Историја средњег века I 21
| ← | ИСТОРИЈА СРЕДЊЕГ ВЕКА I У редакцији: А. Д. Удаљцова, Ј. А. Косминског и О. Л. Вајнштајна |
→ |
Нормандиско освајање Енглеске. У септембру 1066 г. нормандиски војвода Виљем искрцао се у Енглеску с војском састављеном од нормандиских ритера и мноштва фламанских, бретонских и пикардиских авантуриста. То није био обичан препад. Виљем се прогласио законитим наследником Едварда Исповедника (који је умро у јануару 1066 г.) и хтео је да отме круну краљу Харолду кога је изабрао витенагемот. Код Хастингса је Харолдова војска претрпела пораз, сам Харолд је био убијен. Лондон је отворио врата победнику. 25 децембра 1066 г. Виљем је у Вестминстерској опатији био крунисан за краља Енглеске.
Током наредних година Виљем је потчинио читаву Енглеску. Али је 1069 г. устао цео север земље против новог краља. У том устанку главну је улогу одиграло многобројно слободно сељаштво североисточне Енглеске које је сада било у опасности да га нормандиски феудалци претворе у кметове. Виљем се свирепо обрачунао са сељацима. Јоршка долина, центар устанка, била је претворена у пустињу. Ужас је захватио читаву земљу. Енглеску је прегазио освајач.
Сада су Виљем и његови суборци могли да искористе плодове победе. Конфискације земље, које су почеле већ после првих Виљемових успеха, после коначног освајања земље узеле су огромне размере. Скоро читаво англо-саско племство било је лишено својих поседа. Виљем је отете земље делио својим рођацима, ратним друговима и свештенству. На вишим духовним положајима Англо-Саси били су такође замењени Виљемовим експонентима.
»Књига страшног суда«. Споменик дељења земље између краља и нормандиских феудалаца претставља позната »Књига страшног суда« (Domesday Book) састављена 1086 г. на основу података које су дали народни претставници. У тој је књизи било подробно записано који поседи у свакој грофовији припадају краљу, који духовним и световним сениорима, колико nа сваком поседу (манору) има плужних запрега (карука), колико је на њему вилана (сељака са нормалном деоницом), бордарија и котарија (ситних сељака), серва (кућних робова), а колико слободних. Такође су унети и приближни приходи поседа у новцу. Краљ је хтео да буде тачно обавештен о средствима и приходима сваког свог вазала да би према томе захтевао од њега феудалну службу и ударао намете. »Књига страшног суда« претставља један од најважнијих споменика историје феудалне Европе. Ни у једној земљи није познат тако рани попис земље. »Књига страшног суда« претставља не само споменик поделе земље међу освајачима него и поробљавања сељачких маса. У »књизи страшног суда« многи слободни и полуслободни сељаци уврштени су у разред вилана. Овај термин, у XI в. још неодређен, убрзо је почео да означава кметове. Нормандиски освајачи су појачали експлоатацију зависног сељаштва и погоршали његов правни положај. Нормандиско освајање претставља важну етапу у развитку феудалних односа у Енглеској.
Учвршћивање краљевске власти. Виљем је владао гвозденом руком. Овај џин мрачна погледа, намрштен и недруштвен, без милости у гневу, знао је да улије страх и покорност. Ломећи сваки отпор, ма од кога долазио, он је доследно учвршћивао краљевску власт. Стара енглеска аристократија била је збрисана.
На чело грофовија на које се делила-Енглеска постављени су шерифи — службена лица која је именовао краљ. Сви крупни феудалци добијали су сада своју земљу непосредно од краља и постајали његови вазали. Земљишта су феудалцима дељена у деловима, она су била разбацана по разним грофовијама. Тако у Енглеској нису настале велике кнежевине које би могле постати опасне за краљевску власт. Краљ је држао у својим рукама око једне седмине свих земаља. Тај је део још био увећан доцнијим конфискацијама. Виљем је учврстио своју власт још у једном погледу. Ускоро после састављања »Књиге сграшног суда« он је, по речима хронике, — »наредио архиепископима, епископима, опатима, грофовима, баронима, шерифима са њиховим ритерима да се 1 августа сакупе код њега у Солзберију. А када су се сви сакупили, он је приморао ритере да му се закуну на верност против свих људи. Тако је Виљем успоставио директну феудалну везу с вазалима, приморавајући их да се закуну непосредно краљу. Све војне снаге ритера нашле су се у Енглеској у његовој служби.
