Istorija srednjeg veka I 21
| ← | ISTORIJA SREDNjEG VEKA I U redakciji: A. D. Udaljcova, J. A. Kosminskog i O. L. Vajnštajna |
→ |
Normandisko osvajanje Engleske. U septembru 1066 g. normandiski vojvoda Viljem iskrcao se u Englesku s vojskom sastavljenom od normandiskih ritera i mnoštva flamanskih, bretonskih i pikardiskih avanturista. To nije bio običan prepad. Viljem se proglasio zakonitim naslednikom Edvarda Ispovednika (koji je umro u januaru 1066 g.) i hteo je da otme krunu kralju Haroldu koga je izabrao vitenagemot. Kod Hastingsa je Haroldova vojska pretrpela poraz, sam Harold je bio ubijen. London je otvorio vrata pobedniku. 25 decembra 1066 g. Viljem je u Vestminsterskoj opatiji bio krunisan za kralja Engleske.
Tokom narednih godina Viljem je potčinio čitavu Englesku. Ali je 1069 g. ustao ceo sever zemlje protiv novog kralja. U tom ustanku glavnu je ulogu odigralo mnogobrojno slobodno seljaštvo severoistočne Engleske koje je sada bilo u opasnosti da ga normandiski feudalci pretvore u kmetove. Viljem se svirepo obračunao sa seljacima. Jorška dolina, centar ustanka, bila je pretvorena u pustinju. Užas je zahvatio čitavu zemlju. Englesku je pregazio osvajač.
Sada su Viljem i njegovi suborci mogli da iskoriste plodove pobede. Konfiskacije zemlje, koje su počele već posle prvih Viljemovih uspeha, posle konačnog osvajanja zemlje uzele su ogromne razmere. Skoro čitavo anglo-sasko plemstvo bilo je lišeno svojih poseda. Viljem je otete zemlje delio svojim rođacima, ratnim drugovima i sveštenstvu. Na višim duhovnim položajima Anglo-Sasi bili su takođe zamenjeni Viljemovim eksponentima.
»Knjiga strašnog suda«. Spomenik deljenja zemlje između kralja i normandiskih feudalaca pretstavlja poznata »Knjiga strašnog suda« (Domesday Book) sastavljena 1086 g. na osnovu podataka koje su dali narodni pretstavnici. U toj je knjizi bilo podrobno zapisano koji posedi u svakoj grofoviji pripadaju kralju, koji duhovnim i svetovnim seniorima, koliko na svakom posedu (manoru) ima plužnih zaprega (karuka), koliko je na njemu vilana (seljaka sa normalnom deonicom), bordarija i kotarija (sitnih seljaka), serva (kućnih robova), a koliko slobodnih. Takođe su uneti i približni prihodi poseda u novcu. Kralj je hteo da bude tačno obavešten o sredstvima i prihodima svakog svog vazala da bi prema tome zahtevao od njega feudalnu službu i udarao namete. »Knjiga strašnog suda« pretstavlja jedan od najvažnijih spomenika istorije feudalne Evrope. Ni u jednoj zemlji nije poznat tako rani popis zemlje. »Knjiga strašnog suda« pretstavlja ne samo spomenik podele zemlje među osvajačima nego i porobljavanja seljačkih masa. U »knjizi strašnog suda« mnogi slobodni i poluslobodni seljaci uvršteni su u razred vilana. Ovaj termin, u XI v. još neodređen, ubrzo je počeo da označava kmetove. Normandiski osvajači su pojačali eksploataciju zavisnog seljaštva i pogoršali njegov pravni položaj. Normandisko osvajanje pretstavlja važnu etapu u razvitku feudalnih odnosa u Engleskoj.
Učvršćivanje kraljevske vlasti. Viljem je vladao gvozdenom rukom. Ovaj džin mračna pogleda, namršten i nedruštven, bez milosti u gnevu, znao je da ulije strah i pokornost. Lomeći svaki otpor, ma od koga dolazio, on je dosledno učvršćivao kraljevsku vlast. Stara engleska aristokratija bila je zbrisana.
