Istorija Rusije (P. Miljukov) 9

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Pavle Miljukov


GLAVA IX

Od Katarine I do Katarine II

Nova uloga plemstva. — Sa drugom četvrti XVIII veka otvara se nov period socijalne istorije Rusije. Dovršavajući preobražaj nekadašnje patrijarhalne monarhije Rjurika u administrativnu monarhiju- reforma Petra Velikog imala je odjeka na socijalnu organizaciju. Iako su izvesni položaji u državnoj upravi razdeljeni među socijalne grupe na jedan nov način, i same osnove sastava tih grupa bile izmenjene, osnovno načelo podele na staleže, koje teži da potčini državi socijalne grupe namećući im javne službe i novčane obaveze prema državi, ostalo je netaknuto i postalo je čak neumitnije nego ikad. Ali, po smrti Petra Velikog, plemstvo počinje da se oslobađa postepeno obavezne vojne službe koja mu je nametnuta; imajući povlastice, zemlje i robove, ono igra glavnu ulogu u mesnoj upravi, kontrolišući čitav narodni rad. Porobljavanje seljaka od strane zemljoposednika pojačava se sve više, jer ukoliko plemići stiču sve nove i nove povlastice, utoliko jaram ropstva postaje teži. U političkom pogledu Rusija je i dalje apsolutistička monarhija, no ona se, u socijalnom pogledu, oslanja sve više na povlašćeno plemstvo. Prvi znaci ove evolucije, koja će se završiti i dobiti zakonsku potvrdu za vladavine Katarine II, javljaju se odmah po smrti Petra Velikog. Ti znaci ispoljavaju se u obliku borbe između suparničkih grupa u samom plemstvu, koje teži da se približi prestolu i da vrši jači uticaj na vladu.

Ove plemićske grupe se veoma razlikuju međusobno po svome poreklu, po načinu života, po glavnim svojim interesima i težnjama. Tu je pre svega staro plemstvo sastavljeno od potomaka starih plemićskih porodica, sa titulama ili bez njih, čiji su pretstavnici kneževi Dolgoruki i Golicin. Porodične tradicije nagone ih da sebe smatraju za prirodne saradnike careve, koji treba da učestvuju u visokoj upravi države. Tu je zatim plemstvo sa „dodeljenom titulom”, sastavljeno iz najrazličitijih društvenih slojeva i čiji je izvestan broj pretstavnika proizišao iz najnižih društvenih redova da bi se popeo do vrha društvenih lestvica, zahvaljujući njihovim ličnim vezama sa vladarima; takvi su saradnici Petra Velikog, ljudi bez imena i imanja, koje je on uzdigao na stepen velike vlastele, da bi nagradio njihovu darovitost i njihove sposobnosti. Tu je najzad „službeno” plemstvo, čije plemićske titule zavise, od vremena Petra Velikog od položaja u državnoj upravi ili čina u vojsci, od oficirske diplome ili zvanja osme klase u Tabeli rangova.

Ako je ova treća grupa i ostala privremeno u zasenku, one prve dve stupile su u međusobnu borbu odmah po smrti Petra Velikog.

I. — Katarina I (1725—1727) i Petar II (1727—1730)[uredi]

Stupanje na presto Katarine I. — Petar Veliki, koji je sebi pripisao pravo da po svojoj volji odredi sebi naslednika, no koji nije imao vremena da ga izabere, ostavio je sudbinu prestola nerešenu. Dve kandidature su postavljene: prvu, kandidaturu carevog unuka, mladoga Petra Aleksejeviča, sina carevića Alekseja, postavila je aristokratska partija davnašnjega porekla; drugu, kandidaturu Katarine, druge žene Petra Velikog, postavili su Menjšikov i najbliži saradnici cara-reformatora. Ove dve kandidature maskiraju suparništvo ovih dveju plemićskih grupa koje, pozadi svakoga kandidata, teže da se dočepaju vlasti.

Ko je nadležan da izabere jednoga od ova dva kandidata? Petar nije označio svog naslednika, a nijedan organ nije zakonski vlastan da bira novog vladara. Čim je stanje cara na samrti postalo beznadežno, velika vlastela, ne obazirući se na zakonske podrobnosti, okuplja se u dvoru, u noći između 27 i 28 februara/10 i 11 marta 1725 godine da bira novog cara. Kada su pretstavnici stare aristokratije predložili mladog Petra Aleksejeviča, Tolstoj je uzeo reč. Ako on tada, iako član jedne veoma stare porodice, radi sporazumno sa najbližim saradnicima Petra Velikog, on to čini stoga što se lično boji da mladi Petar bude izabran, pošto je on bio glavni izvršilac volje Petra Velikog prilikom osuđivanja carevića Alekseja na smrt. On otpočinje pohvalu Katarine, druge supruge Reformatorove, i upinje se da dokaže da njoj, vernoj životnoj drugarici Petrovoj, pripada sasvim opravdano nasleđe prestola. Ipak, nisu njegova rasmatranja izazvala donošenje odluke. Dok je on držao svoj govor, gardiski pukovi pod oružjem opkoljavaju dvor. Garda, koja je bila obasuta novcem, po naredbi Menjšikova stiže svečano da podupre Katarininu kandidaturu. Gardiski oficiri ispunjavaju dvoranu gde se držala skupština i propraćuju Tolstojev govor tako ratobornim uzvicima i gestovima, da pristalice Petra Aleksejeviča ocenjuju da je pametnije ćutati. I tako je Katarina proglašena za caricu Rusije uz dobovanje doboša garde, koja se tada prviput umešala u politiku.

Menjšikovljeva diktatura. — Svakome je jasno da je Katarina nesposobna da drži državnu krmu. Ona je bila i ostala prosta livonska seljanka, obdarena prirodno živim duhom i pouzdanim taktom, ali je bila savršena neznalica u državnim poslovima. Nju je Petar uzeo najpre za svoju draganu iz Menjšikovljevog saraja, i ona je postala za cara veoma pogodna supruga za vreme njegovih ratnih pohoda, zahvaljujući svojoj skromnoj naravi, svojoj izdržljivosti i veselosti; ona se bila zadovoljila mestom koje joj je bilo dodeljeno i podnosila je bez roptanja nezgodne ćudi svoga supruga. Petar je bio iskreno privržen toj ženi, čiji su poljupci jedino mogli da utišaju njegove užasne nastupe ludačkoga besa i njegove histerične trzaje. Ali, ma da je bila savršena drugarica Petrova, Katarina je bila nesposobna da bude njegov poslednik. Kao samodržna carica, ona je neminovno morala da postane slepo oruđe u tuđim rukama.

U početku, njena vladavina je ustvari diktatura Menjšikova. Ovaj daroviti skorojević bio je poslušan pomagač u rukama jednoga gospodara kakav je bio Petar Veliki. Postavši stvarni vladar, on pušta na volju najgorim sklonostima svoje prirode. Beskrajno gramziv, on se bezobzirno obogaćuje na štetu državne blagajne. Pun oholosti i nadmenosti, on otuđuje od sebe simpatije svoje okoline. Uskoro stanje postaje sasvim zategnuto. Stara aristokratija nije se pomirila sa svojim porezom. U domovima Golicina i Dolgorukova, kao i na tajnim skupovima, pretresaju se planovi o državnom udaru, i izgleda da se govori o ograničavanju samodržne vlasti u korist visokoga plemstva. S druge strane, Menšikovljeva diktatura je nepodnošljiva za vojvodu od Holštajna, koji se u Petrogradu oženio ćerkom Petra Velikog, Anom Petrovnom, i koji sanja o tome da stavi sebi na glavu carsku krunu. Da bi otklonio tu blisku krizu, Tolstoj, taj vešti dvoranin, prima na sebe da stvori jedan kompromis. On udešava čitav niz sastanaka između Menjšikova, članova stare aristokratije i vojvode od Holštajna, koji se završavaju stvaranjem jedne nove državne ustanove.

Stvaranje Vrhovnog Tajnog Saveta. — Na dan 8/19 februara 1726 godine ustanovljen je Vrhovni Tajni Savet, koji je bio neka vrsta veća sastavljenog od šefova najvažnijih grana državne uprave i za kojim se odavno osećala potreba. Nekadašnji povremeni skupovi velike vlastele, za vladavine Petra Velikog, bili su preteča i kao neka zamena ove ustanove. Stvaranje ovoga saveta, pored toga što je zadovoljavalo jednu potrebu, imalo je za cilj takođe da oslabi ličnu diktaturu Menjšikova. To veće bilo je sastavljeno isprva od šest članova: Menjšikova, Tolstoja, Golovina, Apraksina, kneza Dmitrija Golicina i Ostermana. Ono je za sebe zadržalo pravo da raspravlja o glavnim pitanjima iz unutrašnje i spoljne politike. Ono potiskuje u drugi red Senat, koji od „Upravnog” postaje „Visoki” Senat, čija je dužnost da rukovodi glavnim tekućim poslovima. Iako to veće ne ograničava caričinu samodržnu vlast, ono ipak ima znatna prava: sve poslove, izuzev tajnih, mora ono da ispita pre nego što se podnesu carici; njegovi ukazi imaju istu važnost kao i caričini.

Zbliženje između Menjšikova i stare aristokratije. — Stvaranje Vrhovnog Saveta ne prekida borbu partija, za koju je Tolstoj mislio da ju je utišao, već joj samo daje nov pravac. Devet dana posle njegovog ustanovljavanja, vojvoda od Holštajna naimenovan je za člana toga Saveta. On odmah pokušava da u njemu igra prvu ulogu i da potisne Menjšikova u pozadinu. Dok je ovaj bio u Kurlandiji, vojvoda znatno pojačava svoj uticaj i uspeva da dobije komandu garde. Menjšikov smatra za potrebno da obezbedi sebi saveznike. U isto vreme Austrija, koja tek što je bila zaključila ugovor o savezu sa Rusijom i koja se pribojava da bi savezništvo između Holštajnskog vojvodstva i Rusije moglo da odvuče ovu u međunarodne kombinacije štetne po austriske interese, trudila se da onemogući vojvodin uticaj. Da bi ovoga usamio, carski ambasador Rabutin preduzima da zbliži Menjšikova sa starom aristrokratijom, i uspeva u tome. Ugovoreno je da Menjšikov privoli Katarinu da prizna za naslednika prestola kandidata ove grupe, Petra Aleksejeviča; da ovaj bude verenik Menšikovljeve kćeri, i da će do njegovoga punoletstva namesničku vlast vršiti Vrhovni Tajni Savet. Vojvoda i Tolstoj, koji se pribojava Petrovog dolaska na presto, veoma su uzrujani zbog ovih planova. Sa Devijerom, Buturlinom, Nariškinom i drugima, oni snuju zaveru da onemoguće te planove. Ali Menjšikov otkriva na vreme njihovu zaveru i preduzima potrebne mere. 6/17 maja 1727 godine Katarina umire, a sutradan je njen testament, koji sadrži odluke koje je Menjšikov utvrdio zajedno sa starom aristokratijom, pročitan svečano. Petar II proglašen je za cara.

Stupanje na presto Petra II i diktatura Dolgorukih. — Menjšikov, kao budući tast novoga cara, zadržao je prvo mesto kraj carskog prestola. On želi da ostane diktator i računa da potčini sebi Vrhovni Tajni Savet. Pre svega, on se oslobađa za verenika: Tolstoj je prognan i zatvoren u kazamatima manastira na ostrvima Solovki, u Belom Moru, gde će i završiti svoj burni život, a vojvoda od Holštajna mora da se povuče u svoje vojvodstvo. Uveren u čvrstinu svoga položaja, Menjšikov se prema svima ponaša nadmeno despotski kao kakav zamenik cara. Taj „veoma oholi Golijat”, kako ga nazivaju njegovi neprijatelji, ne obazire se na to što na prestolu sedi kandidat stare aristokratije, koja ga mrzi. Kneževi Dolgoruki pripremaju njegov pad. Sin Alekseja Grigorjevića Dolgorukog, Ivan, postavši blizak prijatelj mladoga cara, uspeva lako da potstakne njegovo samoljublje protivu Menjšikova. A ovaj, ne uviđajući opasnost, i dalje se ponaša prema caru kao prema nerazumnom detetu i opovrgava njegova naređenja. Posle jedne žestoke prepirke, Petar II oduzima mu odjednom sve titule i sva zvanja, i šalje ga u progonstvo, najpre na njegovo imanje na kraju Rusije, a potom u Sibir, u Berezov, gde će i umreti. Njegova kći, careva verenica prema kojoj car ne gaji nikakve osećaje, pada takođe u nemilost. To je triumf za Dolgoruke. Aleksej Grigorjevič raspolaže carem kao kakvim porodičnim dobrom. Ne samo da mu on nameće svoga sina Ivana za ljubimca, prijatelja i druga u uživanjima i razvratu, već mu daje za verenicu umesto kneginjice Menjšikov, svoju kćer Katarinu. Vasilij Lukič Dolgoruki i on postaju članovi Vrhovnog Tajnog Saveta. Smatrajući već da je presto njihova nasledna baština, kneževi Dolgoruki idu za primerom Menjšikova i ponavljaju njegove pogreške: oni zloupotrebljavaju prema drugima svoju moć, vređaju ceo svet svojom nabusitošću i bezočno pljačkaju državnu blagajnu. Međutim njihov položaj za koji imaju da zahvale samo njihovim ličnim vezama sa mladim carem, veoma je nepouzdan. U noći između 18 i 19/29 i 30 januara 1730 godine Petar II umire od boginja. Namah se veličina Dolgorukih ruši poput kuće od karata. U svojoj pometenosti oni vrše jedan očajnički pokušaj: sastavljaju lažan testament kojim Petar II proglašuje za caricu svoju verenicu, Katarinu Dolgoruku.

Tada stupa na pozornicu starešina druge jedne aristokratske porodice, knez Dmitrij Mihilovič Golicin. Ovaj starac je neobičan tip aristokrate, jer njegova vernost starim običajima i ruskim shvatanjima spojena je sa njegovim najživljim interesovanjem za zapadnjačke političke ideje. Doklegod su Dolgoruki uživali vladarevu naklonost, on je ostao po strani; usamljen u svome kabinetu za rad, uz pripomoć Nemca Fika, on se zadubio u proučavanje političkog ustrojstva Švedske, Poljske i drugih evropskih država. On sanja o tome da visokome plemstvu dadne prevagu u rukovođenju državnim poslovima, ali jednu prevagu za koju ono neće imati da zahvaljuje samo svojim ličnim vezama sa carem, i koja će biti zajemčena jednim aristokratskim Ustavom, koji će ograničiti apsolutnu carevu moć. Kada je trebalo naći zamenika Petru II, on je iskoristio tu priliku da objavi svoje političke planove.