У организацији локалне управе краљ је тежио да се ослони на претфеудалне установе Англо-Саса. Он је искористио старе скупштине сатнија и грофовија за своје фискалне циљеве, за разрезивање пореза, за суд, за владине истраге, нарочито за састављање »Књиге страшног суда«. Он је напоредо с феудалним системом војне службе задржао и стару војску слободног сељаштва.
Тако је краљ добио у руке снажан и послушан административни систем, велика војна и финансиска средства. Не само да је задржао све порезе уведене у англо-саској епохи него их је још и повећао.
Виљем је увећао своје поседе стварањем нових ловачких забрана. У областима које су биле одређене искључиво за краљевски лов рушена су читава села а њихови становници протеривани. Ко год би се усудио да без дозволе лови у краљевској шуми вадиле су му се очи. Од свих Виљемових мера изгледа да су »Шумски закони« били најнепопуларнији. Два Виљемова сина и његов унук били су убијени у »Новој шуми«, омиљеном његовом ловишту, недалеко од Винчестера.
Краљ и црква. Црква је била један од најважнијих Виљемових ослонаца. Он је сменио готово све више свештенство у Енглеској и поставио на њихово место своје људе. Њему одани епископи и опати заседали су у краљевском савету. Свестан политичке важности савеза са црквом, краљ није тврдичио у поклонима. Виљем је дао цркви низ привилегија, посебно, одвојио је црквене судове од световних. Отада су све ствари које се тичу цркве имале да се расправљају не пред судовима сатнија, већ пред специјалним црквеним судовима на основу »канона и епископских закона«. Виљем је штитио права и имовину цркве од присезања световних феудалаца. Али, јачајући утицај цркве као свог политичког оруђа, он није имао никакву жељу да у Енглеској ојача власт папе. У то је време заузимао папски престо чувени Гргур VII (1073—1085 г,). Хроника истиче како Виљем није дозвољавао да се папа признаје друкчије сем по краљевској наредби и како су сви папски прописи у Енглеској могли ступити на снагу тек кад их краљ одобри. Исто је тако за одлуке епископских сабора у Енглеској било потребно краљево одобрење. Ниједан краљев вазал или саветник није могао бити искључен из цркве или позван пред црквени суд сем по одобрењу краља. Виљем је постављао епископе и давао им инвеституру предајући им жезло и прстен. Гргур VII, огорчено се борећи за инвеституру с царем, није се усуђивао да од краља Енглеске створи себи новог опасног непријатеља и није пружао отпор његовој црквеној политици.
Неограничена моћ краља притискивала је многе од најмоћнијих »барона« (тако су почели називати крупне феудалце), и они су маштали о томе да се у Енглеској успостави поредак какав је у то време владао у Француској. Они су се више пута дизали против краља за време Виљема и његових наследника.
Краљевска власт и градови. Ситни и средњи феудалци — ритери, без обзира на своје англо-саско или нормандиско порекло — подржавали су Виљема и његове наследнике у њиховој борби с крупним баронима. Доброчинствима обасута и покорна црква и градски трговци за које је нормандиско освајање значило добит пружали су краљу сталну подршку. Виљемово обуздавање феудалне самовоље, жестоко гоњење разбојништава и убистава у којима се врло често изражавао протест угњетених класа створили су у Енглеској безбедност трговачких путева. По речима једне хронике, Виљем је у Енглеској завео такав поредак, да је свако могао без опасности проћи кроз целу краљевину с пуном врећом злата под пазухом. Но, освајање је за енглеске трговце било корисно и у другом погледу: оно је политички ујединило Енглеску с Нормандијом и Меном, Виљемовим поседима у Француској. Енглеска је и пре освајања одржавала трговачке везе с Нормандијом и Фландријом. Сада су те везе знатно ојачале. С Виљемом се нису појавили у Енглеској само ратни авантуристи већ и трговци из тих земаља. Виљем се оженио с фландриском грофицом и ставио трговину с Фландријом под своју нарочиту заштиту. Те су везе биле корисне за енглеске трговце, особито лондонске. Лондон је био главни посредник у трговини између Енглеске и земаља на континенту.
