Историја Русије (П. Миљуков) 9

←< 8. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

10. глава >→

ГЛАВА IX

Од Катарине I до Катарине II

Нова улога племства. — Са другом четврти XVIII века отвара се нов период социјалне историје Русије. Довршавајући преображај некадашње патријархалне монархије Рјурика у административну монархију- реформа Петра Великог имала је одјека на социјалну организацију. Иако су извесни положаји у државној управи раздељени међу социјалне групе на један нов начин, и саме основе састава тих група биле измењене, основно начело поделе на сталеже, које тежи да потчини држави социјалне групе намећући им јавне службе и новчане обавезе према држави, остало је нетакнуто и постало је чак неумитније него икад. Али, по смрти Петра Великог, племство почиње да се ослобађа постепено обавезне војне службе која му је наметнута; имајући повластице, земље и робове, оно игра главну улогу у месној управи, контролишући читав народни рад. Поробљавање сељака од стране земљопоседника појачава се све више, јер уколико племићи стичу све нове и нове повластице, утолико јарам ропства постаје тежи. У политичком погледу Русија је и даље апсолутистичка монархија, но она се, у социјалном погледу, ослања све више на повлашћено племство. Први знаци ове еволуције, која ће се завршити и добити законску потврду за владавине Катарине II, јављају се одмах по смрти Петра Великог. Ти знаци испољавају се у облику борбе између супарничких група у самом племству, које тежи да се приближи престолу и да врши јачи утицај на владу.

Ове племићске групе се веома разликују међусобно по своме пореклу, по начину живота, по главним својим интересима и тежњама. Ту је пре свега старо племство састављено од потомака старих племићских породица, са титулама или без њих, чији су претставници кнежеви Долгоруки и Голицин. Породичне традиције нагоне их да себе сматрају за природне сараднике цареве, који треба да учествују у високој управи државе. Ту је затим племство са „додељеном титулом”, састављено из најразличитијих друштвених слојева и чији је известан број претставника произишао из најнижих друштвених редова да би се попео до врха друштвених лествица, захваљујући њиховим личним везама са владарима; такви су сарадници Петра Великог, људи без имена и имања, које је он уздигао на степен велике властеле, да би наградио њихову даровитост и њихове способности. Ту је најзад „службено” племство, чије племићске титуле зависе, од времена Петра Великог од положаја у државној управи или чина у војсци, од официрске дипломе или звања осме класе у Табели рангова.

Ако је ова трећа група и остала привремено у засенку, оне прве две ступиле су у међусобну борбу одмах по смрти Петра Великог.

I. — Катарина I (1725—1727) и Петар II (1727—1730)

Ступање на престо Катарине I. — Петар Велики, који је себи приписао право да по својој вољи одреди себи наследника, но који није имао времена да га изабере, оставио је судбину престола нерешену. Две кандидатуре су постављене: прву, кандидатуру царевог унука, младога Петра Алексејевича, сина царевића Алексеја, поставила је аристократска партија давнашњега порекла; другу, кандидатуру Катарине, друге жене Петра Великог, поставили су Мењшиков и најближи сарадници цара-реформатора. Ове две кандидатуре маскирају супарништво ових двеју племићских група које, позади свакога кандидата, теже да се дочепају власти.

Ко је надлежан да изабере једнога од ова два кандидата? Петар није означио свог наследника, а ниједан орган није законски властан да бира новог владара. Чим је стање цара на самрти постало безнадежно, велика властела, не обазирући се на законске подробности, окупља се у двору, у ноћи између 27 и 28 фебруара/10 и 11 марта 1725 године да бира новог цара. Када су претставници старе аристократије предложили младог Петра Алексејевича, Толстој је узео реч. Ако он тада, иако члан једне веома старе породице, ради споразумно са најближим сарадницима Петра Великог, он то чини стога што се лично боји да млади Петар буде изабран, пошто је он био главни извршилац воље Петра Великог приликом осуђивања царевића Алексеја на смрт. Он отпочиње похвалу Катарине, друге супруге Реформаторове, и упиње се да докаже да њој, верној животној другарици Петровој, припада сасвим оправдано наслеђе престола. Ипак, нису његова расматрања изазвала доношење одлуке. Док је он држао свој говор, гардиски пукови под оружјем опкољавају двор. Гарда, која је била обасута новцем, по наредби Мењшикова стиже свечано да подупре Катаринину кандидатуру. Гардиски официри испуњавају дворану где се држала скупштина и пропраћују Толстојев говор тако ратоборним узвицима и гестовима, да присталице Петра Алексејевича оцењују да је паметније ћутати. И тако је Катарина проглашена за царицу Русије уз добовање добоша гарде, која се тада првипут умешала у политику.

Мењшиковљева диктатура. — Свакоме је јасно да је Катарина неспособна да држи државну крму. Она је била и остала проста ливонска сељанка, обдарена природно живим духом и поузданим тактом, али је била савршена незналица у државним пословима. Њу је Петар узео најпре за своју драгану из Мењшиковљевог сараја, и она је постала за цара веома погодна супруга за време његових ратних похода, захваљујући својој скромној нарави, својој издржљивости и веселости; она се била задовољила местом које јој је било додељено и подносила је без роптања незгодне ћуди свога супруга. Петар је био искрено привржен тој жени, чији су пољупци једино могли да утишају његове ужасне наступе лудачкога беса и његове хистеричне трзаје. Али, ма да је била савршена другарица Петрова, Катарина је била неспособна да буде његов последник. Као самодржна царица, она је неминовно морала да постане слепо оруђе у туђим рукама.

У почетку, њена владавина је уствари диктатура Мењшикова. Овај даровити скоројевић био је послушан помагач у рукама једнога господара какав је био Петар Велики. Поставши стварни владар, он пушта на вољу најгорим склоностима своје природе. Бескрајно грамзив, он се безобзирно обогаћује на штету државне благајне. Пун охолости и надмености, он отуђује од себе симпатије своје околине. Ускоро стање постаје сасвим затегнуто. Стара аристократија није се помирила са својим порезом. У домовима Голицина и Долгорукова, као и на тајним скуповима, претресају се планови о државном удару, и изгледа да се говори о ограничавању самодржне власти у корист високога племства. С друге стране, Меншиковљева диктатура је неподношљива за војводу од Холштајна, који се у Петрограду оженио ћерком Петра Великог, Аном Петровном, и који сања о томе да стави себи на главу царску круну. Да би отклонио ту блиску кризу, Толстој, тај вешти дворанин, прима на себе да створи један компромис. Он удешава читав низ састанака између Мењшикова, чланова старе аристократије и војводе од Холштајна, који се завршавају стварањем једне нове државне установе.

Стварање Врховног Тајног Савета. — На дан 8/19 фебруара 1726 године установљен је Врховни Тајни Савет, који је био нека врста већа састављеног од шефова најважнијих грана државне управе и за којим се одавно осећала потреба. Некадашњи повремени скупови велике властеле, за владавине Петра Великог, били су претеча и као нека замена ове установе. Стварање овога савета, поред тога што је задовољавало једну потребу, имало је за циљ такође да ослаби личну диктатуру Мењшикова. То веће било је састављено испрва од шест чланова: Мењшикова, Толстоја, Головина, Апраксина, кнеза Дмитрија Голицина и Остермана. Оно је за себе задржало право да расправља о главним питањима из унутрашње и спољне политике. Оно потискује у други ред Сенат, који од „Управног” постаје „Високи” Сенат, чија је дужност да руководи главним текућим пословима. Иако то веће не ограничава царичину самодржну власт, оно ипак има знатна права: све послове, изузев тајних, мора оно да испита пре него што се поднесу царици; његови укази имају исту важност као и царичини.

Зближење између Мењшикова и старе аристократије. — Стварање Врховног Савета не прекида борбу партија, за коју је Толстој мислио да ју је утишао, већ јој само даје нов правац. Девет дана после његовог установљавања, војвода од Холштајна наименован је за члана тога Савета. Он одмах покушава да у њему игра прву улогу и да потисне Мењшикова у позадину. Док је овај био у Курландији, војвода знатно појачава свој утицај и успева да добије команду гарде. Мењшиков сматра за потребно да обезбеди себи савезнике. У исто време Аустрија, која тек што је била закључила уговор о савезу са Русијом и која се прибојава да би савезништво између Холштајнског војводства и Русије могло да одвуче ову у међународне комбинације штетне по аустриске интересе, трудила се да онемогући војводин утицај. Да би овога усамио, царски амбасадор Рабутин предузима да зближи Мењшикова са старом аристрократијом, и успева у томе. Уговорено је да Мењшиков приволи Катарину да призна за наследника престола кандидата ове групе, Петра Алексејевича; да овај буде вереник Меншиковљеве кћери, и да ће до његовога пунолетства намесничку власт вршити Врховни Тајни Савет. Војвода и Толстој, који се прибојава Петровог доласка на престо, веома су узрујани због ових планова. Са Девијером, Бутурлином, Наришкином и другима, они снују заверу да онемогуће те планове. Али Мењшиков открива на време њихову заверу и предузима потребне мере. 6/17 маја 1727 године Катарина умире, а сутрадан је њен тестамент, који садржи одлуке које је Мењшиков утврдио заједно са старом аристократијом, прочитан свечано. Петар II проглашен је за цара.

Ступање на престо Петра II и диктатура Долгоруких. — Мењшиков, као будући таст новога цара, задржао је прво место крај царског престола. Он жели да остане диктатор и рачуна да потчини себи Врховни Тајни Савет. Пре свега, он се ослобађа за вереника: Толстој је прогнан и затворен у казаматима манастира на острвима Соловки, у Белом Мору, где ће и завршити свој бурни живот, а војвода од Холштајна мора да се повуче у своје војводство. Уверен у чврстину свога положаја, Мењшиков се према свима понаша надмено деспотски као какав заменик цара. Тај „веома охоли Голијат”, како га називају његови непријатељи, не обазире се на то што на престолу седи кандидат старе аристократије, која га мрзи. Кнежеви Долгоруки припремају његов пад. Син Алексеја Григорјевића Долгоруког, Иван, поставши близак пријатељ младога цара, успева лако да потстакне његово самољубље противу Мењшикова. А овај, не увиђајући опасност, и даље се понаша према цару као према неразумном детету и оповргава његова наређења. После једне жестоке препирке, Петар II одузима му одједном све титуле и сва звања, и шаље га у прогонство, најпре на његово имање на крају Русије, а потом у Сибир, у Березов, где ће и умрети. Његова кћи, царева вереница према којој цар не гаји никакве осећаје, пада такође у немилост. То је триумф за Долгоруке. Алексеј Григорјевич располаже царем као каквим породичним добром. Не само да му он намеће свога сина Ивана за љубимца, пријатеља и друга у уживањима и разврату, већ му даје за вереницу уместо кнегињице Мењшиков, своју кћер Катарину. Василиј Лукич Долгоруки и он постају чланови Врховног Тајног Савета. Сматрајући већ да је престо њихова наследна баштина, кнежеви Долгоруки иду за примером Мењшикова и понављају његове погрешке: они злоупотребљавају према другима своју моћ, вређају цео свет својом набуситошћу и безочно пљачкају државну благајну. Међутим њихов положај за који имају да захвале само њиховим личним везама са младим царем, веома је непоуздан. У ноћи између 18 и 19/29 и 30 јануара 1730 године Петар II умире од богиња. Намах се величина Долгоруких руши попут куће од карата. У својој пометености они врше један очајнички покушај: састављају лажан тестамент којим Петар II проглашује за царицу своју вереницу, Катарину Долгоруку.