Reforme Vrhovnog Tajnog Saveta za vlade Katarše I i Petra II. — Rad Saveta, koji nije bio prekidan raznim događajima političke borbe, bio je upravljen naročito na dve tačke: s jedne strane na smanjivanje državnih izdataka i rasterećenje poreskih obveznika seljaka, a sa druge strane na iznalaženje mogućnosti da se olakša uprava nad imanjima onim plemićima koji su usled obavezne vojne službe morali da žive daleko od njih.

U oblasti centralne državne uprave, Savet je smanjio broj i osoblje državnih kolegijuma, a njihovim činovnicima odobrio, putem naizmeničnog smenjivanja na dužnosti, otsustvo od godinu dana da otidu na svoja imanja i srede svoje lične poslove. U isto vreme, mesne administracije dobile su u širokim razmerama jedno pravo koje je dotada pripadalo isključivo kolegijumu za plemićska dobra, na veliki uštrb zemljoposednika, a to je pravo da potvrđuju beležnička akta koja se odnose na ustupanje zemljišnih poseda. U oblasnoj administraciji ukinut je sistem mnogostrukih ustanova što ga je zaveo Petar Veliki, a administrativna organizacija uprošćena što je moguće više usredsređivanjem upravne i sudske vlasti u ruke jednog istog činovnika, gubernatora u gubernijama, vojvode u oblastima i okruzima.

U oblasti finansija, smanjivanje seljačkog poreza — što je interesovalo takođe i plemstvo, jer ukoliko seljak bude manje plaćao državi, utoliko će više moći da daje svome gospodaru, plemiću zemljoposedniku — proučava se temeljno; ali, pred krajnjom složenošću toga problema nije odlučena nikakva reforma. Ipak, Savet je odobrio između ostalog jednu stvarnu olakšicu zemljoposednicima i seljacima, jer je smestio u varoške kasarne pukove koje je Petar Veliki bio razmestio po gubernijama i nametnuo njihovo izdržavanje stanovnicima okruga. Na direktnu korist seoskoga plemstva, Savet ukida zakon Petra Velikog kojim se oslobađaju ropstva seljaci i sluge vezane za zemlju koji dobrovoljno stupe u vojsku. Čitav niz odluka ima za cilj da poveća slobodu trgovine i industrije: trgovina solju i duvanom, koja je dotada bila monopol države, oglašuje se za slobodnu; monopol izvoza, što ga je Petar Veliki dodelio Petrogradskoj luci, ukinut je, ali su izvozne carine tamo niže nego u pristaništu Arhangelska; regulisan je i menični sistem. Ove reforme interesuju isto toliko plemiće koliko i trgovce; uistini, od sedam članova Specijalne trgovačke komisije ustanovljene u to doba, jedan jedini je trgovac, dok su ostali plemići, i ta komisija daje pravo ovim plemićima da trguju poljoprivrednim proizvodima kako u unutrašnjosti zemlje tako i u pogledu izvoza. Nasuprot tome, trgovci gube svaku autonomiju; izabrani opštinski magistrati potčinjeni su vojvodama, a „glavni” magistrat je ukinut; izvesne službe koje su u vezi sa prikupljanjem poreza, koje je Petar I dodelio umirovljenim vojnicima, ponovo su nametnute varoškim trgovcima i zanatlijama.

II. — Ana Ivanovna (1730—1740)[uredi]

Anino stupanje na presto i Članovi iz 1730 godine. — Čim je Petar II umro, Vrhovni Tajni Savet okupio se u dvoru na noćnu sednicu da raspravlja o nasleđu prestola. Njega tada sačinjavaju samo pet članova: Golovin, Osterman, Aleksej Grigorjevič, Vasilij Lukič Dolgoruki i Dmitrij Golicin, pored kojih su pozvani još i maršal Vasilij Vladimirovič Dolgoruki, Mihail Vladimirovič Dolgoruki i maršal Mihail Golicin. Aleksej Dolgoruki okolišno ukazuje na testament Petra II, koji je tobože zaveštao presto svojoj verenici. Ali Dmitrij Golicin, pošto je otvoreno izjavio da je taj dokument lažan i odbio mogućnu kandidaciju dveju kćeri Petra I, Ane i Jelisavete, zato što su one rođene pre venčanja Katarine sa carem, predlaže za vladarku Anu Ivanovnu, kćer cara Ivana V i nećakinju Petra I, koja, kao udova vojvode od Kurlandije, stanuje u Mitavi. On u isti mah izjavljuje da njoj treba postaviti tačno određene uslove,, kako bi se ograničila njena vlast u korist Vrhovnog Tajnog Saveta. Posle kratkog ustezanja Savet prihvata ovaj predlog, i još na toj istoj sednici utvrđuje uslove ili „članove” koje će Ana morati da potpiše. U njima se zahteva da se Ana, pod pretnjom da bude svrgnuta s prestola, neće ponovo udati i neće naimenovati svoga naslednika — što znači da monarhija postaje izborna; da će uvek zadržati kraj sebe jedan Vrhovni Savet od osam članova, bez čijeg pristanka ona neće moći da objavi rat, ni da zaključi mir, da zavodi nove poreze, da dodeljuje činove iznad pukovničkog, da lišava plemiće života, imanja i časti bez prethodnog suđenja, da razdeljuje državnu zemlju i da naređuje isplate iz državne blagajne; tome Savetu prepustiće ona upravu nad vojnim snagama. Što su ovi „članovi” bili brzo sastavljeni ima se zahvaliti proučavanju ustava stranih država koje je vršio Golicin. I zaista, ovi „članovi” stvoreni su direktno po ugledu na švedske „Akte”, a to će reći na ustrojstvo državne uprave kakvo je uvedeno u Švedskoj 1719 i 1720 godine i na kraljevsku zakletvu Fridriha I. Uistini, vladareva vlast biće jasno ograničena u korist Saveta osam članova, organa aristokratske oligarhije.

Članovi Saveta odlučuju da se ova reforma izvede u šta većoj tajnosti, poput kakve dvorske spletke snovane u prisenku. Ujutru 19/30 januara oni stavljaju do znanja skupštini sastavljenoj od višeg sveštenstva i visokih državnih činovnika izbor Ane Ivanovne, ne spominjući ni jednom rečuju one čuvene „članove”, a za to vreme jedno izaslanstvo, koje predvodi Vasilij Dolgoruki, odlazi potajno u Mitavu da ponudi krunu Ani i da joj predloži uslove. Razume se, ma da je Moskva opkoljena gardom i ma da nikome nije dopušteno da u nju uđe ili iz nje iziđe, tajna je ipak nekako otkrivena. Istoga dana, i pored garde koja čuva stražu na izlazima iz varoši, vođa sveštenstva arhiepiskop Teofan i državni tužilac Jagužinski šalju izaslanike da obaveste Anu Ivanovnu da su „članovi” potekli od članova Saveta,, a da narod u tome nema nikakvoga udela.

Moskva je u tome trenutku prepuna plemića iz unutrašnjosti. Oni su bili pošli da prisustvuju venčanju Petra II, ali su stigli na njegov pogreb. Objavljivanje planova Saveta ih je najzad strahovito uzrujalo. Sa njima stupa na pozornicu treći element plemstva, službeno plemstvo, čiji su mnogi prestavnici sasvim skromnoga porekla. Ovi plemići, koje nazivaju poljskim nazivom šljahta, uzrujavaju se, komešaju, počinju da se savetuju o situaciji. Po čitavoj varoši obrazuju se skupovi na kojima se živo raspravlja. Niko nije zadovoljan planovima Saveta; ali se nezadovoljnici cepaju u dve stranke: jedni su za održavanje autokratskog režima, a drugi za ograničavanje apsolutne vlasti, ali u korist celokupnoga plemstva, a ne samo u korist stare aristokratije. Uzalud članovi Saveta pokušavaju da prekinu to okupljanje plemića; uzrujanost se sve više širi.

Kada je stigao odgovor od Ane, koja prima krunu i potpisuje „članove” — iako je unapred rešena da ih se otarasi čim bude mogla, — sastaje se zajednička skupština Saveta, Sinoda, Senata i građanskih i vojnih velikodostojnika 2/13 februara. Golicin je tu pročitao Anin pristanak i „članove” koje je ona potpisala. Ledena tišina zavladala je prilikom toga čitanja. Zatim jedan od prisutnih izražava želju da se načela toga novoga režima podvrgnu opštoj diskusiji. Golicin, osećajući neprijateljsko raspoloženje skupštine, smatra za korisno da načini jedan ustupak: svaki će moći slobodno da sastavi svoje predloge i da ih podnese Vrhovnom Tajnom Savetu. Od tog trenutka kriza ulazi u svoju odlučnu fazu; to pitanje izlazi iz uskoga kruga Saveta osmorice, da bude podvrgnuto javnom ispitivanju čitavoga plemstva okupljenog u Moskvi.

Plemići odmah počinju da sastavljaju predloge za reformu. Ovi predlozi, od kojih nam je ostalo sačuvano dvanaest — mogućno je da ih je bilo i više, — pokazuju razna politička shvatanja tadanjega plemstva. Predlog visokih činovnika koji ne pripadaju staroj aristokratiji predlaže da se ukine Vrhovni Tajni Savet, pa da se na čelo državne uprave stavi Senat, da se broj senatora povisi na dvadeset i jedan, da se uporedo poveri i vladaocu i Senatu vrhovna vlast donošenja zakona, i najzad, da se radi upravljanja tekućim poslovima ustanovi jedna skupština od sto članova, od kojih bi naizmenično zasedavala jedna trećina i koji, kao i senatori, ne bi bili birani, već određivani po slobodnom nahođenju, tako se ovde jasno ispoljava želja da oligarhiju stare aristokratije zameni samovlada viših činovnika. Ostale predlozi izjašnjavaju se, naprotiv, za jedan više reprezentativan sistem. Jedan jedini predlog traži ukidanje Vrhovnog Tajnog Saveta, koji bi se zamenio Senatom od trideset članova koje bi birala opšta skupština plemstva. Drugi propovedaju, sa neznatnim razlikama, jedan zajednički sistem: iako predlažu da se zadrže i dalje Senat i Vrhovni Tajni Savet povećavajući broj njihovih članova, oni to čine pod uslovom da senatore i savetnike takođe bira skupština sastavljena od prestavnika celokupnoga plemstva, i da ta skupština ima pored ostalog i pravo da pretresa projekte zakona i najvažnija državna pitanja.

Golicin istina pokušava da vodi računa o težnjama plemstva i da poveća broj članova Saveta predviđen prvobitnim „članovima”. Ali ovi pokušaji za izmirenjem ne mogu da imaju uspeha, jer on neće da popusti u glavnom pitanju koje ozlovoljava novo plemstvo; iako pristaje da poveća broj članova Saveta, on nema nameru da se odrekne sistema naimenovanja članova po slobodnom nahođenju koji upravo i daje njegovom predlogu oligarhijsko obeležje. Uostalom, njegovi ustupci su odveć zakasnili; autokratska partija ga pretiče jednom pomamnom propagandom. Na dan 10/21 februara Ana stiže u Moskvu. Odmah pristalice apsolutne vladarske vlasti udružuju sve svoje napore da bi — iskorišćavajući raspre između raznih plemićskih grupa — postigli poništenje „članova”. Osterman, taj vešti dvoranin koji ume odlično da vodi dvorske spletke, prima na sebe da radi na uspostavljanju autokratije. Njegovi mnogobrojni agenti uvlače se u skupove plemstva i trude se da ubede plemiće da treba da traže od carice da poništi uslove koje je potpisala. Ma da na Anu budno motre članovi Saveta, on ipak pronalazi način da joj saopšti poslednje vesti: ujutru, kada joj se donese novorođenče njenoga ljubimca Birona, ona nađe jedno pisamce u detinjim pelenama. Ostermanova propaganda iskorišćuje pre svega činjenicu da su se mnogi plemići pokazali još u početku tih događaja ubeđene pristalice apsolutne vlasti. Ta propaganda tvrdi takođe da u većini predloga što su ih izradili plemići nije jasno i određeno iznesena ustavna teorija izražena u „članovima” i, ma da ti predlozi pretpostavljaju stvaranje pretstavničkih saveta koje bira plemstvo da „pomažu” carici, ipak ta nejasna formula ne može značiti ograničavanje apsolutne vlasti. Najzad i naročito, Osterman dobro zna da se svi predlozi, ma kakvo bilo njihovo shvatanje države, slažu u težnjama plemstva, da svi zahtevaju da se utvrdi trajanje obavezne službe, da se ukine ukaz Petra I koji propisuje da sva zemlja jedne porodice prelazi na jednog jedinog naslednika, zatim stvaranje jedne škole namenjene plemićima, pravo da oni ne služe u vojsci kao prosti vojnici i odobrenje da u nju stupaju neposredno kao oficiri. On otuda opravdano izvlači zaključak da bi se velika većina plemića rado odrekla ograničenja apsolutne vlasti, ako ta vlast obeća da će svojevoljno dati te povlastice. Zato je ta propaganda postigla sjajan uspeh.

Na dan 25 februara/8 marta plemići u gomili dolaze u Vrhovni Tajni Savet i zahtevaju da njegovi članovi pođu sa njima u dvor, gde je sve unapred pripremljeno i gde su na sve strane postavljeni vojnici iz garde. Izaslanici plemića traže isprva da se sazove pretstavnička skupština plemstva, da ona odluči o političkom režimu; ali, kada su gardiski oficiri zazveckali sabljama i zahtevali da se odmah uspostavi apsolutna vlast, oni im se pridružuju, i Ana, cepajući pred celom skupštinom „članove” koji su ograničavali njenu moć izjavljuje da će vladati kao autokrata, po svojoj volji i svom nahođenju. Uveče je Moskva svečano osvetljena. U jednom krugu prijatelja knez Dmitrij Golicin ovako izlaže ukratko događaje: „Gozba je bila spremljena, ali se zvanice nisu pokazale dostojne nje. Ja znam da ću biti žrtva toga. Neka bude volja Božja. Patiću za svoju otadžbinu. Ja sam već pri kraju života, ali oni zbog kojih ja moram da plačem, plakaće jače nego ja”. Bile su to proročke reči, jer ono što je očekivalo Rusiju, bilo je „doba Birona”, Bironovščina.