»Књига страшног суда« набраја у Енглеској до 80 градова. У градовима је живело око 5% становника читаве Енглеске. Али, већи део градова у Енглеској имао је у то доба (и дуго затим) полуаграрни карактер. У њима је већина становништва живела од сеоских занимања — земљорадње и сточарства. Градови су имали пространа поља и пашњаке. Од села су се углавном разликовали утврђењима. У следећем (XII) веку у Енглеској запажамо нагли пораст градова и трговине. Грађани постају важан краљев ослонац у његовој борби против барона.
Краљевска власт и слободно сељаштво. На краљевој страни био је и горњи слој слободног сељаштва које у Енглеској није нестало ни после нормандиског освајања, ма да се његов број смањио а правни положај погоршао. »Слободне« сељаке у Енглеској сретамо свуда: било је мало феудалних поседа на којима се уз масу кметова није сачувало и нешто слободних сељака. Они су били нарочито многобројни на североистоку, у областима старог данског становништва. »Слободан« сељак ипак није био ни издалека потпуно слободан. Он није био сопственик своје земље — врховна права на његову земљу припадала су господару феудалног поседа (»лорду манора«), а сељак је био обавезан да лорду плаћа феудалну ренту. Он је био потчињен јурисдикцији лорда, али је сматран лично слободним и могао је напустити феудални посед. Феудалци су тежили да слободне сељаке претворе у кметове. Горњи слој слободног сељаштва видео је у краљу свог заштитника од феудалаца. Стога је он стао на страну краља у његовој борби против непокорних барона.
Виљем II Риђи. Притисак краљевске власти постао је јачи за време наследника Виљема Освајача — Виљема II Риђег (1087—1100 г.). Виљема II и његовог главног саветника (»јустицијарија«) Ранулфа. Фламбарда оптуживали су да су разрадили читав систем феудалних дажбина које су наметане непосредним краљевим вазалима. Виљем и Ранулф су настојали да што шире искористе краљева феудална права. Оптуживали су их како они хоће да буду »наследници сваког, и духовног и световног лица«. Оии су пустошили земље које су долазиле под њихово старатељство, они су тражили огромне откупнине — рељефе — од наследника феуда. Краљ је свим средствима стешњавао судска права феудалаца и проширивао права круне.
Виљем II је успео да постане мрзак не само баронима већ и оним групама становништва на које се обично ослањала краљевска власт. Он је самовласно и грубо управљао црквом, годинама није попуњавао упражњена епископска и опатска места, а за то време уживао је приходе епископија и манастира.
Краљ и Ранулф били су мајстори да од народа цеде новац. Хроника прича како је Виљем 1094 г. затражио да му се у Нормандију пошаље 20 хиљада пешака. Ранулф је наредио народној војсци да се сакупи у Хастингсу, тамо је војницима одузео сав новац који су имали и наредио им да се разиђу кућама. Краљевски саветници страховито су угњетавали народ. »Није се узимала у обзир ни беда сиромашних ви богатство имућних«. Када би краљ са својом пратњом пролазио кроз земљу, народ би се разбежао по шумама као пред непријатељском најездом.
Хенрих I. После смрти Виљема II који је био устрељен у »Новој шуми«, круне се дограбио његов млађи брат Хенрих. Пошто је старији брат Роберт имао више права и пошто су за њега били многи барони, Хенрих је, да 6и се учврстио на престолу, морао да учини баронима низ уступака и да им да »повељу«, прву енглеску Повељу слободâ. У њој је он обећао да ће укинути све злоупотребе феудалних права које су себи дозволили његови претходници у односима према баронима и цркви.
Повеља је задовољила бароне и када је 1102 г. на западу Енглеске дигнут устанак феудалаца против Хенриха, већина барона заједно с ритерима и сељачким горњим слојем стала је на страну краља. Земље конфисковане од бунтовних барона Хенрих је поделио ситним ритерима, јачајући на тај начин социјалну базу своје власти. После тога све до саме Хенрихове смрти у Енглеској није било нових баронских устанака.
