У зо час су паше долазиле,
а у дворе по Травнику пале.
С њима паде Морић Мехмед-беже,
и он оде двору Малићеву
Видио је беже Мехмед-беже, 5
у Малића Када на удају,
видио је и бегенисо је.
Дадоше је и не молише је,
вјенчаше је и не питаше је.
Говорила Када Малићева, 10
говорила својој робињици:
„А бога ти, моиа робињице!
за кога ме мили бабо дао?”
Проговара млада робињица:
„За некаква Морић Мехмед-бега.” 15
Кад то чула Када Малићева,
она узе ибришим гајтане,
она иде у зелену башчу,
а у башчу под жуту наранчу.
Објеси се о жутој наранчи. 20
То ми нико чудо не виђаше,
сам мујезин с бијеле мунаре.
Гледајући учит' не умједе,
већ он стаде са мунаре викат:
„Чија башча, а чија наранча? 25
Објеси се лијепа дјевојка,
објеси се о жутој наранчи.”
Глас до гласа, хабер до хабера,
кад то чуо Морић Мехмед-беже,
он ми иде Малићеву двору. 30
Без изуна у двор уходио,
право иде у зелену башчу.
Кад он дође под жуту наранчу,
ал' дјевојка виси о наранчи.
Кад то видје Морић Мехмед-беже, 35
он повади ноже оковане,
па пресјече ибришим гајтане,
паде злато у зелену траву.
Он узима лијепу дјевојку,
узима је себи на кољена, 40
али Када душу испустила.
Референце
Извор
Бутуровић Ђенана: Морићи, од стварности до усмене предаје, Свјетлост, Сарајево, 1983., стр. 263-264.