Carica i ljubimac. — Ani je bilo trideset i sedam godina kada je stupila na presto. Visoka, krupna, teška, ona pada u oči muškim crtama svoga lica. Ona je obdarena duhom koji je od prirode brz i dovitljiv, i njen stric, Petar Veliki, cenio je njenu inteligenciju. Ali ona iskorišćuje svoje sposobnosti, koje nimalo nisu usavršavane, samo za to da se ruga i da vređa neprestano one koji joj se približe. Ona je srca kamenoga, nesposobna za kakvo plemenito i samoniklo osećanje. Mladost joj je bila nesrećna; odrasla je kao napušteno dete, jer ju njena majka nije volela. U sedamnaestoj godini udali su je, iz političkih razloga, za Fridriha Viljema, vojvodu od Kurlandije; ali postavši ubrzo udovica, ostala je skoro devetnaest godina da čami u Mitavi, usamljena i napuštena, među tuđincima. Njen tužni i mučni život bio je ispunjen gorčinom. Iz Petrograda nisu joj ništa slali, i ograničavali su se samo na to da zahtevaju, no bez uspeha, da joj skupština Kurlandije dodeli udovički deo zemalja iz vojvodine zaostavštine. Po smrti Petra Velikog doživela je ona i ponižavanja; bila je primorana da moli za pomoć velikaše, o čemu svedoče smerne molbe za materijalnu pomoć koje je upućivala Katarina I svojoj rođaki Jelisaveti, Menjšikovu, Ostermanu. Dok se u Petrogradu vodila borba ambicija, dok su se stvarale i rušile karijere, ona je i dalje životarila u dnu Kurlandije kao siromašna rođaka koju izdržavaju iz milosti, a zakićena, kao radi potsmeha, titulom vojvotkinje. U tome sumornom i tužnom životu, koji je kao poručen da ogrubi srce i dušu, ona je imala jednu utehu, svoju vezu sa Bironom.

Kada se iznenadno, u trideset sedmoj godini, ova vojvotkinja bez vojvodine obrela kao carica svih Rusa, ona je već moralno skrenula s pravoga puta, sposobna samo za ironiju i nepoverenje, ponekad sklona osveti i svireposti. Može joj se dogoditi da ponekad ispolji i kakvo lepo osećanje: tako je, na primer, bila veoma dobra prema ćerki Menjšikova, njenoga najgoreg neprijatelja. Ali nije bez razloga dvorska budala na dvoru njene majke obično vikao kada se ona približavala: „Din, dong, dong! Evo ide car Ivan Grozni!” Ako je ona još u svome detinjstvu pustila na volju svojim ćudima i svirepim prohtevima, sada kad je izišla iz svih svojih iskušenja i pošto je stavila na glavu carsku krunu, ona će dati maha svojim sklonostima. Bilo bi nepravedno pripisivati Bironu sve svireposti te vladavine. Zar je nije jedino posredovanje njenoga ljubimca zadržalo da ne kazni bičevanjem kneza Kurakina, čija je krivica bila jedino u tome što je obrisao maramicom ivicu svoga pehara koji je ona prinela svojim ustima?

Zar je onda čudo što su knuta i vešala igrali tako veliku ulogu za vreme njene vladavine? Prema tvrđenju stranih diplomata na njenome dvoru hiljade ljudi osuđeno je na smrt, a desetine hiljada prognano u Sibir. Možda su ove cifre i preterane, ali je van svake sumnje da je vladavina Anina bila pravi teror. Ono što nju najbolje karakteriše jeste činjenica da ona zadaje patnje drugima ne samo iz srdžbe ili straha, već i iz potrebe da se razonodi. Praznina njene duše tišti je, i ona pokušava da je ispuni zabavama koje nemaju u sebi ničega ženskog. Ona je vazda strasno voljela da gađa iz puške. Po svim odajama dvora ima napunjenih pušaka, da bi ona mogla u svakom trenutku da puca na ptice u vrtu. Njeni dvorovi pretvoreni su u prave menažerije. Iz svih krajeva Rusije dovode se medvedi, vuci, divlji veprovi i jeleni u njene poljske letnjikovce radi lovačkih zabava. Iz Londona, Pariza i drugih gradova, ruski diplomatski pretstavnici šalju hrtove i lovačke pse na stotine; godine 1740 otposlano je iz Moskve u njen dvor u Petrogradu šest stotina živih zečeva.

Dok na jednoj strani uživa da ubija životinje, ona ne ume da se šali a da ne vređa ili ponižava ljude svojom zajedljivom ironijom. Kepeci i dvorske budale oba pola i svakojaki bogalji susreću se u dvoru na svakom koraku, i ona je srećna samo kad ti ludaci i nakaze zapodenu međusobno krvavu bitku, dok dve dvorske budale kneževskoga porekla kakoću kao kokoške, čučeći na korpi sa jajima. Ovo ismevanje čovečanstva dovodi ona do vrhunca prilikom one čuvene svadbe dvorskih budala koja je svetkovana u jednoj kući načinjenoj od leda na Nevi: ogromne sume novca utrošene su za podizanje čudnih građevina i za organizovanje povorki poludivljih plemena sa neplodnih ravnica severne Rusije i Sibira. Posle ovih zabavnih prizora, dva bedna kepeca, momak i devojka, moraju da zabavljaju caricu i njene dvorane izigravajući mladence i provodeći noć na postelji od leda.

Raskoš dvorskih zabava je nečuven. De Lirija, španski ambasador, piše: „Ja sam video mnoge dvorove, ali tvrdim da ruski dvor, svojim luksuzom i sjajem prevazilazi i najblistavije strane dvorove.” Sve strane diplomate žale se zbog ogromnih izdataka koje moraju da čine da bi se saobrazili dvorskom načinu života. „Nigde” — kaže Rondo — „nisam video toliko zlata i srebra posutog po odelu, toliko zlatotkane i srebrotkane svile, toliko dijamanata.” Ova raskoš ne pada teško samo stranim diplomatama, već primorava i ruske plemiće da troše u vreme tih zabava veliki svojih prihoda na haljine i odela za večernje zabave. Ove obavezne zabave, naglo uobičajene na obalama Neve, izazivaju negodovanje javnosti, a caricu ne zabavljaju potpuno. Usred najblistavijih svečanosti ona se nikad ne oseća zadovoljna i njoj je dosadno ako pored nje nema nikoga ko bi joj pričao razne doživljaje i priče. Radi nje se šalju izaslanici po celoj zemlji da traže žene koje „umeju da govore mnogo”. U jednom pismu glavnom upravniku Moskve, Saltikovu, ona naređuje da joj se pošlje jedan čvorak „koji, kako pričaju, govori mnogo.” Svejedno je koga ona sluša, čoveka ili životinju, glavno je da nečiji glas bruji blizu njinih ušiju, da bi odagnao tišinu od koje se njena duša ledi i koja je ispunjava užasom i očajanjem.

Njenog ljubimca Birona, koga ona obožava, opisuju često čas kao jednog užanosnog i mračnog zločinca iz melodrame, a čas kao divljeg i grubog neznalicu. Uistini, to je bio ljubimac čovek, pristupačan u ophođenju i učio je neko vreme na univerzitetu u Kenigzbergu. Istina da je kao student bio dvaput osuđivan zbog krađe i da je učtiv i prijatan samo dok se ne dirne u njegove lične interese ili u njegovu ugodnost. Tako je jednoga dana stigao u Senat naljućen, jer su ga kola mnogo istruckala dok su prelazila jedan most na Nevi, i taj lepo vaspitani čovek zapretio je senatorima: ako taj most ne bude opravljen u određenom roku, on će točkovima svojih kočija preći preko njihovih telesa. Teško onome ko se usudi da se pokaže kao njegov politički protivnik! On se ne usteže da pošalje svoje suparnike na vešala, što dokazuje primer Volinskoga. Nema ničega melodramatičnog u njegovoj ličnosti. To je naprosto jedan Nemac lepa stasa i malo obdaren. Naviknut da ljude smatra samo kao oruđa koja će mu poslužiti da izgradi svoje blagostanje, on im se osmehuje ljubazno dok su mu oni potrebni, a otarasiće ih se čim počnu da mu smetaju. On je čak sposoban i za nežna osećanja, istina ne prema ljudima, već prema konjima. Jedan njegov savremenik kaže o njemu: „On govori o konjima kao da su ljudi, a o ljudima kao da su konji.”

Bironovština. — Predanje je nazvalo Aninu vladavinu „bironovštinom” (Bironovo doba). I zaista, Biron je stvarni poglavar države i on daje pravac caričinoj politici. Ova politika ide za dvema težnjama, koje obe potiču iz straha da se ne ozlovolji plemstvo. Ta politika služi se policiskim teretom i čini plemićima izvesne ustupke koje su oni zahtevali još pre Aninog stupanja na presto, no to se čini uvek u cilju da se spreči stvaranje zavera. Ali, dok se obilno služi policiskim pritiskom, ona sve više krnji date povlastice. Zato, dok teror zastrašuje ostale društvene redove i dovodi ih do očajanja, dotle zakonske mere u korist plemstva izazivaju samo prolazno zadovoljstvo i ostavljaju izvesno osećanje razočarenja.

U samom početku su pobednici iz 1730 godine toliko malo pouzdani u svoj uspeh, da se ne usuđuju kažnjavati vođe aristokratskog pokreta. Prema jednom nedavno pronađenom dokumentu, oni su odmah posle Aninog stupanja na presto počeli proučavati plan da sazovu jednu veliku skupštinu sastavljenu od pretstavnika sveštenstva, senatora i plemstva da ona raspravlja s jedne strane o krivičnoj odgovornosti članova Vrhovnoga Tajnog Saveta, a s druge strane o reformi državne uprave. Ali ovaj plan, u kome se vidi težnja da se najpre ukroti buntovna aristrokratija, a zatim da se ispune obećanja data nižem plemstvu, naposletku pada u zaborav, a namera da se sazovu pretstavnici plemstva i da se odmah kazne Golicin i Dolgoruki napuštena je. Tek početkom aprila 1730 godine zadat je prvi udarac: Aleksej Dolgoruki, njegov sin Ivan i njegov brat Sergej prognani su vrlo daleko, u njihova sela, a Vasilij Dolgoruki svrgnut sa svih svojih zvanja i podvrgnut veoma strogom nadzoru. Golicine još nisu počeli da uznemiravaju.

Garda, koja je uzela učešća 1730 godine u borbi za apsolutnu monarhiju, pojačana je sa dva puka, Ismajilovskim i Viteške garde. U martu 1731 godine ponovo je uspostavljena, pod nazivom Kancelarija za tajna istraživanja, nekadašnja glavna uprava političke policije, Preobraženski prikaz Petra I, koji je ukinut za vladavine Petra II, i koji se sada ponovo baca na posao sa pomanom revnošću. Politička špijunaža pruža svuda svoje ogranke. Ljudi uhapšeni gde bilo, na osnovu neproverenih dostava, iščezavaju kao da ih je zemlja progutala i ne ostavljajući traga; ali se zna šta znače ova iščezavanja. Policiski teror caruje. Malo po malo gnev javnosti pretvara se u mržnju na strance koji imaju vlast u rukama. I zaista, Nemci su na svima istaknutim položajima: caričin ljubimac Biron vlada zemljom; Osterman upravlja spoljnom politikom, a Minih vojnim poslovima; razni Levenvoldi. Korfi i mnogi drugi pretstavnici čisto nemačkih porodica, koji su sa Anom došli iz Kurlandije na obale Neve, drže najviše položaje na dvoru i u državnoj upravi, i ponašaju se prema Rusima nadmeno i grubo. Jedno prezrivo „vi, Rusi” bio je omiljen izraz Bironov, i čitava nemačka klika, koja puzi pred njim, podržava svoga gospodara. Ovakvo držanje, koje vređa nacionalno osećanje, pridružuje se drugim razlozima nezadovoljstva socijalnog karaktera.

Prvi koraci ka nezavisnosti plemstva. — Niže plemstvo, koje je branilo apsolutnu monarhiju, ima prava da očekuje ispunjavanje carskih obećanja i dodeljivanje povlastica koje je ono tražilo svojim predlozima iz 1730 godine. Pošto je, kao što smo videli, napuštena namera da se sazove skupština pretstavnika plemstva, plemići su prinuđeni da se zadovolje onim što se Anini ministri smiluju da im dodele. Na nedelju dana posle vaspostavljanja autokratije ukinut je Vrhovni Tajni Savet; Senat ponovo uzima svoj naziv „upravni”, a broj njegovih članova utvrđen je na dvadeset i jedan. Ali uskoro potom, 18/29 oktobra 1731 godine, stvoren je drugi jedan organ, Kabinet ministara, koji je viši od Senata. U početku njegova uloga izgleda veoma ograničena; to je neka vrsta caričine lične kancelarije; sačinjavaju ga samo tri ličnosti: Golovskin, čovek mlak i bezbojan, knez Čerkaski, koji nikad ne otvara usta, i baron Osterman, koji postaje njegova duša. Postepeno Kabinet usredsređuje u svoje ruke sve važnije državne poslove, te Senat ponovo spada na onu beznačajnu ulogu koju je imao u vreme Vrhovnog Tajnog Saveta. Kasnije će se jednim zakonom potvrditi ovo stanje i od Kabineta ministara pretvoriti u organ vrhovne državne uprave, a 9/20 juna 1735 godine, jednim Aninim ukazom dodeljuje se ministarskim ukazima ista zakonska snaga koju imaju i caričini ukazi. I tako, nasuprot zahtevima plemstva, ne samo da Senat nije postao izborno telo, već je još stavljen ispod jedne nove ustanove koja mu snižava ugled. Kabinet ministara nije, kao što je to bio Vrhovni Tajni Savet, organ aristokratske oligarhije, nego organ visoke birokratije, čiji je najtipičniji pretstanik Osterman.

