Историја Русије (П. Миљуков) 18

←< 17. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

19. глава >→

ГЛАВА XVIII

Александар II (1855-1881)
(наставак)

I. — „Оцеви и деца”

Позната је ствар да се у Русији идеје мењају с колена на колено много јаче него у Западној Европи, која има старију и сталнију цивилизацију. Али чак и у Русији би било тешко да се нађу два покољења различнија међу собом него што су били покољење четрдесетих година и покољење шездесетих година.

Стварање демократске класе слободних професија. — Људи тридесетих и четрдесетих година с правом су називани „идеалистима”, док су људи који су ушли у јавни живот између 1860 и 1880 називају себе „реалистима”. Сама та разлика показује да је постојао различит духовни утицај; после Шелингова и Хегелова утицаја долази утицај хегелијанских радикала (Фојербах) материјалиста (Вихнер, Молешот, Фокт) и енглеских емпириста и натуралиста (Мил, Спенсер, Дарвин, итд.) Али та разлика се нарочито показује у промени друштвеног живота који долази после ослобођења сељака. — Онда збиља почиње ново доба руске историје. — Некадања владајућа класа, племство, иде брзо у пропаст. — Реформе Александра II широм отварају врата свима који хоће у слободне професије, којима се одају племићи откако су престали мислити да су они обавезно и по природи својој предодређени за војну или грађанску државну службу. Племићи се тим професијама одају све више и више. — Све већи развој штампе ствара и новинарску каријеру; реформа судова и судског поступка ствара каријеру судску и адвокатску; услед установљавања земстава ствара се велики број места за лекаре, учитеље, агрономе, статистичаре, итд. Ствара се и класа слободних професија, која, први пут, ствара у друштву сигурну основу демократије. — Њена друштвена средина, њено образовање, њен начин живота, њен начин одевања и понашања у друштву, па чак и њен језик — јер од Јелисаветиног доба и доба Катарине II племићи су сматрали да им је дужност да знају стране језике и да их говоре — све се то разликовало од племићке омладине, окружене још од детињства, многобројном бесплатном послугом, и сигурном да ће временом заузети највише положаје у војсци, у грађанској државној служби, или у влади. Наравно и њене идеје су различите. — У средину интелектуалаца, где „простак” први пут улази, уноси он према згодно нађеној речи критичара Михајловског, који је онда почео да се јавља у књижевности, осећање увређене части” и гледа да се освети тиме што се држи надмено и грубо према претставницима некадањих „господара”. Код ових највише што се може чути то је глас „немирне савести”, глас „покајног племића”, као што каже исти Михајловски.

„Оцеви и деца”. — Нова револуционарна омладина. — Ова два типа: „син” „простак” и „отац”, „покајни племић”, мајсторски су оцртани у једном славном роману, Оцеви и деца (1861) чији је писац, Тургењев, савременик Херцена и Бакуњина, један од претставника покољења из четрдесетих година. Јунак младог поколења, Базаров, претставља „победу демократије над аристократијом”. Тургењев га чак назива једним именом које није ново, али које онда постаје сасвим обично, „нихилист”, које противници младог покољења и демократије ускоро дохватају и дају му једно готово увредљиво значење. — Али Тургењев хоће да буде непристрасан: он показује одједном добре и ружне стране „сина” (Базарова) и „оца” (Кирсанова). Доцније ће он објаснити да, „реч” „нихилист” којом је назван Базаров има да значи „револуционар”. И збиља, баш у тренутку кад се роман појављује, јавља се и први револуционарни покрет међу руском омладином, а нарочито, видећемо, међу студентима. О овоме револуционарном типу најутицајнијем и најважнијем од свих вођа новог покољења, Н. Чернишевски каже 1863: „Он је недавно рођен и брзо се множи; то је знак времена који ће изчезнути са својим временом тј. ускоро. До пре шест година ти су људи били још непознати; до пре три године свет их је презирао; кроз неколико година молиће их свет на сав глас: „спасите нас^[1]”! Још неколико година, можда и још неколико месеци, проћи ће и свет ће их проклињати, они ће бити извиждани, исмејавани, отерани са сцене ... они ће сићи са сцене под бујицом клетви, поносити и скромни, груби а добри какви су увек били ...”

Херцена, тог сјајног претставника старе префињене цивилизације, млади примају сасвим друкчије. Он им пре свега пребацује да немају оригиналности и да заборављају своје претходнике, који су се, као и он сам почетком четрдесетих година, пре њих одушевљавали Фојербаховим идејама о еманципацији индивидуе. Сем тога он у њиховом држању види само извештаченост и оптужује их да вештачки претерују кад износе супротност са својим претходницима: „Ви гледате да се осветите”, каже им он, „ви хоћете да им кажете: „Ви старији сте лицемери, а ми ћемо бити циници; у својим говорима ви сте били беспрекорно морални а ми, ми ћемо бити зликовци; ви сте били понизни према својим претпостављенима, а груби према својим потчињенима, а ми ћемо бити груби према свима и свакоме; ви поздравите човека иако га не цените, а ми ћемо га гурнути лактом и нећемо му се извинити. Ваше осећање достојанства састојало се у учтивости и у обичајеној части; а ми, ми сматрамо за част што бацамо под ноге сваку пристојност и што презиремо свако питање части”. Најзад он одбија да их сматра претставницима истинске демократије: „Њихова грубост, претварана у систем, нема ничег заједничког са сељаковом простосрдачном грубошћу, која нас не вређа... они су остали странци за народ. У свакоме од њихових покрета и у свакој њиховој речи ми нагонски познајемо претсобље, касарну, канцеларију или богословију.” О томе питању његов пријатељ и присни сарадник Бакуњин мисли друкчије: „Младо покољење”, пише му од 1867, „има премного недостатака, али то је сасвим природна појава. — Некадањи морал, основан на верским и патријархалним традицијама и на друштвеној хијерархији неповратно се срушио, нови морал још ни близу није створен. Само би једна радикална револуција, али социјална, била способна да га створи. — Млади га траже али га још никако нису нашли, те отуда њихово колебање и њихове противречности ... али све то не треба да заклони пред нашим очима њихове озбиљне особине, ја бих чак рекао, њихове високе особине. Њихова страст за једнакошћу, за радом, за правдом, за слободом и разумом стварна је и искрена. Она је и одвела у смрт десетине њих, а стотине у Сибир ... Немој старити. Херцене, и не проклињи никако младе! Грди их кад немају право, али се поклони пред њиховим честитим радом и њиховим тежњама, пред њиховим јуначким делима и њиховим жртвама.” Али покољења почињу већ да се раздвајају. — Херцен, Тургењев и њихови пријатељи не иду за Бакуњином. — Док овај, видећемо, пристаје уз њих потпуно, они губе веру у социјализам и у револуцију.