Na čelo grofovija na koje se delila-Engleska postavljeni su šerifi — službena lica koja je imenovao kralj. Svi krupni feudalci dobijali su sada svoju zemlju neposredno od kralja i postajali njegovi vazali. Zemljišta su feudalcima deljena u delovima, ona su bila razbacana po raznim grofovijama. Tako u Engleskoj nisu nastale velike kneževine koje bi mogle postati opasne za kraljevsku vlast. Kralj je držao u svojim rukama oko jedne sedmine svih zemalja. Taj je deo još bio uvećan docnijim konfiskacijama. Viljem je učvrstio svoju vlast još u jednom pogledu. Uskoro posle sastavljanja »Knjige sgrašnog suda« on je, po rečima hronike, — »naredio arhiepiskopima, episkopima, opatima, grofovima, baronima, šerifima sa njihovim riterima da se 1 avgusta sakupe kod njega u Solzberiju. A kada su se svi sakupili, on je primorao ritere da mu se zakunu na vernost protiv svih ljudi. Tako je Viljem uspostavio direktnu feudalnu vezu s vazalima, primoravajući ih da se zakunu neposredno kralju. Sve vojne snage ritera našle su se u Engleskoj u njegovoj službi.
U organizaciji lokalne uprave kralj je težio da se osloni na pretfeudalne ustanove Anglo-Sasa. On je iskoristio stare skupštine satnija i grofovija za svoje fiskalne ciljeve, za razrezivanje poreza, za sud, za vladine istrage, naročito za sastavljanje »Knjige strašnog suda«. On je naporedo s feudalnim sistemom vojne službe zadržao i staru vojsku slobodnog seljaštva.
Tako je kralj dobio u ruke snažan i poslušan administrativni sistem, velika vojna i finansiska sredstva. Ne samo da je zadržao sve poreze uvedene u anglo-saskoj epohi nego ih je još i povećao.
Viljem je uvećao svoje posede stvaranjem novih lovačkih zabrana. U oblastima koje su bile određene isključivo za kraljevski lov rušena su čitava sela a njihovi stanovnici proterivani. Ko god bi se usudio da bez dozvole lovi u kraljevskoj šumi vadile su mu se oči. Od svih Viljemovih mera izgleda da su »Šumski zakoni« bili najnepopularniji. Dva Viljemova sina i njegov unuk bili su ubijeni u »Novoj šumi«, omiljenom njegovom lovištu, nedaleko od Vinčestera.
Kralj i crkva. Crkva je bila jedan od najvažnijih Viljemovih oslonaca. On je smenio gotovo sve više sveštenstvo u Engleskoj i postavio na njihovo mesto svoje ljude. Njemu odani episkopi i opati zasedali su u kraljevskom savetu. Svestan političke važnosti saveza sa crkvom, kralj nije tvrdičio u poklonima. Viljem je dao crkvi niz privilegija, posebno, odvojio je crkvene sudove od svetovnih. Otada su sve stvari koje se tiču crkve imale da se raspravljaju ne pred sudovima satnija, već pred specijalnim crkvenim sudovima na osnovu »kanona i episkopskih zakona«. Viljem je štitio prava i imovinu crkve od prisezanja svetovnih feudalaca. Ali, jačajući uticaj crkve kao svog političkog oruđa, on nije imao nikakvu želju da u Engleskoj ojača vlast pape. U to je vreme zauzimao papski presto čuveni Grgur VII (1073—1085 g,). Hronika ističe kako Viljem nije dozvoljavao da se papa priznaje drukčije sem po kraljevskoj naredbi i kako su svi papski propisi u Engleskoj mogli stupiti na snagu tek kad ih kralj odobri. Isto je tako za odluke episkopskih sabora u Engleskoj bilo potrebno kraljevo odobrenje. Nijedan kraljev vazal ili savetnik nije mogao biti isključen iz crkve ili pozvan pred crkveni sud sem po odobrenju kralja. Viljem je postavljao episkope i davao im investituru predajući im žezlo i prsten. Grgur VII, ogorčeno se boreći za investituru s carem, nije se usuđivao da od kralja Engleske stvori sebi novog opasnog neprijatelja i nije pružao otpor njegovoj crkvenoj politici.
Neograničena moć kralja pritiskivala je mnoge od najmoćnijih »barona« (tako su počeli nazivati krupne feudalce), i oni su maštali o tome da se u Engleskoj uspostavi poredak kakav je u to vreme vladao u Francuskoj. Oni su se više puta dizali protiv kralja za vreme Viljema i njegovih naslednika.