Тада ступа на позорницу старешина друге једне аристократске породице, кнез Дмитриј Михилович Голицин. Овај старац је необичан тип аристократе, јер његова верност старим обичајима и руским схватањима спојена је са његовим најживљим интересовањем за западњачке политичке идеје. Доклегод су Долгоруки уживали владареву наклоност, он је остао по страни; усамљен у своме кабинету за рад, уз припомоћ Немца Фика, он се задубио у проучавање политичког устројства Шведске, Пољске и других европских држава. Он сања о томе да високоме племству дадне превагу у руковођењу државним пословима, али једну превагу за коју оно неће имати да захваљује само својим личним везама са царем, и која ће бити зајемчена једним аристократским Уставом, који ће ограничити апсолутну цареву моћ. Када је требало наћи заменика Петру II, он је искористио ту прилику да објави своје политичке планове.

Реформе Врховног Тајног Савета за владе Катарше I и Петра II. — Рад Савета, који није био прекидан разним догађајима политичке борбе, био је управљен нарочито на две тачке: с једне стране на смањивање државних издатака и растерећење пореских обвезника сељака, а са друге стране на изналажење могућности да се олакша управа над имањима оним племићима који су услед обавезне војне службе морали да живе далеко од њих.

У области централне државне управе, Савет је смањио број и особље државних колегијума, а њиховим чиновницима одобрио, путем наизменичног смењивања на дужности, отсуство од годину дана да отиду на своја имања и среде своје личне послове. У исто време, месне администрације добиле су у широким размерама једно право које је дотада припадало искључиво колегијуму за племићска добра, на велики уштрб земљопоседника, а то је право да потврђују бележничка акта која се односе на уступање земљишних поседа. У обласној администрацији укинут је систем многоструких установа што га је завео Петар Велики, а административна организација упрошћена што је могуће више усредсређивањем управне и судске власти у руке једног истог чиновника, губернатора у губернијама, војводе у областима и окрузима.

У области финансија, смањивање сељачког пореза — што је интересовало такође и племство, јер уколико сељак буде мање плаћао држави, утолико ће више моћи да даје своме господару, племићу земљопоседнику — проучава се темељно; али, пред крајњом сложеношћу тога проблема није одлучена никаква реформа. Ипак, Савет је одобрио између осталог једну стварну олакшицу земљопоседницима и сељацима, јер је сместио у варошке касарне пукове које је Петар Велики био разместио по губернијама и наметнуо њихово издржавање становницима округа. На директну корист сеоскога племства, Савет укида закон Петра Великог којим се ослобађају ропства сељаци и слуге везане за земљу који добровољно ступе у војску. Читав низ одлука има за циљ да повећа слободу трговине и индустрије: трговина сољу и дуваном, која је дотада била монопол државе, оглашује се за слободну; монопол извоза, што га је Петар Велики доделио Петроградској луци, укинут је, али су извозне царине тамо ниже него у пристаништу Архангелска; регулисан је и менични систем. Ове реформе интересују исто толико племиће колико и трговце; уистини, од седам чланова Специјалне трговачке комисије установљене у то доба, један једини је трговац, док су остали племићи, и та комисија даје право овим племићима да тргују пољопривредним производима како у унутрашњости земље тако и у погледу извоза. Насупрот томе, трговци губе сваку аутономију; изабрани општински магистрати потчињени су војводама, а „главни” магистрат је укинут; извесне службе које су у вези са прикупљањем пореза, које је Петар I доделио умировљеним војницима, поново су наметнуте варошким трговцима и занатлијама.

II. — Ана Ивановна (1730—1740)

Анино ступање на престо и Чланови из 1730 године. — Чим је Петар II умро, Врховни Тајни Савет окупио се у двору на ноћну седницу да расправља о наслеђу престола. Њега тада сачињавају само пет чланова: Головин, Остерман, Алексеј Григорјевич, Василиј Лукич Долгоруки и Дмитриј Голицин, поред којих су позвани још и маршал Василиј Владимирович Долгоруки, Михаил Владимирович Долгоруки и маршал Михаил Голицин. Алексеј Долгоруки околишно указује на тестамент Петра II, који је тобоже завештао престо својој вереници. Али Дмитриј Голицин, пошто је отворено изјавио да је тај документ лажан и одбио могућну кандидацију двеју кћери Петра I, Ане и Јелисавете, зато што су оне рођене пре венчања Катарине са царем, предлаже за владарку Ану Ивановну, кћер цара Ивана V и нећакињу Петра I, која, као удова војводе од Курландије, станује у Митави. Он у исти мах изјављује да њој треба поставити тачно одређене услове,, како би се ограничила њена власт у корист Врховног Тајног Савета. После кратког устезања Савет прихвата овај предлог, и још на тој истој седници утврђује услове или „чланове” које ће Ана морати да потпише. У њима се захтева да се Ана, под претњом да буде свргнута с престола, неће поново удати и неће наименовати свога наследника — што значи да монархија постаје изборна; да ће увек задржати крај себе један Врховни Савет од осам чланова, без чијег пристанка она неће моћи да објави рат, ни да закључи мир, да заводи нове порезе, да додељује чинове изнад пуковничког, да лишава племиће живота, имања и части без претходног суђења, да раздељује државну земљу и да наређује исплате из државне благајне; томе Савету препустиће она управу над војним снагама. Што су ови „чланови” били брзо састављени има се захвалити проучавању устава страних држава које је вршио Голицин. И заиста, ови „чланови” створени су директно по угледу на шведске „Акте”, а то ће рећи на устројство државне управе какво је уведено у Шведској 1719 и 1720 године и на краљевску заклетву Фридриха I. Уистини, владарева власт биће јасно ограничена у корист Савета осам чланова, органа аристократске олигархије.

Чланови Савета одлучују да се ова реформа изведе у шта већој тајности, попут какве дворске сплетке сноване у присенку. Ујутру 19/30 јануара они стављају до знања скупштини састављеној од вишег свештенства и високих државних чиновника избор Ане Ивановне, не спомињући ни једном речују оне чувене „чланове”, а за то време једно изасланство, које предводи Василиј Долгоруки, одлази потајно у Митаву да понуди круну Ани и да јој предложи услове. Разуме се, ма да је Москва опкољена гардом и ма да никоме није допуштено да у њу уђе или из ње изиђе, тајна је ипак некако откривена. Истога дана, и поред гарде која чува стражу на излазима из вароши, вођа свештенства архиепископ Теофан и државни тужилац Јагужински шаљу изасланике да обавесте Ану Ивановну да су „чланови” потекли од чланова Савета,, а да народ у томе нема никаквога удела.

Москва је у томе тренутку препуна племића из унутрашњости. Они су били пошли да присуствују венчању Петра II, али су стигли на његов погреб. Објављивање планова Савета их је најзад страховито узрујало. Са њима ступа на позорницу трећи елемент племства, службено племство, чији су многи преставници сасвим скромнога порекла. Ови племићи, које називају пољским називом шљахта, узрујавају се, комешају, почињу да се саветују о ситуацији. По читавој вароши образују се скупови на којима се живо расправља. Нико није задовољан плановима Савета; али се незадовољници цепају у две странке: једни су за одржавање аутократског режима, а други за ограничавање апсолутне власти, али у корист целокупнога племства, а не само у корист старе аристократије. Узалуд чланови Савета покушавају да прекину то окупљање племића; узрујаност се све више шири.

Када је стигао одговор од Ане, која прима круну и потписује „чланове” — иако је унапред решена да их се отараси чим буде могла, — састаје се заједничка скупштина Савета, Синода, Сената и грађанских и војних великодостојника 2/13 фебруара. Голицин је ту прочитао Анин пристанак и „чланове” које је она потписала. Ледена тишина завладала је приликом тога читања. Затим један од присутних изражава жељу да се начела тога новога режима подвргну општој дискусији. Голицин, осећајући непријатељско расположење скупштине, сматра за корисно да начини један уступак: сваки ће моћи слободно да састави своје предлоге и да их поднесе Врховном Тајном Савету. Од тог тренутка криза улази у своју одлучну фазу; то питање излази из ускога круга Савета осморице, да буде подвргнуто јавном испитивању читавога племства окупљеног у Москви.

Племићи одмах почињу да састављају предлоге за реформу. Ови предлози, од којих нам је остало сачувано дванаест — могућно је да их је било и више, — показују разна политичка схватања тадањега племства. Предлог високих чиновника који не припадају старој аристократији предлаже да се укине Врховни Тајни Савет, па да се на чело државне управе стави Сенат, да се број сенатора повиси на двадесет и један, да се упоредо повери и владаоцу и Сенату врховна власт доношења закона, и најзад, да се ради управљања текућим пословима установи једна скупштина од сто чланова, од којих би наизменично заседавала једна трећина и који, као и сенатори, не би били бирани, већ одређивани по слободном нахођењу, тако се овде јасно испољава жеља да олигархију старе аристократије замени самовлада виших чиновника. Остале предлози изјашњавају се, напротив, за један више репрезентативан систем. Један једини предлог тражи укидање Врховног Тајног Савета, који би се заменио Сенатом од тридесет чланова које би бирала општа скупштина племства. Други проповедају, са незнатним разликама, један заједнички систем: иако предлажу да се задрже и даље Сенат и Врховни Тајни Савет повећавајући број њихових чланова, они то чине под условом да сенаторе и саветнике такође бира скупштина састављена од преставника целокупнога племства, и да та скупштина има поред осталог и право да претреса пројекте закона и најважнија државна питања.

Голицин истина покушава да води рачуна о тежњама племства и да повећа број чланова Савета предвиђен првобитним „члановима”. Али ови покушаји за измирењем не могу да имају успеха, јер он неће да попусти у главном питању које озловољава ново племство; иако пристаје да повећа број чланова Савета, он нема намеру да се одрекне система наименовања чланова по слободном нахођењу који управо и даје његовом предлогу олигархијско обележје. Уосталом, његови уступци су одвећ закаснили; аутократска партија га претиче једном помамном пропагандом. На дан 10/21 фебруара Ана стиже у Москву. Одмах присталице апсолутне владарске власти удружују све своје напоре да би — искоришћавајући распре између разних племићских група — постигли поништење „чланова”. Остерман, тај вешти дворанин који уме одлично да води дворске сплетке, прима на себе да ради на успостављању аутократије. Његови многобројни агенти увлаче се у скупове племства и труде се да убеде племиће да треба да траже од царице да поништи услове које је потписала. Ма да на Ану будно мотре чланови Савета, он ипак проналази начин да јој саопшти последње вести: ујутру, када јој се донесе новорођенче њенога љубимца Бирона, она нађе једно писамце у детињим пеленама. Остерманова пропаганда искоришћује пре свега чињеницу да су се многи племићи показали још у почетку тих догађаја убеђене присталице апсолутне власти. Та пропаганда тврди такође да у већини предлога што су их израдили племићи није јасно и одређено изнесена уставна теорија изражена у „члановима” и, ма да ти предлози претпостављају стварање претставничких савета које бира племство да „помажу” царици, ипак та нејасна формула не може значити ограничавање апсолутне власти. Најзад и нарочито, Остерман добро зна да се сви предлози, ма какво било њихово схватање државе, слажу у тежњама племства, да сви захтевају да се утврди трајање обавезне службе, да се укине указ Петра I који прописује да сва земља једне породице прелази на једног јединог наследника, затим стварање једне школе намењене племићима, право да они не служе у војсци као прости војници и одобрење да у њу ступају непосредно као официри. Он отуда оправдано извлачи закључак да би се велика већина племића радо одрекла ограничења апсолутне власти, ако та власт обећа да ће својевољно дати те повластице. Зато је та пропаганда постигла сјајан успех.

На дан 25 фебруара/8 марта племићи у гомили долазе у Врховни Тајни Савет и захтевају да његови чланови пођу са њима у двор, где је све унапред припремљено и где су на све стране постављени војници из гарде. Изасланици племића траже испрва да се сазове претставничка скупштина племства, да она одлучи о политичком режиму; али, када су гардиски официри зазвецкали сабљама и захтевали да се одмах успостави апсолутна власт, они им се придружују, и Ана, цепајући пред целом скупштином „чланове” који су ограничавали њену моћ изјављује да ће владати као аутократа, по својој вољи и свом нахођењу. Увече је Москва свечано осветљена. У једном кругу пријатеља кнез Дмитриј Голицин овако излаже укратко догађаје: „Гозба је била спремљена, али се званице нису показале достојне ње. Ја знам да ћу бити жртва тога. Нека буде воља Божја. Патићу за своју отаџбину. Ја сам већ при крају живота, али они због којих ја морам да плачем, плакаће јаче него ја”. Биле су то пророчке речи, јер оно што је очекивало Русију, било је „доба Бирона”, Бироновшчина.