Нови учитељи омладине. — А шта је управо у ствари ово покољење које зову „нихилистима”, а које само себе назива „револуционарима” и „реалистима”? На место Херцена нове вође омладине су Чернишевски, Доброљубов и Писарев, први рођен 1828, други 1836 трећи 1841. Прва двојица су пореклом из свештеничких редова и према томе су збиља прави „простаци”. На књижевним вечерима код мецене Панчева отмени Тургењев никако не мари плебејско понашање Чернишевсково, његово грубо одело и његову грубу храну^[2] као ни то што он самопоуздано и без устезања, он дојучерањи студент, својим научним размишљањима прекида духовите причице славнога књижевника. — Доброљубов је претерано начелан што изненађује чак и његове пријатеље: „Чудна ствар” бележи он у своме дневнику „пре неколико дана осетио сам у себи могућност да се заљубим, а јуче ме обузе нека жеља да учим играње, али ја се надам да се нећу подати томе расположењу. Ако хоћу да свршим неку ствар ,не смем се уљуљкивати и правити уступке друштву, већ се морам држати далеко од њега и „потхрањивати своју жуч”. „Ови „жучњаци”, као што их је назвао Херцен, који проповедају потпуно презирање према „некорисним људима” старих племићких покољења, као сву своју културу и своја „естатска” схватања, узимају једно ново јеванђеље разарања и еманципације. — Писарев, који је међутим добио уобичајено образовање младога племића, најгрубљи је и најнепомирљивији од све тројице у порицању прошлости. — Он налази најоштрије и најдрскије изразе, изразе који се шире по свету као формуле „нихилизма”. Овај „покајни племић”, ствара од Базарова свој идеал; он у њему види човека који „не признаје изнад себе и ван себе никакво правило, никакав морални закон, никакво начело које не би водило каквом узвишеном циљу, — који нимало не размишља и који крај свег тога, и насупрот свему томе, има огромну снагу. Он овако кратко изражава програм „мисаоног реалисте”: „Треба сломити што се може сломити, само оно што издржи ударац, добро је. Оно друго, сломљено у парампарче, само је једна бескорисна старудија. У сваком случају, удри десно и лево. Неће то шкодити”. Са одушевљењем свих новајлија, „нихилисти” предузимају, по Фојербаху, „повраћај угледа” и воде борбу на живот и смрт против свих заостатака „мрачне владавине” руског средњег века у области вере, политике, морала, философије и наука. Ови поборници разоравања нису створили никакву позитивну доктрину — то ће бити дужност њихових следбеника, Лаврова и Михајловског, — и то долази отуда што су они живели у једном прелазном добу и нису имали довољно времена. Чернишевски, који почиње своју књижевну каријеру 1855 са универзитетском тезом против естетике, прогнат је, још у 1864, у Сибир оптужен да је писао некакву револуционарну прокламацију. Цензура чак забрањује, и то неких десетак година, да се у штампи помене његово име. Доброљубов, који га наслеђује као књижевни критичар у Савременику, умире крајем 1860, под теретом непрекидног рада и тешких животних прилика. Писарев, најмлађи међу њима који је 1860 постао стални сарадник Роскога Слова (Руска Реч), удавио се у мору у лето 1868, при купању, у доба кад још није био навршио двадесет седам година. Он је провео у затвору од 1862—1865 и ту је написао своје најбоље чланке.

Код Чернишевског нису најважнија његова дела књижевне критике, већ покушај у његовом раду Белешке о Милу да први постави научну основу разноликости руског аграрног социјализма који ће доцније бити назван Народњичество. Видели смо његову улогу за време припремања сељачке реформе. Његово учешће у првим покушајима Револуционарне организације у Русији, као и његове везе са првим тајним друштвом, Земља и Воља.” „Земља и Слобода”, од 1861, 1863 несумњиво су утврђени. Али највећи утицај на омладину несумњиво је извео његов роман „Шта да се ради?” 1863. У томе своме роману он на читавом низу личности показује како има у животу да се примени „нихилизам”; претерано начелни човек Рахметов који спава на ексерима; присталице и теоретичари егоизма, Лопухов и Кирсанов; Вера Павловна, ватрена присталица друштвене утопије, која сањари попут Фуријеа. Философију и логику тих личности дефинисао је Владимир Соловјев овим шаљивим речима: „Човек је постао од мајмуна, те зато дајмо ми своју душу за спас својих пријатеља”, и збиља присталице нове религије на тај начин проповедају материјализам.

Доброљубов, мање теоретичар, употпуњује и развија учење Чернишевскога примењујући га на велики број главних проблема живота. Књижевна критика за њега је само повод да на свој начин објасни оне типове које романописци описују и да тако одговори на питања и сумње које муче младе генерације. „Од апстрактног закона правичности, признаје он, ја сам прешао на један стварнији принцип, добро човечанства; ја сам сажео најзад сва своја размишљања у једну једину формулу: човек и његова срећа, и човек о коме говорим јесте „човек прави, човек од меса и костију са својим реалним идејама о спољњем свету, а не са измишљеним идејама сваке врсте.” Чујмо га, како он сам објашњава у једном од својих стихова, да хоће „дела у место речи”. „Речи су биле срећа људи из четрдесетих година овога века; савременицима припада да празне речи замене „делима”. До ђавола са „узвишеним тежњама душе” које се не изражавају делом, и до ђавола не само са људима „пасивним, безличним и ограниченим”, већ такође и са „природама јаким, гордим и енергичним”, које дозвољавају себи да падну у нерад и постају излишни на земљи. „Више вреди доживети бродолом него се заглибити у блато”, то је девиза Доброљубова, која одушевљава своје младе читаоце.

Писарев почиње своју књижевну каријеру пошто се први занос омладине за „дело” т. ј. за народну просвету у најприступачнијем облику, недељним школама и читаоницама, сударио са суровом опозицијом владе. У почетку је напор да се подигне ниво просвете народа био благонаклоно прихваћен и чак је добио сарадњу Министарства Просвете и унутрашњих дела. Пример Кијева, у коме се 1859 отворило више недељних школа, прихватило је више градова. Имућни људи давали су потребна средства, уметници приређивали концерте, а власти су уступале локале. Учитељи, студенти, официри, свештенство сарађивали су активно на томе послу. Који је разлог био свој тој ревности? Недељне школе требале су послужити као средство да би се у народним масама прошириле либералне идеје; а пропагатори су у томе видели, „клицу будућег препорођаја постојећег реда”. Тако се била створила нека врста тајног друштва „без одређеног облика, без уписаних чланова, али сједињени истоветношћу траженог циља” и баш из тога круга изашла је 1861 „Земља и Воља”. Власт је убрзо почела да се узнемирава. Јануара 1861 увела је нарочиту контролу школа и поставила по једног свештеника у свакој од њих „пошто се ништа противно истини православне вере и захтевима морала у њој не може трпети.” Јуна 1862 влада изјављује у једном коминике-у да без обзира на све, у школама Петрограда предаје се, „једна доктрина, чији је циљ да се пољуља вера да се пропагирају социјалне теорије о својини и изазива на буну противу власти.” Императорским декретом затворене су све недељне народне школе и читаонице. Тиме се објашњава нарочити став који узима Писарев. У његовоме делу долази предмет инспирације искључиво индивидуалистички на место предмета социјалног карактера. Његов лист „Рускоје Слово” прокламује надмоћности „индивидуализма” над „социјализмом” који проповеда „Современик”. Што се њега тиче, он енергично исповеда „егоизам” и сматра претераним све формуле „нихилиста”. Он одриче сваки општи закон, сваки општи идеал, јер „очни лекар не може дати свима болесницима исте наочари.” Његове идеје воде нас ка субјективизму старих софиста. Истина је да он и ово додаје: „Ако одбацујем општи идеал, ја тиме никако не одричем да је усавршавање сваке личности неопходно и оправдано”, и нарочито о томе говори. Он полази одатле да би створио мало по мало „заједнички идеал” опште делатности. Када је тип револуционара Базаров остварио „потпуно еманципирајући своје личности”, њему је по мишљењу Писарева, преостало да реши један други проблем, ослобођење од других личности, „присталица реализма”, оних који ће се посветити „раду”, не из свог личног задовољства, већ за „добро” друштва и „гладних и голих”. „Гладни” се не могу старати о себи. „Радничка класа” само је „пасивни” материјал, који „пријатељи човечанства” треба дуго да „обрађују”. За то треба „тренутно оставити подземље и посветити се феноменима интелектуалног рада”, једино стварно. Другим речима, треба припремати интелектуалце за будућност. Тако изгледа „практична” примена једне философије, која, очигледно, води рачуна о апсолутној немоћи, коју су показали ретки претставници културне класе, у њиховом покушају да пробуде „подземље”. Сакупити научна знања и популарисати их у својој средини, то је последња реч теорије Писарева, и то ће бити главни задатак студената крајем шездесетих година. „Судбине народа се одлучују, не у основним школама, већ на универзитетима.”