Kraljevska vlast i gradovi. Sitni i srednji feudalci — riteri, bez obzira na svoje anglo-sasko ili normandisko poreklo — podržavali su Viljema i njegove naslednike u njihovoj borbi s krupnim baronima. Dobročinstvima obasuta i pokorna crkva i gradski trgovci za koje je normandisko osvajanje značilo dobit pružali su kralju stalnu podršku. Viljemovo obuzdavanje feudalne samovolje, žestoko gonjenje razbojništava i ubistava u kojima se vrlo često izražavao protest ugnjetenih klasa stvorili su u Engleskoj bezbednost trgovačkih puteva. Po rečima jedne hronike, Viljem je u Engleskoj zaveo takav poredak, da je svako mogao bez opasnosti proći kroz celu kraljevinu s punom vrećom zlata pod pazuhom. No, osvajanje je za engleske trgovce bilo korisno i u drugom pogledu: ono je politički ujedinilo Englesku s Normandijom i Menom, Viljemovim posedima u Francuskoj. Engleska je i pre osvajanja održavala trgovačke veze s Normandijom i Flandrijom. Sada su te veze znatno ojačale. S Viljemom se nisu pojavili u Engleskoj samo ratni avanturisti već i trgovci iz tih zemalja. Viljem se oženio s flandriskom groficom i stavio trgovinu s Flandrijom pod svoju naročitu zaštitu. Te su veze bile korisne za engleske trgovce, osobito londonske. London je bio glavni posrednik u trgovini između Engleske i zemalja na kontinentu.
»Knjiga strašnog suda« nabraja u Engleskoj do 80 gradova. U gradovima je živelo oko 5% stanovnika čitave Engleske. Ali, veći deo gradova u Engleskoj imao je u to doba (i dugo zatim) poluagrarni karakter. U njima je većina stanovništva živela od seoskih zanimanja — zemljoradnje i stočarstva. Gradovi su imali prostrana polja i pašnjake. Od sela su se uglavnom razlikovali utvrđenjima. U sledećem (XII) veku u Engleskoj zapažamo nagli porast gradova i trgovine. Građani postaju važan kraljev oslonac u njegovoj borbi protiv barona.
Kraljevska vlast i slobodno seljaštvo. Na kraljevoj strani bio je i gornji sloj slobodnog seljaštva koje u Engleskoj nije nestalo ni posle normandiskog osvajanja, ma da se njegov broj smanjio a pravni položaj pogoršao. »Slobodne« seljake u Engleskoj sretamo svuda: bilo je malo feudalnih poseda na kojima se uz masu kmetova nije sačuvalo i nešto slobodnih seljaka. Oni su bili naročito mnogobrojni na severoistoku, u oblastima starog danskog stanovništva. »Slobodan« seljak ipak nije bio ni izdaleka potpuno slobodan. On nije bio sopstvenik svoje zemlje — vrhovna prava na njegovu zemlju pripadala su gospodaru feudalnog poseda (»lordu manora«), a seljak je bio obavezan da lordu plaća feudalnu rentu. On je bio potčinjen jurisdikciji lorda, ali je smatran lično slobodnim i mogao je napustiti feudalni posed. Feudalci su težili da slobodne seljake pretvore u kmetove. Gornji sloj slobodnog seljaštva video je u kralju svog zaštitnika od feudalaca. Stoga je on stao na stranu kralja u njegovoj borbi protiv nepokornih barona.
Viljem II Riđi. Pritisak kraljevske vlasti postao je jači za vreme naslednika Viljema Osvajača — Viljema II Riđeg (1087—1100 g.). Viljema II i njegovog glavnog savetnika (»justicijarija«) Ranulfa. Flambarda optuživali su da su razradili čitav sistem feudalnih dažbina koje su nametane neposrednim kraljevim vazalima. Viljem i Ranulf su nastojali da što šire iskoriste kraljeva feudalna prava. Optuživali su ih kako oni hoće da budu »naslednici svakog, i duhovnog i svetovnog lica«. Oii su pustošili zemlje koje su dolazile pod njihovo starateljstvo, oni su tražili ogromne otkupnine — reljefe — od naslednika feuda. Kralj je svim sredstvima stešnjavao sudska prava feudalaca i proširivao prava krune.
Viljem II je uspeo da postane mrzak ne samo baronima već i onim grupama stanovništva na koje se obično oslanjala kraljevska vlast. On je samovlasno i grubo upravljao crkvom, godinama nije popunjavao upražnjena episkopska i opatska mesta, a za to vreme uživao je prihode episkopija i manastira.
