Кад умрије срма Ибрахиме
Кад умрије срма Ибрахиме,
у џамији сабах клањајући:
нит' је склањо, нит' селама дао,
већ умрије, жалосна му мајка!
Њега жали и старо и младо, 5
и сокаци куд је пролазио,
и пенџери ђе је долазио:
сви сокаци травицом порасли,
а пенџери прахом попанули.
Понајвише главита дјевојка, 10
од жалости косе одрезала
па их шаље у Будим даиџи.
Даиџа их у злато метао,
даиница бисером китила,
па их мећу Будиму на врата. 15
Ко год иде, све се косам чуди:
"Мили Боже, чуда големога!
Рашта ли су косе одрезане?
Ил' је мајка сина укопала,
ил' сестрица брата јединога?" 20
Проговара с града нобечија:
"Није мајка сина укопала,
ни сестрица брата јединога,
већ дјевојка свога заручника!"
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