Царица и љубимац. — Ани је било тридесет и седам година када је ступила на престо. Висока, крупна, тешка, она пада у очи мушким цртама свога лица. Она је обдарена духом који је од природе брз и довитљив, и њен стриц, Петар Велики, ценио је њену интелигенцију. Али она искоришћује своје способности, које нимало нису усавршаване, само за то да се руга и да вређа непрестано оне који јој се приближе. Она је срца каменога, неспособна за какво племенито и самоникло осећање. Младост јој је била несрећна; одрасла је као напуштено дете, јер ју њена мајка није волела. У седамнаестој години удали су је, из политичких разлога, за Фридриха Виљема, војводу од Курландије; али поставши убрзо удовица, остала је скоро деветнаест година да чами у Митави, усамљена и напуштена, међу туђинцима. Њен тужни и мучни живот био је испуњен горчином. Из Петрограда нису јој ништа слали, и ограничавали су се само на то да захтевају, но без успеха, да јој скупштина Курландије додели удовички део земаља из војводине заоставштине. По смрти Петра Великог доживела је она и понижавања; била је приморана да моли за помоћ великаше, о чему сведоче смерне молбе за материјалну помоћ које је упућивала Катарина I својој рођаки Јелисавети, Мењшикову, Остерману. Док се у Петрограду водила борба амбиција, док су се стварале и рушиле каријере, она је и даље животарила у дну Курландије као сиромашна рођака коју издржавају из милости, а закићена, као ради потсмеха, титулом војвоткиње. У томе суморном и тужном животу, који је као поручен да огруби срце и душу, она је имала једну утеху, своју везу са Бироном.

Када се изненадно, у тридесет седмој години, ова војвоткиња без војводине обрела као царица свих Руса, она је већ морално скренула с правога пута, способна само за иронију и неповерење, понекад склона освети и свирепости. Може јој се догодити да понекад испољи и какво лепо осећање: тако је, на пример, била веома добра према ћерки Мењшикова, њенога најгорег непријатеља. Али није без разлога дворска будала на двору њене мајке обично викао када се она приближавала: „Дин, донг, донг! Ево иде цар Иван Грозни!” Ако је она још у своме детињству пустила на вољу својим ћудима и свирепим прохтевима, сада кад је изишла из свих својих искушења и пошто је ставила на главу царску круну, она ће дати маха својим склоностима. Било би неправедно приписивати Бирону све свирепости те владавине. Зар је није једино посредовање њенога љубимца задржало да не казни бичевањем кнеза Куракина, чија је кривица била једино у томе што је обрисао марамицом ивицу свога пехара који је она принела својим устима?

Зар је онда чудо што су кнута и вешала играли тако велику улогу за време њене владавине? Према тврђењу страних дипломата на њеноме двору хиљаде људи осуђено је на смрт, а десетине хиљада прогнано у Сибир. Можда су ове цифре и претеране, али је ван сваке сумње да је владавина Анина била прави терор. Оно што њу најбоље карактерише јесте чињеница да она задаје патње другима не само из срџбе или страха, већ и из потребе да се разоноди. Празнина њене душе тишти је, и она покушава да је испуни забавама које немају у себи ничега женског. Она је вазда страсно вољела да гађа из пушке. По свим одајама двора има напуњених пушака, да би она могла у сваком тренутку да пуца на птице у врту. Њени дворови претворени су у праве менажерије. Из свих крајева Русије доводе се медведи, вуци, дивљи вепрови и јелени у њене пољске летњиковце ради ловачких забава. Из Лондона, Париза и других градова, руски дипломатски претставници шаљу хртове и ловачке псе на стотине; године 1740 отпослано је из Москве у њен двор у Петрограду шест стотина живих зечева.

Док на једној страни ужива да убија животиње, она не уме да се шали а да не вређа или понижава људе својом заједљивом иронијом. Кепеци и дворске будале оба пола и свакојаки богаљи сусрећу се у двору на сваком кораку, и она је срећна само кад ти лудаци и наказе заподену међусобно крваву битку, док две дворске будале кнежевскога порекла какоћу као кокошке, чучећи на корпи са јајима. Ово исмевање човечанства доводи она до врхунца приликом оне чувене свадбе дворских будала која је светкована у једној кући начињеној од леда на Неви: огромне суме новца утрошене су за подизање чудних грађевина и за организовање поворки полудивљих племена са неплодних равница северне Русије и Сибира. После ових забавних призора, два бедна кепеца, момак и девојка, морају да забављају царицу и њене дворане изигравајући младенце и проводећи ноћ на постељи од леда.

Раскош дворских забава је нечувен. Де Лирија, шпански амбасадор, пише: „Ја сам видео многе дворове, али тврдим да руски двор, својим луксузом и сјајем превазилази и најблиставије стране дворове.” Све стране дипломате жале се због огромних издатака које морају да чине да би се саобразили дворском начину живота. „Нигде” — каже Рондо — „нисам видео толико злата и сребра посутог по оделу, толико златоткане и среброткане свиле, толико дијаманата.” Ова раскош не пада тешко само страним дипломатама, већ приморава и руске племиће да троше у време тих забава велики својих прихода на хаљине и одела за вечерње забаве. Ове обавезне забаве, нагло уобичајене на обалама Неве, изазивају негодовање јавности, а царицу не забављају потпуно. Усред најблиставијих свечаности она се никад не осећа задовољна и њој је досадно ако поред ње нема никога ко би јој причао разне доживљаје и приче. Ради ње се шаљу изасланици по целој земљи да траже жене које „умеју да говоре много”. У једном писму главном управнику Москве, Салтикову, она наређује да јој се пошље један чворак „који, како причају, говори много.” Свеједно је кога она слуша, човека или животињу, главно је да нечији глас бруји близу њиних ушију, да би одагнао тишину од које се њена душа леди и која је испуњава ужасом и очајањем.

Њеног љубимца Бирона, кога она обожава, описују често час као једног ужаносног и мрачног злочинца из мелодраме, а час као дивљег и грубог незналицу. Уистини, то је био љубимац човек, приступачан у опхођењу и учио је неко време на универзитету у Кенигзбергу. Истина да је као студент био двапут осуђиван због крађе и да је учтив и пријатан само док се не дирне у његове личне интересе или у његову угодност. Тако је једнога дана стигао у Сенат наљућен, јер су га кола много иструцкала док су прелазила један мост на Неви, и тај лепо васпитани човек запретио је сенаторима: ако тај мост не буде оправљен у одређеном року, он ће точковима својих кочија прећи преко њихових телеса. Тешко ономе ко се усуди да се покаже као његов политички противник! Он се не устеже да пошаље своје супарнике на вешала, што доказује пример Волинскога. Нема ничега мелодраматичног у његовој личности. То је напросто један Немац лепа стаса и мало обдарен. Навикнут да људе сматра само као оруђа која ће му послужити да изгради своје благостање, он им се осмехује љубазно док су му они потребни, а отарасиће их се чим почну да му сметају. Он је чак способан и за нежна осећања, истина не према људима, већ према коњима. Један његов савременик каже о њему: „Он говори о коњима као да су људи, а о људима као да су коњи.”

Бироновштина. — Предање је назвало Анину владавину „бироновштином” (Бироново доба). И заиста, Бирон је стварни поглавар државе и он даје правац царичиној политици. Ова политика иде за двема тежњама, које обе потичу из страха да се не озловољи племство. Та политика служи се полициским теретом и чини племићима извесне уступке које су они захтевали још пре Аниног ступања на престо, но то се чини увек у циљу да се спречи стварање завера. Али, док се обилно служи полициским притиском, она све више крњи дате повластице. Зато, док терор застрашује остале друштвене редове и доводи их до очајања, дотле законске мере у корист племства изазивају само пролазно задовољство и остављају извесно осећање разочарења.

У самом почетку су победници из 1730 године толико мало поуздани у свој успех, да се не усуђују кажњавати вође аристократског покрета. Према једном недавно пронађеном документу, они су одмах после Аниног ступања на престо почели проучавати план да сазову једну велику скупштину састављену од претставника свештенства, сенатора и племства да она расправља с једне стране о кривичној одговорности чланова Врховнога Тајног Савета, а с друге стране о реформи државне управе. Али овај план, у коме се види тежња да се најпре укроти бунтовна аристрократија, а затим да се испуне обећања дата нижем племству, напослетку пада у заборав, а намера да се сазову претставници племства и да се одмах казне Голицин и Долгоруки напуштена је. Тек почетком априла 1730 године задат је први ударац: Алексеј Долгоруки, његов син Иван и његов брат Сергеј прогнани су врло далеко, у њихова села, а Василиј Долгоруки свргнут са свих својих звања и подвргнут веома строгом надзору. Голицине још нису почели да узнемиравају.

Гарда, која је узела учешћа 1730 године у борби за апсолутну монархију, појачана је са два пука, Исмајиловским и Витешке гарде. У марту 1731 године поново је успостављена, под називом Канцеларија за тајна истраживања, некадашња главна управа политичке полиције, Преображенски приказ Петра I, који је укинут за владавине Петра II, и који се сада поново баца на посао са поманом ревношћу. Политичка шпијунажа пружа свуда своје огранке. Људи ухапшени где било, на основу непроверених достава, ишчезавају као да их је земља прогутала и не остављајући трага; али се зна шта значе ова ишчезавања. Полициски терор царује. Мало по мало гнев јавности претвара се у мржњу на странце који имају власт у рукама. И заиста, Немци су на свима истакнутим положајима: царичин љубимац Бирон влада земљом; Остерман управља спољном политиком, а Миних војним пословима; разни Левенволди. Корфи и многи други претставници чисто немачких породица, који су са Аном дошли из Курландије на обале Неве, држе највише положаје на двору и у државној управи, и понашају се према Русима надмено и грубо. Једно презриво „ви, Руси” био је омиљен израз Биронов, и читава немачка клика, која пузи пред њим, подржава свога господара. Овакво држање, које вређа национално осећање, придружује се другим разлозима незадовољства социјалног карактера.

Први кораци ка независности племства. — Ниже племство, које је бранило апсолутну монархију, има права да очекује испуњавање царских обећања и додељивање повластица које је оно тражило својим предлозима из 1730 године. Пошто је, као што смо видели, напуштена намера да се сазове скупштина претставника племства, племићи су принуђени да се задовоље оним што се Анини министри смилују да им доделе. На недељу дана после васпостављања аутократије укинут је Врховни Тајни Савет; Сенат поново узима свој назив „управни”, а број његових чланова утврђен је на двадесет и један. Али ускоро потом, 18/29 октобра 1731 године, створен је други један орган, Кабинет министара, који је виши од Сената. У почетку његова улога изгледа веома ограничена; то је нека врста царичине личне канцеларије; сачињавају га само три личности: Головскин, човек млак и безбојан, кнез Черкаски, који никад не отвара уста, и барон Остерман, који постаје његова душа. Постепено Кабинет усредсређује у своје руке све важније државне послове, те Сенат поново спада на ону безначајну улогу коју је имао у време Врховног Тајног Савета. Касније ће се једним законом потврдити ово стање и од Кабинета министара претворити у орган врховне државне управе, а 9/20 јуна 1735 године, једним Аниним указом додељује се министарским указима иста законска снага коју имају и царичини укази. И тако, насупрот захтевима племства, не само да Сенат није постао изборно тело, већ је још стављен испод једне нове установе која му снижава углед. Кабинет министара није, као што је то био Врховни Тајни Савет, орган аристократске олигархије, него орган високе бирократије, чији је најтипичнији претстаник Остерман.