Kralj i Ranulf bili su majstori da od naroda cede novac. Hronika priča kako je Viljem 1094 g. zatražio da mu se u Normandiju pošalje 20 hiljada pešaka. Ranulf je naredio narodnoj vojsci da se sakupi u Hastingsu, tamo je vojnicima oduzeo sav novac koji su imali i naredio im da se raziđu kućama. Kraljevski savetnici strahovito su ugnjetavali narod. »Nije se uzimala u obzir ni beda siromašnih vi bogatstvo imućnih«. Kada bi kralj sa svojom pratnjom prolazio kroz zemlju, narod bi se razbežao po šumama kao pred neprijateljskom najezdom.
Henrih I. Posle smrti Viljema II koji je bio ustreljen u »Novoj šumi«, krune se dograbio njegov mlađi brat Henrih. Pošto je stariji brat Robert imao više prava i pošto su za njega bili mnogi baroni, Henrih je, da 6i se učvrstio na prestolu, morao da učini baronima niz ustupaka i da im da »povelju«, prvu englesku Povelju slobodâ. U njoj je on obećao da će ukinuti sve zloupotrebe feudalnih prava koje su sebi dozvolili njegovi prethodnici u odnosima prema baronima i crkvi.
Povelja je zadovoljila barone i kada je 1102 g. na zapadu Engleske dignut ustanak feudalaca protiv Henriha, većina barona zajedno s riterima i seljačkim gornjim slojem stala je na stranu kralja. Zemlje konfiskovane od buntovnih barona Henrih je podelio sitnim riterima, jačajući na taj način socijalnu bazu svoje vlasti. Posle toga sve do same Henrihove smrti u Engleskoj nije bilo novih baronskih ustanaka.
Uspon gradova. Za vlade Henriha I u Engleskoj se brzo razvijaju trgovina i zanati, uzdižu se gradovi. Istorija engleskih gradova u mnogo čemu se razlikuje od istorije gradova na kontinentu. Borba feudalnih gradova sa seniorima tekla je ovde na svoj način. Osnovni je uzrok tome bio rani i jak razvitak kraljevske vlasti koja nije dozvoljavala one krvave borbe koje karakterišu borbe gradova sa seniorima na kontinentu. Drugi je uzrok bio taj što se većina gradova nalazila na kraljevskoj zemlji, što je njihov senior bio kralj. On je bio suviše moćan senior, i borba s njim morala je uzeti naročite forme. Stvar se obično svodila na to da su gradovi kupovali od kralja (ili od drugih seniora) ova ili ona prava (pravo samouprave, oporezivanja, sudova) za izvesnu sumu novca ili za godišnje iznose. Vrlo široke povlastice dobio je od Henriha London. London je po povelji koju mu je podario Henrih dobio pravo samouprave i trgovanja po čitavoj Engleskoj bez plaćanja carine. Londonski građani dobili su pravo da im se sudi samo u Londonu. Bili su oslobođeni vojne obaveze i obaveze da izdržavaju kraljevu pratnju za vreme njenog boravka u gradu.
Povlasticama koje su date poveljom mogao se koristiti samo onaj koji je sudelovao u plaćanju senioru ugovorom predviđenog iznosa. Tako se u gradu nisu svi koristili gradskim povlasticama — njima se, na primer, nije koristila sirotinja. Privilegovani građani često su sklapali takozvanu »trgovačku gildu«. U nju su ulazili ne samo trgovci već i zanatlije i uopšte svi gradski stanovnici koji su sudelovali u plaćanju rente senioru (ili kralju) i uživali prava vezana za to.
Trgovina vunom. Engleska u XII v. počinje da naveliko trguje vunom, u prvom redu s Flandrijom. Prvi ugovori Engleske s flandriskim trgovcima zaključeni su 1101 i 1103 g. Mnogi feudalci počinju da im isporučuju svoju vunu. U selo prodire kupac vune, posrednik, koji vunu nabavlja kod seljaka u malim partijama. Ali, među proizvođačima vune za prodaju na prvom su mestu stajali manastiri. Oni su velike komplekse zemlje pretvarali u pašnjake za ovce. Trgovina vunom obavljana je u prvom redu na sajmovima koji su počeli da niču već u XI v. Na velike sajmove dolazili su inostrani, u prvom redu flandriski trgovci. Sem vune Engleska je u to vreme izvozila kalaj, olovo i gvožđe. Izvozne carine na vunu i drugu robu postaju jedan od važnih izvora prihoda kraljevske kase.
