олгетином ... (Сједа). Кажу и прстен јој дао и вјенчану хаљину наредио, и...
МИЛИЦА (упада): Лажу, сестро!... Лажу!... Потварају ми дијете!
ГОСПАВА: Тако си ти и Стевана некад бранила. (Устаје). Немам кад... Морам ићи... (Стојећи и као спремајући се за полазак наставља). А Тата, кажу, сва сретна... Драго јој што ће се осветити Стевану, што је некад оставио... Није шала: сина отети!...
СТЕВАН (тргне се; пакосно): Није га отела!... (Окрене главу у страну као да се и сам стиди лажи. Мукло): Ја сам га одбацио!
ГОСПАВА (сједа): Свијет не каже тако... Говоре како си се од једа и пропио... Хлади се). Пије, кажу, четири оке на дан...
МИЛИЦА (живо): То си ти измислила... То нико не говори.
ГОСПАВА: Пођи међу свијет, па ћеш чути... (Устаје). Што је најгоре, кажу да је Стеван давао Тати осам хиљада да му врати Владу...
СТЕВАН (плане): Ја да сам замолио?... Ја нудио?...
Госпава (слегне раменима). Што чула, то и каза- ла . . . Збогом . .. (Пође, па застане на вратима). А је-
сте ли чули, да је побјегла жена мајстора Петра? Милица (одмахне руком, као да вели: нека је).
ГОСПАВА (приповрати се): Јес’... Синоћ побјегла од њега... Због глади, кажу... Збогом... (Пође, па опет застане). У газде Милоша родио се унук ...
МИЛИЦА: Нека му је сретан!
ГОСПАВА: Кажу: чудо од ђетета... Родио се са два зуба!... Бога м!... Збогом!... (Оде).
СТЕВАН (гледа у Милицу. Јетко): Јеси ли чула?
МИЛИЦА (сјетно): Ни сад неће да нас на миру оставе.
СТЕВАН (стиснуо зубе; шишти): Ето ти сина твога!... Ето ти јединчета!... Ето ђавола у људској кожи!...
МИЛИЦА (према икони): Бог ми с њим био!
СТЕВАН: Не спомињи Бога узалуд!... Јок!... Он је дигао руке од њега, од нас... Несин... Одметник!...
МИЛИЦА (уздахне): Он нам једино уздање!
СТЕВАН: Жалосно ти уздање, сад се другој окренуо!
МИЛИЦА (поносно): Радосно ми уздање, кад знам да је жив и здрав...
СТЕВАН (опет турио руке под појас. Раскорачио се. Хукне као над мртвацем): Шта учини, синко, од нас! Шта учини, проклето ти!...
МИЛИЦА (привија се уз њега и меће му руку на уста. Брзо): Не куни, Стеване!... Немој!...
СТЕВАН (одгурне је): Брани га!... Брани и сад!... (Заједљиво). Да га ниси тако бранила, друкчији би био... Ти га мазила!... Ти га и покварила!...
МИЛИЦА (скрушено): Јесам... Ја сам... Ја крива... Само не куни!...
СТЕВАН (суво, као да сам себе пита): Рашта сам живио?... Коме радио?.. . За кога текао?... (Одгурне ногом једну мумтафту, другу). Шта ће сад ово?... Коме ће?...
МИЛИЦА (благо): Њему, ако Бог да!
СТЕВАН (гледа је испитујући. Опет као да себи говори. Полугласно): Њему?... Јес’... Њему... (Леже на миндерлук). За њега се мучио. За њега куповао!... За њега доносио!... (Гледа по соби. Гледа и на врата, као да очекује некога). А сад га немам... (Милици). Ни њега немам, ни тебе немам, јер си уз њега... Никога немам...(Устаје. Исправља се. Јаче). А могу без вас... Ја могу... (Иде и говори пригушено, као да јечи). Сам... Сам ... Сам ... (Лагано пође).
МИЛИЦА (Иде за њим): Стеване!... Брате!... (Прати га до врата. Ту је он одгунре, отме јој се, оде. Затим се Милица врати и сједа на миндерлук, подупријевши главу рукама. Замисли се).
СИМО (провирује кроз врата): Оде газда?
МИЛИЦА (не одговара).
СИМО (приступи јој; тихо): Владо је дош’о...
МИЛИЦА (прене се као иза сна): Дошао?
СИМО: Ено га доље... Чека... Зауставио сам га, да га газда не види, да се не сусретну.
МИЛИЦА (устаје брзо, радосна): Гдје је?... Гдје је?... Да га видим... Сина да видим! (Пође и на вратима се сусретне с Владом). Ево ми га!... (Загрли га и пољуби у чело).
ВЛАДО (љубећи јој руку): Дошао сам само на час... Само да тебе посјетим.
МИЛИЦА (некако збуњена иде око њега тапше га по рамену, хвата за руку): Сједи!... Ходи!... Амо... (Сједа близо пећи и привлачи га). Ево, поред мене... (Милује му руку). Дошао ми, благо мени!... (Брижно). А јеси ли гладан?
ВЛАДО: Нијесам, мајко.
МИЛИЦА: Има колача, пршута...
ВЛАДО (меко): Ништа ти нећу.
МИЛИЦА (наваљује): Из мдјчине руке? Барем два залогаја!
