Сан уснула у Бишћу баница,
На душеку с баном спавајући,
Па се у сну врло препанула,
Од препасти на ноге скочила.
Питао је господине бане: 5
„Што је теби госпо моја драга!
Или си се пјана придесила,
Ил’ се н’јеси синоћ прекрстила?"
Одговора госпоја баница:
„Ја се н’јесам пјана пригодила, 10
А синоћ се јесам прекрстила,
Него сам ти чудан сан уснила,
Увати се магла око Бишћа,
С обе стране око Уне ладне;
Сјајни мјесец на земљицу пао, 15
А даница на небу остала,
Јасне зв’језде крају прибјегнуле."
Ал’ говори господине бане:
„Ја зла сана, госпо моја драга,
Сан казује да нас више нема! 20
Што је пала магла око Бишћа,
С обе стране око Уне ладне,
То ће турска опколити војска;
Што је мјесец на земљицу пао,
То ће моја руса глава пасти; 25
Што ј' остала на небу даница
То ’ш остати удова баница;
Што л’ су зв’језде крају прибјегнуле,
То су иаше нејаке сироте,
Крају бјеже од душманске силе.“ 30
Истом они у ријечи били
Сунце грану а војска освану
Око Бишћа града бијелога.
Силнн Турци, да их Бог убије
Па га бију три неђеље дана, 35
Нит одбише дрва ни камена,
Нит знадоше откуд су му врата.
Ал’ се нађе издаја проклета;
Рано рани танано Латинче,
И утече у пашину војску, 40
Придвори се паши господару.
Пита њега паша господаре:
„Што си дош’о дину душманине?
Ил’ си дош’о мене уходити,
Ил’ од мене милости просити?“ 45
Ал’ говори танано Латинче:
„Н’јесам дош’о тебе уходити,
Ни од тебе милости просити;
Већ ми те је жао господару!
Бојак бијеш три неђеље дана, 50
Нит одбијаш дрва ни камена,
Остаде ти под срамотом војска.
Ако желиш Бихаћ придобити,
Само ћеш ми тврду вјеру дати,
Да ћеш мени агалуке дати.“ 55
Скочи паша од земље на ноге,
И попријечи преко прса руку:
„Дајем теби турску вјеру тврду,
И заклетву свеца Мухамеда,
Што ти речем порећи ти нећу: 60
Даћу теби агалук у Бишћу!“
Латинче га хитро послушало,
Украде му праха домаћега
У цјелини двадес’т и пет ока:
Наби наша два топа једнака, 65
Па када им живу ватру даде
На Бишћу се отворише врата,
Пројах’о би јунак на кошицу;
А када им другу ватру даде,
Проћер’о би кола и волове. 70
Тад баница побацила сина,
Бедевија коња у подруму.
Довикује госпоја баница:
„На ноге се вјерне слуге наше!
Гдје је нами господине бане?“ 75
Тада слуге хитро поскочише,
И у доње ризнице дођоше;
Али ево јада и жалости
Кад ризница нуна јањичара
Међу њима господине бане 80
А на њему русе главе нема.
Тад изгибе многа госпоштина,
А народа ни броја се не зна.
Тако Турци Бихаћ придобише.
Зове паша танано Латинче, 85
Пак му даде рало и волове:
„Иди, море, па се љебом рани,
А све цару царевнну даји,
Јере, море, не чуди се томе:
И сваки ће таки бити раја!" 90