Реч интелигенција (у смислу: интелектуалци), већ употребљена у иностранству од Херцена, не налази се код Писарева. За њега, културни људи ранијих генерација су „естете”, „некорисни људи”, а они из његове генерације „људи реалистичких идеја”. Противници ових „људи реалистичких идеја” називају их „нихилистима”, да би их оптеретили оним чега је било несумњиво претераног у пропаганди Чернишевског, Доброљубова и нарочито Писарева. Поред свега тога Херцен, у својим нападима циља само на један део ученика својих учитеља, на оне које назива „Собајевичи и Ноздреви нихилизма”. Тек много доцније, генерација шездесетих година сматрана је у целини као најкритичнији претставник руске интелигенције уопште. Историски узевши, употреба тих два израза „нихилиста” и „интелектуалац” сувише је општа и нетачна. Али се не може порећи да шездесете године прошлога века отварају једно поглавље у историји интелигенције, чији се почеци појављују, ако не у епоси Петра I, оно у свакоме случају, у време Катарине II. То време са својом новом генерацијом стоји у несумњивој супротности са ранијим генерацијама.

У то доба се ствара тип револуционара, који ће се одржати и развити, у нешто измењеној форми.

II. — Почеци револуционарног покрета

Већ од Катарине II, појединци или групе испитали су револуционарна средства противу аутократије. Али тек од владавине Александра И, револуционарни покрет даје у Русији изглед једне непрекидне традиције, која прелази са генерације на генерацију и манифестује се делима стварно револуционарним, и у већини терористичким.

Главни и за дуго једини протагонисти тога покрета биле су разне групације младих људи, у већини студената. Од самог почетка имали су за циљ да преносе револуционарну пропаганду из интелектуалних кругова у широке народне масе. Одмах траже начин да дођу у везу са радником или сељаком. С почетка њихов план изгледао је утопистички, јер народ није био припремљен да прими револуционарне идеје. Ипак, мало по мало образованији радници, и доцније с времена на време и сељаци ступали су у њихово коло. То је оно што разликује револуционарни покрет за време Александра II од ранијег периода, који није ни изашао из књижевних кругова и који се ограничио само на то да по каткад изложи своје идеје у штампи брижљиво маскираној. Режим релативне слободе постављен од Александра II у велико је олакшао њихову пропаганду делом и речју. Стварање класе „слободне професије” даје атмосферу благонаклоне симпатије поборницима, чије идеје код њих налазе одјека. Доцније, постепено напуштање либерализма од стране владе и замена државника либералних погледа конзервативцима разочарају тежње друштва и убијају наду у миран развој; све то чини нарочито популарно и идеју насилног решења.

Од завршетка владавине Николе I, поред славенофила и западњака, појављују се нове тежње које се не могу довести у склад са старијим партијама, јер с једне стране, оне спајају са славенофилском идеологијом европске тежње, а с друге показују радикализам који потпуно превазилази програм западњака: социјалистичке идеје су се појавиле и социјализам је добио превагу код интелектуалаца. У почетку владе Александра II социјалисти и либерали били су још уједињени, благодарећи традицији, а и због њихових личних веза. Али радикална штампа педесетих и почетком шесдесетих година прошлога века, већ је била спремила, видели смо, раздор. Година 1863, година пољског устанка, може да се сматра као датум дефинитивног раздвајања руских политичких струја на три главне групе, које су све имале од тада своју сопствену историју: конзерватизам, либерализам, социјализам. У току тешких искушења либерализма и социјализма, дојучерашњи пријатељи, који су тридесетих и четрдесетих година прошлога века дискутовали међу собом по салонима, одвајају се у противничке таборе. Односи постоје још неко време између ове две групе. Али, ступањем на позорницу нараштаја шесдесетих година, који лишен: традиционалних веза проповеда нове доктрине, сукоб се продубљује; он доводи до дефинитивног раздора између политичких група, које због општег неслагања, и због политичких и социјалних интереса за које се боре, удаљују се све више једни од других. И у томе погледу, владавина Александра II означује почетак политичке и социјалне борбе, која се више неће прекинути.

Не треба изгубити из вида ове опште прилике, када се подробно изучава историја револуционарног покрета у Русији, нарочито његових почетака од 1855—1877, пре тероризма.^[3] Она се дели на три периода: 1) од 1855—1863, период прелаза прве револуционарне идеологије, која је обележена раздором између Херцена и револуционарне омладине шесдесетих година и јачањем утицаја Бакуњина; 2) од 1864—1873, период револуционарних кружока, доктринарних сукоба између претставника руских револуционарних струја у иностранству, и спремања „похода у народ”, 3) од, 1874—1877, идилични период „првог похода” у народ и такође, после разочарења у поход, систематско спремање револуције и завере.

Прва револуционарна идеологија и крај Херцеиа (1855—1863). Духовни отац прве револуционарне идеологије је Александар Херцен. Код њега, као уосталом код великог броја истакнутих интелектуалаца, његових савременика, славенофилске концепције више су везане за најновије социјалистичке доктрине, него ли за либералне и „западњачке” идеје. Очигледан пример овог споја идеја је његова вера у светску мисију рускога народа, а нарочито руског сељака, одређеног да спроведе у дело социјализам. Много пре ослобођења мужика, који ће побудити толике наде код револуционара, он сву своју веру полаже у руског сељака, коме приписује специфични менталитет. У томе се слаже са својим пријатељима из Москве, славенофилима, јер, и ако се не слаже са социјалним поретком, који њима изгледа идеалан, он налази да су „добре” основе на којима желе да га поставе. Стварно, за прве славенофиле особени карактер руског народног „духа” није само оличен у православној вери и хришћанској љубави, него се изражава и у социјалном поретку, који му је својствен, у отсуству личне својине, а колективној својини земље. Тај примитивни облик аграрног колективизма је у очима Херценових савременика доказ урођеног „комунизма” руског народа. Мало је вероватно да је Херцен обратио пажњу на комунистички манифест од Маркса, који се појављује 1847 године. На против, он је дубоко инспирисан идејама Прудона. Као и Прудон, Херцен верује да социјализам неће доћи на власт игром политичких установа у држави.^[4] — пошто те установе имају да буду оборене у исто време када и сама држава, — већ слободном игром чисто економских односа између лица. Односно, начело Прудоновог анархизма, на име, да једна федерација слободних општина, постављена оздо, треба да замени насиље наметнуто озго, дубоко је на њега утицало. Сматрао је за могуће да доведе у склад своју веру у урођени комунизам рускога сељака са основним смислом европског социјализма. Те слободне општине, које треба да се споје у федерације, зар оне нису „мир”, установа својствена једино Русији? Ако руски народ, као што то тврде славенофили, није никада у својој савести признао руску државу и сматра као грех свако насиље које долази споља, зар то није негација политичких установа и закона? У томе лежи светска мисија Словена, нова „реч” коју имају да кажу свемиру; у томе је залога њене надмоћности у новој ери, у коју ступа свет. Херцен налази потврду за своју идеју у познатој паралели између модерних времена и Римскога царства, на коју му је роман „Арминијус” обратио пажњу. Римско царство било је уништено хришћанством. Модерна цивилизација биће уништена савременим хришћанством. т. ј. социјализмом. Као и Римско царство, модерни свет је остарио и исцрпео се. Нови „варвари” треба да наиђу да осветле човечанство, да спасу свет пропасти. То су Словени а нарочито Руси. Европљани су парализовани под теретом историских установа. Руси су „независни” и слободни од историских веза. „Они немају ништа да чувају”; ако „учествују у европској критичарској мисли тежње Европе су јој туђе.” Једном речи, Русија а нарочито руски народ су по својој природи револуционари и анархисте.