Успон градова. За владе Хенриха I у Енглеској се брзо развијају трговина и занати, уздижу се градови. Историја енглеских градова у много чему се разликује од историје градова на континенту. Борба феудалних градова са сениорима текла је овде на свој начин. Основни је узрок томе био рани и јак развитак краљевске власти која није дозвољавала оне крваве борбе које карактеришу борбе градова са сениорима на континенту. Други је узрок био тај што се већина градова налазила на краљевској земљи, што је њихов сениор био краљ. Он је био сувише моћан сениор, и борба с њим морала је узети нарочите форме. Ствар се обично сводила на то да су градови куповали од краља (или од других сениора) ова или она права (право самоуправе, опорезивања, судова) за извесну суму новца или за годишње износе. Врло широке повластице добио је од Хенриха Лондон. Лондон је по повељи коју му је подарио Хенрих добио право самоуправе и трговања по читавој Енглеској без плаћања царине. Лондонски грађани добили су право да им се суди само у Лондону. Били су ослобођени војне обавезе и обавезе да издржавају краљеву пратњу за време њеног боравка у граду.
Повластицама које су дате повељом могао се користити само онај који је суделовао у плаћању сениору уговором предвиђеног износа. Тако се у граду нису сви користили градским повластицама — њима се, на пример, није користила сиротиња. Привилеговани грађани често су склапали такозвану »трговачку гилду«. У њу су улазили не само трговци већ и занатлије и уопште сви градски становници који су суделовали у плаћању ренте сениору (или краљу) и уживали права везана за то.
Трговина вуном. Енглеска у XII в. почиње да навелико тргује вуном, у првом реду с Фландријом. Први уговори Енглеске с фландриским трговцима закључени су 1101 и 1103 г. Многи феудалци почињу да им испоручују своју вуну. У село продире купац вуне, посредник, који вуну набавља код сељака у малим партијама. Али, међу произвођачима вуне за продају на првом су месту стајали манастири. Они су велике комплексе земље претварали у пашњаке за овце. Трговина вуном обављана је у првом реду на сајмовима који су почели да ничу већ у XI в. На велике сајмове долазили су инострани, у првом реду фландриски трговци. Сем вуне Енглеска је у то време извозила калај, олово и гвожђе. Извозне царине на вуну и другу робу постају један од важних извора прихода краљевске касе.
Систем управе. Хенрих I постепено је учвршћивао краљевску власт, организујући и доводећи у ред администрацију, судство и финансије. У његово доба дефинитивно је формирана краљевска курија (Curia regis).
За разлику од феудалног »Великог савета« (»Magnum consilium«), који се састојао од духовних и световних барона и који је краљ с времена на време сазивао ради важнијих саветовања у краљевску су курију улазили стални краљевски саветници који су се бавили текућим пословима управе, судства и финансија. Краљ је често позивао у своју курију лица ниског порекла, свештенство и ритере. Краљевска курија је постепено проширивала делокруг надлежности краљевског суда узимајући у поступак од феудалних судова све оне процесе за које је у ма ком погледу била заинтересована круна. Чланови краљевске курије заседавали су и у такозваној дворани шаховске табле (тако названој по коцкастом сукну којим је био покривен сто у сали за седнице). Ту су они примали новчане рачуне шерифа и контролисали приходе и расходе државне касе. Краљевска курија слала је своје претставнике (путујуће судије) у грофовије ради судског ислеђивања, опорезивања и контролисања службених лица у грофовијама. Тако се учвршћивао систем централне и локалне краљевске управе.
Феудалне међусобице. Хенрих I није оставио за собом синова. Престо је завештао својој кћерки Матилди. Али када је 1135 г. Хенрих I умро, његов нећак Стеван од Блоа похитао је у Лондон и прогласио се за краља. Један део барона искористио је прилику да смањи краљевску власт и стао на страну Матилде. Тако је почео свеопшти баронски метеж. Једни су се барони изјашњавали за Матилду, други за Стевана, а уствари је сваки мислио само о томе како би повећао своје снаге, завладао замком суседа, како би узео учешћа у пљачки и дочепао се великог плена. Хронике описују страшно пропадање земље у то доба. Ни Стеван ни Матилда нису могли да стекну послушност самих својих присталица. Напротив, морали су стално умилостивљавати своје бароне обилатим дељењем земље и новца. Неки су барони неколико пута прелазили с једне стране на другу добијајући сваки пут нове велике поклоне. Барони су свуда подизали своје замкове. Сваки је од њих ковао свој новац. Ударали су контрибуције на градове и у случају неплаћања предавали их огњу и мачу. Заробљавали су богате грађане и наређивали им да доносе велику откупнину, а у противном случају подвргавали их страшном мучењу. Поља су остајала необрађена. Народ је на хиљаде умирао од глади.