ВЛАДО: Не могу... (Устаје). Морам одмах ићи, јер ако отац опет...
МИЛИЦА (упада, пријекорно): Зар да бјежим од оца рођенога?...
ВЛАДО: Паа... Кад ме гони.
МИЛИЦА: Он те не гони. Сам си побјегао.
ВЛАДО: Али хоће да ме и сад држи у стези, у јарму. Хоће да будем роб, да све слушам... Хоће да ме пред читавим друштвом осрамоти, корећи ме к’о балавца каквог. Хоће да оставим цуру, за коју бих погинуо!
МИЛИЦА (озбиљно): Знаш ли каква је то цура?
ВЛАДО (одушевљено): Најбоља, најљепша на свијету!
МИЛИЦА (тихо, готово стидљиво): Да није од матере занат научила?...
ВЛАДО (шетајући по соби); Мати јој некад била на рђаву гласу... Знам .. . (Живље). Али откад јој Олга дошла из Босне, од сестре јој, отада живи као испосница... Исповиједила се, причестила и раскинула са старим животом... У њезиној механи нико сад не смије рећи ружну ријеч. Нико ни о чем ни напоменути...
МИЛИЦА: А што ће јој Хаџи-Хасан?
ВЛАДО: Хаџи-Хасан је гост, као и други гости.
МИЛИЦА (с подсмјехом): Баш?
ВЛАДО (брзо): А зар је Олга крива што јој мати тако живила и што Хаџи-Хасан још долази у механу?
МИЛИЦА (У чуду): Је ли крива?... Како питаш?... (Поносно). Зар бих је икада могла загрлити к’о снаху, кад знам... (Одмахне руком. Застане). Остави, синко!... (Као за се). Некада ми се чинило да бих се опоганила, кад бих јој и погледала на матер... (Склопи руке). А сада њу да грлим! Пхи!
ВЛАДО (савлађује се да не плане): Да ми нијеси мати, друкчије бих ти одговорио... (Узбуђен хода. Изненада опет застане. Живо). Добро... Нека је све тако... (Јаче). Али сад треба да кажеш, колико сам и ја крив!
МИЛИЦА (устукне): Ти?... Рашта?...
ВЛАДО: Крив, богме, исто колико и она!... Ни мање, ни више... (Жешће). Зар и мој отац није одлазио њезиној матери?...
МИЛИЦА (изненађена, запањена. Болно): Владо!... Синко!...
Владо (тише). Остављао је и мене и тебе и ишао Тати на кона^ке... И ти си то знала, и свак је знао!...
Милица (сјела сатрвена, савила руке у крило). Зар лаж на оца?...
ВЛАДО (сјетно): Зар лаж?... Дуго си сакривала, мајко, и од мене и од свијета, али нијеси могла сакрити...
МИЛИЦА (не смије да га гледа; тихо): Свијет измишља.
ВЛАДО (меко, њежно): Знаш ... сјећам се... кад би се одметнуо од куће по три, по четири дана... Био сам дијете и непрестано распитивао о њему... Ти си вазда шапатом одговарала: „Отишао на пут, на село.”
МИЛИЦА (пригушено): И истину сам говорила.
ВЛАДО (живље): А у ноћи, кад бих разбуђен провирио испод јоргана, гледао сам те увијек обучену, будну... Промичеш по соби као сјенка, чекаш, стрепиш... Не палиш ни свијећу, ни кандило... Сама, у мраку, шапћеш нешто, молиш ломећи прсте и грчећи се...
МИЛИЦА (муца): То сам...
ВЛАДО (не слушајући је наставља): Два пута сам видио како си плакала. .. Савила се на шилт, прегла преко јастука и плачеш... „Шта ти је?” питао сам... „Ништа”... „Плачеш ли, мајко?... „Не плачем”... Легла си тада покрај мене на душек и обгрлила ме, стегла... Колико ли си ме пута пољубила!...
МИЛИЦА (изгледа као да поново преживљује оне часове о којима Владо прича. Мучи се. Хоће да упане да говори): Нијесам...
ВЛАДО (наставља): А када би, четвртог или петог јутра, чула га гдје долази, као да би памет изгубила!... Омијала се, хитно поправљала косу и хаљине, трчала му у суерет!... Кадгод те не би ни погледао, — пролазио је натмурен у собу, не поздрављајући, — а ти ипак пристајала за њим, љубила га у руку, улагивала се, и...
МИЛИЦА (прибира се. Некако слободније): Владо!... Не гријеши душе!
ВЛАДО (застао пред њом. Мирније): Видиш: све знам... И зато немам рашта прекоравати Олгу... Њезина мати грешница, мој отац грешник!... Намирени смо!
МИЛИЦА (Као да се прибрала. Устала и гледа на Владу, строго... Гордо): Твој је отац светац један и теби и мени!...
ВЛАДО: Колико еи пропатила због њега!
МИЛИЦА: Вијек сам свој с њиме провела у добру и у срећи!
ВЛАДО: Таки ми отац не може давати савјете, мајко... Збогом... (Љуби јој руку).
МИЛИЦА (болно, молећи): Остани!... Погледај на нас... самохране!...
ВЛАДО: Збогом!... (Хитно одлази. Она дошла до врата и гледа за њим дуго, дуго...).
|