То је доктрина која је тако дубока утицала на руски револуционарни покрет. Ако је она тачна, проблем „Устава” губи сваку важност. Године 1860 сам Херцен ипак организује једну петицију цару, у којој тражи Устав. Али шта тиме он хоће? Његов план предвиђа сазив претставника општина, „мирове” изабране од целокупног пунолетног становништва. Тај скуп — који ће доцније генерације назвати уставотворном скупштином — треба пре свега да реши како проблем начина својине, тако и организацију локалних аутономних јединица, почевши одоздо, т. ј. „комуном”. Без сумње, Херцен је убеђен да ће она да изгласа увођење једног новог друштвеног поретка не прошавши кроз прелазно стање политичких реформи или револуције. Један једини услов је потребан, да обезбеди њен пуни успех, њено редовно успостављање и потпуна слобода решавања. С тога се тадашња радикална тражења ограничавају на слободу штампе, пропаганде и избора. Остатак ће доћи сам, „комунизам” рускога сељака је залога.

Ускоро затим, Херцен је живо зажалио због своје петиције, а Бакуњин који ју је такође потписао, покушао је да објасни свој потпис жељом да стави Александра II на пробу. Револуционари могу сами са собом да рачунају, а исход сељачке реформе потпуно је оправдао њихов скептицизам према државној власти. Према Херценовој доктрини, сељаци треба да поступају спонтано и непосредно, не служећи се Уставотворном скупштином. Ако су они стварно рођени социјалисти, задатак револуционара треба да се сведе на то да уклоне сметње слободном изражају народне воље. Плебисцит, за укидање државе и остварење федерације комуна „оздо”, намеће се у овим околностима скоро сам од себе. То је закључак, који је Бакуњин извукао из Херценове доктрине, и који је почео да пропагира са својом енергијом, удруженом са његовим жарким темпераментом.

Услед ослобођења мужика, сељак се појављује први пут на политичкој арени као независни чинилац.

Влада почиње да се брине и очекује озбиљне сељачке нереде и зато објављује манифест 19 фебруара — 3 марта 1861. Али, како се ништа озбиљно не догађа, револуционари одлажу своје наде за годину 1863, која треба да обележи крај привременог периода и ступања на снагу закона о грађанским слободама. Студентски кругови, којима и сам Херцен саветује у своме „колокалу” да „иду у народ”, искоришћују ово време прављењем пропаганде. Године 1863, млади револуционари почињу тајне преговоре са пољским револуционарима, који, предвиђајући нереде у Русији, припремају устанак у својој земљи. Под утицајем Бакуњина, Херцен енергично подржава у своме часопису пољске тежње и чак објављује један апел руским официрима, позивајући их да не пуцају на побуњенике. Бакуњин још даље иде. Он помаже да се организује експедиција која ће преко Балтичког мора однети Пољацима оружје за борбу противу Русије. Једновремено, са овим подухватом, револуционари стварају план, на изглед широких размера, али у суштини детињаст, да изазову побуну у области Волге, у класичном крају побуна сељака и козака. Они су се надали да ће у тренутку када избије пољски устанак, привући бар ка истоку руске снаге, ако већ не буду могли задобити потпуну победу. Послали су једну групу руских официра у област Волге да растуре летке у којима се позива народ на побуну. Међутим, и ако су летци били раздељени, нису наишли на онај непосредни одзив који су побуњеници очекивали. Они бивају ухваћени, суђени и погубљени; тајна студентска удружења су растурена, а њихови вођи послати у Сибир.

Жалосни неуспех свих планова испуњава Херцена горчином и одваја од њега већину његових пријатеља преосталих у Русији, и читалаца; — тираж „Колокада” одједном пада од 2100 на 500 примерака. Осим тога, прва изгнанства и погубљења изазивају дубок утисак у јавном мнењу, али ипак не у оном смислу како је влада очекивала. Од првих жртава револуције омладина ствара хероје и мученике. Уместо да настоји да се сазове Уставотворна скупштина, омладина усваја радикалније политичке идеје, које помажу прибегавању завере. Управљачи напреднијих листова Чернишевскиј, Михаилов, Шељгунов својим писањем помажу их. У иностранству Бакуњин жестоко брани тежње ове омладине, готове на сваку жртву, насупрот Херцену који је изгубио сваку веру у успех и сматра да је у тадањој Русији немогуће остварити револуцију. И револуционарни покрет улази у једну нову фазу.

Студентска револуционарна удружења и припремање покрета ка народу (1864 до 1873). — У овој деценији старе су се револуционарне депутације истрошиле. Нове вође се појављују, За нову групу која их заокружује, и која је формирана од најагилније младежи, Херцен је сувише умерен, застарео је. Од свих људи из 40-их година, једини је Бакуњин који никако не губи везу са младима и не губи ништа од своје популарности. Он наставља да пропагира револуцију, брзу и снажну. Он је нашао себи следбеника, који ће га у многоме превазићи, студента Нечајева, челичне воље и лишена свих скрупула у избору средстава. Нечајев пропагира уништење свих државних институција и укидање свих класа, осим сељачке. Ипак, средства која употребљава откривају толико отсуство свих обзира на морал, да само дискредитују Бакуњина код Маркса и вођа Интернационале, која се баш тада оснива. Систем застрашивања који је Нечајев практиковао према члановима своје групе, доводи га до убиства једнога од њих Иванова, осумњиченог да га није хтео слушати. Тај злочин проузрокује откривање и растурање групе. Сам Нечајев, ухапшен од швајцарских власти, и предан Русима, бива затворен у Петропавловску тврђаву. Његова судбина смирује духове студената, који постају умеренији и почињу да са више обзира следе законима еволуције.

Херцен умире јануара 1870. Али други емигранти, који су успели да се спасу од прогона полиције Александра II, склањају се у Европу. У марту 1870 долази у Париз П. Лавров, професор Војне академије, човек широке ерудиције, који се убрзо ставља на чело руског еволуционистичког социјализма. Иако више наклоњен научним студијама социолошких проблема, он попушта усрдним молбама омладине и ствара читаву једну доктрину, руски „Популизам”. Његова „Историјска писма” постају Еванђеље нове генерације. Главна мисао, она која је одговарала најбоље аспирацијама младежи, у томе је да интелектуалац има „дужност према народу”. Уместо егоистичких формула нихилизма 60-их година, које пропагирају индивидуално и опште усавршавање, развијање личности „популизам” учи одрицању и жртвовању себе за добро народа. Како младеж жели увек да почиње своје дело одмах, не задржавајући се дугим специјалним припремама, питање да ли треба наставити студије било је најомиљенији предмет дискусије. За време од неколико година центар тих дискусија био је Цирих. Ту је збиља, био скуп великог броја младих девојака из најбољих породица, које су желеле да студирају оно што нису могле у Русији и Немачкој Било је ту и много студената. Према примедби Шишка, историчара револуционарног покрета, Цирих је био постао Мека руске младежи. 1872 године дискусије су жешће него икад, благодарећи доласку Лаврова и Бакуњина, који сами бране своје идеје. Бакунин пропагира још увек своју доктрину најшире непосредне револуције. Он тера младеж да иде, одмах не да доктринирају” сељаке, већ да што пре изазову локалне побуне, које би у његовој живој фантазији, узимале размере опште револуције. Та „устаничка” доктрина често више одговара темпераменту младих него умерена и местимице нејасна доктрина Лаврова, која им потврђује потребу да наставе универзитетске студије да би били способни поучавању народа. Младеж се дели на Бакуњиновце” или „Мутине”, разуме се најмногобројније, и на ”Лавристе”. Један трећи лидер Ткачев, појављује се у Цириху. Некадањи члан групе Нечајева даје своју доктрину, која је сувише реалистичка да би била популарна.