Na socijalnom području, naprotiv, plemići dobivaju delimično zadovoljenje. Pošto im doživotna služba u vojsci ili državnoj administraciji nije dopuštala da se bave svojim posedima i seljacima, oni žarko žele da se ta služba ukine ili bar ograniči. Godine 1731 stvorena je jedna naročita komisija, pod pretsedništvom Miniha, koja je imala da prouči pitanje ograničavanja roka službe, i njen rad završio se carskim proglasom 1736 godine: po zakonu, koji će se primenjivati tek po završetku rata sa Turskom, u svakoj porodici će jedan od sinova — koga otac izabere, ili, ako je otac umro, dogovorom između braće — biti sasvim oslobođen službe, da bi se mogao starati o svome imanju, a da će ostali obavezno stupati u državnu službu kad navrše dvadesetu godinu i služiće za vreme od dvadeset i pet godina, a posle toga roka imaće pravo da podnesu ostavku, čak i ako su još sposobni za službu. Objavljivanje ovoga proglasa izazvalo je snažan utisak, jer je značilo prvi korak ka nezavisnosti plemstva. Ali posle tri godine, po završetku rata sa Turskom, broj plemića koji su otslužili dvadeset i pet godina i koji traže da se povuku iz službe toliko je veliki, da vlada smatra za potrebno da čitavim nizom propisa znatno ograniči te ustupke: povlačenje iz službe nije nikakvo pravo, i ono će odobravati tek uz saglasnost, i to za svaki pojedini slučaj, državnog pravozastupnika u Senatu, a ovaj će davati svoju saglasnost samo za one plemiće koji su savesno ispunili svoju dužnost i kojima stvarno bude potrebno da stanuju na svome imanju radi poboljšanja njegovog iskorišćavanja; osim toga, nijednome građanskom službeniku neće se moći dopustiti povlačenje iz službe pre navršene pedeset pete godine — čime se menja proglas iz 1736 godine, jer se trajanje obaveznog služenja povišava na trideset i pet godina.

Ukaz iz 1714 godine o nedeljivosti nasleđa nepokretnih dobara jako je sputavao testamentarnu slobodu zemljoposednika, jer su bili prinuđeni da zaveštaju celokupno svoje nepokretno imanje jednom jedinom nasledniku, a naročito je bio nezgodan za one male posednike koji nisu imali nikakvih drugih sredstava kojima bi obeštetili ostale članove svoje porodice. Ukidanje toga ukaza, traženo u predlozima iz 1730 godine, izvršeno je već krajem te godine.

Drugi ukazi povećavali su vlast spahije u njegovom selu, a nasuprot tome ograničavali pravo seljaka vezanih za zemlju. Da bi se sprečilo bekstvo seljaka, usled čega je trpela čitava poljoprivredna ekonomija plemstva, jednim ukazom iz 1736 godine dato je spahijama pravo da oni sami određuju kazne seljacima beguncima. U toku te iste godine zabranjeno je seljacima da idu na radove izvan svoga sela bez dopuštenja njihovoga gospodara. Godine 1731, prikupljanje ličnog poreza (glavarine) koje su dotada vršili vojni odredi ili vojvode, povereno je spahijama, a oružana snaga odašiljana je u sela samo u slučaju neplaćanja, da prikupi neplaćene sume iz ranijih godina. Uporedo sa proširavanjem prava plemića-spahija vrši se sužavanje prava seljaka vezanih za zemlju (mužika): godine 1737 njima je zabranjeno da kupuju tkačnice; godine 1737, da učestvuju u javnim nadmetanjima (licitacijama) i da izdaju menice.

Najzad, da bi se odgovorilo želji plemića, koji su 1730 godine tražili posebne škole za svoju decu, ustanovljen je u Petrogradu 1731 godine plemićski pešadiski kadetski korpus. U njih se primaju samo deca plemića, a vreme koje u njemu provedu računa im se kao vojna služba u trupi; po završetku učenja stupaju oni u vojsku kao oficiri, ili u administrativnu službu sa odgovarajućim položajem.

Ove mere, koje znače početak jedne nove vladine socijalne politike, označavaju i početak preobražaja plemstva u jednu povlašćenu kastu sopstvenika poljskih dobara i mužika. Iako one ostvaruju predloge plemstva iz 1730 godine, one ipak vladavinu Aninu ne čine popularnom među plemstvom. Carica i njeni ministri i dalje zaziru od pobune plemića, a ovi sve više mrze „bironovštinu”. To dolazi otuda što plemstvo smatra svoje zahteve iz 1730 godine samo kao prvi korak ka svome potpunom oslobođenju od obavezne službe, dok ih vlada smatra kao maksimum ustupaka, koji ne namerava da prekorači, već pre teži da ga smanji.

Plemići, kao što smo videli, brzo su izgubili jedan deo koristi od zakona iz 1736 godine o trajanju obaveznog službovanja. Ceo njihov život, još od kolevke, ostaje i dalje regulisan samo u cilju toga službovanja, kao što podrobno određuje ukaz iz 1737 godine. U sedmoj godini života, svi plemićski sinovi moraju se javiti jednoj regrutnoj komisiji, koja ih upisuje u posebne spiskove, posle čega su roditelji obavezni da im stvore mogućnost da nauče čitati i pisati. U dvanaestoj godini ponovo izlaze pred drugu jednu regrutnu komisiju, pred kojom polažu ispit. Potom se puštaju kućama samo oni čiji roditelji imaju najmanje 100 mužika i koji se moraju obavezati da će njihova deca izučiti veronauku, aritmetiku i geometriju; ostali se upisuju u državne škole. Posle četiri godine, a to će reći kad navrše šesnaest godina, svi se pozivaju u Petrograd ili Moskvu pred jednu treću komisiju i polažu ponovo ispit. Oni koji ne polože taj ispit šalju se u mornaricu kao prosti mornari i gube pravo na unapređivanje. Posle novog roka od četiri godine, mladi plemići, kojima je tada dvadeset godina, poslednji put polažu ispit iz geografije, istorije i fortifikacije i stupaju u državnu službu, gde moraju ostati najmanje dvadeset i pet do trideset i pet godina, a to će reći do četrdeset i pet ili pedeset i pet godina života pre nego što se mogu koristiti svojim pravom na penziju. Pod ovakvim uslovima, razume se da plemić sebe smatra za roba i žudi da živi srećnim i nezavisnim životom feudalnoga gospodara na svojoj zemlji.

Ovoj obavezi da služi državu, čime se ograničava njegova nezavisnost, pridružuju se i druge, koje su protivteža povlasticama koje je on dobio na štetu mužika. Dajući mu, u izvesnoj meri, slobodu da raspolaže svojim imanjem i svojim mužicima, vlada mu nameće odgovornost za ekonomski napredak njegovoga poseda i za redovno plaćanje poreza koju duguju njegovi seljaci. Jedan ukaz iz 1734 godine primorava ga, pod pretnjom kazne, da hrani svoje mužike, napoličare i sluge za vreme neplodnih godina i da im daje seme za setvu. Godine 1733 plemiću je zabranjeno da premešta mužike sa jednog imanja na drugo bez naročitog odobrenja vlade, da ne bi ovo premeštanje ometalo kontrolu nad urednim prikupljanjem poreza. On je istina ovlašćen da prikuplja lični porez, ali je u naknadu za to odgovoran za manjak toga poreza. Vojni odredi šalju se u sela koja nisu ispunila svoju poresku dužnost, da primoraju seljake i spahije da plate zaostalu porezu, koju vlada počinje da traži veoma strogo. Ovi odredi, koji preplavljuju spahiluke, doprinose, zajedno sa policiskim terorom Tajne kancelarije, da „bironovština” izgleda plemićima kao nepodnošljiva tiranija. Što država traži tako strogo od seljaka lični porez i zaostale sume toga poreza, to je stoga što je taj porez glavni izvor državnih prihoda. Sa svoje strane spahije teže da zadrže za sebe najveći deo mužikovih prihoda, umesto da ih ustupe državi. Zbog toga ogromni izdaci carskoga dvora i rashošan život stranaca koji iskorišćuju svoje prijateljstvo sa caričinim ljubimcem vređaju sve društvene slojeve i izazivaju žagor gnušanja. Godine 1738, nastavljajući svoju poresku politiku, vlada odlučuje da ukine pravo pečenja rakije, do koga je mnogo stalo plemićima-spahijama; u nekojim oblastima gde je obavezno davati — akonto poreza — namirnice za vojsku, vlada zabranjuje da se žitarice upotrebljavaju za pravljenje alkohola. U to vreme, u vladinim krugovima, već se pomišlja na takvo ograničavanje spahiskih prava, da nijedna vlada nije smela da pristupi tome pre ukidanja ropstva 1861 godine. Tako je državni pravozastupnik u senatu, Moskov, predložio da se zakonskim putem regulišu materijalne obaveze seljaka prema spahijama, sa očiglednom namerom da sledstveno tome povisi njihov porez u korist države. Pojava ove ideje lepo karakteriše raspoloženje koje vlada u tadanjim vladinim krugovima.

Teror. — Ana i Biron uviđaju da su nepopularni. Da bi sprečili pobunu nezadovoljnih plemića, oni pribegavaju teroru. Pre svega, oni se svete nad kneževima Dolgorukim i nad Golicinom, koji su zbog uloge što su je igrali u 1730 godini bili prvi na redu da postanu žrtve. Oko sredine 1730 godine, oni pooštravaju mere preduzete protivu Dolgorukih: Aleksej je prognan u Berezov, gde je ranije živeo u progonstvu Menjšikov; Ivan Grigorijevič u Pustozersk, a Vasilij Lukič na ostrva Solovki. Godine 1731, maršal Vasilij Vladimirovič Dolgoruki, koji je vazda bio visoko cenjen zbog svojih vojničkih vrlina i svog plemenitog karaktera, zatočen je u tvrđavi Šliselburgu, pod nejasnom optužbom uvrede veličanstva. Godine 1736, Ana se oslobađa Dmitrija Golicina. Pošto nije smela priznati da joj je samo stalo do osvete, ona ga optužuje da izbegava službu pod izgovorom da je bolestan, da je izjavljivao kako je gotov da pita za savet i samoga đavola, i ova fantastična optužba dovoljna je da bude osuđen na smrt. No iako mu je smrtna kazna zamenjena zatočenjem u tvrđavi Šliselburgu, ipak mu je celokupno imanje konfiskovano. Anina osveta proširuje se čak i na potomke kolovođa onoga pokreta iz 1730 godine: knez Jusupov, koji je u međuvremenu umro, bio se složio sa Golicinovim planovima; njegova kći, optužena da se bavi vradžbinama i da obasipa pogrdama Birona, osuđena je na šibanje knutom i prognana u Sibir. Fik, zato što je pomagao Golicinu pri proučavanju tuđinskih zakonodavstava, takođe je prognan u Sibir. Godine 1739 Ana je odlučila da raskrsti sa Dolgorukima. Uvažavajući izvesne dostave sibirskih službenika koji su javljali da izgnanici kritikuju vladu, ona podmeće Dolgorukima, Golicinima i Gagarinima da su umešani u jednu izmišljenu zaveru i optužuje ih da hoće da ubiju Birona i da uzdignu na presto Jelisavetu, kćer Petra Velikog. Ivan Aleksejevič Dolgoruki, nekadašnji Ljubimac Petra II, vrgnut je na točak i pogubljen u Novgorodu; Vasilij Lukič, Ivan i Sergej Grigorjevič pogubljeni su takođe. Za vreme od devet godina, niže plemstvo bilo je neprijateljski raspoloženo prema pretstavnicima visoke aristokratije, ali opšte gnušanje koje je izazvao „Bironov teror”, zatim padanja u nemilost i smrtne kazne počele su pretvarati sužnje i pogubljene u mučenike za dobro ruskog naroda.

Ono što je u početku bilo samo kažnjavanje glavnih protivnika iz godine 1730, postalo je uskoro jedan politički sistem koji je zagrozio celoj zemlji. Preko 20.000 lica prognano je za vreme Anine vladavine. Izriču se kazne na najsvirepija mučenja i na smrt, a ne vodi se računa ni o polu, ni o društvenom položaju optuženoga; spominje se slučaj jednog sveštenika koji je bio nabijen na kolac. Teror postaje još teži posle izvesnih zavera, ali su ove zavere posledica opšteg očajanja koje on pothranjuje i o kome dokumenti Tajne kancelarije pružaju uzbudljivu sliku. Plemići, sveštenici, trgovci i seljaci podvrgnuti su nasilnom ispitivanju i mučenju zato što su držali buntovne govore protivu preterano visokih poreza, protivu ogromnih izdataka koje za sobom povlači nečuvena raskošnost dvorskih svečanosti, kao i protivu mešanja stranaca u državne poslove.

Već vekovima se u Rusiji narodno nezadovoljstvo ispoljava pojavom lažnih pretendenata na presto. Tako se i godine 1738 pojavljuje u okolini Kijeva nekakav čovek koji se izdaje za carevića Alekseja Petrovića. Njega odmah priznaju i sveštenstvo i stanovnici gradova, i čitaju se molitve po crkvama za njegovo zdravlje. Ali se taj događaj završava žalosno: učesnici su raščerečeni i živi nabijeni na kolac.