На социјалном подручју, напротив, племићи добивају делимично задовољење. Пошто им доживотна служба у војсци или државној администрацији није допуштала да се баве својим поседима и сељацима, они жарко желе да се та служба укине или бар ограничи. Године 1731 створена је једна нарочита комисија, под претседништвом Миниха, која је имала да проучи питање ограничавања рока службе, и њен рад завршио се царским прогласом 1736 године: по закону, који ће се примењивати тек по завршетку рата са Турском, у свакој породици ће један од синова — кога отац изабере, или, ако је отац умро, договором између браће — бити сасвим ослобођен службе, да би се могао старати о своме имању, а да ће остали обавезно ступати у државну службу кад наврше двадесету годину и служиће за време од двадесет и пет година, а после тога рока имаће право да поднесу оставку, чак и ако су још способни за службу. Објављивање овога прогласа изазвало је снажан утисак, јер је значило први корак ка независности племства. Али после три године, по завршетку рата са Турском, број племића који су отслужили двадесет и пет година и који траже да се повуку из службе толико је велики, да влада сматра за потребно да читавим низом прописа знатно ограничи те уступке: повлачење из службе није никакво право, и оно ће одобравати тек уз сагласност, и то за сваки поједини случај, државног правозаступника у Сенату, а овај ће давати своју сагласност само за оне племиће који су савесно испунили своју дужност и којима стварно буде потребно да станују на своме имању ради побољшања његовог искоришћавања; осим тога, ниједноме грађанском службенику неће се моћи допустити повлачење из службе пре навршене педесет пете године — чиме се мења проглас из 1736 године, јер се трајање обавезног служења повишава на тридесет и пет година.

Указ из 1714 године о недељивости наслеђа непокретних добара јако је спутавао тестаментарну слободу земљопоседника, јер су били принуђени да завештају целокупно своје непокретно имање једном једином наследнику, а нарочито је био незгодан за оне мале поседнике који нису имали никаквих других средстава којима би обештетили остале чланове своје породице. Укидање тога указа, тражено у предлозима из 1730 године, извршено је већ крајем те године.

Други укази повећавали су власт спахије у његовом селу, а насупрот томе ограничавали право сељака везаних за земљу. Да би се спречило бекство сељака, услед чега је трпела читава пољопривредна економија племства, једним указом из 1736 године дато је спахијама право да они сами одређују казне сељацима бегунцима. У току те исте године забрањено је сељацима да иду на радове изван свога села без допуштења њиховога господара. Године 1731, прикупљање личног пореза (главарине) које су дотада вршили војни одреди или војводе, поверено је спахијама, а оружана снага одашиљана је у села само у случају неплаћања, да прикупи неплаћене суме из ранијих година. Упоредо са проширавањем права племића-спахија врши се сужавање права сељака везаних за земљу (мужика): године 1737 њима је забрањено да купују ткачнице; године 1737, да учествују у јавним надметањима (лицитацијама) и да издају менице.

Најзад, да би се одговорило жељи племића, који су 1730 године тражили посебне школе за своју децу, установљен је у Петрограду 1731 године племићски пешадиски кадетски корпус. У њих се примају само деца племића, а време које у њему проведу рачуна им се као војна служба у трупи; по завршетку учења ступају они у војску као официри, или у административну службу са одговарајућим положајем.

Ове мере, које значе почетак једне нове владине социјалне политике, означавају и почетак преображаја племства у једну повлашћену касту сопственика пољских добара и мужика. Иако оне остварују предлоге племства из 1730 године, оне ипак владавину Анину не чине популарном међу племством. Царица и њени министри и даље зазиру од побуне племића, а ови све више мрзе „бироновштину”. То долази отуда што племство сматра своје захтеве из 1730 године само као први корак ка своме потпуном ослобођењу од обавезне службе, док их влада сматра као максимум уступака, који не намерава да прекорачи, већ пре тежи да га смањи.

Племићи, као што смо видели, брзо су изгубили један део користи од закона из 1736 године о трајању обавезног службовања. Цео њихов живот, још од колевке, остаје и даље регулисан само у циљу тога службовања, као што подробно одређује указ из 1737 године. У седмој години живота, сви племићски синови морају се јавити једној регрутној комисији, која их уписује у посебне спискове, после чега су родитељи обавезни да им створе могућност да науче читати и писати. У дванаестој години поново излазе пред другу једну регрутну комисију, пред којом полажу испит. Потом се пуштају кућама само они чији родитељи имају најмање 100 мужика и који се морају обавезати да ће њихова деца изучити веронауку, аритметику и геометрију; остали се уписују у државне школе. После четири године, а то ће рећи кад наврше шеснаест година, сви се позивају у Петроград или Москву пред једну трећу комисију и полажу поново испит. Они који не положе тај испит шаљу се у морнарицу као прости морнари и губе право на унапређивање. После новог рока од четири године, млади племићи, којима је тада двадесет година, последњи пут полажу испит из географије, историје и фортификације и ступају у државну службу, где морају остати најмање двадесет и пет до тридесет и пет година, а то ће рећи до четрдесет и пет или педесет и пет година живота пре него што се могу користити својим правом на пензију. Под оваквим условима, разуме се да племић себе сматра за роба и жуди да живи срећним и независним животом феудалнога господара на својој земљи.

Овој обавези да служи државу, чиме се ограничава његова независност, придружују се и друге, које су противтежа повластицама које је он добио на штету мужика. Дајући му, у извесној мери, слободу да располаже својим имањем и својим мужицима, влада му намеће одговорност за економски напредак његовога поседа и за редовно плаћање пореза коју дугују његови сељаци. Један указ из 1734 године приморава га, под претњом казне, да храни своје мужике, наполичаре и слуге за време неплодних година и да им даје семе за сетву. Године 1733 племићу је забрањено да премешта мужике са једног имања на друго без нарочитог одобрења владе, да не би ово премештање ометало контролу над уредним прикупљањем пореза. Он је истина овлашћен да прикупља лични порез, али је у накнаду за то одговоран за мањак тога пореза. Војни одреди шаљу се у села која нису испунила своју пореску дужност, да приморају сељаке и спахије да плате заосталу порезу, коју влада почиње да тражи веома строго. Ови одреди, који преплављују спахилуке, доприносе, заједно са полициским терором Тајне канцеларије, да „бироновштина” изгледа племићима као неподношљива тиранија. Што држава тражи тако строго од сељака лични порез и заостале суме тога пореза, то је стога што је тај порез главни извор државних прихода. Са своје стране спахије теже да задрже за себе највећи део мужикових прихода, уместо да их уступе држави. Због тога огромни издаци царскога двора и расхошан живот странаца који искоришћују своје пријатељство са царичиним љубимцем вређају све друштвене слојеве и изазивају жагор гнушања. Године 1738, настављајући своју пореску политику, влада одлучује да укине право печења ракије, до кога је много стало племићима-спахијама; у некојим областима где је обавезно давати — аконто пореза — намирнице за војску, влада забрањује да се житарице употребљавају за прављење алкохола. У то време, у владиним круговима, већ се помишља на такво ограничавање спахиских права, да ниједна влада није смела да приступи томе пре укидања ропства 1861 године. Тако је државни правозаступник у сенату, Москов, предложио да се законским путем регулишу материјалне обавезе сељака према спахијама, са очигледном намером да следствено томе повиси њихов порез у корист државе. Појава ове идеје лепо карактерише расположење које влада у тадањим владиним круговима.

Терор. — Ана и Бирон увиђају да су непопуларни. Да би спречили побуну незадовољних племића, они прибегавају терору. Пре свега, они се свете над кнежевима Долгоруким и над Голицином, који су због улоге што су је играли у 1730 години били први на реду да постану жртве. Око средине 1730 године, они пооштравају мере предузете противу Долгоруких: Алексеј је прогнан у Березов, где је раније живео у прогонству Мењшиков; Иван Григоријевич у Пустозерск, а Василиј Лукич на острва Соловки. Године 1731, маршал Василиј Владимирович Долгоруки, који је вазда био високо цењен због својих војничких врлина и свог племенитог карактера, заточен је у тврђави Шлиселбургу, под нејасном оптужбом увреде величанства. Године 1736, Ана се ослобађа Дмитрија Голицина. Пошто није смела признати да јој је само стало до освете, она га оптужује да избегава службу под изговором да је болестан, да је изјављивао како је готов да пита за савет и самога ђавола, и ова фантастична оптужба довољна је да буде осуђен на смрт. Но иако му је смртна казна замењена заточењем у тврђави Шлиселбургу, ипак му је целокупно имање конфисковано. Анина освета проширује се чак и на потомке коловођа онога покрета из 1730 године: кнез Јусупов, који је у међувремену умро, био се сложио са Голициновим плановима; његова кћи, оптужена да се бави враџбинама и да обасипа погрдама Бирона, осуђена је на шибање кнутом и прогнана у Сибир. Фик, зато што је помагао Голицину при проучавању туђинских законодавстава, такође је прогнан у Сибир. Године 1739 Ана је одлучила да раскрсти са Долгорукима. Уважавајући извесне доставе сибирских службеника који су јављали да изгнаници критикују владу, она подмеће Долгорукима, Голицинима и Гагаринима да су умешани у једну измишљену заверу и оптужује их да хоће да убију Бирона и да уздигну на престо Јелисавету, кћер Петра Великог. Иван Алексејевич Долгоруки, некадашњи Љубимац Петра II, вргнут је на точак и погубљен у Новгороду; Василиј Лукич, Иван и Сергеј Григорјевич погубљени су такође. За време од девет година, ниже племство било је непријатељски расположено према претставницима високе аристократије, али опште гнушање које је изазвао „Биронов терор”, затим падања у немилост и смртне казне почеле су претварати сужње и погубљене у мученике за добро руског народа.

Оно што је у почетку било само кажњавање главних противника из године 1730, постало је ускоро један политички систем који је загрозио целој земљи. Преко 20.000 лица прогнано је за време Анине владавине. Изричу се казне на најсвирепија мучења и на смрт, а не води се рачуна ни о полу, ни о друштвеном положају оптуженога; спомиње се случај једног свештеника који је био набијен на колац. Терор постаје још тежи после извесних завера, али су ове завере последица општег очајања које он потхрањује и о коме документи Тајне канцеларије пружају узбудљиву слику. Племићи, свештеници, трговци и сељаци подвргнути су насилном испитивању и мучењу зато што су држали бунтовне говоре противу претерано високих пореза, противу огромних издатака које за собом повлачи нечувена раскошност дворских свечаности, као и противу мешања странаца у државне послове.

Већ вековима се у Русији народно незадовољство испољава појавом лажних претендената на престо. Тако се и године 1738 појављује у околини Кијева некакав човек који се издаје за царевића Алексеја Петровића. Њега одмах признају и свештенство и становници градова, и читају се молитве по црквама за његово здравље. Али се тај догађај завршава жалосно: учесници су рашчеречени и живи набијени на колац.