Он говори да је социјална револуција у народу и од народа немогућа, као што су недавни догађаји доказали; да припремати социјалну револуцију у неодређеној будућности значи губити време и упуштати погодни тренутак за револуцију, — верује да погодни тренутак створен ослобођењем робова није прошао. Има само један могући излаз, политичка револуција „озго” и без учешћа народних маса. Разуме се, — јер интелектуалци виде у тим пројектима за „политичку” реформу само једно средство племства и буржоазије да би „преварили” народ помоћу „Устава“. —Ткачев и није мислио на некакву политичку реформу, већ на револуцију, т. ј. на грабљење власти једном групом револуционарних конспиратора, снажно повезаних; то је начин који ће доцније изабрати Лењин. Али генерације из година 60-их и 70-их сувише су идеалистичке и романтичне, да би се занеле тим идејама. Оне чврсто верују у урођени социјализам рускога сељака, и у томе виде гарантије за успех једне револуције изведене оздо по начину Бакуњиновом. Ткачев је регрутовао врло мало присталица.

Ипак „Бакуниновци”, „Лавристи”, и „Ткачистн”, сагласни су у једној ствари: треба „ићи у народ”. Било да се поучи, да се обавести, или да се подиже устанак, треба бити у народу. Интелектуалци немају другог начина да плате свој „дуг” и да испуне своје „обавезе” према народу. Претставници књижевне школе „Популиста” која се баш тада рађа, излазе из нижих социјалних класа. То су малограђани, семинаристи и тако даље, који познају добро рускога сељака. Они први приказују просвећеном мнењу слику најнижих класа града и села. Час као Левитов и Решетников „песници народнога бола” који показују народ под светлошћу мрачно-реалистичном, час као Нефедов а нарочито Златоврацкиј, који га сликају, јако идеализајући, онаквог каквог га види лична фантазија. Природно, то идеализовање осваја младеж „популистичке” тенденције. „Народ је комуниста”, то је премиса из које се изводе сви револуционарни планови. Ипак, да би се умешали у народ, и да би победили његове сумње и неповерење, пропагатори сматрају за потребно да се појављују на селу само одевени као сељаци и да говоре језиком села. Да би доказали сељацима своје непосредне услуге, они су се старали да науче извесне занате које би могли применити на селу.

Врло згодно за младеж, нестрпљиву да ступи у борбу, једна наредба руске владе од 1873 приморава сву руску младеж, која студира у Швајцарској да се врати у Русију. Одједном, проблем универзитетских студија је, независно од воље заинтересованих, решен негативно. Млади пропагатори оба пола враћају се у масама у Русију. Они доносе нове снаге револуционарном покрету, који једва животари од свог слома 1863 године. И нарочито од посебног терористичког дела Караказова, члана једног студентског удружења, који је 1866 био пуцао на Александра II и тиме изазвао жестоку реакцију владе, револуционари су били емигрирали да би избегли гоњење од стране владе; једно апсурдно решење те исте владе их је вратило. После осеке револуционарног покрета требало је очекивати нову плиму.

Кад су се млади емигранти вратили у Русију, пут ка народу био им је већ припремљен. Једна група студената предвођена од Чајковског, доцније познатог у емиграцији, много је за то учинила. Формирана крајем 60-их година, она је била изабрала, под мучним утиском који су оставили оштре методе и аморални поступци Нечајева, један став чисто еволуционистички и морализаторски и ставила себи као главни циљ васпитање самих револуционара пре него што се окрену народним масама. У томе циљу она је била издала преводе Дарвина, Стјуарта Мила, Спенсера и тако даље и вулгаризирала дела за народ објављујући у исто време тајне и револуционарне памфлете. Она је била набавила у Швајцарској и једну штампарију и основала у више руских вароши „аутономна удружења”,- која ће растурати те списе за васпитање и пропаганду. Када се Чајковски, ускоро обузет религиозним мистицизмом и идејом „божанског човечанства”, повуче из револуционарног покрета и заврши најзад са емиграцијом у Америку, његова се група фузионисала са групом Кравчинског.^[5] Најзад, и будући емигрант, кнез П. А. Кропоткин, млад официр, који се вратио из једне географске експедиције у Сибиру, био је пришао том удружењу у пролеће 1872 године. Чланови тих удружења били су организовали у „кружоке”, т. ј. више студената удруживало се да живе у заједници. Тај живот у заједници, по казивању Чајковског, приближавао је духовно једне другима и утицао да се подигне ниво моралних прописа који је утврђивао њихов међусобни однос. За то су та удружења била у тако чврстој вези, и доцније олакшала рад завере, из које су били удаљени сви младићи страни тим групама, мало познати, или који се нису подвргавали принципима потпуног другарства; организације завере у њима су биле добро заклоњене и њихово проналажење од стране полиције јако отежано. Међу многобројним филијалама централног удружења у Петрограду, формираним у провинцији од групе Чајковског, било их је значајних. У Кијеву, један „кружок” интелектуалаца, који ће описати сјајан мемоариста Дебагориј-Мокријевић, имао је међу својим члановима Катарину Брешко Брешковскују, незвану доцније „бабушком руске револуције”. У Одеси, један од главних чланова удружења био је Феликс Волковскиј, писац популарних брошура, много читаних, који доцније, пошто је емигрирао, оснива „фонд за руску слободну штампу” и издаје у Лондону часопис „Free Russia”. У Крезону, у Орелу, у Вјатки, у Вологди и т. д. била су основана такође активна удружења.

У току јесени и зиме 1873, та удружења, једнодушно организују нова удружења, нарочито одређена да припреме „крсташки поход у народ.” Идеја за тим походом примљена је одушевљено од свију, како од оних који су били у Русији, тако и од оних који су се тек вратили из иностранства. Према једном званичном извештају од 54 губерније, у 37 покрет се појавио. Кравчински и Кропоткин су добро описали душевно стање и илузије младих пропагатора. Супротно методама Нечајева, удружење не намеће, осим моралних правила која регулишу однос између чланова, ни стегу, ни дисциплину. „Револуционарна партија, верују они, има да се спонтано образује и изађе из душе народа.” Покрет „је пре једна врста открића него пропаганда”, каже Кравчински. „То је један снажни крик, долазећи незнано одакле који одјекује широм целе земље и зове све оне чија душа није умрла да послуже великом циљу спасења отаџбине и човечанства. И зове све оне, чији је дух жив још, да се побуне на своју прошлост, да дођу на позив, да напусте родни кров, богатства, част и породицу. Они су се бацали у покрет са страсним одушевљењем, са жарком вером која не зна препреке и не броји жртве, и за коју су патња и смрт само неодољиви потстицаји. Није овде реч само о гомили младих људи, многих из аристократских породица, који за време од 15 часова раде у фабрикама у радионицама, у пољу ... Оно што је значајно, то је да зараза захтева већ готове људе, који имају сигурне позиције, магистраторе, лекаре, официре ...” Тај покрет не може се сматрати искључиво политичким. То је пре нека врста крсташког покрета; он има све особине верског покрета.