Dok se u narodnim masama komešaju lažni pretendenti, dotle u visokom društvu Artemij Volinski razmišlja o mogućnostima jednog državnog udara i o promeni režima. Slika koju je o njemu ostavio pisac Lažečnjikov opisujući ga u svome istoriskom romanu Kuća od leda kao borca za narodnu ideju, samo je pesničko ulepšavanje. Uistini, bezgranična ambicija Volinskoga nema u sebi ničega herojskog; to je jedan strastven čovek, ali njegov karakter nije besprekoran: kao darovit i veoma preduzimljiv čovek, on ima sve mane svoje sredine i svoga stoleća. Kao gubernator Astrahanja i Kazanja, on se pročuo svojim iznuđivanjima i nasiljima, o kojima je dopro glas čak do prestonice. Pošto mu je pretila stroga kazna, on se opravdava uz pripomoć Birona, koji smera da od njega načini svoje slepo oruđe. Biron upravo i traži nekog čoveka koji bi mu omogućio da spreči Ostermana da diriguje, kao što je želeo, Kabinetom ministara. Daleko od toga da se — kao što bi se moglo pomisliti — ruski i nemački velikodostojnici grupišu u to doba u dva protivnička i neprijateljska tabora, Biron, Osterman i Minih, ta tri Nemca koji daju pravac Aninoj vladi, nikada se ne slažu međusobno. U početku njene vladavine Minih uzalud pokušava da ometa Ostermanovu spoljnu politiku; dok je ovaj nepokolebljiv pristalica tesnog prijateljstva sa Austrijom, Minih započinje pregovore sa francuskim poslanikom Manjanom sa ciljem da se sklopi francusko ruski savez. Posle rata sa Turskom, u kome je Rusija, saobrazno Ostermanovom programu, bila saveznica Austrije, i pri čemu je i on lično zadobio izvesnih uspeha, on ponovo spletkari protivu Birona. Dok on pokušava da zameni čas Ostermana, čas Birona, i oni su isto tako spremni da obore jedan drugoga. Ali, dok Bironova snaga leži u strasnoj ljubavi koju Ana oseća prema njemu, dotle Ostermanova snaga proističe iz njegovog savršenog poznavanja državnih poslova, iz njegovog administrativnog iskustva i njegovog diplomatskog dara. Nemogućno je oboriti ga pre nego što mu se nađe zamenik dostojan njega. Zato Biron, posle smrti starog Jagužinskog sa kojim je verovao da će se moći složiti uvodi Volinskog u Kabinet ministara. Ali, umesto saveznika, on je sebi stvorio suparnika. Volinski, puštajući na volju svojoj ambiciji, namerava da obori najpre Ostermana, a zatim i Birona, pa da postane šef vlade i jedini caričin saveznik. On ide svome cilju bez opreznosti. U jednom izveštaju koji podnosi carici on ocrnjuje sve velikodostojnike i navodi protivu njih najteže optužbe. Na jednoj sednici Kabineta on pušta jednu otrovnu strelu i protivu samog Birona, napominjući da se on, kao vojvoda Kurlandije, brine više — prilikom rešavanja pitanja odnosa sa Poljskom — o svojim ličnim interesima nego o interesima Rusije. Od tog trenutka on je izgubljen, jer Biron nema nameru da ustupi svoje mesto. Protivu njega se podiže optužba i izvodi se pred sud i on i njegovih pet poverenika, no samo forme radi, jer je on već unapred osuđen; 27 juna/8 jula 1740 godine on je pogubljen, pošto mu je najpre otsečena jedna ruka.

Volinski je bio stvorio čitav jedan krug pristalica, kojima je čitao svoju raspravu Opšta rasmatranja o vođenju unutrašnjih poslova. Ovu raspravu, posvećenu političkim ustanovama, položaju društvenih staleža i ekonomskom stanju Rusije, smatrali su njegovi obožavaoci za „bolju od Telemaka”. Nažalost, ona nije sačuvana; u sudskim aktima nalaze se samo njeni delovi. Da li je tačno, kao što piše ambasador Francuske Lašetardi, na osnovu obaveštenja koja mu je dao jedan činovnik Volinskoga, da je ovaj uzimao u obzir potpuno preuređenje države? Mi o tome ništa ne znamo, ali nekoliko rečenica koje je Velinski, vrgnut na muke, priznao da je izgovorio, bacaju malo svetlosti na njegove ideje. Izgleda da je on kazao, na primer: Poljskim senatorima je dobro, oni se ništa ne brinu; kralj ne može ništa da učini; jedan poljski plemić, nije to kao kod nas, koji se plašimo svega i svačega, može biti da je težio da vaskrsne plemićske zahteve iz 1730 godine. Plemstvo se tada bilo odreklo da traži politička prava, jer se nadalo da će mu autokratija dati socijalne povlastice. Pošto nije dobilo od Anine vladavine sve što je očekivalo, ono je ponovo počelo da misli, pri kraju vladavine, o političkim pravima kakva su uživali švedski i poljski plemići.

III. — Ivan VI (1740—1741)[uredi]

Bironovo namesništvo. — Kada se Ana teško razbolela 1740 godine, opšta mržnja na Birona dostigla je vrhunac, te se zabrinuti Nemci, koji žive od režima, zbijaju sve više oko caričinog ljubimca. Osećajući da su joj dani izbrojani, Ana određuje za naslednika prestola Ivana Antonoviča, novorođenog sina svoje nećakinje Ane Leopoldovne, žene Antona-Ulriha od Brunsvika. Pošto je budući car još u kolevci, treba predvideti namesništvo, i izgleda prirodno da se ono poveri carevim roditeljima, Ani Leopoldovnoj i Antonu-Ulrihu. Ali je svakome jasno da Biron priželjkuje taj položaj i da očekuje da se predloži njegova kandidacija. Osterman, po svome običaju, ćuti i ne pušta da se nasluti njegova misao. Međutim, vreme ne čeka, jer je caričin kraj sasvim blizu, te Bironovi prijatelji sa strepnjom govore među sobom: „Ako Biron ne bude naimenovan za namesnika, mi Nemci smo propali.” Najzad, Minih ima hrabrosti da kaže carici da treba naimenovati Birona za namesnika. Posle izvesnog oklevanja, Ana, bojeći se možda za sudbinu svoga ljubavnika, naposletku potpisuje rešenje koje se traži od nje, pa pošto je kazala Bironu: „Ne boj se”, izdahnula je.

Postavši namesnik, Biron ide za Menjšikovljevim primerom. On ne čini ništa da umanji mržnju koju svet oseća prema njemu i neće da deli ni sa kim dobiti od svoga uspeha. Zaslepljen svojom srećom, on izgleda kao da prkosi sudbini. Iako smanjuje za 17 kopejaka lični porez, on s druge strane smišlja plan da povredi statut garde otvarajući pristup u ovu trupu i ljudima prostoga porekla kao i plemićima, a takav plan mogao je da upropasti i čoveka manje omrznutog nego on, a već i sama pomisao na tako štogod izazivala je gnušanje kod plemića koji služe u gardi. Sa neverovatnom bezbrižnošću dovodio je on u očajanje ceo svet. Ne samo da se nije trudio da se izmiri sa roditeljima mladoga cara, koji mu ne mogu da oproste što im je ugrabio namesništvo, već sa knezom Antonom postupa kao sa detetom i upućuje mu prekore usred Senata. Minihu, koga muči ambicija i kome on ima da zahvali za svoj položaj, ne daje nikakvo unapređenje. Zato se i ne treba čuditi što njegovo namesništvo traje samo tri nedelje. 8/19 novembra 1740 godine, Minih dobiva saglasnost Ane Leopoldovne da ga svrgne sa vlasti. On provodi celo veče u Bironovom domu, čak i večera s njim, razgovara s njim kao da se ništa ne priprema, iako je već sve gotovo za državni udar. On ga napušta u 11 sati noću, a u 2 sata ujutru Ana Leopoldovna drži govor vojnicima garde, koje je pozvala da im izloži svoje optužbe protivu Birona. Oni svi izjavljuju da su spremni da se osvete mrskome namesniku. Sa 80 njih Minih dolazi iznenada u Bironov dvorac, i stražari u dvorcu odmah pristupaju njihovoj trupi. Njegov ađutant Manstejn upada odmah u spavaću sobu namesnikovu. Biron pokušava da se odupre vojnicima, no oni ga bacaju na zemlju, premlaćuju ga, vezuju ga jednim oficirskim opasačem i odvode u dvor u Minihovim kolima. Njegova žena hoće da pođe s njim i istrčava u košulji za spavanje; jedan vojnik je ščepa i gurne na gomilu snega, gde ona ostaje onesvešćena neko vreme. Pošto su je podigli i obukli, odveli su i nju u dvor. Ana Leopoldovna proglašena je za namesnika, a Minih za prvog ministra. Biron je prognan u sibirsku selendru Pelim.

Namesništvo Ane Leopoldovne. — Pobedilac Birona, Minih, otpočinje da čini iste greške koje je činio i Biron. Samo u jednom pravcu vodi on drukčiju politiku. Dok je Biron, prkoseći plemstvu, hteo da demokratizuje gardu, Minih se trudi da ugodi plemićima, ukidajući sva ograničenja nametnuta njihovom. pravu da se povuku iz državne službe posle dvadeset i pet godina. On uostalom i ne može da ih zadovolji, jer oni teže da dobiju i druge povlastice i neće više da se zadovolje prostim uspostavljanjem zakonskih mera iz prvih godina vladavine Ane Ivanovne.

Anton-Ulrih naimenovan je za vrhovnog zapovednika vojske, ali u svima važnim pitanjima Minih odlučuje kao apsolutni gospodar, ne osvrćući se na njega. Ograničena i troma duha, knez se ne bi mogao braniti, da mu sam Minih nije dao jednog moćnog saveznika, Ostermana, kome on neoprezno oduzima položaj potkancelara, da bi ga naimenovao za velikog admirala. Osterman vešto prikriva svoju mržnju, ali on koga su noge bile izdale te je dotada vrlo retko izlazio iz svoje kuće, sada naređuje da ga skoro svakodnevno nose u nosiljci u dvor, kuda ga prizivaju Ana i njen suprug. Tu on govori mnogo, i njegov jezik oštar je isto koliko i Minihov mač. Krajem januara 1741 godine, on izvršuje svoju osvetu. Jednim namesničkim ukazom podeljen je Kabinet ministara na otseke; Ostermanu je povereno vođenje spoljne politike i on je zadržao i komandu mornarice; unutrašnji poslovi povereni su knezu Čerkaskom i Golovkinu; Minih je zadržao samo upravu nad suvozemnom vojskom, sa obavezom da podnosi izveštaje o svakom svom postupku knezu Antonu. On je pao u potpunu nemilost: od pretsednika vlade postao je običan ministar. Njegovi izveštaji ne primaju se više povoljno i namesnica često puta odbija da ga primi, pod izgovorom da nema vremena. On ne može da se pomiri sa ovakvim stanjem, te 3/14 marta 1741 godine daje ostavku, sa nadom da ga neće pustiti da ode i da će moći da se cenka. Ali je njegova ostavka uvažena odmah, i to je značilo kraj njegove karijere. Od toga trenutka, po rečima Lašetardija, Osterman je „car svih Rusija”.

Spoljna politika i revolucija 1741 godine. — Ostermanov triumf je kratkoga veka. Posle devet meseca jedna nova dvorska revolucija okončava taj triumf i zamenjuje Ivana VI Jelisavetom, kćerju Petra Velikog.

Još prilikom smrti Petra II, jedan Jelisavetin prijatelj, francuski lekar Lestok, odlučno joj je savetovao da se stavi na čelo garde i da se dočepa državne vlasti pomoću državnog udara. Ali je godine 1730 toj mladoj knjeginjici malo stalo do politike. Ona je baš tada izgubila svog verenika, evangeličkog kneza-biskupa grada Libeka, i traži zaborava svome bolu u raznim razonodama, u lovu, u mladalačkim zanosima i u ljubavi. Kasnije, iako se ona drži po strani od svakog političkog spletkarenja, ona stalno ima osećanje da nju smatraju za podozrivu. Iako se ona odrekla svojih prava na carsku krunu, njena ličnost smeta onima čija karijera zavisi od učvršćivanja vlasti Ane Ivanovne. Ova atmosfera nepoverenja mogla ju je prirodno navesti da se zapita da li ne bi bilo bolje za nju da okuša sreću. Ipak, tek pri kraju vladavine Ane Ivanovne izgleda da joj je životno iskustvo nametnulo ovakvo pitanje. Upravo u to vreme počinju da joj ukazuju više poverenja; engleski ambasador Finč lepo izražava mišljenje koje vlada na dvoru, kada posle smrti Ane Ivanovne, ponavljajući reči koje je Cezar izgovorio o Brutu, piše da se Jelisaveta suviše ugojila da bi mogla sklapati zavere.

Porodica Brunsvik „da bi je se otarasila”, ipak pokušava svim silama da je privoli na brak sa bratom kneza Antona-Ulriha, koga bi htela da načini vojvodom od Kurlandije na mesto Birona. Jelisaveta, osećajući da okolnosti postaju za nju sve povoljnije, ne podaje se tome uticaju. Ana Leopoldovna, usled svoga vaspitanja i okoline u kojoj živi, ostaje tuđinka u Rusiji. Povrh toga, ona ima čudnu narav: provodi po čitav dan neobučena, sedeći na svome krevetu u društvu svoje ljubimice Julije Mengden, i beži što igda može, kao divljak, kad opazi neko strano lice. Zna se da ona ima živu želju da postane carica, umesto da ostane namesnica, ali se zna i to da ona ima jednog ljubimca, grofa Linara, čiji poljupci prekidaju beskrajno ćućorenje sa Julijom Mengden, te se javlja bojazan da posle „bironovštine” ne nastupi „linarovština”. Za Ruse, Jelisavetino ime postaje simbol narodnoga otpora nemačkome mešanju u državne poslove. Ono se sa nadom izgovara sve češće u svim društvima, a naročito u kasarnama garde, gde se ćerka Petra Velikog pojavljuje veoma često. Ona rado krštava decu vojnika i prima u svoj dom roditelje svojih kumčića. Vojska je uz nju. Ali se ona koleba, razmišlja i pušta da vreme protiče. Da bi se potstakla na delovanje biće potrebna intervencija stranih diplomata.

Po smrti Petra Velikog, Osterman stalno zasniva svoju spoljnu politiku na uskom austrisko-ruskom zbliženju. U dva maha pokušava Francuska uzalud da zavadi Rusiju sa Austrijom. Prviput pokušava ona to posle stupanja na presto Katarine I. Rusiji, koja je tada bila u ratu sa Persijom, potrebna je austriska pomoć, jer postoji mogućnost da navuče na sebe rat sa Turskom. Zato ni navaljivanje francuskog ambasadora Kampredona, ni pojava engleske flote u Baltičkom Moru ne mogu sprečiti Ostermana da zaključi ugovor o savezu sa Austrijom 1726 godine. Posle stupanja na presto Ane Ivanovne, i pošto je Rusija sklopila mir sa Persijom vraćajući joj kaspiske oblasti koje je osvojio Petar Veliki, Francuska ponovo pokušava da raskine austro-ruski savez. Godine 1731 i 1732, uz pripomoć Miniha i uprkos Ostermanovog protivljenja, Kampredonov poslednik Manjan radi na sklapanju francusko-ruskog saveza. Ali svi njegovi napori lome se na pitanju nasleđa poljskog prestola.