Док се у народним масама комешају лажни претенденти, дотле у високом друштву Артемиј Волински размишља о могућностима једног државног удара и о промени режима. Слика коју је о њему оставио писац Лажечњиков описујући га у своме историском роману Кућа од леда као борца за народну идеју, само је песничко улепшавање. Уистини, безгранична амбиција Волинскога нема у себи ничега херојског; то је један страствен човек, али његов карактер није беспрекоран: као даровит и веома предузимљив човек, он има све мане своје средине и свога столећа. Као губернатор Астрахања и Казања, он се прочуо својим изнуђивањима и насиљима, о којима је допро глас чак до престонице. Пошто му је претила строга казна, он се оправдава уз припомоћ Бирона, који смера да од њега начини своје слепо оруђе. Бирон управо и тражи неког човека који би му омогућио да спречи Остермана да диригује, као што је желео, Кабинетом министара. Далеко од тога да се — као што би се могло помислити — руски и немачки великодостојници групишу у то доба у два противничка и непријатељска табора, Бирон, Остерман и Миних, та три Немца који дају правац Аниној влади, никада се не слажу међусобно. У почетку њене владавине Миних узалуд покушава да омета Остерманову спољну политику; док је овај непоколебљив присталица тесног пријатељства са Аустријом, Миних започиње преговоре са француским послаником Мањаном са циљем да се склопи француско руски савез. После рата са Турском, у коме је Русија, саобразно Остермановом програму, била савезница Аустрије, и при чему је и он лично задобио извесних успеха, он поново сплеткари противу Бирона. Док он покушава да замени час Остермана, час Бирона, и они су исто тако спремни да оборе један другога. Али, док Биронова снага лежи у страсној љубави коју Ана осећа према њему, дотле Остерманова снага проистиче из његовог савршеног познавања државних послова, из његовог административног искуства и његовог дипломатског дара. Немогућно је оборити га пре него што му се нађе заменик достојан њега. Зато Бирон, после смрти старог Јагужинског са којим је веровао да ће се моћи сложити уводи Волинског у Кабинет министара. Али, уместо савезника, он је себи створио супарника. Волински, пуштајући на вољу својој амбицији, намерава да обори најпре Остермана, а затим и Бирона, па да постане шеф владе и једини царичин савезник. Он иде своме циљу без опрезности. У једном извештају који подноси царици он оцрњује све великодостојнике и наводи противу њих најтеже оптужбе. На једној седници Кабинета он пушта једну отровну стрелу и противу самог Бирона, напомињући да се он, као војвода Курландије, брине више — приликом решавања питања односа са Пољском — о својим личним интересима него о интересима Русије. Од тог тренутка он је изгубљен, јер Бирон нема намеру да уступи своје место. Противу њега се подиже оптужба и изводи се пред суд и он и његових пет повереника, но само форме ради, јер је он већ унапред осуђен; 27 јуна/8 јула 1740 године он је погубљен, пошто му је најпре отсечена једна рука.

Волински је био створио читав један круг присталица, којима је читао своју расправу Општа расматрања о вођењу унутрашњих послова. Ову расправу, посвећену политичким установама, положају друштвених сталежа и економском стању Русије, сматрали су његови обожаваоци за „бољу од Телемака”. Нажалост, она није сачувана; у судским актима налазе се само њени делови. Да ли је тачно, као што пише амбасадор Француске Лашетарди, на основу обавештења која му је дао један чиновник Волинскога, да је овај узимао у обзир потпуно преуређење државе? Ми о томе ништа не знамо, али неколико реченица које је Велински, вргнут на муке, признао да је изговорио, бацају мало светлости на његове идеје. Изгледа да је он казао, на пример: Пољским сенаторима је добро, они се ништа не брину; краљ не може ништа да учини; један пољски племић, није то као код нас, који се плашимо свега и свачега, може бити да је тежио да васкрсне племићске захтеве из 1730 године. Племство се тада било одрекло да тражи политичка права, јер се надало да ће му аутократија дати социјалне повластице. Пошто није добило од Анине владавине све што је очекивало, оно је поново почело да мисли, при крају владавине, о политичким правима каква су уживали шведски и пољски племићи.

III. — Иван VI (1740—1741)

Бироново намесништво. — Када се Ана тешко разболела 1740 године, општа мржња на Бирона достигла је врхунац, те се забринути Немци, који живе од режима, збијају све више око царичиног љубимца. Осећајући да су јој дани избројани, Ана одређује за наследника престола Ивана Антоновича, новорођеног сина своје нећакиње Ане Леополдовне, жене Антона-Улриха од Брунсвика. Пошто је будући цар још у колевци, треба предвидети намесништво, и изгледа природно да се оно повери царевим родитељима, Ани Леополдовној и Антону-Улриху. Али је свакоме јасно да Бирон прижељкује тај положај и да очекује да се предложи његова кандидација. Остерман, по своме обичају, ћути и не пушта да се наслути његова мисао. Међутим, време не чека, јер је царичин крај сасвим близу, те Биронови пријатељи са стрепњом говоре међу собом: „Ако Бирон не буде наименован за намесника, ми Немци смо пропали.” Најзад, Миних има храбрости да каже царици да треба наименовати Бирона за намесника. После извесног оклевања, Ана, бојећи се можда за судбину свога љубавника, напослетку потписује решење које се тражи од ње, па пошто је казала Бирону: „Не бој се”, издахнула је.

Поставши намесник, Бирон иде за Мењшиковљевим примером. Он не чини ништа да умањи мржњу коју свет осећа према њему и неће да дели ни са ким добити од свога успеха. Заслепљен својом срећом, он изгледа као да пркоси судбини. Иако смањује за 17 копејака лични порез, он с друге стране смишља план да повреди статут гарде отварајући приступ у ову трупу и људима простога порекла као и племићима, а такав план могао је да упропасти и човека мање омрзнутог него он, а већ и сама помисао на тако штогод изазивала је гнушање код племића који служе у гарди. Са невероватном безбрижношћу доводио је он у очајање цео свет. Не само да се није трудио да се измири са родитељима младога цара, који му не могу да опросте што им је уграбио намесништво, већ са кнезом Антоном поступа као са дететом и упућује му прекоре усред Сената. Миниху, кога мучи амбиција и коме он има да захвали за свој положај, не даје никакво унапређење. Зато се и не треба чудити што његово намесништво траје само три недеље. 8/19 новембра 1740 године, Миних добива сагласност Ане Леополдовне да га свргне са власти. Он проводи цело вече у Бироновом дому, чак и вечера с њим, разговара с њим као да се ништа не припрема, иако је већ све готово за државни удар. Он га напушта у 11 сати ноћу, а у 2 сата ујутру Ана Леополдовна држи говор војницима гарде, које је позвала да им изложи своје оптужбе противу Бирона. Они сви изјављују да су спремни да се освете мрскоме намеснику. Са 80 њих Миних долази изненада у Биронов дворац, и стражари у дворцу одмах приступају њиховој трупи. Његов ађутант Манстејн упада одмах у спаваћу собу намесникову. Бирон покушава да се одупре војницима, но они га бацају на земљу, премлаћују га, везују га једним официрским опасачем и одводе у двор у Миниховим колима. Његова жена хоће да пође с њим и истрчава у кошуљи за спавање; један војник је шчепа и гурне на гомилу снега, где она остаје онесвешћена неко време. Пошто су је подигли и обукли, одвели су и њу у двор. Ана Леополдовна проглашена је за намесника, а Миних за првог министра. Бирон је прогнан у сибирску селендру Пелим.

Намесништво Ане Леополдовне. — Победилац Бирона, Миних, отпочиње да чини исте грешке које је чинио и Бирон. Само у једном правцу води он друкчију политику. Док је Бирон, пркосећи племству, хтео да демократизује гарду, Миних се труди да угоди племићима, укидајући сва ограничења наметнута њиховом. праву да се повуку из државне службе после двадесет и пет година. Он уосталом и не може да их задовољи, јер они теже да добију и друге повластице и неће више да се задовоље простим успостављањем законских мера из првих година владавине Ане Ивановне.

Антон-Улрих наименован је за врховног заповедника војске, али у свима важним питањима Миних одлучује као апсолутни господар, не осврћући се на њега. Ограничена и трома духа, кнез се не би могао бранити, да му сам Миних није дао једног моћног савезника, Остермана, коме он неопрезно одузима положај потканцелара, да би га наименовао за великог адмирала. Остерман вешто прикрива своју мржњу, али он кога су ноге биле издале те је дотада врло ретко излазио из своје куће, сада наређује да га скоро свакодневно носе у носиљци у двор, куда га призивају Ана и њен супруг. Ту он говори много, и његов језик оштар је исто колико и Минихов мач. Крајем јануара 1741 године, он извршује своју освету. Једним намесничким указом подељен је Кабинет министара на отсеке; Остерману је поверено вођење спољне политике и он је задржао и команду морнарице; унутрашњи послови поверени су кнезу Черкаском и Головкину; Миних је задржао само управу над сувоземном војском, са обавезом да подноси извештаје о сваком свом поступку кнезу Антону. Он је пао у потпуну немилост: од претседника владе постао је обичан министар. Његови извештаји не примају се више повољно и намесница често пута одбија да га прими, под изговором да нема времена. Он не може да се помири са оваквим стањем, те 3/14 марта 1741 године даје оставку, са надом да га неће пустити да оде и да ће моћи да се ценка. Али је његова оставка уважена одмах, и то је значило крај његове каријере. Од тога тренутка, по речима Лашетардија, Остерман је „цар свих Русија”.

Спољна политика и револуција 1741 године. — Остерманов триумф је краткога века. После девет месеца једна нова дворска револуција окончава тај триумф и замењује Ивана VI Јелисаветом, кћерју Петра Великог.

Још приликом смрти Петра II, један Јелисаветин пријатељ, француски лекар Лесток, одлучно јој је саветовао да се стави на чело гарде и да се дочепа државне власти помоћу државног удара. Али је године 1730 тој младој књегињици мало стало до политике. Она је баш тада изгубила свог вереника, евангеличког кнеза-бискупа града Либека, и тражи заборава своме болу у разним разонодама, у лову, у младалачким заносима и у љубави. Касније, иако се она држи по страни од сваког политичког сплеткарења, она стално има осећање да њу сматрају за подозриву. Иако се она одрекла својих права на царску круну, њена личност смета онима чија каријера зависи од учвршћивања власти Ане Ивановне. Ова атмосфера неповерења могла ју је природно навести да се запита да ли не би било боље за њу да окуша срећу. Ипак, тек при крају владавине Ане Ивановне изгледа да јој је животно искуство наметнуло овакво питање. Управо у то време почињу да јој указују више поверења; енглески амбасадор Финч лепо изражава мишљење које влада на двору, када после смрти Ане Ивановне, понављајући речи које је Цезар изговорио о Бруту, пише да се Јелисавета сувише угојила да би могла склапати завере.

Породица Брунсвик „да би је се отарасила”, ипак покушава свим силама да је приволи на брак са братом кнеза Антона-Улриха, кога би хтела да начини војводом од Курландије на место Бирона. Јелисавета, осећајући да околности постају за њу све повољније, не подаје се томе утицају. Ана Леополдовна, услед свога васпитања и околине у којој живи, остаје туђинка у Русији. Поврх тога, она има чудну нарав: проводи по читав дан необучена, седећи на своме кревету у друштву своје љубимице Јулије Менгден, и бежи што игда може, као дивљак, кад опази неко страно лице. Зна се да она има живу жељу да постане царица, уместо да остане намесница, али се зна и то да она има једног љубимца, грофа Линара, чији пољупци прекидају бескрајно ћућорење са Јулијом Менгден, те се јавља бојазан да после „бироновштине” не наступи „линаровштина”. За Русе, Јелисаветино име постаје симбол народнога отпора немачкоме мешању у државне послове. Оно се са надом изговара све чешће у свим друштвима, а нарочито у касарнама гарде, где се ћерка Петра Великог појављује веома често. Она радо крштава децу војника и прима у свој дом родитеље својих кумчића. Војска је уз њу. Али се она колеба, размишља и пушта да време протиче. Да би се потстакла на деловање биће потребна интервенција страних дипломата.

По смрти Петра Великог, Остерман стално заснива своју спољну политику на уском аустриско-руском зближењу. У два маха покушава Француска узалуд да завади Русију са Аустријом. Првипут покушава она то после ступања на престо Катарине I. Русији, која је тада била у рату са Персијом, потребна је аустриска помоћ, јер постоји могућност да навуче на себе рат са Турском. Зато ни наваљивање француског амбасадора Кампредона, ни појава енглеске флоте у Балтичком Мору не могу спречити Остермана да закључи уговор о савезу са Аустријом 1726 године. После ступања на престо Ане Ивановне, и пошто је Русија склопила мир са Персијом враћајући јој касписке области које је освојио Петар Велики, Француска поново покушава да раскине аустро-руски савез. Године 1731 и 1732, уз припомоћ Миниха и упркос Остермановог противљења, Кампредонов последник Мањан ради на склапању француско-руског савеза. Али сви његови напори ломе се на питању наслеђа пољског престола.

