Кад Мориће пофаташе,
б'јеле руке повезаше,
и у град их поведоше.
Уфатише Морић-Ибру,
и брата му Морић-Пашу. 5
У та доба хабер мајци:
пофатали два Морића,
два Морића, два пашића.
Стара мајка питу куха;
у руци јој оклагија, 10
а у другој златан ибрик.
Кад то чује стара мајка,
оклагију преломила,
златан ибрик побацила.
Она летi кроз Шараче, 15
кроз Шараче и Халаче:
„А бога вам, сви шарачи,
сви шарачи и халачи,
видисте ли два Морића?"
„А бога ми, стара мајко, 20
видисмо ми два Морића:
б'јеле руке завезане;
за њим иде колћехаја.
Кад су били кроз Латинлук,
најприд иде Морић Ибро, 25
а за њиме братац Пашо,
па за њима колћехаја.
Па запива Морић Ибро:
„Латинлуче, широк т’и си,
Ат-мејдану, бијел ти си, 30
липа Маро, липа ти си,
а зиндану, мрачан ти си!"
За њим лети стара мајка.
Она лети колћехаји:
„А бога ти, колћехаја, 35
поклањам ти све шараче,
све шараче и халаче,
пусти мени два Морића!"
„А бога ми, стара мајко,
да ми дадеш Сарајево 40
не пушћам ти два Морића!"
Референце
Извор
Бутуровић Ђенана: Морићи, од стварности до усмене предаје, Свјетлост, Сарајево, 1983., стр. 204-205.
