Источни зраци
I
Ој љубави, ој љубави,
Ти божанство душе моје,
Није сунце - твоје крило
Свјетовима свјетлило је!
Јасно сунце није сунце,
То је одсјај твога крила, -
Без бога би небо било
Кад ти тамо не би била.
II
Дотакла се једна жеља,
Дотакла се срца мога;
У тој жељи бјеше пламен,
Бјеше пламен ока твога.
Ја не могох жеље крити,
Повјерих је једном цвијету;
Цвијет, уздахну, а уздах се
По небесном расу свијету.
Небо прену, свјетлост крену,
Пропјеваше пјесме тајне,
А до огња огањ плану:
Створише се звијезде сјајне.
III
У језеру душе твоје
Бисерје се сјајно скрива, -
Моје срце пјесму поје,
О бисерју милом снива.
О, стишај му уздах мили
Што у светој жељи плане:
Језеро му то раскрили
Да у сјајни бисер пане.
IV
Издахнућу... Издахнем ли,
Не жали ме, чедо драго,
Издахнô сам гледајући
Твоје мило око благо...
Издахнô сам од пламена
Пољубаца твојих врели'
И с њедара, гдје се крије
Па мирише љиљан бијели...
Издахнô сам не због смрти,
Нити с туге, нити с ваја:
Због бескрајне среће своје,
С твога милог загрљаја...
V
Хоћеш да ти слатки санак
Увијек рајске слике збира,
Да ти буде благо око
Благо небо тихог мира?
Хоћеш да си тако сјајна
Као свјетлост шарне дуге,
Ил' кô осмијех зоре ране,
Сеје твоје, твоје друге?
Хоћеш да ти увијек с душе
Анђеоска пјесма звони?
Бјежи, чедо, и од људи
Далеко се клони, клони...
Што је сунце увијек сјајно?
Што далеко с неба бдије,
И што никад људска рука
Дотакла му лице није.
VI
О, како је тиха, блага
Тајанствена поноћ ова!
Све почива светим миром
Под закриљем слатких снова.
Звијезде сјају, а пун мјесец
Мирно броди, тихо блиста;
По пољима с ниске траве
Одсијева роса чиста.
Све мирише, кô да с неба
Спушћају се рајски даси,
Као да се плавим зраком
Лепршају твоје власи.
VII
Плаво небо што се шириш
Изнад мога завичаја
И кршеве голе љубиш
Са осмјехом милог сјаја,
Плаво небо под којим се
Прва моја пјесма роди
И запјева роду своме
О љубави и слободи,
Ја не могу оставити
Твоју зору, сунце сјајно
Што ми грли родна поља
Свето, жудно и бескрајно.
Овај зрачак души годи,
У њему се срећа таји,
Јер по овом милом зраку
Њезини су уздисаји.
VIII
Ој тичице, знанци моји,
Куд вас лако крило креће?
Тражите ли ведра неба
И под небом росно цвијеће?
Ој, тако вам пјесме миле
И у пјесми жеље благе,
Останите у мом крају,
Останите, тице драге!
Не бојте се сиве магле
Што јесењи дах је прати,
Ја ћу вама, тице миле,
У свом срцу мјеста дати.
У том мјесту неће бити
Нити зиме, нити леда,
Гледаће вас, љубиће вас
Осмијех једног милог чеда;
Милог чеда, ког ми небо
Из свог рајског виса даде,
Па с прољећем вјечног сјаја
У младо ми срце паде.
IX
Кô мирисни тајни снови,
Вјетрић лети с росних грана,
И по ведром зраку плови
Благи вјесник милих дана.
Кô да небом рука тајна
Ружичасти вео сплеће,
А са њега роса сјајна
У мирисно пада цвијеће.
Млађан живот пунан здравља
Вијенце баца на све стране,
А благо се сунце јавља
Са њедара зоре ране,
Да пољуби, да огрије
Мило цвијеће пуно росе,
Да од њега вијенац свије
Око твоје миле косе.
X
Ко је чедној ружи дао
Тол'ко миља, тол'ко сјаја?
Њено миље просуло се
Из сунчева загрљаја.
Откуд сунцу тол'ко миља
У зракама злаћенијем?
Сваког дана, сваке зоре
Ја га својом жељом гријем.
А у жељи шта се таји?
Твоја слика пуна чара;
Из те слике, из тог раја
Сјајно сунце руже ствара.
XI
У један сам вијенац свио
Рајско цвијеће жеља врли', -
Један анђô, благ и мио,
На своме га њедру грли.
Па гранчицом бијела крина
Ту ти мило име пише,
И дижућ се пут висина
Твојом душом слатко дише.
XII
У дубини душе моје
Ти што ствараш небо тајно
Па му њежном руком пружаш
У загрљај сунце сјајно,
Ти пред којом срце моје
У најљепши цвијет се ствара
Па пијући слатки живот
С природом се разговара,
Ти која си жеље моје
Сплела зраком раја сјајна,
Ти пред којом мрем и живим, -
Ко си? Љубав, бог, ил' тајна?