Замах и разочарење у „крсташки поход у народ” 1874—1877. — „У пролеће 1884, студентска удружења одједном престају да дискутују. Време препиркама је прошло; треба се бацити на „дело”. На брзу руку прави се опрема радника, копоран, чизме. Кратки опроштаји, лаконски одговори. Где идете? — На Урал. На Волгу. На Југ. На Дон. Топле жеље за успех, снажна руковања, ... Пролеће је прошло, време је ... А таква електрична варница, узвик „у народ!” тресе омладину; верујући у њу, храбро, без оружја и организације, омладина се баца у јуриш пред самим очима непријатеља. „Има близу 2000 одушевљених младића који готово без икакве припреме, пођоше на „први поход” у народ! Званични извештај, састављен доцније од министра правде, грофа Палена, слаже се са „Степњаком” у констатацији да су они наишли на живу симпатију и енергичну подршку код културних класа: „Много људи зрелих година и од угледних положаја не само да су непријатељски расположени према властима, већ пружају стварну помоћ револуционарима, као да не схватају да тиме припремају своју личну пропаст и друштва у коме су!” Пален оплакује „недостатак моралног васпитања” које доказује та класа, као и „отсуство поштовања према вери, породици, праву човека и приватне својине”. Као да наклоност коју је сведочила та класа према пропагандистима није била баш последица повреде тих „човекових права” од саме владе и њеног одбијања да дâ земљи минимум политичких слобода.

Држања младих пропагатора су веома мало револуционарна. Њихово одевање, за које мисле да је пролетарско, њихова неспособност да говоре језиком простог народа, њихово потпуно незнање услова сеоског живота, открива их одмах и обраћа на њих пажњу. Полиција иде за њима у корак, и за неколико месеци има сва обавештења о већини њих. Пре свега, влада не зна какав став да заузме према тој новој врсти преступа. Најзад, решава се да суди првој партији од 50 лица, затим и другој од 193, изабраних међу масом ухапшених. Први пут, влада приређује јавни политички процес, само зато да би показала друштву опасност у коју срља. Али то суђење не даје резултат који је она очекивала. То суђење открива широкој публици постојање тајних друштава у Русији. С друге стране, држање окривљених, њихово самопрегоревање и пожртвовање, њихов идеализам, чврстина њиховог убеђења и њихова потпуна незаинтересованост привлачи општу наклоност. За време суђења, они не искоришћују слободу говора за своју одбрану, већ да би оптуживали реакционарну владу; њихове говоре штампа може само у изводу да објављује, али брошуре, објављене у тајним штампаријама, доносе их у целости. Оптужени на тај начин објављују отворено многе ствари на које је просечни Рус могао само мислити, али не и рећи их. Овај политички процес прави револуцију популарном.

Али пред резултатом њиховог „похода”, разочарење пропагандиста је велико. Искуство им казује да су се преварили у осећањима народа; не само да он не дели њихове погледе и да неће да их чује, већ, чак шта више, он не разуме њихов говор. Док говоре о земљи и критикују власнике, сељаци их још и слушају, али чим хоће да их упознају са социјализмом, методама колективне агрикултуре и т. д., они нису у стању да их заинтересују^[6]. Још горе, они су постали сумњиви у њиховим очима. Пољопривредни рад у заједници потсећа сељаке на рад за време Ропства, на кулуке и обавезне радове које је хтео да пропише Никола I. Често сами сељаци хватају агитаторе и предају их полицији. Ипак омладина не зауставља се само да призна погрешке и непотпуност својих метода, она зна да извуче из свог пораза потребну лекцију. Сељаци су били неспремни. Јасно је да треба, пре свега, њих васпитати и уместо да им се прилази преобучен као из маскарада, да би им се дао „ударац ногом демократизма”, треба живети међу њима. Говори агитатора нису били схваћени, а изгледали су им и сумњиви. Не треба дакле почети са говорима, већ стећи поверење сељака чинећи им корисне услуге. Најзад, рад дугог даха и на месту захтева нарочите мере да би се осигурала кохезија напора. Пропагандисти су пребацили себи за свој неуспех у многоме недостатак организације. За то они оснивају 1886 једно удружење, које добија име, већ употребљено 1860 и 1870 „Земља и Воља”. Идилични период револуције завршава се и стварна активност револуционарна следује. Године 1877 пропагатори „популисти” предузимају са новим методама своју „другу кампању” за освајање народа. Борба много озбиљнија са владиним људима очекује их. Они ће прећи од пацифистичке пропаганде на оружану одбрану, за тим на терористичка дела, која ће прославити широм света тајанствени „Централни комитет”.

III. — Реакција и терористички револуционарни покрет

Терористички револуционарни покрет је последица реакционарне политике која обележава крај владавине Александра II.

Политичка колебања Александра II и контраст између унутрашње политике и економске политике. — Од 1861—1866 политика Александра II одаје једну чудну мешавину либерализма и конзерватизма. Личне идеје императора не одговарају, видело се већ, улози „ослободиоца” и реформатора, коју је на себе узео. Док је трајало одушевљење изазвано ером слободе коју је он отворио, док је круг људи задобијених за реформе био око њега, ова контрадикција није се примећивала. Али већ од припремања сељачке реформе манифестују се ова колебања, која карактеришу владавину овога цара добронамерног али неодлучног.

Пропагатор ропства гроф Пален, конзервативац, смењује Растовцева као претседник „комисије редакције”, којој цар поверава дужност, да дâ последњи ретуш на пројект еманципације сељака. Царски савет, коме претседава оглашени противник реформе сељака принц А. Орлов, цар одређује да прегледа тај пројекат. Чим је обнародован акт ослобођења, цар се одваја од Николе Миљутина који се толико залагао да обори ропство. На чело министарства државних добара, које треба да одреди користи, дате сељацима реформом од стране државе, цар замењује либералног Кисељева чувеним Мурајевом, кога замењује после реакционарни Зелениј. Немири који избијају међу студентима у Петрограду у јесен 1861 године, јер су конзервативци били одређени да примене мере дате од либералног министра Ковалевског, плаше императора и приближавају га његовим реакционарним саветницима. Пожари који избијају у престоници у мају 1862, и који се приписују не са довољно доказа истим елементима „црвеним” повећавају његово неспокојство. Чернишевски, М. Михаилов и Серно Соловјевић су протерани у Сибир без икаквог суђења. Недељне школе и јавни часови су забрањени. Строга контрола спроводи се одсада по листовима и часописима. Хиљадугодишњица стварање руске државе пада 7. септембра 1862 године: једни очекују да тај датум, буде обележен опструисањем устава, други прокламацијом слободе штампе или слободе савести, али никаква нова реформа није обнародована. Напротив репресивне мере су предузете противу скупова племића који су правили кампању у корист Устава.

Догађаји у Пољској не чине мањи утисак на императора и владу. У почетку владавине, у Пољској као и свугде, смирење је изгледало потпуно. Тамо се само чекала амнестија и октроисање једног „основног” статута, који им је био обећан још од Николе I па то обећање поновљено и од Александра II Наполеону III, приликом склапања мира у Паризу. Од 1860—1862 цареви намесници у Варшави који се стално смењују, нису на висини својих дужности. Кнез Горчаков, стар и болестан, слабог карактера, задовољава се до своје смрти (април 1861), да бди над одржавањем спољнег реда. После њега пролазе, у току само једне године, четири царска намесника: у два маха ђенерал Сукхозанат — простак и незналица; гроф Ламберт — добричина — али исто тако мало културан и веома озбиљно болестан; један ученик Николе I, гроф Лидерс, непријатељ свакоме цивилу. Тек у јуну 1862 Александар II именује за вице краља великог Кнеза Константина Николајевића, коме је придодат маркиз Вјелопољски, велики пољски патриота и искусни политичар. Ово именовање долази сувише доцкан, јер, под утицајем емиграције, потпуна је промена извршена у духовима у Пољској за време те две критичне године. Умерене партије уступиле су место радикалним партијама. Вјелопољски предлаже један пројекат измирења, који остаје у картонима администрације у Петрограду. Његова улога посредника пропада и, у почетку 1863, устанак букне.