Најзад, на иницијативу вишег свештенства, барони су се споразумели. 1153 г. био је закључен уговор између Стевана и Матилдиног сина Хенриха, анжујског грофа, по коме је за краља признат Стеван, а после његове смрти престо је имао да припадне Хенриху. Краљ је морао да добије натраг све земље које је раздао. Замкови подигнути за време међусобних борби имали су се порушити. Ускоро после тог споразума Стеван је умро (1154 г.), а обнова ауторитета краљевске власти после деветнаестогодишње анархије пала је у део новом краљу — Хенриху II Анжујском, оснивачу анжујске династије или династије Плантагенета.
Хенрих II Плантагенет. Још пре доласка на енглески престо гроф Хенрих Анжујски био је један од најмоћнијих феудалних господара у Француској. Припадала му је не само грофовија Анжу, већ и грофовије Поату, Мен и Турен. Користећи се метежом у Енглеској, он је припојио својим поседима Нормандију. Најзад, кратко пре свог ступања на енглески престо он је знатно повећао своје поседе склопивши брак са Алиенором, војвоткињом Аквитаније. Енглеска је била само део велике државе Плантагенета. За владе Хенриха II Енглеска ступа у тесну економску, политичку и културну везу с континентом, на првом месту с Француском. Учвршћивање краљевске власти пољуљане у доба међусобних борби био је основни циљ Хенрихове политике у Енглеској. Он је почео са умиривањем оних феудалаца који нису желели да се прекине метеж из прошлих година. Још за Стеванова живота он је приступио рушењу »незаконито рођених замкова« који су настали за време међусобних борби. Сада је он завршио с тим рушењем. Сви остали замкови били су проглашени краљевским замковима, и њих су посели краљевски гарнизони.
Реформе Хенриха II. Хенрих II је доследно водио политику ширења судске компетенције краљевске курије на рачун феудалних судова. Новину је овде претстављала измена кривичних и грађанских процеса. До Хенрихових реформи процес је у суштини био сакралан. Окривљени је морао да се оправда од оптужбе заклетвом коју би изговарао заједно са саклетвеницима или помоћу ордалија. Норманско освајање унело је у процес судски двобој. Ал« краљевска власт када би ислеђивала случајеве који су се тицали интереса круне одавно се служила другим, много поузданијим методима: она је случај ислеђивала саслушавањем становништва. У ту сврху обично би се изабрало 12 људи из редова домаћег становништва. Они су морали да се закуну. Ти заклети људи (поротници), обично ситни ритери или богати слободни сељаци, морали су ислеђивати случај и свој исказ поднети краљевским судијама. Сада је тај начин ислеђивања био проширен и на друга дела, како кривична тако и грађанска.
Сваки слободан краљев поданик који је хтео да заштити своја имовинска права судским путем могао се обратити краљевској курији с молбом да се изда декрет на основу кога је његов случај морао ислеђивати краљевски суд преко поротника. Тај се декрет плаћао. На тај начин, случај се изузимао из феудалне курије и тужилац се ослобађао ризика ордалија или судског двобоја. Та је пракса много допринела проширењу компетенција краљевских судова. У исто време она је пружала безбедност имовинским интересима ситних ритера и имућних слободних сељака од сваког насртаја од стране крупних феудалаца. За сиромашне краљевски је суд био неприступачан због тога што се тамо плаћало. Али, док су нови судови учинили велику услугу ритерима и сељачком горњем слоју, они су у исто време продубили јаз између слободних и кметова и тако допринели погоршавању правног положаја ових последњих. Краљевски судови нису примали тужбе вилана против њихових лордова; вилани су остали само у надлежности властелинског суда — маноријалне курије, где су судије били лорд или његови управници.