Francuska predlaže kandidaciju Stanislava Leščinskog na presto Poljske, dok Rusija i Austrija sporazumno podržavaju kandidaciju saksonskoga izbornoga kneza. Ruska vojska upada u Poljsku i Minih opseda Gdansko, gde se zatvorio Stanislav Leščinski. Leščinskov pokušaj je propao. Pošto je Francuska objavila rat Austriji, Rusija šalje protivu nje, na Rajnu, jedan korpus od 20.000 ljudi, koje početak pregovora o miru sprečava da se bore.

Francuska podbada Turke protivu Austrije i Rusije, i tada otpočinje nov rat sa Turskom 1735 godine. Rusija stupa u njega zajedno sa Austrijom. No i pored čitavog niza uspeha koje je postigao Minih, ovaj rat je dug i zahteva velike žrtve. Austrija, kojoj je Turska nanela teške gubitke, ne može više da izdrži i traži posredovanje Francuske. Uskoro potom i Rusija je primorana da zaključi mir. Prema Beogradskom ugovoru, godine 1739, ona dobiva Azov, ali se obavezuje da poruši sva utvrđenja i odriče se prava da na Crnom Moru drži ne samo ratne, nego i trgovačke brodove.

Tada se u Petrogradu pojavljuje ponovo jedan francuski ambasador. To je markiz Lašetardi. Njemu je stavljeno u dužnost da vidi na licu mesta da li se u Rusiji ne priprema kakav pokret koji bi se mogao iskoristiti da se obori austrofilski režim Ane Ivanovne. Posle caričine smrti, dolazak na vlast porodice Brunsvih i triumf Ostermana — toga ubeđenog austrofila — nad Bironom i Minihom izgleda da oduzimaju Francuskoj svaku nadu da će izmeniti rusku politiku. Tada iznenadno upada u austriski deo Šleske novi pruski kralj Fridrih II, godine 1741. Taj događaj ustalasao je celu Evropu. Svaki oseća da će uskoro nastupiti važne promene u međunarodnoj situaciji. Za Francusku je sada važnije nego ikad da odvrati Rusiju od Austrije. Naklonost koju garda gaji prema Jelisaveti veoma je povoljna okolnost koju treba iskoristiti; zato se Francuska i njena saveznica Švedska pridružuju naporima koje čini garda da privoli Jelisavetu da se izvrši državni udar.

Međutim, iako garda nju obožava, iako su poslanici Francuske i Švedske spremni da joj pomognu, iako su se oko nje već odavno okupili njeni odani prijatelji, Razumovski, Šuvalovi, Voroncovi, iako je Minih dokazao da je jedan noćni napad garde na dvor dovoljan pa da uspe državni udar, Jelisaveta se još usteže, jer ona nikad i nije žudela za krunom. Lestok, koji prima novčanu pomoć od Francuske i pruža potporu francuskom i švedskom ambasadoru, čini sve što može da je privoli na akciju. Kako je bio darovit crtač, pokazuje joj on dva crteža, od kojih jedan prestavlja nju kako se penje na presto uz poklike okupljenog naroda, a drugi kako prima kaluđerički veo u jednom manastiru, pa joj kaže: „Birajte”. Ovaj dokaz je imao uspeha, jer se kneginjica najviše plaši manastira, pošto — po rečima jednog diplomate — nema u sebi ni kapi kaluđerske krvi. Ona pristaje dakle da Švedska, sporazumno sa Francuskom, objavi rat Rusiji. Švedska, koja jednim proglasom obznanjuje da taj rat ima za cilj jedino da oslobodi ruski narod nemačkoga jarma i da uzdigne Jelisavetu na presto Rusije, računala je da će joj kneginja, kada postane carica, ustupiti izvesne ruske pokrajine. Međutim, ona odbija svako ustupanje teritorije, ali se obavezuje da naknadi Švedskoj ratne troškove plaćajući joj novčanu potporu za vreme čitave svoje vladavine; da odobri Šveđanima trgovačke povlastice u Rusiji; da raskine ranije ugovore sa Austrijom i Engleskom, i da ubuduće zaključuje savez samo sa Švedskom i Francuskom. Razume se, ona nema nameru da održi ova obećanja, kojih su je, uostalom, pozniji događaji oslobodili i u pravnom i u moralnom pogledu.

Pri svem tom, ona se još nije bila odlučila da učini odlučni korak, kada rovarenja Lestoka, Lašetardija i švedskog ambasadora Nolkena privukoše pažnju namesnice. Sa svojom uobičajenom prostodušnošću, Ana Leopoldovna izlaže otvoreno sve svoje sumnje Jelisaveti, koja se čini iznenađena, gnuša se i zaklinje da je savršeno nevina. Dve suparnice grle se uz nekoliko suza, ali posle ovoga razgovora Jelisaveti je jasno da više ne može da okleva. Kako je sutradan, 24 novembra/5 decembra 1741 godine izdato naređenje gardi da pođe u rat protivu Švedske, ona je primorana da otpočne svoju akciju pre odlaska pukova, ako ne želi da ostane ostavljena samoj sebi. Tada, ne gubeći vreme, i pošto se pred jednom ikonom zaklela da — ako državni udar uspe — neće nikoga kazniti smrću u noći između 24 i 25 novembra/5 i 6 decembra, u pratnji Lestoka i Švarca, svoga starog nastavnika muzike, ona odlazi saonicama u kasarnu gardiske čete Preobraženskog puka, gde su je očekivali. Grenadiri je dočekuju oduševljeno i svi se zaklinju da će dati život za kćer Petra Velikog. Ona odvodi četu pravo u dvor, a za to vreme naročiti odredi pohapsili su u njihovim domovima Miniha, Mengdena i Ostermana. Na kraju Nevskog Prospekta Jelisaveta izlazi iz saonica i polazi pešice. Grenadiri je mole da pohita, pa je naposletku uzimaju na ruke i nose. Ostalo je izvedeno sasvim prosto. Praćena grenadirima, ona ulazi u sobu Ane Leopoldovne i kaže joj glasno: „Sestrice, vreme je da ustanete”. Trgnuta naglo iza sna, Ana shvata šta se događa i moli za milost. Odvoze je saonicima zajedno sa carem Ivanom VI u Jelisavetin dvorac, gde su dovedeni i Minih i Osterman, i gde je te noći napisan proglas kojim se obznanjuje stupanje na presto nove carice. Taj proglas objavljen je 25 novembra/6 decembra u 8 časova ujutru, a u 3 časa po podne, usred opšteg veselja, Jelisaveta ulazi u Zimski Dvorac.

IV. — Jelisaveta Petrovna (1741—1762)[uredi]

Vladavina Jelisavetina ubrzava stvaranje nezavisnosti plemićskog staleža. Plemstvo oseća da je njegov čas došao i ono zbog toga oseća samo još veću naklonost prema Jelisaveti, čija se popularnost objašnjava i izvesnim njenim ličnim osobinama.

Carica Jelisaveta. — Jelisaveta ima izvesne spoljne crte svoga oca, iako nema njegovu pravu prirodu.

Snažna, blistave lepote, ona potseća na Petra pre svega svojom žustrom fizičkom snagom. Loviti sa konjima i psima, pri čemu se izlaže opasnosti da pogine, igrati u zanosu po čitave časove, sve dok ne klone, uživati nezasitno u ljubavi, eto u kakvim se vidovima ispoljava snaga u njenoj mladosti. Sa godinama, njena vatrenost dobiva druge oblike: strasti kod nje ostaju i dalje iste žestine, ali posle četrdesete godine ona se odaje uživanju u jelu i produžuje svoje gozbe po čitave noći.

Ona potseća na svoga oca svojom izuzetnom pokretljivošću. Živi neprekidno lutaličkim životom, i svuda boravi samo privremeno. Ne oseća nimalo potrebu da stvori svoj dom i da ga ugodno namesti. Ona voli logorski život. Kad putuje iz jednog dvorca u drugi, čak i iz jedne varoši u drugu, nosi sa sobom nameštaj, posteljne stvari, ogledala, i to sve raspoređuje se žurno po sobama; nije onda ništa čudno što je njoj potrebno najmanje 20.000 konja za put od Petrograda do Moskve. A što se tiče udobnosti stana, ona na to i ne misli. Katarina II pokazuje živopisno u svojim Uspomenama koliko se Jelisaveta malo brine o unutrašnjem uređenju svojih dvorova. Pored raskošnih salona za primanje, ima u njenom dvoru odaja u kojima se stanuje za koje bi se reklo da ih je neko maločas opustošio: vrata se ne zatvaraju, niz vlažne zidove sliva se voda, na kaminima zjape velike pukotine, svuda promaja, sedamnaestoro slugu u jednoj sobi. Tako Katarina opisuje jedan Jelisavetin dvorac u Moskvi.

Ovom nehajanju za ugodnost pridružuje se kod nje i nekakva želja da živi životom prostoga naroda. Pri organizovanju svoga dvora ona revnosno kopira Versalj, ona primorava dvorane da podražavaju francuske markizice i markize; ona i sama igra menuet tako savršeno, da bi i na samome dvoru Luja XV blistala. Ali ta velelepnost, te dvorske ceremonije, balovi i primanja na francuski način, sve to za nju je samo dužnost; ona se povinuje zahtevima svoga stoleća, da ne bi zaostala iza „prosvećene Evrope”. Njena duša otvara se istinski i njena narodska, seljačka priroda — zar nije ona ćerka jedne livonske seljanke? — oseća se ugodno samo u nekom selu blizu Moskve ili u njenom letnjikovcu na morskoj obali blizu Petrograda, kada, pošto je saslušala reda radi jedan hor talijanskih pevača, ona okuplja na jednoj livadi dvorske sobarice i mlade seljanke, časti ih lešnicima i igra kolo sa njima pevajući narodne popevke. Isto tako, kad priredi kakvu svečanu gozbu, iako je njen sto postavljen po svim pravilima francuske etikecije, ona ipak naređuje da se pred nju iznose — na veliko čuđenje stranih diplomata, najprostija seljačka jela i pušta na volju svome apetitu. Nije to slučajno da je ova carica, pošto je bila verenica svakojakih kneževa, naposletku poklonila svoje srce jednom pevaču, prostom maloruskom kozaku (Racumovskom).

Od svoga oca nasledila je ona, najzad, razdražljivu ćud i plahovitost. Poput njega i ona udara snažno; ona obasipa teškim šamarima ne samo svoje služavke, već i dvorske dame: kada se lepa gospođa Lopuhin usudila da se na jednom dvorskom balu pojavi sa istom frizurom kao ona i sa istom ružom u kosi kao ona, naredila je drskoj lepotici da klekne pred njom na kolena usred bala, otsekla makazama ružu zajedno sa pramenom kose i prilepila joj dva zvonka šamara.

Ali pod ovom spoljnom sličnošću između ćerke i oca kriju se duboke razlike.

Neprekidna Petrova pokretljivost samo je odraz njegovog uzavrelog duha. Jelisavetin duh je, naprotiv, trom: u najkritičnijim trenucima međunarodnih zapleta, ona ostavlja — i to samo zbog svoje odvratnosti prema pisanju, da se diplomatska akta vuku nedeljama po njenom pisaćem stolu pre nego što ih potpiše. Strani diplomati se zamaraju tražeći pogodan trenutak za ozbiljan razgovor s njom, jer ona nikada nema vremena, ona se Uvek žuri na neki bal ili u lov. Ona je lišena svake duhovne radoznalosti; njena prirodna inteligencija nije bila obrazovana; ona je velika neznalica. Veoma pobožna, ona je nesposobna da se uzdigne iznad najnaivnijeg praznoverja. Njen način shvatanja hrišćanstva je potpuno isti kao i u seljanaka sa kojima ona igra kolo.

Ako se Petar malo brinuo za svoju ličnu ugodnost, to je stoga što je državni interes privlačio svu njegovu pažnju. A ako Jelisaveta vodi logorski život, to je jedino iz nemarnosti i nedostatka vaspitanja, jer ona u isto vreme strasno voli raskoš; posle svoje smrti ostaviće ona preko 15.000 haljina i dva kovčega puna svilenih čarapa.

Ako je Petar ponekad svirep i plahovit, to je stoga što on smatra da je grubost potrebna za dobro države. Nasuprot tome, Jelisaveta, koja ima trenutaka prirodne dobrote, koja se zaklela i održala zakletvu da neće nikoga kazniti smrću posle svoga državnog udara, koja odbija da potvrdi jedan projekt kaznenog zakona zato što je odveć izdašan u svirepim kaznama, koja je toliko puta samo lako kažnjavala političke zločine, pokazuje se nemilosrdna samo kada je njena sopstvena ličnost u pitanju, a naročito kada se dirne u njenu slavu lepe žene. Kad sazna da se Bota, austriski ambasador, usudio da govori s nepoštovanjem o njoj u raznim kućama koje je posećivao, između ostalih u domu gospođe Lopuhin — koja ima tu nesreću da u lepoti ne ustupa carici — i kod gospođe Bestužev, ona naređuje da se uhapse i stave na muke ove dve žene, na koje se primenjuje dvostruka kazna: šibanje knutom i stavljanje na žar. Nekoliko drugih lica upleteno je u tu aferu, i pokušava se na sve načine da ona priznaju kako su spremala zaveru u korist Ivana VI. Svi okrivljeni osuđeni su na kaznu bičevanja i progonstvo na robiju, ali je gospođa Lopuhin podvrgnuta najsvirepijem mučenju: kada je dovedena na mučilište, obnažena je do pojasa pred okupljenom svetinom; dželat joj je išarao telo udarcima knute, a zatim joj iščupao jezik i pokazao ga narodu. Za drugu jednu ženu, koja je bila okrivljena u toj aferi, pošto je bila bremenita, sudije su predložile da se istraga odloži posle porođaja; ali je nežna Jelisaveta odgovorila: „Ne treba imati sažaljenja prema onima koji nasrću na caričin život, a još manje se treba brinuti o njihovom potomstvu”. Ona ulaže svu svoju moć za odbranu svojih ženskih interesa: pošto joj jedna modiskinja, gospođa Tardije, nije pokazala novosti namenjene drugim ženama, naredila je da se ona baci u tamnicu. Nepopustljiva je u svemu što može da ugrozi njenome zdravlju. Godine 1758, za vreme rata, Moskva je bila prepuna ranjenika i bolesnika, a imala je samo jednu bolnicu koja je morala da odbija bolesnika. Knez Šahovski, koji je bio određen da vrši smeštanje ranjenika, naredio je da se bolnička perionica premesti u napuštenu pivaru u Kremlju, te da se na taj način dobije mesta za bolesnike koji se vuku po ulicama. Kada je Jelisaveta to saznala, toliko se razgnevila, da je naredila da se perionica premesti iz Kremlja u kuću Šahovskoga i da se smesti po svim sobama, pa čak i u njegovoj sobi za spavanje.

