Кад се жени беже Мустајбеже
Још зорица ни забијелила,
Ни Даница лица помолила,
А три брата на кули сјеђаху:
Бег Мустај бег и Захир Алај бег,
Ибрахим бег — крило од Крајине. 5
Проговара беже Мустај беже:
»Чујете ли до два брата моја,
Да идемо ка водици Сави,
Гдје дјевојке танко платно б’јеле,
Да видимо љепотицу Фату, 10
Ако буде код водице Саве!«
То рекоше, коње потекоше,
Па дођоше до Саве водице,
Али Фата у хладу сјеђаше:
Пред Фатом је ђерђеф од мерџана, 15
На ђерђефу вала дубровачка,
А у руци игла од биљура,
А у игли свила из Мисира.
Кад то виђе беже Мустај беже,
Он говори својој милој браћи: 20
»Препливаћу ту водицу Саву,
И отећу љепофицу Фату«.
Млађи братац старијем бесједи:
»Ти не удри, мој брате, орјатски,
Већ ти удри, мој брате, госпотски — 25
Проспи Фати бисерли бесједе:
»Алах, алах, л’јепа овђе хлада,
Још да ми је на криоцу Фата,
Ора би т?и било хладовати!«
Ако ти се и насмије Фата, 30
Узми Фату за бијелу руку,
Па је баци за се на коњица,
Припаши је мукадемом пасом!
Ако ти се не насмије Фата,
Чини, брате, како теби драго«. 35
Оде беже љепотици Фати,
Па говори беже Мустај беже:
»Алах, алах, л’јепа овђе хлада,
Још да ми је на криоцу Фата,
Ора би ти било хладовати!« 40
Шути Фата као љута гуја,
Црнијем га очим’ погледала.
Кад Мустај бег очи сагледао,
До ђевојке коња дотјерао:
Узе Фату за бијелу руку, 45
Те је баци за се на коњица;
Припаса је мукадемом пасом
И златнијем од сабље кајасом,
Препливаше ту водицу Саву
И одоше двору бијеломе. 50
Љута Фата, као љута гуја,
Неће њима да преда већилство,
Заови је већилство предала.
Потекоше до три бега млада,
Да се вјенча љепотица Фата; 55
Али неће мула у мешћеми,
Док не дође љепотица Фата.
Доведоше у мешћему Фату
И с њом иду до три бега млада.
Како дође у мешћему Фата, 60
А братац јој сједи у мешћеми,
И даиџа, паша, Бајрам паша:
Сиђил чине да их повјешају
Сву тројицу о једном конопцу.
Онда рече љепотица Фата: 65
»Пусти мене, мој даиџа драги,
Да учиним крви у мешћеми,
Ја ли себи, јал’ њему јунаку!
Они ме је јунак потегнуо,
У скерлету и у атмурлуку, 70
Самур калпак на очи намиче,
Испод њега на ме намигује,
Не би ли га теби не пањкала,
Али ћу га, борме, опањкати:
Док је прешо ту водицу Саву, 75
Кол’ко ме је пута пољубио,
Не би мог’о ћатип исписати!«
Миисли паша истина ће бити,
И он пусти љепотицу Фату;
Затрка се љепотица Фата, 80
Па се зави у скут од скерлета,
А јунаку бегу Мустај бегу,
Па повика мули у мешћеми:
»Вјенчај мене, мула у мешћеми,
Ако ли ме ти вјенчати нећеш, 85
Удрићу те ћитабом по глави!«
И вјенчаше љепотицу Фату,
Одведоше двору бијеломе,
Свадбоваше недјељицу дана.