За време владе Хенриха II расте значај краљевске курије и повећава се њено особље. Њене све сложеније функције које су настале с проширењем броја послова за које је била надлежна захтевале су људе са специјалном спремом, специјалисте за судске и финансиске послове. У Енглеској (као и у другим земљама Европе) почиње да се формира судска, административна и финансиска бирократија, слој пословних људи потпуно везан за краљевску управу, оданих краљевској власти, људи који су упорно проводили краљевску политику. Пракса краљевских судова почиње да у Енглеској изграђује једнообразно »опште« право — краљевско право, насупрот »обичајном праву« — неписаним судским обичајима који су владали у феудалним куријама на скупштинама сатнија и грофовија. Већ крајем владе Хенриха II видимо покушај да се систематишу искуства која. су сакупили краљевски судови: јавља се »Расправа о законима Енглеске«, изванредно дело које се приписује Ранулфу Гленвилу, главном јустицијарију Хенриха II. У XIII в. појавила се нова расправа о енглеским законима која припада перу чувеног правника Брактона. Проучивши римско право Брактон изједначује енглеског вилана с римским робом. У томе је живо дошла до изражаја класна природа краљевског правосуђа. Краљевски судови стављали су вилана ван заштите »општег права«. Господар је одговарао само у случају да убије вилана или да га теже осакати. Иначе је некажњено могао да економски упропасти вилана, да му отме земљу, да му наметне какве год хоће обавезе. Краљевски судови наређивали су шерифима да силом натерују вилане на испуњавање свих обавеза које је од њих тражио лорд. Закон је без милости кажњавао сваки покушај вилана да силом одбране своја права. Страшна машина краљевске администрације и краљевског суда стајала је на стражи феудалног начина производње.
Проширење судских функција краљевске курије тежило је и за остварењем фискалних циљева. Судски приходи попуњавали су краљевску касу, становништво се жалило на тешке глобе које су им наметали краљевски судови. Истовремено су порасла и пореска оптерећења, а њихово испуњење се строго проверавало. Финансиски ресор се раширио, његово је пословање постало сложено.
Влада Хенриха II обраћала је нарочиту пажњу на локалну управу настојећи да и ту ослаби утицај феудалне аристократије. Почетком Хенрихове владе бирани су шерифи — главни краљевски чиновници у грофовијама — из редова крупних земљопоседника. 1170 г. Хенрих II је наредио да се брижљиво испита њихов рад, после чега су двадесеторица била уклоњена и замењена мање истакнутим људима. Отада је постало правило да се на положаје шерифа не постављају крупни феудалци.
Хенрих је морао да брани своје огромне поседе у Француској, да често ратује с француским краљем, чија се снага и утицај учвршћује у XII в. За ратове на континенту била је мало подесна феудална војска. Барони су били обавезни да са својим ритерима служе краљу о свом трошку само 40 дана годишње.
Сем тога скупљање велике војне снаге барона није било увек безопасно. Стога Хенрих почиње да војну службу феудалаца замењује новчаним плаћањем, такозваним скутагијем (scutagium = плаћање по штиту). За тај новац он је купио најамнике за своје ратове у Француској. Та мера, сем чисто војних, имала је да постигне и политичке циљеве, пошто је смањивала краљеву зависност од војних снага феудалаца и слабила њихову војну организацију.
Сукоб с црквом. Проводећи политику јачања краљевске власти Хенрих се сукобио с црквом, која је у XII в. порасла у Европи у огромну силу. 1164 г. велики савет, на предлог краља, саставио је такозване »Кларендонске конституције« које су ограничавале компетенције црквених судова. Краљевска курија имала је да решава која дела потпадају под духовну, а која под световну јурисдикцију. У црквеним судовима морао је присуствовати краљевски чиновник да пази да суд не прекорачи своја пуномоћја. Клерик кога би осудио црквени суд имао се предати световним властима ради кажњавања (пошто је црква обично благо кажњавала злочине својих чланова). Краљевска курија имала је право да брише решења црквених судова. Свака апелација на папу била је забрањена.