Млади револуционари, који у устанку учествују, и ако имају подршку Бакуњина и симпатију Херцена, сукобљавају се са непријатељским ставом руских либерала, које устанак приближава конзервативцима и националистима „славенофилима”. Хатков, главни уредник „Рускиј Весник”-а и „Московскија Вједомости”, до тада партизан енглеских демократских институција, пример је најсјајнији тога наглог преокрета либерала. Његови националистички чланци чине врло јак утисак, чак и на владине кругове. То је први пут да један руски новинар има утицаја на своју владу. На несрећу, то је био кобан утицај.

Охрабрен приближавањем једног дела либерала и славенофила, влада примењује за перифериске провинције реакционарну политику. Она решава да примени у Пољској систем русификације, који су Никола Миљутин и Георгије Самарин препоручили и стварно примењивали у западним провинцијама, на северозападу, у Литванији и у Белој Русији, на југозападу, у Украјини, где, после завршетка пољског устанка, власти беху објавиле рат „полонизму” и католицизму узимајући у заштиту елементе непољске и некатоличке. Та политика, која се наслањала на ниже социјалне класе, имала је демократски карактер, што објашњава одобравање људи као Н. Миљутина и Самарина. Али ови нису никако мислили да примене у правој Пољској једну политику замишљену за западне провинције и која, пресађена у средину потпуно Пољску, имала је да дâ облике чисто реакционарне и да се оснива само на насиљу. Ова примена је дело кнеза Черкаскија који после смрти Н. Миљутина 1866 њега наслеђује, пошто је дотле био његов најближи сарадник. Његова примена чини да односи између Русије и Пољске постају све затегнутији, нарочито за време следећег периода, између 1870 и 1880. У Украјини, где функционише од 1864 систем русификације, већ испрактикован у северозападним провинцијама, влада се стара да спречи употребу локалног језика, малоруски логор. Украјински националисти нису још „сепаратисти”, и ако их Хатков већ оптужује и води кампању противу њих на самом терену .Али потреба за емигрирањем, као што ће учинити М. Драгоманов, да би се спасао од кињења власти и активност коју емигранти развијају у Галицији, утицаће снажно да развију сепаратистичку идеју у Украјини од 1875 године. У Балтичким провинцијама и у Финској такође, политика русификације се примећује од 1864.

У правој Русији, на супрот, Александар II показује се све више прогресиста и наставља још са реформама. Године 1864 он оснива „земства”. У 1866 он заводи нову правну организацију, коју западне провинције: Пољска, Литванија, Бела Русија, Украјина не уживају. У 1865 он ослобођава штампу претходне цензуре, а 1866 он прима веома благонаклоно извештај министра финансија, Рејтерна, у коме га потсећа да поднесе реформе, додељујући мирно народу оно што он тражи да оствари силом, т. ј. укидање застарелих формула и укорењених заблуда, једине су способне да предупреде револуцију; и у коме се труди да прикаже да реализација реформи апсолутно је потребна за економску и финансиску консолидацију Русије. Александар је сачувао своју наклоност према министру^[7] и оставио га да води једну напредњачку економску и финансиску политику.

За време од шеснаест година колико је био на власти, од 1862—1878, Рејтерн се напрезао да препороди Русију, државу заостале агрикултуре у индустриску земљу. Он се старао такође да олакша транспорт цереалија, које су главни део руског извоза, спајајући железничком мрежом велике произвођаче центре са главним излазима, копненим и морским. За време ступања на престо Александра II, Русија је имала само 977 врста железничке пруге чије су главне линије биле Москва-Петроград и Варшава-Беч. Рејтерн решава да споји не само плодне крајеве Волгиног базена, Нове Русије и центра са једним пристаништем на Балтику, пролазећи преко Москве, већ и Москву са Црним Морем. Он уступа ову пругу једној групи капиталиста, «а чијем је челу стајао француски „Креди мобилије” са банкарем Перером. Ова прва концесија не даје добре резултате, али владавина Александра II не остаје мање верна, све до свога краја система концесија: 1881 године од 21.000 врста нових пруга 93% припада приватним компанијама, чијим облигацијама влада гарантује интерес 5%. Између 1868 и 1875 развијање железничких пруга наставља се најактивније — 10.500 врста су саграђене у томе периоду. Пољопривредни центри су спојени са пристаништима као и угљени базени на Дону. Железнице, први пут, доносе зараду. Цена житу бележи замашну осу и сељаци се развијају од некадањих домаћих економа у економе-трговце. Извоз цереалија од 45—50 милиона пуда годишње, крајем владавине Николе I од 69 милиона по кримском рату и од 76 између 1861—1865, чини од 1876—1880, вероватно због развијања железничке мреже и крчења нове земље, један огроман скок и достиже 257 милиона пуда. Рејтерн се бави и организацијом приватног кредита. Он се не задовољава да реорганизује Државну банку, он храбри стварање приватних банака. Ако се већина њих појавила између 1863—1877, има се благодарити његовој политици.

Тако, док се унутрашња политика колеба и нагиње да буде конзервативна, чак реакционарна, економска политика остаје прогресивистичка. То је констраст који ће одтада, бити увек примећен у Русији.

Реакција. — 4/16 априла 1866 студент Каракозов покушава атентат на живот императора. Од тада, Александар II нагиње све јасније ка политици конзервативној. Реакција се осећа нарочито у подручју школском и судском а и у штампи.

И ако се Каракозов, коме његови пријатељи не одобравају идеју о атентату на владара, решио сам да изврши атентат, реакционарни саветници императорови не пропуштају а да не окриве сву омладину и политику Головина, либералног министра просвете. Рапорт нарочите комисије, одређене да испита случај Каракозова, којој претседава гроф Муравјев, открива ширење револуционарних идеја међу школском омладином. Головин је приморан да дâ своју оставку и замењен је својим противником, грофом Д. А. Толстојем. 13/25 маја 1866 једна царска наредба упућена претседнику министарског савета Павлу П. Гагарину изјављује: „да младеж треба да буде подизана у духу религиозних истина, поштовању својине и испуњавању главних закона грађанског реда”, енергично осуђује грлате критичаре племства и позива очеве породица да помажу владу у њеноме делу васпитања омладине. Гроф Д. А. Толстој који остаје министар од 1866—1880 расипа сву своју активност на примени тога програма, трудећи се да уништи или бар да ослаби ефекат реформи његових претходника.

Пре свега, он покушава да осујети утицај „земства” на основну наставу. Не смејући да мења одмах закон од 1864, он почиње од 1869 да надгледа школску политику „земства” преко нарочитих инспектора који, уведени у својству сталних чланова школских савета дистинкта, мешају се у постављање учитеља, контролишу школску наставу „земства”, отпуштају учитеље које оптужују да раде противу владе, религије и морала, и према томе да су штетни по ученике. Затим, сматрајући да је тај систем инспекције недовољан, он се решава да измени организацију основних школа, постављену од Головника. Његов нацрт да претвори школске савете у бирократске установе, управљане од црквених инспектора, наилази на једну непредвиђену препреку, претензије племића, који успевају да буду саслушани од импераратора, и он добија наредбу да повери управу школа претставницима племића. Тако нови статут народне наставе (1874) даје претставницима племства у влади и дистриктима претседнички положај у разним школским саветима. Управитељи основних школа остају стални чланови савета, вршиоци административних дужности, али подређени контроли претставника племства. Инспектори основних школа задржавају своју улогу у савету дистрикта. С друге стране, Толстој, који управља у исто време пословима Православне цркве, као главни претставник Светога Синода, и пословима министарства просвете, подржава свом својом моћи парохијске школе, управљане од свештенства. Не само да клерикални утицај осваја у јавној настави, већ и влада претпоставља клерикалне школе јавним школама нарочито школама „земства”, плод спонтане иницијативе рускога друштва.

