Кад са горе листак опадаше,
Туде Хаџо ране боловаше;
Виш’ главе му остарјела мајка,
Под ногама вјереница љуба.
Мајкашједи, сузе пролијева, 5
Љуба му се посмјехује млада.
Говори јој бего Хаџи-бего:
„Што се смијеш, окаменила се,
Та видиш ли да ћу умријети!“
„Умри, аго, и мени једраго! 10
Знаш, Хаџи-бег, није давно било,
Ти ме просиш, а ја се поносим,
Мене теби браћа поклонише.
Ти покупи киту и сватове,
Доведе ме свом бијелу двору; 15
Твоја мајка пред двор излазаше,
Па овако мени гозораше:
„„Мио беже, лијепе ђевојке,
Да јој није у мало махана —
Да јој чедо под појасом нејма!““ 20
Па ме натраг роду поврнусте,
А себи ми браћа не дадоше,
На пољу ми чадор разапеше;
Чадоровах годиницу дана,
Ниђе чеда, ни о’ чеда гласа — 25
Ни адета да ђевојка рађа!
Књигу пишу мила браћа моја:
„„Копиљане бего, Хаџи-бего,
Свате купи, хајде по ђевојку!“
Ти покупи киту и сватове, 30
Доведе ме свом бијелу двору.
С тобом била девет годин дана,
Родила ти девет ђевојака.
Кад ја носах десету ђевојку,
Ти овако мени говораше: 35
„„Ако родиш десету ђевојку,
Завиј очи, па у воду скочн!““
Кад ја роднх десету ђевојку,
Узех лудо чедо из наручја,
Па га турих кули низ бојеве; 40
Прште лудо чедо на четверо,
Мени срце јадно на петеро,
На петеро и на десетеро.
Тад сам Богу јемин учинила,
Да ти смрти могу дочекати, 45
На авлији коло б’ уфатила
Су мојијех девет ђевојака!“
Црче Хаџо јадан слушајући,
А мајка му јаде гледајући.
Бре да видиш Хаџи-беговице 50
На авлији коло уфатила
Су њезино девет ђевојака,
А у колу пјесму запјевала:
„Немојте се, друге, наругати!
Није ово пјесма од радости, 55
Вет од моје велике жалости“.