Француска предлаже кандидацију Станислава Лешчинског на престо Пољске, док Русија и Аустрија споразумно подржавају кандидацију саксонскога изборнога кнеза. Руска војска упада у Пољску и Миних опседа Гданско, где се затворио Станислав Лешчински. Лешчинсков покушај је пропао. Пошто је Француска објавила рат Аустрији, Русија шаље противу ње, на Рајну, један корпус од 20.000 људи, које почетак преговора о миру спречава да се боре.

Француска подбада Турке противу Аустрије и Русије, и тада отпочиње нов рат са Турском 1735 године. Русија ступа у њега заједно са Аустријом. Но и поред читавог низа успеха које је постигао Миних, овај рат је дуг и захтева велике жртве. Аустрија, којој је Турска нанела тешке губитке, не може више да издржи и тражи посредовање Француске. Ускоро потом и Русија је приморана да закључи мир. Према Београдском уговору, године 1739, она добива Азов, али се обавезује да поруши сва утврђења и одриче се права да на Црном Мору држи не само ратне, него и трговачке бродове.

Тада се у Петрограду појављује поново један француски амбасадор. То је маркиз Лашетарди. Њему је стављено у дужност да види на лицу места да ли се у Русији не припрема какав покрет који би се могао искористити да се обори аустрофилски режим Ане Ивановне. После царичине смрти, долазак на власт породице Брунсвих и триумф Остермана — тога убеђеног аустрофила — над Бироном и Минихом изгледа да одузимају Француској сваку наду да ће изменити руску политику. Тада изненадно упада у аустриски део Шлеске нови пруски краљ Фридрих II, године 1741. Тај догађај усталасао је целу Европу. Сваки осећа да ће ускоро наступити важне промене у међународној ситуацији. За Француску је сада важније него икад да одврати Русију од Аустрије. Наклоност коју гарда гаји према Јелисавети веома је повољна околност коју треба искористити; зато се Француска и њена савезница Шведска придружују напорима које чини гарда да приволи Јелисавету да се изврши државни удар.

Међутим, иако гарда њу обожава, иако су посланици Француске и Шведске спремни да јој помогну, иако су се око ње већ одавно окупили њени одани пријатељи, Разумовски, Шувалови, Воронцови, иако је Миних доказао да је један ноћни напад гарде на двор довољан па да успе државни удар, Јелисавета се још устеже, јер она никад и није жудела за круном. Лесток, који прима новчану помоћ од Француске и пружа потпору француском и шведском амбасадору, чини све што може да је приволи на акцију. Како је био даровит цртач, показује јој он два цртежа, од којих један преставља њу како се пење на престо уз поклике окупљеног народа, а други како прима калуђерички вео у једном манастиру, па јој каже: „Бирајте”. Овај доказ је имао успеха, јер се кнегињица највише плаши манастира, пошто — по речима једног дипломате — нема у себи ни капи калуђерске крви. Она пристаје дакле да Шведска, споразумно са Француском, објави рат Русији. Шведска, која једним прогласом обзнањује да тај рат има за циљ једино да ослободи руски народ немачкога јарма и да уздигне Јелисавету на престо Русије, рачунала је да ће јој кнегиња, када постане царица, уступити извесне руске покрајине. Међутим, она одбија свако уступање територије, али се обавезује да накнади Шведској ратне трошкове плаћајући јој новчану потпору за време читаве своје владавине; да одобри Швеђанима трговачке повластице у Русији; да раскине раније уговоре са Аустријом и Енглеском, и да убудуће закључује савез само са Шведском и Француском. Разуме се, она нема намеру да одржи ова обећања, којих су је, уосталом, познији догађаји ослободили и у правном и у моралном погледу.

При свем том, она се још није била одлучила да учини одлучни корак, када роварења Лестока, Лашетардија и шведског амбасадора Нолкена привукоше пажњу намеснице. Са својом уобичајеном простодушношћу, Ана Леополдовна излаже отворено све своје сумње Јелисавети, која се чини изненађена, гнуша се и заклиње да је савршено невина. Две супарнице грле се уз неколико суза, али после овога разговора Јелисавети је јасно да више не може да оклева. Како је сутрадан, 24 новембра/5 децембра 1741 године издато наређење гарди да пође у рат противу Шведске, она је приморана да отпочне своју акцију пре одласка пукова, ако не жели да остане остављена самој себи. Тада, не губећи време, и пошто се пред једном иконом заклела да — ако државни удар успе — неће никога казнити смрћу у ноћи између 24 и 25 новембра/5 и 6 децембра, у пратњи Лестока и Шварца, свога старог наставника музике, она одлази саоницама у касарну гардиске чете Преображенског пука, где су је очекивали. Гренадири је дочекују одушевљено и сви се заклињу да ће дати живот за кћер Петра Великог. Она одводи чету право у двор, а за то време нарочити одреди похапсили су у њиховим домовима Миниха, Менгдена и Остермана. На крају Невског Проспекта Јелисавета излази из саоница и полази пешице. Гренадири је моле да похита, па је напослетку узимају на руке и носе. Остало је изведено сасвим просто. Праћена гренадирима, она улази у собу Ане Леополдовне и каже јој гласно: „Сестрице, време је да устанете”. Тргнута нагло иза сна, Ана схвата шта се догађа и моли за милост. Одвозе је саоницима заједно са царем Иваном VI у Јелисаветин дворац, где су доведени и Миних и Остерман, и где је те ноћи написан проглас којим се обзнањује ступање на престо нове царице. Тај проглас објављен је 25 новембра/6 децембра у 8 часова ујутру, а у 3 часа по подне, усред општег весеља, Јелисавета улази у Зимски Дворац.

IV. — Јелисавета Петровна (1741—1762)

Владавина Јелисаветина убрзава стварање независности племићског сталежа. Племство осећа да је његов час дошао и оно због тога осећа само још већу наклоност према Јелисавети, чија се популарност објашњава и извесним њеним личним особинама.

Царица Јелисавета. — Јелисавета има извесне спољне црте свога оца, иако нема његову праву природу.

Снажна, блиставе лепоте, она потсећа на Петра пре свега својом жустром физичком снагом. Ловити са коњима и псима, при чему се излаже опасности да погине, играти у заносу по читаве часове, све док не клоне, уживати незаситно у љубави, ето у каквим се видовима испољава снага у њеној младости. Са годинама, њена ватреност добива друге облике: страсти код ње остају и даље исте жестине, али после четрдесете године она се одаје уживању у јелу и продужује своје гозбе по читаве ноћи.

Она потсећа на свога оца својом изузетном покретљивошћу. Живи непрекидно луталичким животом, и свуда борави само привремено. Не осећа нимало потребу да створи свој дом и да га угодно намести. Она воли логорски живот. Кад путује из једног дворца у други, чак и из једне вароши у другу, носи са собом намештај, постељне ствари, огледала, и то све распоређује се журно по собама; није онда ништа чудно што је њој потребно најмање 20.000 коња за пут од Петрограда до Москве. А што се тиче удобности стана, она на то и не мисли. Катарина II показује живописно у својим Успоменама колико се Јелисавета мало брине о унутрашњем уређењу својих дворова. Поред раскошних салона за примање, има у њеном двору одаја у којима се станује за које би се рекло да их је неко малочас опустошио: врата се не затварају, низ влажне зидове слива се вода, на каминима зјапе велике пукотине, свуда промаја, седамнаесторо слугу у једној соби. Тако Катарина описује један Јелисаветин дворац у Москви.

Овом нехајању за угодност придружује се код ње и некаква жеља да живи животом простога народа. При организовању свога двора она ревносно копира Версаљ, она приморава дворане да подражавају француске маркизице и маркизе; она и сама игра менует тако савршено, да би и на самоме двору Луја XV блистала. Али та велелепност, те дворске церемоније, балови и примања на француски начин, све то за њу је само дужност; она се повинује захтевима свога столећа, да не би заостала иза „просвећене Европе”. Њена душа отвара се истински и њена народска, сељачка природа — зар није она ћерка једне ливонске сељанке? — осећа се угодно само у неком селу близу Москве или у њеном летњиковцу на морској обали близу Петрограда, када, пошто је саслушала реда ради један хор талијанских певача, она окупља на једној ливади дворске собарице и младе сељанке, части их лешницима и игра коло са њима певајући народне попевке. Исто тако, кад приреди какву свечану гозбу, иако је њен сто постављен по свим правилима француске етикеције, она ипак наређује да се пред њу износе — на велико чуђење страних дипломата, најпростија сељачка јела и пушта на вољу своме апетиту. Није то случајно да је ова царица, пошто је била вереница свакојаких кнежева, напослетку поклонила своје срце једном певачу, простом малоруском козаку (Рацумовском).

Од свога оца наследила је она, најзад, раздражљиву ћуд и плаховитост. Попут њега и она удара снажно; она обасипа тешким шамарима не само своје служавке, већ и дворске даме: када се лепа госпођа Лопухин усудила да се на једном дворском балу појави са истом фризуром као она и са истом ружом у коси као она, наредила је дрској лепотици да клекне пред њом на колена усред бала, отсекла маказама ружу заједно са праменом косе и прилепила јој два звонка шамара.

Али под овом спољном сличношћу између ћерке и оца крију се дубоке разлике.

Непрекидна Петрова покретљивост само је одраз његовог узаврелог духа. Јелисаветин дух је, напротив, тром: у најкритичнијим тренуцима међународних заплета, она оставља — и то само због своје одвратности према писању, да се дипломатска акта вуку недељама по њеном писаћем столу пре него што их потпише. Страни дипломати се замарају тражећи погодан тренутак за озбиљан разговор с њом, јер она никада нема времена, она се Увек жури на неки бал или у лов. Она је лишена сваке духовне радозналости; њена природна интелигенција није била образована; она је велика незналица. Веома побожна, она је неспособна да се уздигне изнад најнаивнијег празноверја. Њен начин схватања хришћанства је потпуно исти као и у сељанака са којима она игра коло.

Ако се Петар мало бринуо за своју личну угодност, то је стога што је државни интерес привлачио сву његову пажњу. А ако Јелисавета води логорски живот, то је једино из немарности и недостатка васпитања, јер она у исто време страсно воли раскош; после своје смрти оставиће она преко 15.000 хаљина и два ковчега пуна свилених чарапа.

Ако је Петар понекад свиреп и плаховит, то је стога што он сматра да је грубост потребна за добро државе. Насупрот томе, Јелисавета, која има тренутака природне доброте, која се заклела и одржала заклетву да неће никога казнити смрћу после свога државног удара, која одбија да потврди један пројект казненог закона зато што је одвећ издашан у свирепим казнама, која је толико пута само лако кажњавала политичке злочине, показује се немилосрдна само када је њена сопствена личност у питању, а нарочито када се дирне у њену славу лепе жене. Кад сазна да се Бота, аустриски амбасадор, усудио да говори с непоштовањем о њој у разним кућама које је посећивао, између осталих у дому госпође Лопухин — која има ту несрећу да у лепоти не уступа царици — и код госпође Бестужев, она наређује да се ухапсе и ставе на муке ове две жене, на које се примењује двострука казна: шибање кнутом и стављање на жар. Неколико других лица уплетено је у ту аферу, и покушава се на све начине да она признају како су спремала заверу у корист Ивана VI. Сви окривљени осуђени су на казну бичевања и прогонство на робију, али је госпођа Лопухин подвргнута најсвирепијем мучењу: када је доведена на мучилиште, обнажена је до појаса пред окупљеном светином; џелат јој је ишарао тело ударцима кнуте, а затим јој ишчупао језик и показао га народу. За другу једну жену, која је била окривљена у тој афери, пошто је била бременита, судије су предложиле да се истрага одложи после порођаја; али је нежна Јелисавета одговорила: „Не треба имати сажаљења према онима који насрћу на царичин живот, а још мање се треба бринути о њиховом потомству”. Она улаже сву своју моћ за одбрану својих женских интереса: пошто јој једна модискиња, госпођа Тардије, није показала новости намењене другим женама, наредила је да се она баци у тамницу. Непопустљива је у свему што може да угрози њеноме здрављу. Године 1758, за време рата, Москва је била препуна рањеника и болесника, а имала је само једну болницу која је морала да одбија болесника. Кнез Шаховски, који је био одређен да врши смештање рањеника, наредио је да се болничка перионица премести у напуштену пивару у Кремљу, те да се на тај начин добије места за болеснике који се вуку по улицама. Када је Јелисавета то сазнала, толико се разгневила, да је наредила да се перионица премести из Кремља у кућу Шаховскога и да се смести по свим собама, па чак и у његовој соби за спавање.