Sistem uprave. Henrih I postepeno je učvršćivao kraljevsku vlast, organizujući i dovodeći u red administraciju, sudstvo i finansije. U njegovo doba definitivno je formirana kraljevska kurija (Curia regis).
Za razliku od feudalnog »Velikog saveta« (»Magnum consilium«), koji se sastojao od duhovnih i svetovnih barona i koji je kralj s vremena na vreme sazivao radi važnijih savetovanja u kraljevsku su kuriju ulazili stalni kraljevski savetnici koji su se bavili tekućim poslovima uprave, sudstva i finansija. Kralj je često pozivao u svoju kuriju lica niskog porekla, sveštenstvo i ritere. Kraljevska kurija je postepeno proširivala delokrug nadležnosti kraljevskog suda uzimajući u postupak od feudalnih sudova sve one procese za koje je u ma kom pogledu bila zainteresovana kruna. Članovi kraljevske kurije zasedavali su i u takozvanoj dvorani šahovske table (tako nazvanoj po kockastom suknu kojim je bio pokriven sto u sali za sednice). Tu su oni primali novčane račune šerifa i kontrolisali prihode i rashode državne kase. Kraljevska kurija slala je svoje pretstavnike (putujuće sudije) u grofovije radi sudskog isleđivanja, oporezivanja i kontrolisanja službenih lica u grofovijama. Tako se učvršćivao sistem centralne i lokalne kraljevske uprave.
Feudalne međusobice. Henrih I nije ostavio za sobom sinova. Presto je zaveštao svojoj kćerki Matildi. Ali kada je 1135 g. Henrih I umro, njegov nećak Stevan od Bloa pohitao je u London i proglasio se za kralja. Jedan deo barona iskoristio je priliku da smanji kraljevsku vlast i stao na stranu Matilde. Tako je počeo sveopšti baronski metež. Jedni su se baroni izjašnjavali za Matildu, drugi za Stevana, a ustvari je svaki mislio samo o tome kako bi povećao svoje snage, zavladao zamkom suseda, kako bi uzeo učešća u pljački i dočepao se velikog plena. Hronike opisuju strašno propadanje zemlje u to doba. Ni Stevan ni Matilda nisu mogli da steknu poslušnost samih svojih pristalica. Naprotiv, morali su stalno umilostivljavati svoje barone obilatim deljenjem zemlje i novca. Neki su baroni nekoliko puta prelazili s jedne strane na drugu dobijajući svaki put nove velike poklone. Baroni su svuda podizali svoje zamkove. Svaki je od njih kovao svoj novac. Udarali su kontribucije na gradove i u slučaju neplaćanja predavali ih ognju i maču. Zarobljavali su bogate građane i naređivali im da donose veliku otkupninu, a u protivnom slučaju podvrgavali ih strašnom mučenju. Polja su ostajala neobrađena. Narod je na hiljade umirao od gladi.
Najzad, na inicijativu višeg sveštenstva, baroni su se sporazumeli. 1153 g. bio je zaključen ugovor između Stevana i Matildinog sina Henriha, anžujskog grofa, po kome je za kralja priznat Stevan, a posle njegove smrti presto je imao da pripadne Henrihu. Kralj je morao da dobije natrag sve zemlje koje je razdao. Zamkovi podignuti za vreme međusobnih borbi imali su se porušiti. Uskoro posle tog sporazuma Stevan je umro (1154 g.), a obnova autoriteta kraljevske vlasti posle devetnaestogodišnje anarhije pala je u deo novom kralju — Henrihu II Anžujskom, osnivaču anžujske dinastije ili dinastije Plantageneta.
Henrih II Plantagenet. Još pre dolaska na engleski presto grof Henrih Anžujski bio je jedan od najmoćnijih feudalnih gospodara u Francuskoj. Pripadala mu je ne samo grofovija Anžu, već i grofovije Poatu, Men i Turen. Koristeći se metežom u Engleskoj, on je pripojio svojim posedima Normandiju. Najzad, kratko pre svog stupanja na engleski presto on je znatno povećao svoje posede sklopivši brak sa Alienorom, vojvotkinjom Akvitanije. Engleska je bila samo deo velike države Plantageneta. Za vlade Henriha II Engleska stupa u tesnu ekonomsku, političku i kulturnu vezu s kontinentom, na prvom mestu s Francuskom. Učvršćivanje kraljevske vlasti poljuljane u doba međusobnih borbi bio je osnovni cilj Henrihove politike u Engleskoj. On je počeo sa umirivanjem onih feudalaca koji nisu želeli da se prekine metež iz prošlih godina. Još za Stevanova života on je pristupio rušenju »nezakonito rođenih zamkova« koji su nastali za vreme međusobnih borbi. Sada je on završio s tim rušenjem. Svi ostali zamkovi bili su proglašeni kraljevskim zamkovima, i njih su poseli kraljevski garnizoni.
