Како је радила, онако је и прошла
Синоћ мајка оженила Марка,
Од јутрос му три књиге доћоше:
Прва књига да крсти првенче,
Друга књига да венча младенце,
Трећа књига да иде на војску. 5
Кад ујутру бео данак свану,
Поранио Краљевићу Марко,
Поранио, да иде на војску,
Љуба му се око коња вије
Ко ’но свила око струка смиља: 10
„Господару, Краљевићу Марко,
Ти остављаш мене невестицу,
Нит’ сам сада млада ни девојка,
Како ћу ти удворети мајки?”
Ал’ беседи Краљевићу Марко, 15
Он беседи грозне сузе рони:
„Анђелија, моја љубо верна,
Лако ћеш ми удворети мајки:
Доцне лези, а рано устаји,
Двор помети и воде донеси. 20
Чекај мене за девет година,
Кад настане година десета,
Удаји се, не чекај ме више.”
Оде Марко на цареву војску.
Ђипи мајка Краљевића Марка, 25
Сакова јој гвоздсне опанке,
И обукла руво калуђерско,
И даде јој оно бело стадо.
Оправи је у гору зелену
И без леба, и без воде ладне, 30
Па је њојзи љуто запретила:
„Курво, кучко, Анђелија љубо,
Чувај мене и то бело стадо,
Ако л’ ти се стадо не изјагњи,
Не дођи ми моме белом двору.” 35
Оде љуба у гору зелену.
Бога моли Анђелија љуба:
„Дај ми, боже, и Недеља млада,
Да с’ изјагњи моје бело стадо,
Да с’ изјагњи трипут у години!” 40
Бог јој даде и Недеља млада:
Изјагњи се трипут у години,
Свака овца троје јагањаца,
А воћкоша златнорога овна,
И на овну од иљаде звонце, 45
У звонцету клатно сарајевско.
Чувала је за девет година,
Натерала три иљаде стада.
Кад настала година десета,
Иде Марко са цареве војске, 50
Па он иде свом беломе двору,
Ударио кроз гору зелену,
И нашао и то бело стадо,
И код њега црна калуђерка,
На њојзи је све црно одело; 55
Божију јој помоћ називао:
„Божја помоћ, црна калуђерко,
Благо оном чије ли је стадо,
Чије стадо, чија ли си љуба!”
Она њему тијо проговара, 60
Проговара грозне сузе рони:
„Ја сам љуба Краљевића Марка,
И стадо је Краљевића Марка.
Ево данас девет годин’ дана,
И од данас година десета, 65
Како ј’ очо на цареву војску,
Оставио мене невестицу.
Ђипила му остарила мајка,
Обула ми гвоздене опанке,
Обукла ми ру’о калућерско 70
И дала ми мало бела стада,
Оправила у гору зелену
И без леба, и без воде ладне,
И мене је љуто запретила:
Ако л’ ми се стадо не изјагњи, 75
Не изјагњи трипут у години,
Да не идем њеном белом двору.
Ал’ Бог дао и Недеља млада,
Па се моје иљадило стадо.
Већем данас девет годин’ дана, 80
Како нисам ја код двора била.”
Кад је Марко саслушао речи,
Он се вину преко поља равна
Ко ’но звезда преко неба сјајна,
Па он оде своме беломе двору 85
И он наће остарилу мајку,
Па упита своју стару мајку:
„Јевросима, моја стара мајко,
Ди је мене моја верна љуба?”
Она њему лепшу одговара: 90
„Чедо моје, Краљевићу Марко,
Давно ти је потамнила љуба,
И ја сам јој подушбину дала.”
Кад је Марко саслушао речи,
А он оде у гору зелену, 95
Па доведе своју верну љубу,
И дотера своје бело стадо,
Па погуби своју стару мајку.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
