U zo čas su paše dolazile,
a u dvore po Travniku pale.
S njima pade Morić Mehmed-beže,
i on ode dvoru Malićevu
Vidio je beže Mehmed-beže, 5
u Malića Kada na udaju,
vidio je i begeniso je.
Dadoše je i ne moliše je,
vjenčaše je i ne pitaše je.
Govorila Kada Malićeva, 10
govorila svojoj robinjici:
„A boga ti, moia robinjice!
za koga me mili babo dao?”
Progovara mlada robinjica:
„Za nekakva Morić Mehmed-bega.” 15
Kad to čula Kada Malićeva,
ona uze ibrišim gajtane,
ona ide u zelenu bašču,
a u bašču pod žutu naranču.
Objesi se o žutoj naranči. 20
To mi niko čudo ne viđaše,
sam mujezin s bijele munare.
Gledajući učit' ne umjede,
već on stade sa munare vikat:
„Čija bašča, a čija naranča? 25
Objesi se lijepa djevojka,
objesi se o žutoj naranči.”
Glas do glasa, haber do habera,
kad to čuo Morić Mehmed-beže,
on mi ide Malićevu dvoru. 30
Bez izuna u dvor uhodio,
pravo ide u zelenu bašču.
Kad on dođe pod žutu naranču,
al' djevojka visi o naranči.
Kad to vidje Morić Mehmed-beže, 35
on povadi nože okovane,
pa presječe ibrišim gajtane,
pade zlato u zelenu travu.
On uzima lijepu djevojku,
uzima je sebi na koljena, 40
ali Kada dušu ispustila.