Reforme Henriha II. Henrih II je dosledno vodio politiku širenja sudske kompetencije kraljevske kurije na račun feudalnih sudova. Novinu je ovde pretstavljala izmena krivičnih i građanskih procesa. Do Henrihovih reformi proces je u suštini bio sakralan. Okrivljeni je morao da se opravda od optužbe zakletvom koju bi izgovarao zajedno sa sakletvenicima ili pomoću ordalija. Normansko osvajanje unelo je u proces sudski dvoboj. Al« kraljevska vlast kada bi isleđivala slučajeve koji su se ticali interesa krune odavno se služila drugim, mnogo pouzdanijim metodima: ona je slučaj isleđivala saslušavanjem stanovništva. U tu svrhu obično bi se izabralo 12 ljudi iz redova domaćeg stanovništva. Oni su morali da se zakunu. Ti zakleti ljudi (porotnici), obično sitni riteri ili bogati slobodni seljaci, morali su isleđivati slučaj i svoj iskaz podneti kraljevskim sudijama. Sada je taj način isleđivanja bio proširen i na druga dela, kako krivična tako i građanska.
Svaki slobodan kraljev podanik koji je hteo da zaštiti svoja imovinska prava sudskim putem mogao se obratiti kraljevskoj kuriji s molbom da se izda dekret na osnovu koga je njegov slučaj morao isleđivati kraljevski sud preko porotnika. Taj se dekret plaćao. Na taj način, slučaj se izuzimao iz feudalne kurije i tužilac se oslobađao rizika ordalija ili sudskog dvoboja. Ta je praksa mnogo doprinela proširenju kompetencija kraljevskih sudova. U isto vreme ona je pružala bezbednost imovinskim interesima sitnih ritera i imućnih slobodnih seljaka od svakog nasrtaja od strane krupnih feudalaca. Za siromašne kraljevski je sud bio nepristupačan zbog toga što se tamo plaćalo. Ali, dok su novi sudovi učinili veliku uslugu riterima i seljačkom gornjem sloju, oni su u isto vreme produbili jaz između slobodnih i kmetova i tako doprineli pogoršavanju pravnog položaja ovih poslednjih. Kraljevski sudovi nisu primali tužbe vilana protiv njihovih lordova; vilani su ostali samo u nadležnosti vlastelinskog suda — manorijalne kurije, gde su sudije bili lord ili njegovi upravnici.
Za vreme vlade Henriha II raste značaj kraljevske kurije i povećava se njeno osoblje. Njene sve složenije funkcije koje su nastale s proširenjem broja poslova za koje je bila nadležna zahtevale su ljude sa specijalnom spremom, specijaliste za sudske i finansiske poslove. U Engleskoj (kao i u drugim zemljama Evrope) počinje da se formira sudska, administrativna i finansiska birokratija, sloj poslovnih ljudi potpuno vezan za kraljevsku upravu, odanih kraljevskoj vlasti, ljudi koji su uporno provodili kraljevsku politiku. Praksa kraljevskih sudova počinje da u Engleskoj izgrađuje jednoobrazno »opšte« pravo — kraljevsko pravo, nasuprot »običajnom pravu« — nepisanim sudskim običajima koji su vladali u feudalnim kurijama na skupštinama satnija i grofovija. Već krajem vlade Henriha II vidimo pokušaj da se sistematišu iskustva koja. su sakupili kraljevski sudovi: javlja se »Rasprava o zakonima Engleske«, izvanredno delo koje se pripisuje Ranulfu Glenvilu, glavnom justicijariju Henriha II. U XIII v. pojavila se nova rasprava o engleskim zakonima koja pripada peru čuvenog pravnika Braktona. Proučivši rimsko pravo Brakton izjednačuje engleskog vilana s rimskim robom. U tome je živo došla do izražaja klasna priroda kraljevskog pravosuđa. Kraljevski sudovi stavljali su vilana van zaštite »opšteg prava«. Gospodar je odgovarao samo u slučaju da ubije vilana ili da ga teže osakati. Inače je nekažnjeno mogao da ekonomski upropasti vilana, da mu otme zemlju, da mu nametne kakve god hoće obaveze. Kraljevski sudovi naređivali su šerifima da silom nateruju vilane na ispunjavanje svih obaveza koje je od njih tražio lord. Zakon je bez milosti kažnjavao svaki pokušaj vilana da silom odbrane svoja prava. Strašna mašina kraljevske administracije i kraljevskog suda stajala je na straži feudalnog načina proizvodnje.