No i pored svega ovoga, savremenici smatraju njenu vladavinu kao prijatno zatišje posle tmurnih godina koje su joj prethodile. Svirepa osveta izvršena nad gospođom Lopuhin pada u prvo vreme njene vladavine i može se smatrati kao ostatak običaja koji su vladali u vreme Ane Ivanovne. Istina, mogu se videti nekoliko slučajeva naginjanja ka despotizmu, ali sistematski teror policije prestaje. Upravljanje državom vrši se sa više blagosti, i javnost može slobodno da diše. U plemićskim redovima Jelisavetina popularnost raste sve više ukoliko, pod njenim okriljem, evoluiše socijalno zakonodavstvo. Njezina vlada, ne dajući svečane i teoriske izjave, objavljuje čitav niz ukaza koji doprinose da se u isti mah kod plemića ojača shvatanje o tome da je ono zaseban stalež i ubeđenje da vlast razume i služi interesima zemljoposedničkog plemstva. U svemu ovome nema Jelisavetine zasluge, jer ona nema običaj da se iscrpljuje proučavajući državne probleme; ali ona ne sprečava socijalnu evoluciju povoljnu po interese plemstva, a to je dovoljno da pretstavnici plemića — spahija, direktni potomci tvoraca predloga iz 1730 godine, slave i veličaju dobru i veselu caricu koja im je donela smirenje.

Zavere i spoljna politika. — Usled toga što za Jelisavetine vladavine socijalna evolucija ide svojim prirodnim tokom, političke zavere prestaju da budu važna činjenica u državnom životu, a protivničke stranke sukobljavaju se mnogo više na pitanjima spoljne politike nego unutrašnje.

Ima istina nekoliko pokušaja zavere, ali su oni malobrojni, a događaju se bilo u početku njene vladavine, i oni su samo odjeci ranijih događaja, ili pak pri kraju, za vreme sedmogodišnjeg rata, i njih potajno priprema Pruska.

Osam meseci posle Jelisavetinog stupanja na presto otkrivena je jedna mala grupa oficira, koju predvodi Turčaninov, njen lični sobar. Ta grupa imala je nameru da je ubije i da povrati presto Ivanu VI koji čami u tamnici. Istraga po ovome traje pola godine. Zaverenici, koji se ne oslanjaju ni na koju uticajnu grupu, prognani su svi u Sibir.

Godine 1743 otpočinje jedno važnije suđenje. Gospođa Lopuhin, zatim žena kancelara Bestuževa, nekoliko vojnih lica i — što daje ovoj aferi jedno izuzetno obeležje — austriski ambasador Bota, optuženi su da pripremaju vraćanje na presto Ivana VI. Ali dokumenta istrage koja su sačuvana dokazuju da je ta optužba bila bez osnova. Uistini, bilo je to samo razgovaranje i spletkarenje. Ta zavera izmišljena je nevešto samo zato da se obori kancelar Bestužev, da se kompromituje Bota i da se Rusija navede da raskine sa Austrijom.

Tek posle deset godina, 1756 godine, poručnik Baturin uhapšen je što je nepromišljeno izjavio da hoće da zbaci Jelisavetu i da umesto nje dovede njenog nećaka Petra Fjodoroviča, naslednika prestola. Nema u ovoj aferi ničega političkog: to je jedan rasipnik i kockar prosto naprosto hteo da zavuče ruku u kesu velikoga kneza, ali se prevario u računu. Zatvoren je u tvrđavu Šliselberg.

Kasnije zavere, otkrivene u početku Sedmogodišnjeg rata, direktno su posledica pruskoga rovarenja. Tako po ličnom naređenju Fridriha II, jedan ruski trgovac, koji zbog svojih poslova mora s vremena na vreme da odlazi u Prusku, dobiva nalog da organizuje zaveru među starovercima ,sa ciljem da se oslobodi Ivan VI, koji je tada tamnovao u Holmogori. Staroverci odbijaju da se mešaju u tako opasnu pustolovinu, te je taj pokušaj propao.

Kaogod ni u ovim zaverama, tako isto ne treba videti neku ozbiljnu opoziciju Jelisaveti u suparništvima dvorskih stranaka. Ona proističu samo iz različitih shvatanja spoljne politike. Francusko švedska stranka nadala se da će se odmah po Jelisavetinom stupanju na presto, Rusija odreći Ostermanove spoljne politike i da će raskinuti s Austrijom. Ali ju je ta nada ubrzo izneverila. Švedska, koja je započela rat protivu Rusije pod izgovorom da brani Jelisavetina prava na presto, nastavlja taj rat i pošto je Jelisaveta stekla krunu svojim sopstvenim sredstvima. Švedska traži teritorijalne ustupke za svoje usluge, dok Jelisaveta smatra da je najbolji način za Šveđane da joj dokažu svoje dobre namere prosto u tome da ne ratuju više protivu nje. Pošto Francuska podržava Švedsku, Lašetardi je primoran da napusti Rusiju. Rat se nastavlja do 1743 godine i završava se pobedom Rusije. Ugovorom u Abou Švedska ustupa Rusiji jedan deo Finske: Frederiksham, Vilmanstrand, Nislot i pokrajinu Kimenegard,

Otsada Bestužev upravlja spoljnom politikom Rusije. Ovaj nekadašnji štićenik Birona, koji ga je suprotstavio Ostermanu pošto je uzalud pokušavao da u tu svrhu upotrebi Volinskog, bio je prognan na robiju posle pada svoga zaštitnika. Jelisaveta ga vraća iz progonstva i postavlja ga za svog kancelara. To je težak udar za Francusku, jer ovaj Ostermanov neprijatelj ostaje isto tako austrofil kao i on. Njegovi protivnici pokušavaju da mu nahude progoneći gospođu Lopuhin i kompromitujući ambasadora Botu; ali se on održava na položaju nasuprot njima i ne udaljuje se od političke linije koju je unapred povukao. U maju 1746 on obnavlja ugovor o savezu iz 1726 godine sa Austrijom, a narednog meseca potpisuje jedan sporazum sa Engleskom. Da bi ispunila obaveze prema svojim saveznicima, Rusija godine 1748 šalje na Rajnu, preko Moravske i Češke, jedan korpus od 30.000 vojnika; ali Ahenski mir okončava rat za nasleđe Austrije pre nego što je ovaj korpus stupio u borbu sa Francuzima.

Između 1750 i 1760 godine, evropska diplomatska igra menja se iz osnova. Francuska i Austrija — što je ranije izgledalo neverovatno — udružuju se protivu Engleske i Pruske. Rusija, ostajući verna Austriji, postaje samim tim saveznica Francuske, a neprijatelj Pruske i Engleske.

Ova promena ima odjeka na stranke u Petrogradu. Kancelar Bestužev, koji je odavno plaćenik Engleske, ne može više da služi — kao što je to dotada lako činio — i Englesku i Austriju. Sad mora do bira. On se odlučuje za Englesku; i dok Jelisaveta leži teško bolesna, on pokušava da se približi svojoj neprijateljici, prestonoslednikovici Sofiji Anhalt, koja je kasnije postala velika kneginja Katarina, a koja prima novčanu potporu od Engleske i podržava Prusku i Englesku. Britanski ambasador Viljams sarađuje na zbliženju izmeću Bestuževa i Katarine. Ali, protivno svakom očekivanju, Jelisaveta je ozdravila. Tada Šuvalovi, koji su — za vreme bolesti carice kojoj su kako oni tvrde odani, — takođe pokušali da se približe Katarini, počinju da potkopavaju ugled Bestuževa. Sedmogodišnji rat tek je otpočeo. Godine 1757 ruska vojska, pod komandom Apraksina, razbija Pruse, ali umesto da iskoristi svoju pobedu, Apraksin odjednom počinje da otstupa. Saznaje se da se on dopisuje sa Bestuževom i Katarinom. Optužuju ga glasno da je izdajnik. Bestužev, pošto je ugrabio vreme da uništi sve hartije koje bi ga mogle kompromitovati, uhapšen je i prognan na svoje imanje. Katarina, osumnjičena da je sa njim i Apraksinom učestvovala u kažnjivim radnjama, uspeva prilikom svojih razgovora sa Jelisavetom — iskorišćujući sve svoje glumačke sposobnosti — da utiša caričinu sumnju. Ali njeni neprijatelji, Šuvalovi, ostaju gospodari situacije do kraja Jelisavetine vladavine.

Vidimo dakle da se na Jelisavetinom dvoru grupisavanja i pregrupisavanja stranaka vrše prvenstveno s obzirom na spoljnu politiku. To je stoga što u socijalnom pogledu nema više ničega što bi moglo davati pravac njihovom opredeljivanju.

Službovanje plemića i uređenje zemljoposedničkih odnosa. — U trenutku preuzimanja vlasti Jelisaveta je izjavila da će se i dalje držati načela Petra Velikog. Uistini, njen upravni rad često puta je u suprotnosti sa ovim načelima.

Kaogod što je Ana Ivanovna otpočela svoj rad time što je ukinula Vrhovni Tajni Savet i povratila Senatu prava koja mu je dao Petar I, isto tako je i Jelisaveta započela svoju vladavinu ukidanjem kabineta ministara, tu Aninu tvorevinu, pod izgovorom da je to drugo izdanje Vrhovnog Tajnog Saveta, samo pod drugim nazivom. Ona vraća Senatu njegovu nekadašnju nadležnost i propisuje mu da bdije nad tačnim izvršivanjem statuta i pravilnika Petra Velikog i da se na njih oslanja u svim svojim postupcima. Kasnije, 14/25 marta 1756 godine, stvorena je jedna nova ustanova pod imenom Konferencija, i ona je stavljena iznad Senata. Namenjena u početku da okuplja na savetovanje više činovnike kojima je povereno vođenje diplomatskih i vojnih poslova u Sedmogodišnjem ratu koji je tek otpočeo, Konferencija proširuje brzo, poput Kabineta ministara, krug svoje delatnosti. Vojna pitanja su u tesnoj vezi sa finansiskim pitanjima, a ova su nerazdvojna od narodne ekonomije i opšte državne uprave. Zato je neizbežno da se nadležnost Konferencije proširi postepeno na sva ova područja. Ovo sve veće proširivanje njenih nadležnosti, koje bi od nje jamačno načinilo drugi Kabinet ministara, zaustavilo se tek stupanjem na presto Petra III.

U oblasti socijalnog zakonodavstva, vlada se samo izdaleka pridržava načela Petra Velikog. Uistini, ona preduzima mere da upotpuni oslobođenje plemstva od obaveza prema državi, što je započeto posle Petrove smrti. Ona sve više olakšava obaveze službovanja plemića, a isto vreme proširuje njihove socijalne i ekonomske povlastice.

Zakonska snaga data je već starom običaju da se plemićska deca, još od detinjstva, upisuju u spiskove pojedinih pukova. Njihove godine službe i pravo na unapređivanje počinju da teku od dana toga upisa; na taj način jedan plemić kome je tek dvadeset ili trideset godina dobiva oficirski čin ne izlazeći iz kruga svoje porodice.

Isto tako je za Jelisavetine vladavine pravo posedovanja naseljenih zemljišta postalo isključiva povlastica naslednoga plemstva. Godine 1754 konfiskovana su sva zemljišta koja su pripadala licima iz drugih staleža, i tim licima je zabranjeno da ih ubuduće kupuju.

S druge strane, tri niza upravnih mera teže da učine što povoljnijim uslove pod kojima plemstvo vrši svoj zemljoposednički monopol.

Prvi niz ovih mera ima za cilj da održi, pa čak i da pojača, pravo svojine plemića nad njihovim seljacima.

Vrhovni Tajni Savet bio je stavio van snage ukaz Petra Velikog kojim se dopuštalo mužicima da stupaju u vojsku, pa da se prema tome i oslobode ropstva. Odmah po Jelisavetinom stupanju na presto proneo se glas da će taj ukaz biti vraćen na snagu. Mužici su dočekali taj glas oduševljeno; oni u masama beže od svojih gospodara i traže da stupe u vojsku. Iako je Jelisavetina vlada izjavila da će se u svemu pridržavati Reformatorovih načela ona je pohitala da ne samo potvrdi ukidanje Petrovog ustava, već i da strogo kazni seljake koji su podneli molbe za stupanje u vojsku.

Osim toga, vlada primećuje da je proteklo dvadeset godina otkako je Petar Veliki naredio da se izvrši prva „revizija” ili popis stanovništva radi ustanovljavanja ličnog poreza. Iako je veliki broj popisanih seljaka umro, a drugi odbegli od svojih gospodara i iščezli, ipak zemljoposednici i dalje plaćaju za njih porez finansiskim vlastima. Da bi „učinila po volji plemstvu”, kako je kazano u njenom ukazu, vlada naređuje da se izvrši novo popisivanje stanovništva. Ovo omogućuje posedniku zemlje, prvo, da ne plaća više za iščezle „duše”, a drugo, da lako prisvoji seljake koji mu ne pripadaju. Jer „Popisne liste”, koje na svakom imanju popunjava sam sopstvenik, nisu samo jedan statistički podatak, već su takođe jedan zakonski akt: činjenica da je seljak zapisan u spisak nekog imanja vezuje ga za gospodara toga imanja. Dovoljno je dakle da gospodar unese nekog seljaka u spisak koji on sam popunjava, pa da taj seljak izgubi svoju slobodu i postane njegov mužik. Razume se, ovaj može da traži sudskim putem da mu se vrati sloboda, ali je taj postupak toliko složen, a sudije, koji su i sami plemići, toliko su skloni shvatanju da već sama činjenica što je neko zapisan u spisak mužika pretstavlja osnov podozrenja da su upisana lica na to pristala, da mu je skoro nemogućno postići ispravku. Zbog toga je ovaj novi popis zaista „po volji” plemstvu.