»Кларендонске конституције« наишле су на оштар отпор примаса енглеске цркве, кентербериског архиепископа Томе Бекета. Он је одбио да се сагласи са ограничавањем судских права цркве. Хенрих се разбеснео. Бекет је проглашен за издајника, и он је био принуђен да бежи из Енглеске. Али, распра с Бекетом није Хенриху нимало дошла у згодан час. У то је време сазревао конфликт с баронима, и краљ је остао без уобичајене подршке цркве. Смела борба Томе Бекета с владом Хенрика II створила му је велику популарност у народу који је био незадовољан због повећавања пореза и судских такса. 1170 г. Хенрих је дозволио Бекету да се врати у Енглеску, али архиепископ није прекинуо оштру опозицију према краљу. У наступу беса Хенрих је изразио неопрезну жељу да га неко ослободи бунтовног попа. Неколико дворских ритера одмах је кренуло у Кентербери и убило Бекета у цркви. То је била крупна политичка грешка. Убиство архиепископа изазвало је експлозију одавно скупљаног незадовољства. Побунили су се барони у француским поседима Хенриха, а за њима су устали барони на северу Енглеске. Народ се у масама скупљао на гробу Бекета, који је стекао незаслужен глас народног заступника погинулог мученичком смрћу. Црква је прогласила Тому Бекета за светитеља и пожурила да искористи тај моменат за своје интересе. Хенриху је претило искључење из цркве. Он се покајао над архиепископовим гробом и подвргао јавном бичевању. Морао се одрећи мера уперених против црквених судова.
Почетак освајања Ирске. У то доба пада почетак освајања Ирске. Неколико барона са запада Енглеске умешало се у борбу ирских кланова и почело да заузима земљу у источном делу острва. Барони су страшно угњетавали становништво у областима које су заузели. 1170 г. Ирци су дигли општи устанак против освајача. Освајања барона у Ирској претстављала су опасност за политику Хенрика II, јер се на тај начин стварало ново жариште баронске независности. 1171 г. он је кренуо у Ирску, ступио у везу са ирским свештенством и с неколико вођа кланова, али су га црквени послови и немири барона у Енглеској и у француским областима скренули од Ирске. Енглески поседи у Ирској остали су, према томе, баронска колонија, врло слабо повезана с метрополом.
Крај Хенрихове владавине протекао је у борби с француским краљем Филипом II Августом који је против старог краља дигао његове синове.
Ричард I. После смрти Хенриха II престо је припао његовом сину Ричарду. Име Ричарда Лавово Срце више припада историји крсташких ратова него историји Енглеске. Он је за Енглеску био странац. До свог проглашења за краља он је у Енглеској био свега двапут. Па и кад је постао енглески краљ, готово сву своју владавину провео је или на Истоку или у својим француским поседима. Енглеска је за њега претстављала углавном извор прихода. Већ последњих година Хенриха II у Енглеској је био уведен такозвани »Саладинов десетак« — порез на покретнину за крсташки рат. Када је постао краљ, Ричард се на све могуће начине старао да дође до новца за своје подухвате. Повећавање пореза и нарочито њихова неправедна расподела изазивали су у народу дубоко незадовољство. 1196 г. народ је у Лондону протестовао против пореза. На челу оних који су протестовали стајао је Виљем Фиц-Осберт, или Виљем Брадати. Он је држао ватрене говоре оптужујући богаташе који су свалили главни терет пореза на сиротињу и позивао народ на одлучну акцију. По наредби јустицијарија он је био убијен. 1199 г. Ричард је умро од ране коју је добио приликом опсаде једног замка у Француској. Краљ је постао његов брат Јован Без Земље.
I. Класици марксизма. Маркс, Хронолошки изводи, т. I (»Архив Маркса и Енгелса«, т. V, стр. 154—161, 170—179).
II. Извори. Хрестоматија за историју Средњег века, у ред. Грацијанског и Скаскина, т. II, део 1, 1938, стр. 59—70. — Споменици енглеске историје од XI до ХШ в., зборник материјала у ред. Петрушевског, 1936.
III. Студије. Приручници. Лавис и Рамбо, Општа историја од IV века, т. II, 1897, стр. 546—577. — Грин, Историја енглеског народа, т. I, Москва 1891. — Пти-Дитаји, Феудална монархија у Енглеској и Француској од X до XIII в., 1938. — Тијери О., Норманско освајање Енглеске, т. I—III, 1900. — Виноградов, Средњовековни феудални посед у Енглеској, Петроград 1911. — Петрушевски, Огледи из историје енглеске државе и друштва у Средњем веку, разна издања. — Кенингем, Пораст енглеског занатства и трговине, 1904. — Друштвени живот Енглеске, у ред. Трајла, т. I, 1897. — Читанка за историју Средњег века, у ред. Виноградова, разна издања, т. III, § 50.