Proširenje sudskih funkcija kraljevske kurije težilo je i za ostvarenjem fiskalnih ciljeva. Sudski prihodi popunjavali su kraljevsku kasu, stanovništvo se žalilo na teške globe koje su im nametali kraljevski sudovi. Istovremeno su porasla i poreska opterećenja, a njihovo ispunjenje se strogo proveravalo. Finansiski resor se raširio, njegovo je poslovanje postalo složeno.
Vlada Henriha II obraćala je naročitu pažnju na lokalnu upravu nastojeći da i tu oslabi uticaj feudalne aristokratije. Početkom Henrihove vlade birani su šerifi — glavni kraljevski činovnici u grofovijama — iz redova krupnih zemljoposednika. 1170 g. Henrih II je naredio da se brižljivo ispita njihov rad, posle čega su dvadesetorica bila uklonjena i zamenjena manje istaknutim ljudima. Otada je postalo pravilo da se na položaje šerifa ne postavljaju krupni feudalci.
Henrih je morao da brani svoje ogromne posede u Francuskoj, da često ratuje s francuskim kraljem, čija se snaga i uticaj učvršćuje u XII v. Za ratove na kontinentu bila je malo podesna feudalna vojska. Baroni su bili obavezni da sa svojim riterima služe kralju o svom trošku samo 40 dana godišnje.
Sem toga skupljanje velike vojne snage barona nije bilo uvek bezopasno. Stoga Henrih počinje da vojnu službu feudalaca zamenjuje novčanim plaćanjem, takozvanim skutagijem (scutagium = plaćanje po štitu). Za taj novac on je kupio najamnike za svoje ratove u Francuskoj. Ta mera, sem čisto vojnih, imala je da postigne i političke ciljeve, pošto je smanjivala kraljevu zavisnost od vojnih snaga feudalaca i slabila njihovu vojnu organizaciju.
Sukob s crkvom. Provodeći politiku jačanja kraljevske vlasti Henrih se sukobio s crkvom, koja je u XII v. porasla u Evropi u ogromnu silu. 1164 g. veliki savet, na predlog kralja, sastavio je takozvane »Klarendonske konstitucije« koje su ograničavale kompetencije crkvenih sudova. Kraljevska kurija imala je da rešava koja dela potpadaju pod duhovnu, a koja pod svetovnu jurisdikciju. U crkvenim sudovima morao je prisustvovati kraljevski činovnik da pazi da sud ne prekorači svoja punomoćja. Klerik koga bi osudio crkveni sud imao se predati svetovnim vlastima radi kažnjavanja (pošto je crkva obično blago kažnjavala zločine svojih članova). Kraljevska kurija imala je pravo da briše rešenja crkvenih sudova. Svaka apelacija na papu bila je zabranjena.
»Klarendonske konstitucije« naišle su na oštar otpor primasa engleske crkve, kenterberiskog arhiepiskopa Tome Beketa. On je odbio da se saglasi sa ograničavanjem sudskih prava crkve. Henrih se razbesneo. Beket je proglašen za izdajnika, i on je bio prinuđen da beži iz Engleske. Ali, raspra s Beketom nije Henrihu nimalo došla u zgodan čas. U to je vreme sazrevao konflikt s baronima, i kralj je ostao bez uobičajene podrške crkve. Smela borba Tome Beketa s vladom Henrika II stvorila mu je veliku popularnost u narodu koji je bio nezadovoljan zbog povećavanja poreza i sudskih taksa. 1170 g. Henrih je dozvolio Beketu da se vrati u Englesku, ali arhiepiskop nije prekinuo oštru opoziciju prema kralju. U nastupu besa Henrih je izrazio neopreznu želju da ga neko oslobodi buntovnog popa. Nekoliko dvorskih ritera odmah je krenulo u Kenterberi i ubilo Beketa u crkvi. To je bila krupna politička greška. Ubistvo arhiepiskopa izazvalo je eksploziju odavno skupljanog nezadovoljstva. Pobunili su se baroni u francuskim posedima Henriha, a za njima su ustali baroni na severu Engleske. Narod se u masama skupljao na grobu Beketa, koji je stekao nezaslužen glas narodnog zastupnika poginulog mučeničkom smrću. Crkva je proglasila Tomu Beketa za svetitelja i požurila da iskoristi taj momenat za svoje interese. Henrihu je pretilo isključenje iz crkve. On se pokajao nad arhiepiskopovim grobom i podvrgao javnom bičevanju. Morao se odreći mera uperenih protiv crkvenih sudova.