Drugi niz mera povećava moć spahija nad njihovim mužicima.

Ukazom od 1760 godine spahije su dobile pravo da pošalju u progonstvo u Sibir svoje mužike uhvaćene na delu prestupa, i takvi osuđenici oduzimaju se od broja regruta koje on mora da daje državi. Ipak, on može da pošalje u progonstvo samo mužike ispod četrdeset i pet godina i sposobne za rad, jer to proganjanje služi da se nasele obradive a nenastanjene prostorije u Sibiru. Znači da je ovo pravo slanja u progonstvo dato spahijama u cilju naseljavanja.

Kako ovo pravo, tako i dužnost da paze na ponašanje svojih mužika, koja je nametnuta spahijama od 1758 godine, ističe socijalno i političko obeležje seljačkog ropstva. Ukoliko se proširuju njegova prava nad stanovništvom vezanim za njegovu zemlju, spahija postaje u neku ruku pretstavnik državne vlasti. On prikuplja lični porez u ime poreskih vlasti, on bdije nad moralom seljaka i kažnjava ih u slučaju bekstva; on isto tako mora da ih hrani i da im daje seme za vreme neplodnih godina. Mužik se manje smatra kao privatna svojina, a više kao član jednog organizovanog društva, koji mora da sluša svoga gospodara jedino stoga što je ovome državna vlast stavila u dužnost da vrši izvesne administrativne poslove. Prema tome, pošto je seljačko ropstvo jedna ustanova javnoga prava, to svaki mužik koji iz bilo koga razloga nema više gospodara, mora u izvesnom određenom roku da izabere sebi gospodara, inače mu državna vlast može po službenoj dužnosti nametnuti novoga gospodara. Šta više, uporedo sa drugom „revizijom”, nekoliko Jelisavetinih ukaza primoravaju seljake podložne oporezivanju, a koji nisu nigde upisani, da nađu sebi gospodara u određenom roku, ako neće da ih vlasti razdele spahijama. Stvarno, sve ove mere, koje bi bile nemogućne da je seljačko ropstvo smatrano kao ustanova privatnoga prava, potčinjavaju sve više život seljaka samovolji njegovoga gospodara, te položaj mužika postaje sve teži.

Naposletku, treći niz mera teži da zaštiti ekonomske interese plemića-spahija.

Finansiski interesi države su u suprotnosti, kao što smo videli, sa ličnim interesima spahija; jer, mada država povećava lični porez mužika, ona ne dopušta spahiji da povećava materijalne obaveze koje mužici imaju prema njemu. U ovom pitanju Jelisavetina vlada postupa suprotno Aninoj vladi. I ne pomišljajući da ograničava materijalne obaveze mužika prema spahiji, ona se trudi da smanji iznos ličnog poreza. U 1743 i 1744 godini ona ga smanjuje za 10 kopejaka od glave, što daje ukupnu olakšicu u iznosu od preko jednog miliona rubalja. Da bi se pokrili troškovi rata sa Švedskom, umesto da poveća lični porez, ona zadržava jedan deo plate sveštenstva, vojnih lica i činovnika, smanjuje kredite namenjene zvaničnim svečanostima, a da bi ograničila štetan luksuz na koji je Ana bila primorala dvor i plemiće, zabranjuje da se nosi zlatan i srebrn nakit i čipke šire od tri prsta.

Godine 1752 vlada snižava — i to konačno a ne više privremeno — lični porez sa 3¼ kopejke od glave, a u isti mah briše znatne sume neplaćene poreze iz budžetskih godina 1724—1747. Što može da izvrši ova smanjenja, ima da se zahvali viškovima prihoda što ih daje monopol na so, koji je Petar Šuvalov, direktor Jelisavetine ekonomske i finansiske politike, vaspostavio godine 1751, i monopol na rakiju, koji nikada nije ukidan otkako su ga ustanovili moskovski veliki kneževi. Da bi povećao državne prihode, Šuvalov je više voleo da poveća prodajnu cenu soli i rakije nego ličnu porezu. Cena rakije povišena je za 50 kopejaka od vedra; cena soli, koja se u ranije vreme menjala prema mestu, ujednačena je svuda na 30 kopejki za jedan pud. A prema Šuvalovljevoj proceni, da bi se iz lične poreze izvuklo povećanje prihoda koje se dobilo ovom operacijom, bilo bi potrebno podići iznos lične poreze za 13½ kopejki od glave, što bi bio veliki teret za poreske obveznike.

Neumoran pregalac — jer je po rečima jednoga njegovog savremenika njegov dom bio pun pisara koji su neprestano prepisivali njegove zakonske projekte, — Petar Šuvalov poduhvatio se da reši jedno pitanje koje je mnogo interesovalo vlasnike zemljišta. Granice pojedinih imanja bile su tako nedovoljno određene, imanja toliko nezgodno uvučena jedno u drugo, zakonske odredbe o zemljišnim sporovima toliko nejasne, da je seoski život usled toga veoma nespokojan i rastrojen. Često puta odigravaju se prave borbe na međama pojedinih imanja ili na spornom zemljištu. Šuvalov predlaže da se izvrši opšte omeđivanje seoskih imanja. On sastavlja i uspeva da se usvoji jedno dugačko uputstvo za taj posao. On je otpočet u Moskovskoj guberniji i proširen na neke okruge u Novgorodskoj guberniji, ali su teškoće oko njegovoga izvođenja toliko velike, da se na tome i ostalo.

Nasuprot tome, učinjen je odlučan korak ka rešenju drugog jednog problema do koga je spahijama mnogo stalo. Zastarele odredbe Zakonika iz 1649 godine, koji je još bio u važnosti, o traženju i vraćanju odbeglih mužika, zamenjene su, godine 1754, jednom odredbom koja se mogla mnogo lakše primeniti: rešeno je da za polaganje prava vlasništva nad pronađenim mužikom, spahije mogu da se pozivaju samo na akta o prvom popisu, onom iz 1719 godine.

Godine 1754 takođe, pomoću kapitala dobivenih od monopola soli stvorena je jedna kreditna ustanova koja je imala da olakša plemićima iskorišćavanje njihovih poseda. Ona im je odobravala zajmove na podlozi njihovih naseljenih zemljišta. Najzad te iste godine data im je druga jedna povlastica, veoma znatna, a to je isključivo pravo da oni isporučuju rakiju državi, koja ima monopol na nju; trgovci će moći da je isporučuju još samo neko vreme, „dok spahije ne budu dovoljno uvećale broj svojih pecara.”

Ukoliko se skraćuje rok njihovog obaveznog službovanja, utoliko se plemići radije nastanjuju na svojim imanjima i posvećuju više, uz podršku vlade, poljoprivrednim i mesnim problemima. Zato oni postepeno prestaju da žude za učestvovanjem u centralnoj upravi, a pokazuju jaku želju da se dokopaju mesne vlasti. Srednje plemstvo pomišlja mnogo manje da „obori aristokratiju”, a više da stavi nekoga iz svoje sredine na čelo okruga, da bi sebi obezbedilo prevagu u poslovima koji neposredno zadiru u njegove ekonomske interese. I ovde Jelisavetina vlada izlazi u susret plemstvu: zakon od 1761 godine određuje da se u svakom okrugu načelnik ili vojvoda ima birati među spahijama čiji se posedi nalaze u blizini glavnoga grada i da će ta birati svi plemići — spahije iz dotičnog okruga.

Da bi se došlo do potpunog oslobođenja plemstva, potrebna je još samo jedna mera: potpuno ukidanje obaveznog službovanja plemstva. Jelisaveta ostavlja tu brigu svome posledniku. Ali je ona učinila ono što je glavno da bi obezbedila plemstvu, čim bude konačno ukinuto obavezno službovanje, život koji će mu pružiti materijalnu nezavisnost i blagostanje, koji će ga načiniti gospodarem podjarmljenog narodnog rada i koji će dati zadovoljenje njegovom staleškom duhu. Pri kraju njene vladavine, stvaranje monarhije oslonjene na plemićski stalež već je gotova činjenica. Ostaje još samo da se pronađe tačna pravna formula koja bi potvrdila tu činjenicu, i da se tome prilagode razni mehanizmi političkog organizma.

Trgovinska i industriska politika. — Pažnja koju Jelisavetina vlada poklanja interesima plemstva ne sprečava je da teži razvijanju trgovine i industrije. Plemići spahije, kaogod i njihovi seljaci, uzimaju uostalom i sami aktivno učešće u trgovačkim poslovima i industriskim preduzećima. Od godine 1726, plemići spahije imaju pravo da trguju poljoprivrednim proizvodima; što se tiče sitnog seljačkog trgovanja, ono se toliko raširilo, da je postalo za trgovački esnaf uzrok veoma ozbiljne zabrinutosti. Plemići počinju tako isto da se interesuju za razne grane industrije. U tom pogledu je delatnost Petra Šuvalova veoma značajna. Dva brata Šuvalovi, Aleksandar i Petar, pripadaju jednoj porodici siromašnijeg plemstva. Kao plemići-komornici na dvoru velike kneginje Jelisavete, oni pomažu svim svojim silama državni udar koji ju je popeo na presto, te su tako odjednom bili istureni u prvi red. A kada je, pored toga, Aleksandar osvojio i Jelisavetino srce, Petar je umeo vrlo dobro da iskoristi naklonost koju uživa njegov brat. On ume isto tako — priklanjajući se vešto pred Razumovskim, koji je postao svemoćan ljubimac, — da baca prašinu u oči pomoću bezbrojnih zakonskih projekata koji mu se neprestano vrzmaju po pameti. Ubrzo postaje on najveći autoritet u Senatu, gde se niko ne usuđuje da mu protivreči i gde on svaki čas donosi složene i smele planove za administrativnu reformu. No u isti mah brine se on i o svojim ličnim interesima. On iskorišćuje obilno svoj zvanični položaj da dobije za sebe monopole, koji mu donose ogromne prihode: monopol trgovine mašću u Arhangelsku i na poluostrvu Koli, lova na tulanje i ribolova u Belom Moru, lova na tulanje u Kaspiskom Moru; uzimanje u zakup metalurgiskih fabrika u Goroblagodatskoj na Uralu, i široko učešće u eksploataciji monopola na rakiju. Iako je njegova trgovačka i industriska delatnost veoma velika, on je ipak daleko od toga da bude izuzetak među tadašnjim titularnim plemstvom, a i srednje plemstvo počinje takođe da se interesuje sve više za industriju. Od vremena Petra Velikog, plemić teži da zameni trgovca u industriskim preduzećima. Nije bez razloga što će u trenutku sazivanja skupštinskog odbora za vlade Katarine II trgovački esnaf uložiti odlučne proteste protivu preplavljivanja trgovine i industrije od strane plemića.

Petar Šuvalov je tvorac mera preduzetih za Jelisavetine vladavine da bi se oživela trgovina i industrija. Glavna od tih mera je ukidanje unutrašnjih carinarnica, naređena ukazom 1753 godine, što je državnoj blagajni naknađeno odgovarajućim povećavanjem carina na artikle spoljne trgovine. Potom dolaze: stvaranje, godine 1758, „Bankarskih filijala za meničnu trgovinu”; uspostavljanje trgovinske Komisije za izradu trgovačkih propisa; osnivanje, godine 1754, jedne Trgovačke banke za izvoznike koji rade u petrogradskom pristaništu; vaspostavljanje glavnoga magistrata i magistrata po gradovima u unutrašnjosti u obliku koji im je dao Petar Veliki.

Pripremanje novog Zakonika. — Pokušaji činjeni za vlade Petra Velikog, Katarine I, Petra II i Ane, da se zameni zastareli Zakonik iz 1649 godine ostali su neplodni. Godine 1757, na zauzimanje Petra Šuvalova, jedna nova komisija dala se na posao. Početkom 1755 godine, već su gotova dva odeljka novog Zakonika, odeljak koji se tiče sudskog postupka i krivica iz javnog prava, ali Jelisaveta odbija da ih potvrdi zbog njihovih odveć svirepih odredaba. Posle toga delatnost Komisije se usporava, sve do dana kada, u septembru 1760 godine, ulazi u nju Roman Voroncov, slobodni zidar, čovek sa velikim obrazovanjem i velikim: vezama, koji gaji u sebi političke ambicije. Na njegovu inicijativu, Komisija izlaže Senatu da je potrebno pridodati joj izabrane prestavnike plemstva i trgovačkog esnafa. Ukaz iz septembra 1761 godine propisuje tada da se izabere po jedan plemić i; jedan trgovac na svaku pokrajinu. Biranje se izvodi strogo, i izabrani poslanici počinju tek da pristižu, kad Jelisaveta umire. Godine 1763 njih će raspustiti Katarina II, koja je već smislila projekt za jedno šire izborno telo.

Nagoveštaj vladavine Katarine II. — Ako se izbliza prouči delo što ga je ostvarila Jelisavetina vlada, vidi se da je za vreme od dvadeset godina, bez ikakvih potresa i sudara, bez hvalisanja i svečanih izjava, izvršen jedan veliki rad, koji je pripremio vladavinu Katarine II. Skoro sve najznačajnije zakonske mere te velike carice već su ocrtane za Jelisavetine vladavine. Proširivanje socijalnih i ekonomskih povlastica plemstva, upravna decentralizacija okruga u korist mesnoga plemstva; razgraničavanje imanja, i naposletku sam pokušaj sa narodnim pretstavništvom izabranim za izradu novog Zakonika, sve je to započeto za Jelisavetine vladavine; Katarina II samo će razviti do kraja ove mere, samo proširiti njihovu primenu, samo im dati više bleska, zahvaljujući usavršenim ustanovama koje su bolje prilagođene svome cilju.

U duhovnoj oblasti takođe, Jelisavetina vladavina nagoveštava vladavinu Katarine II. Uticaj francuske filosofije, književnosti, mode i običaja, koji će biti tako veliki, počinje upravo da se oseća za vreme Jelisavete. Ako se taj uticaj ispoljava više u načinu života nego u idejama, delo jednog Lomonosova dovoljno je međutim da pokaže kakav srećan upliv ona već vrši na rusku misao.