Но и поред свега овога, савременици сматрају њену владавину као пријатно затишје после тмурних година које су јој претходиле. Свирепа освета извршена над госпођом Лопухин пада у прво време њене владавине и може се сматрати као остатак обичаја који су владали у време Ане Ивановне. Истина, могу се видети неколико случајева нагињања ка деспотизму, али систематски терор полиције престаје. Управљање државом врши се са више благости, и јавност може слободно да дише. У племићским редовима Јелисаветина популарност расте све више уколико, под њеним окриљем, еволуише социјално законодавство. Њезина влада, не дајући свечане и теориске изјаве, објављује читав низ указа који доприносе да се у исти мах код племића ојача схватање о томе да је оно засебан сталеж и убеђење да власт разуме и служи интересима земљопоседничког племства. У свему овоме нема Јелисаветине заслуге, јер она нема обичај да се исцрпљује проучавајући државне проблеме; али она не спречава социјалну еволуцију повољну по интересе племства, а то је довољно да претставници племића — спахија, директни потомци твораца предлога из 1730 године, славе и величају добру и веселу царицу која им је донела смирење.

Завере и спољна политика. — Услед тога што за Јелисаветине владавине социјална еволуција иде својим природним током, политичке завере престају да буду важна чињеница у државном животу, а противничке странке сукобљавају се много више на питањима спољне политике него унутрашње.

Има истина неколико покушаја завере, али су они малобројни, а догађају се било у почетку њене владавине, и они су само одјеци ранијих догађаја, или пак при крају, за време седмогодишњег рата, и њих потајно припрема Пруска.

Осам месеци после Јелисаветиног ступања на престо откривена је једна мала група официра, коју предводи Турчанинов, њен лични собар. Та група имала је намеру да је убије и да поврати престо Ивану VI који чами у тамници. Истрага по овоме траје пола године. Завереници, који се не ослањају ни на коју утицајну групу, прогнани су сви у Сибир.

Године 1743 отпочиње једно важније суђење. Госпођа Лопухин, затим жена канцелара Бестужева, неколико војних лица и — што даје овој афери једно изузетно обележје — аустриски амбасадор Бота, оптужени су да припремају враћање на престо Ивана VI. Али документа истраге која су сачувана доказују да је та оптужба била без основа. Уистини, било је то само разговарање и сплеткарење. Та завера измишљена је невешто само зато да се обори канцелар Бестужев, да се компромитује Бота и да се Русија наведе да раскине са Аустријом.

Тек после десет година, 1756 године, поручник Батурин ухапшен је што је непромишљено изјавио да хоће да збаци Јелисавету и да уместо ње доведе њеног нећака Петра Фјодоровича, наследника престола. Нема у овој афери ничега политичког: то је један расипник и коцкар просто напросто хтео да завуче руку у кесу великога кнеза, али се преварио у рачуну. Затворен је у тврђаву Шлиселберг.

Касније завере, откривене у почетку Седмогодишњег рата, директно су последица прускога роварења. Тако по личном наређењу Фридриха II, један руски трговац, који због својих послова мора с времена на време да одлази у Пруску, добива налог да организује заверу међу староверцима ,са циљем да се ослободи Иван VI, који је тада тамновао у Холмогори. Староверци одбијају да се мешају у тако опасну пустоловину, те је тај покушај пропао.

Каогод ни у овим заверама, тако исто не треба видети неку озбиљну опозицију Јелисавети у супарништвима дворских странака. Она проистичу само из различитих схватања спољне политике. Француско шведска странка надала се да ће се одмах по Јелисаветином ступању на престо, Русија одрећи Остерманове спољне политике и да ће раскинути с Аустријом. Али ју је та нада убрзо изневерила. Шведска, која је започела рат противу Русије под изговором да брани Јелисаветина права на престо, наставља тај рат и пошто је Јелисавета стекла круну својим сопственим средствима. Шведска тражи територијалне уступке за своје услуге, док Јелисавета сматра да је најбољи начин за Швеђане да јој докажу своје добре намере просто у томе да не ратују више противу ње. Пошто Француска подржава Шведску, Лашетарди је приморан да напусти Русију. Рат се наставља до 1743 године и завршава се победом Русије. Уговором у Абоу Шведска уступа Русији један део Финске: Фредериксхам, Вилманстранд, Нислот и покрајину Кименегард,

Отсада Бестужев управља спољном политиком Русије. Овај некадашњи штићеник Бирона, који га је супротставио Остерману пошто је узалуд покушавао да у ту сврху употреби Волинског, био је прогнан на робију после пада свога заштитника. Јелисавета га враћа из прогонства и поставља га за свог канцелара. То је тежак удар за Француску, јер овај Остерманов непријатељ остаје исто тако аустрофил као и он. Његови противници покушавају да му нахуде прогонећи госпођу Лопухин и компромитујући амбасадора Боту; али се он одржава на положају насупрот њима и не удаљује се од политичке линије коју је унапред повукао. У мају 1746 он обнавља уговор о савезу из 1726 године са Аустријом, а наредног месеца потписује један споразум са Енглеском. Да би испунила обавезе према својим савезницима, Русија године 1748 шаље на Рајну, преко Моравске и Чешке, један корпус од 30.000 војника; али Ахенски мир окончава рат за наслеђе Аустрије пре него што је овај корпус ступио у борбу са Французима.

Између 1750 и 1760 године, европска дипломатска игра мења се из основа. Француска и Аустрија — што је раније изгледало невероватно — удружују се противу Енглеске и Пруске. Русија, остајући верна Аустрији, постаје самим тим савезница Француске, а непријатељ Пруске и Енглеске.

Ова промена има одјека на странке у Петрограду. Канцелар Бестужев, који је одавно плаћеник Енглеске, не може више да служи — као што је то дотада лако чинио — и Енглеску и Аустрију. Сад мора до бира. Он се одлучује за Енглеску; и док Јелисавета лежи тешко болесна, он покушава да се приближи својој непријатељици, престоноследниковици Софији Анхалт, која је касније постала велика кнегиња Катарина, а која прима новчану потпору од Енглеске и подржава Пруску и Енглеску. Британски амбасадор Вилјамс сарађује на зближењу измећу Бестужева и Катарине. Али, противно сваком очекивању, Јелисавета је оздравила. Тада Шувалови, који су — за време болести царице којој су како они тврде одани, — такође покушали да се приближе Катарини, почињу да поткопавају углед Бестужева. Седмогодишњи рат тек је отпочео. Године 1757 руска војска, под командом Апраксина, разбија Прусе, али уместо да искористи своју победу, Апраксин одједном почиње да отступа. Сазнаје се да се он дописује са Бестужевом и Катарином. Оптужују га гласно да је издајник. Бестужев, пошто је уграбио време да уништи све хартије које би га могле компромитовати, ухапшен је и прогнан на своје имање. Катарина, осумњичена да је са њим и Апраксином учествовала у кажњивим радњама, успева приликом својих разговора са Јелисаветом — искоришћујући све своје глумачке способности — да утиша царичину сумњу. Али њени непријатељи, Шувалови, остају господари ситуације до краја Јелисаветине владавине.

Видимо дакле да се на Јелисаветином двору груписавања и прегруписавања странака врше првенствено с обзиром на спољну политику. То је стога што у социјалном погледу нема више ничега што би могло давати правац њиховом опредељивању.

Службовање племића и уређење земљопоседничких односа. — У тренутку преузимања власти Јелисавета је изјавила да ће се и даље држати начела Петра Великог. Уистини, њен управни рад често пута је у супротности са овим начелима.

Каогод што је Ана Ивановна отпочела свој рад тиме што је укинула Врховни Тајни Савет и повратила Сенату права која му је дао Петар I, исто тако је и Јелисавета започела своју владавину укидањем кабинета министара, ту Анину творевину, под изговором да је то друго издање Врховног Тајног Савета, само под другим називом. Она враћа Сенату његову некадашњу надлежност и прописује му да бдије над тачним извршивањем статута и правилника Петра Великог и да се на њих ослања у свим својим поступцима. Касније, 14/25 марта 1756 године, створена је једна нова установа под именом Конференција, и она је стављена изнад Сената. Намењена у почетку да окупља на саветовање више чиновнике којима је поверено вођење дипломатских и војних послова у Седмогодишњем рату који је тек отпочео, Конференција проширује брзо, попут Кабинета министара, круг своје делатности. Војна питања су у тесној вези са финансиским питањима, а ова су нераздвојна од народне економије и опште државне управе. Зато је неизбежно да се надлежност Конференције прошири постепено на сва ова подручја. Ово све веће проширивање њених надлежности, које би од ње јамачно начинило други Кабинет министара, зауставило се тек ступањем на престо Петра III.

У области социјалног законодавства, влада се само издалека придржава начела Петра Великог. Уистини, она предузима мере да употпуни ослобођење племства од обавеза према држави, што је започето после Петрове смрти. Она све више олакшава обавезе службовања племића, а исто време проширује њихове социјалне и економске повластице.

Законска снага дата је већ старом обичају да се племићска деца, још од детињства, уписују у спискове појединих пукова. Њихове године службе и право на унапређивање почињу да теку од дана тога уписа; на тај начин један племић коме је тек двадесет или тридесет година добива официрски чин не излазећи из круга своје породице.

Исто тако је за Јелисаветине владавине право поседовања насељених земљишта постало искључива повластица наследнога племства. Године 1754 конфискована су сва земљишта која су припадала лицима из других сталежа, и тим лицима је забрањено да их убудуће купују.

С друге стране, три низа управних мера теже да учине што повољнијим услове под којима племство врши свој земљопоседнички монопол.

Први низ ових мера има за циљ да одржи, па чак и да појача, право својине племића над њиховим сељацима.

Врховни Тајни Савет био је ставио ван снаге указ Петра Великог којим се допуштало мужицима да ступају у војску, па да се према томе и ослободе ропства. Одмах по Јелисаветином ступању на престо пронео се глас да ће тај указ бити враћен на снагу. Мужици су дочекали тај глас одушевљено; они у масама беже од својих господара и траже да ступе у војску. Иако је Јелисаветина влада изјавила да ће се у свему придржавати Реформаторових начела она је похитала да не само потврди укидање Петровог устава, већ и да строго казни сељаке који су поднели молбе за ступање у војску.

Осим тога, влада примећује да је протекло двадесет година откако је Петар Велики наредио да се изврши прва „ревизија” или попис становништва ради установљавања личног пореза. Иако је велики број пописаних сељака умро, а други одбегли од својих господара и ишчезли, ипак земљопоседници и даље плаћају за њих порез финансиским властима. Да би „учинила по вољи племству”, како је казано у њеном указу, влада наређује да се изврши ново пописивање становништва. Ово омогућује поседнику земље, прво, да не плаћа више за ишчезле „душе”, а друго, да лако присвоји сељаке који му не припадају. Јер „Пописне листе”, које на сваком имању попуњава сам сопственик, нису само један статистички податак, већ су такође један законски акт: чињеница да је сељак записан у списак неког имања везује га за господара тога имања. Довољно је дакле да господар унесе неког сељака у списак који он сам попуњава, па да тај сељак изгуби своју слободу и постане његов мужик. Разуме се, овај може да тражи судским путем да му се врати слобода, али је тај поступак толико сложен, а судије, који су и сами племићи, толико су склони схватању да већ сама чињеница што је неко записан у списак мужика претставља основ подозрења да су уписана лица на то пристала, да му је скоро немогућно постићи исправку. Због тога је овај нови попис заиста „по вољи” племству.