Početak osvajanja Irske. U to doba pada početak osvajanja Irske. Nekoliko barona sa zapada Engleske umešalo se u borbu irskih klanova i počelo da zauzima zemlju u istočnom delu ostrva. Baroni su strašno ugnjetavali stanovništvo u oblastima koje su zauzeli. 1170 g. Irci su digli opšti ustanak protiv osvajača. Osvajanja barona u Irskoj pretstavljala su opasnost za politiku Henrika II, jer se na taj način stvaralo novo žarište baronske nezavisnosti. 1171 g. on je krenuo u Irsku, stupio u vezu sa irskim sveštenstvom i s nekoliko vođa klanova, ali su ga crkveni poslovi i nemiri barona u Engleskoj i u francuskim oblastima skrenuli od Irske. Engleski posedi u Irskoj ostali su, prema tome, baronska kolonija, vrlo slabo povezana s metropolom.
Kraj Henrihove vladavine protekao je u borbi s francuskim kraljem Filipom II Avgustom koji je protiv starog kralja digao njegove sinove.
Ričard I. Posle smrti Henriha II presto je pripao njegovom sinu Ričardu. Ime Ričarda Lavovo Srce više pripada istoriji krstaških ratova nego istoriji Engleske. On je za Englesku bio stranac. Do svog proglašenja za kralja on je u Engleskoj bio svega dvaput. Pa i kad je postao engleski kralj, gotovo svu svoju vladavinu proveo je ili na Istoku ili u svojim francuskim posedima. Engleska je za njega pretstavljala uglavnom izvor prihoda. Već poslednjih godina Henriha II u Engleskoj je bio uveden takozvani »Saladinov desetak« — porez na pokretninu za krstaški rat. Kada je postao kralj, Ričard se na sve moguće načine starao da dođe do novca za svoje poduhvate. Povećavanje poreza i naročito njihova nepravedna raspodela izazivali su u narodu duboko nezadovoljstvo. 1196 g. narod je u Londonu protestovao protiv poreza. Na čelu onih koji su protestovali stajao je Viljem Fic-Osbert, ili Viljem Bradati. On je držao vatrene govore optužujući bogataše koji su svalili glavni teret poreza na sirotinju i pozivao narod na odlučnu akciju. Po naredbi justicijarija on je bio ubijen. 1199 g. Ričard je umro od rane koju je dobio prilikom opsade jednog zamka u Francuskoj. Kralj je postao njegov brat Jovan Bez Zemlje.
I. Klasici marksizma. Marks, Hronološki izvodi, t. I (»Arhiv Marksa i Engelsa«, t. V, str. 154—161, 170—179).
II. Izvori. Hrestomatija za istoriju Srednjeg veka, u red. Gracijanskog i Skaskina, t. II, deo 1, 1938, str. 59—70. — Spomenici engleske istorije od XI do HŠ v., zbornik materijala u red. Petruševskog, 1936.
III. Studije. Priručnici. Lavis i Rambo, Opšta istorija od IV veka, t. II, 1897, str. 546—577. — Grin, Istorija engleskog naroda, t. I, Moskva 1891. — Pti-Ditaji, Feudalna monarhija u Engleskoj i Francuskoj od X do XIII v., 1938. — Tijeri O., Normansko osvajanje Engleske, t. I—III, 1900. — Vinogradov, Srednjovekovni feudalni posed u Engleskoj, Petrograd 1911. — Petruševski, Ogledi iz istorije engleske države i društva u Srednjem veku, razna izdanja. — Keningem, Porast engleskog zanatstva i trgovine, 1904. — Društveni život Engleske, u red. Trajla, t. I, 1897. — Čitanka za istoriju Srednjeg veka, u red. Vinogradova, razna izdanja, t. III, § 50.