Други низ мера повећава моћ спахија над њиховим мужицима.

Указом од 1760 године спахије су добиле право да пошаљу у прогонство у Сибир своје мужике ухваћене на делу преступа, и такви осуђеници одузимају се од броја регрута које он мора да даје држави. Ипак, он може да пошаље у прогонство само мужике испод четрдесет и пет година и способне за рад, јер то прогањање служи да се населе обрадиве а ненастањене просторије у Сибиру. Значи да је ово право слања у прогонство дато спахијама у циљу насељавања.

Како ово право, тако и дужност да пазе на понашање својих мужика, која је наметнута спахијама од 1758 године, истиче социјално и политичко обележје сељачког ропства. Уколико се проширују његова права над становништвом везаним за његову земљу, спахија постаје у неку руку претставник државне власти. Он прикупља лични порез у име пореских власти, он бдије над моралом сељака и кажњава их у случају бекства; он исто тако мора да их храни и да им даје семе за време неплодних година. Мужик се мање сматра као приватна својина, а више као члан једног организованог друштва, који мора да слуша свога господара једино стога што је овоме државна власт ставила у дужност да врши извесне административне послове. Према томе, пошто је сељачко ропство једна установа јавнога права, то сваки мужик који из било кога разлога нема више господара, мора у извесном одређеном року да изабере себи господара, иначе му државна власт може по службеној дужности наметнути новога господара. Шта више, упоредо са другом „ревизијом”, неколико Јелисаветиних указа приморавају сељаке подложне опорезивању, а који нису нигде уписани, да нађу себи господара у одређеном року, ако неће да их власти разделе спахијама. Стварно, све ове мере, које би биле немогућне да је сељачко ропство сматрано као установа приватнога права, потчињавају све више живот сељака самовољи његовога господара, те положај мужика постаје све тежи.

Напослетку, трећи низ мера тежи да заштити економске интересе племића-спахија.

Финансиски интереси државе су у супротности, као што смо видели, са личним интересима спахија; јер, мада држава повећава лични порез мужика, она не допушта спахији да повећава материјалне обавезе које мужици имају према њему. У овом питању Јелисаветина влада поступа супротно Аниној влади. И не помишљајући да ограничава материјалне обавезе мужика према спахији, она се труди да смањи износ личног пореза. У 1743 и 1744 години она га смањује за 10 копејака од главе, што даје укупну олакшицу у износу од преко једног милиона рубаља. Да би се покрили трошкови рата са Шведском, уместо да повећа лични порез, она задржава један део плате свештенства, војних лица и чиновника, смањује кредите намењене званичним свечаностима, а да би ограничила штетан луксуз на који је Ана била приморала двор и племиће, забрањује да се носи златан и сребрн накит и чипке шире од три прста.

Године 1752 влада снижава — и то коначно а не више привремено — лични порез са 3¼ копејке од главе, а у исти мах брише знатне суме неплаћене порезе из буџетских година 1724—1747. Што може да изврши ова смањења, има да се захвали вишковима прихода што их даје монопол на со, који је Петар Шувалов, директор Јелисаветине економске и финансиске политике, васпоставио године 1751, и монопол на ракију, који никада није укидан откако су га установили московски велики кнежеви. Да би повећао државне приходе, Шувалов је више волео да повећа продајну цену соли и ракије него личну порезу. Цена ракије повишена је за 50 копејака од ведра; цена соли, која се у раније време мењала према месту, уједначена је свуда на 30 копејки за један пуд. А према Шуваловљевој процени, да би се из личне порезе извукло повећање прихода које се добило овом операцијом, било би потребно подићи износ личне порезе за 13½ копејки од главе, што би био велики терет за пореске обвезнике.

Неуморан прегалац — јер је по речима једнога његовог савременика његов дом био пун писара који су непрестано преписивали његове законске пројекте, — Петар Шувалов подухватио се да реши једно питање које је много интересовало власнике земљишта. Границе појединих имања биле су тако недовољно одређене, имања толико незгодно увучена једно у друго, законске одредбе о земљишним споровима толико нејасне, да је сеоски живот услед тога веома неспокојан и растројен. Често пута одигравају се праве борбе на међама појединих имања или на спорном земљишту. Шувалов предлаже да се изврши опште омеђивање сеоских имања. Он саставља и успева да се усвоји једно дугачко упутство за тај посао. Он је отпочет у Московској губернији и проширен на неке округе у Новгородској губернији, али су тешкоће око његовога извођења толико велике, да се на томе и остало.

Насупрот томе, учињен је одлучан корак ка решењу другог једног проблема до кога је спахијама много стало. Застареле одредбе Законика из 1649 године, који је још био у важности, о тражењу и враћању одбеглих мужика, замењене су, године 1754, једном одредбом која се могла много лакше применити: решено је да за полагање права власништва над пронађеним мужиком, спахије могу да се позивају само на акта о првом попису, оном из 1719 године.

Године 1754 такође, помоћу капитала добивених од монопола соли створена је једна кредитна установа која је имала да олакша племићима искоришћавање њихових поседа. Она им је одобравала зајмове на подлози њихових насељених земљишта. Најзад те исте године дата им је друга једна повластица, веома знатна, а то је искључиво право да они испоручују ракију држави, која има монопол на њу; трговци ће моћи да је испоручују још само неко време, „док спахије не буду довољно увећале број својих пецара.”

Уколико се скраћује рок њиховог обавезног службовања, утолико се племићи радије настањују на својим имањима и посвећују више, уз подршку владе, пољопривредним и месним проблемима. Зато они постепено престају да жуде за учествовањем у централној управи, а показују јаку жељу да се докопају месне власти. Средње племство помишља много мање да „обори аристократију”, а више да стави некога из своје средине на чело округа, да би себи обезбедило превагу у пословима који непосредно задиру у његове економске интересе. И овде Јелисаветина влада излази у сусрет племству: закон од 1761 године одређује да се у сваком округу начелник или војвода има бирати међу спахијама чији се поседи налазе у близини главнога града и да ће та бирати сви племићи — спахије из дотичног округа.

Да би се дошло до потпуног ослобођења племства, потребна је још само једна мера: потпуно укидање обавезног службовања племства. Јелисавета оставља ту бригу своме последнику. Али је она учинила оно што је главно да би обезбедила племству, чим буде коначно укинуто обавезно службовање, живот који ће му пружити материјалну независност и благостање, који ће га начинити господарем подјармљеног народног рада и који ће дати задовољење његовом сталешком духу. При крају њене владавине, стварање монархије ослоњене на племићски сталеж већ је готова чињеница. Остаје још само да се пронађе тачна правна формула која би потврдила ту чињеницу, и да се томе прилагоде разни механизми политичког организма.

Трговинска и индустриска политика. — Пажња коју Јелисаветина влада поклања интересима племства не спречава је да тежи развијању трговине и индустрије. Племићи спахије, каогод и њихови сељаци, узимају уосталом и сами активно учешће у трговачким пословима и индустриским предузећима. Од године 1726, племићи спахије имају право да тргују пољопривредним производима; што се тиче ситног сељачког трговања, оно се толико раширило, да је постало за трговачки еснаф узрок веома озбиљне забринутости. Племићи почињу тако исто да се интересују за разне гране индустрије. У том погледу је делатност Петра Шувалова веома значајна. Два брата Шувалови, Александар и Петар, припадају једној породици сиромашнијег племства. Као племићи-коморници на двору велике кнегиње Јелисавете, они помажу свим својим силама државни удар који ју је попео на престо, те су тако одједном били истурени у први ред. А када је, поред тога, Александар освојио и Јелисаветино срце, Петар је умео врло добро да искористи наклоност коју ужива његов брат. Он уме исто тако — приклањајући се вешто пред Разумовским, који је постао свемоћан љубимац, — да баца прашину у очи помоћу безбројних законских пројеката који му се непрестано врзмају по памети. Убрзо постаје он највећи ауторитет у Сенату, где се нико не усуђује да му противречи и где он сваки час доноси сложене и смеле планове за административну реформу. Но у исти мах брине се он и о својим личним интересима. Он искоришћује обилно свој званични положај да добије за себе монополе, који му доносе огромне приходе: монопол трговине машћу у Архангелску и на полуострву Коли, лова на тулање и риболова у Белом Мору, лова на тулање у Касписком Мору; узимање у закуп металургиских фабрика у Гороблагодатској на Уралу, и широко учешће у експлоатацији монопола на ракију. Иако је његова трговачка и индустриска делатност веома велика, он је ипак далеко од тога да буде изузетак међу тадашњим титуларним племством, а и средње племство почиње такође да се интересује све више за индустрију. Од времена Петра Великог, племић тежи да замени трговца у индустриским предузећима. Није без разлога што ће у тренутку сазивања скупштинског одбора за владе Катарине II трговачки еснаф уложити одлучне протесте противу преплављивања трговине и индустрије од стране племића.

Петар Шувалов је творац мера предузетих за Јелисаветине владавине да би се оживела трговина и индустрија. Главна од тих мера је укидање унутрашњих царинарница, наређена указом 1753 године, што је државној благајни накнађено одговарајућим повећавањем царина на артикле спољне трговине. Потом долазе: стварање, године 1758, „Банкарских филијала за меничну трговину”; успостављање трговинске Комисије за израду трговачких прописа; оснивање, године 1754, једне Трговачке банке за извознике који раде у петроградском пристаништу; васпостављање главнога магистрата и магистрата по градовима у унутрашњости у облику који им је дао Петар Велики.

Припремање новог Законика. — Покушаји чињени за владе Петра Великог, Катарине I, Петра II и Ане, да се замени застарели Законик из 1649 године остали су неплодни. Године 1757, на заузимање Петра Шувалова, једна нова комисија дала се на посао. Почетком 1755 године, већ су готова два одељка новог Законика, одељак који се тиче судског поступка и кривица из јавног права, али Јелисавета одбија да их потврди због њихових одвећ свирепих одредаба. После тога делатност Комисије се успорава, све до дана када, у септембру 1760 године, улази у њу Роман Воронцов, слободни зидар, човек са великим образовањем и великим: везама, који гаји у себи политичке амбиције. На његову иницијативу, Комисија излаже Сенату да је потребно придодати јој изабране преставнике племства и трговачког еснафа. Указ из септембра 1761 године прописује тада да се изабере по један племић и; један трговац на сваку покрајину. Бирање се изводи строго, и изабрани посланици почињу тек да пристижу, кад Јелисавета умире. Године 1763 њих ће распустити Катарина II, која је већ смислила пројект за једно шире изборно тело.

Наговештај владавине Катарине II. — Ако се изблиза проучи дело што га је остварила Јелисаветина влада, види се да је за време од двадесет година, без икаквих потреса и судара, без хвалисања и свечаних изјава, извршен један велики рад, који је припремио владавину Катарине II. Скоро све најзначајније законске мере те велике царице већ су оцртане за Јелисаветине владавине. Проширивање социјалних и економских повластица племства, управна децентрализација округа у корист меснога племства; разграничавање имања, и напослетку сам покушај са народним претставништвом изабраним за израду новог Законика, све је то започето за Јелисаветине владавине; Катарина II само ће развити до краја ове мере, само проширити њихову примену, само им дати више блеска, захваљујући усавршеним установама које су боље прилагођене своме циљу.

У духовној области такође, Јелисаветина владавина наговештава владавину Катарине II. Утицај француске философије, књижевности, моде и обичаја, који ће бити тако велики, почиње управо да се осећа за време Јелисавете. Ако се тај утицај испољава више у начину живота него у идејама, дело једног Ломоносова довољно је међутим да покаже какав срећан уплив она већ врши на руску мисао.