Али нарочито у средњој настави, где се младеж учи и образује свој карактер и своје идеје, Толстој врши „контра-реформе”. Један део штампе сагласан је са императором и Толстојем у потреби да се мења програм. Катков и С. М. Леонтјев, главни уредници „Рускиј Вестник”-а и „Московскија Вједомости”, међу најватренијим присталицама су за ту реакцију. Некада либерал и присталица реформи, Катков је из основа искренуо свој став, под утицајем развијања идеја у својој младости, и нарочито, то се видело, под утицајем пољскога устанка 1863. Он је постао душа реакционарне партије која хоће да доминира императором, да спречава нове реформе и да укида оне који су већ спроведене. Са Леонтјевим он оптужује младеж да подлеже духу нихилизма и материјализма, што приписује рђавој организацији наставе и васпитања, и он позива новог министра просвете да снажном руком заустави декаденцију школе и да обузда младеж приморавајући је да учи, и да напусти политику. У програму школском, он тражи да се укину природне науке, које сматра за штетне, јер воде младеж материјализму, редукцију политичке историје и историје књижевности, а часове тако добијене употребити за продубљену студију класичних језика, не само латинског, већ тако исто и грчког, за чије знање верује да је важно за Русе, јер Русија је ближа грчкој цивилизацији него римској. Студија језика и књижевних дела старога века навикнуће ученике, мислио је он, на прецизна знања и неће повлађивати непотребно теоретисање.

Као Каткоз, Толстој види у класичним студијама средство за борбу противу независности духа студената, и концентришући њихов разум и њихову машту на класичну културу, он се нада да ће скренути њихову пажњу са савремених догађаја. Тако гледајући на ствари, он замишља потпуну реформу средње наставе. На основу докумената и извештаја директора гимназија и куратора школских срезова, он саставља један пројекат који прво прегледа једна комисија под претседништвом грофа Строганова, затим комитет нарочито састављен при Царскоме савету, и који после продубљених дискусија, најзад 1871, поднет је пленуму тога савета. Опозиција је жива. Већина од 29 чланова изражава се противу средње наставе базиране на класичним студијама. Опозиција критикује нарочито члан пројекта који спречава приступ на универзитет младићима који немају диплому класичне гимназије: „Не може се сматрати за право, примећује опозиција, да приступ на универзитет, у ово време напретка науке, буде спречен младићима који су одлично студирали те науке, то јест позитивне науке, а да се примају само они који су студирали класичне језике, мртве језике”. На супрот њима, мањине од 18 чланова прима пројекат и нарочито, ту забрану противу које се диже већина. На њихову страну ставља се Александар Други, и пројекат Толстојев постаје нови статут гимназија и прогимназија, обнародован од императора 30 јула—11 августа 1871 г.

Гимназија постаје у суштини класична школа. Ученици почињу да уче латински језик од првог разреда, а грчки од трећег. Два часа дневно су посвећени студијама старих језика. На супрот томе, природне науке су изостављене, а политичка историја, историја књижевности и живи језици су скраћени. У студијама старих језика, задржава се нарочито на учењу граматика, на вежбању превода са руског на класичне језике. Општа култура је жртвована продубљеном знању грчког и латинског, и младићи излазе из гимназије јаки у превођењу, али са врло површним знањем у свим осталим предметима. Њихово интелектуално развијање трпи због тога.

Да би се боље постигао политички циљ реформа и отстранили ученици од екстремних политичких идеја, претераном класицизму придодата је строга дисциплина, која потсећа на живот у касарни. Ученици треба да се науче да слепо слушају своје старешине и да без поговора врше све њихове наредбе. Директори гимназија, чији су прерогативи јако проширени, имају право надзора над професорима, а и педагошка већа њима су подређена. Најзад сам министар обраћа нарочиту пажњу на уједначеност у настави и на избор књига школских. Никакав уџбеник не може се употребљавати без његове претходне дозволе. Тако су избачене све књиге из средњих школа, које нису одговарале гледиштима владе.

Што се тиче „реалних” школа, у којима се нарочито предавала математика и цртање — њихов је статут одобрен од императора 15/27 маја 1872, — ученицима ових школа спречен је приступ на универзитете, и они могу продужити своје студије само на вишим техничким школама. Али тих школа није било довољно, и зато већина младића претпоставља гимназије.

За време елаборације те реформе, као и после њеног обнародовања, просвећени кругови и органи независне штампе „Вјесник Европи”, „Петербургскија Новости”, „Голос” протествују енергично, али узалуд. Министар се старао да се сложи са гледиштем цара, и њему је само у толико било до тога класичног система, не да образује младеж, већ да напада револуционарне тенденције.

Са не мање упорности води он скривену борбу противу универзитетског статута од 1863. Нереди који избијају с времена на време међу студентима, и који су у тесној вези са напредовањем револуционарног покрета, њему пружају изговор увек згодно дошао, да удари на аутономију универзитета. Године 1868, он добија од императора овлашћења да за празне катедре постави своје кандидате, од којих су неки већ узалуд мољакали своје колеге да гласају за њих. 1879 он објављује наредбу о дужностима инспектора универзитета, противу принципа статута од 1863. Као што су Катков и Леонтјев били инспектори за реформу средње школе, тако је професор Московског универзитета Љубилов био потстрекач и саветник министра у борби противу универзитетске аутономије. Након кампање у штампи коју је водио противу аутономије универзитета, Толстој се решава да измени статут од 1863. После универзитетских немира 1874, специјални комитет, састављен од министара којима су зависни разни просветни заводи, објављује потребу: да се именовање професора универзитета повери министру, да се прошири контрола владе и на универзитетску наставу, да се уведе строга дисциплина на универзитетима и подеси примање студената тако, да се могу удаљити особе нежељене и сиромашне. Према томе, једна нарочита комисија, под претседништвом једног члана Царског савета, Дељанова, била је одређена 1875 године да испита ситуацију универзитета. и да припреми један пројекат реформе. Љубинов, као члан те комисије, одлази у друштву једног од својих колега, Георгијевског, да се обавести на лицу места, по разним универзитетима. Оба члана су свуда врло хладно дочекана и из страха од непријатељских манифестација студената, не смеју да присуствују предавањима професора. У комисији изабрани ректори универзитета једногласно бране статут од 1863; универзитетски савети, с друге стране, започињу упорну борбу за одбрану своје аутономије. Само Толстој не мења свој став. Његов пројекат новога статута је предат 1880 на оцену Царскоме савету. Али због његовог повлачења, које долази убрзо, и због промене политике његових следбеника, Сабурова и барона Николаја, укидање универзитетске аутономије је одложено до владавине Александра Трећег 1884. г. У исто време када у просвети, реакција се истиче и у администрацији и у правосуђу. У тренутку када Толстој наслеђује Головника, стари командант жандармерије, кнез В. А. Долгорукиј је замењен једним младим ђенералом, врло утицајним на Двору, грофом П. А. Шуваловом. Са овим, министар унутрашњих дела П. А. Тимашев и министар добара, ђенерал Зеленкиј су душа реакције коју Александар Други спроводи кроз назадну политику. На њихов савет, и рушећи дух и слово недавних реформи, права гувернера су одједном проширена. Министра правде, Замјатина, либерала, који је недавно спровео правну реформу, на наговарање Шувалова, император замењује грофом Паленом, реакционарем. Пален, који нема појма о својим новим функцијама, ради на томе да потчини судове администрацији. Регрутују се судије међу судским чиновницима који уживају наклоност владе, јер се дотле пребацивало судовима за сувише благо суђење. Истрага злочина противу државе била је вођена нарочитим прописом од стране жандармерије, а од 1871 оптужени је могао, без пресуде одговарајућег суда, бити прогнан по простом решењу администрације. 1874 казне предвиђене за политичке злочине пооштрене су за више степена, а 1878 оне су прешле у надлежност војних судова, који примењују члан 279 Закона о војном правосуђу, т. ј. у готово свима случајевима, казну смрћу. У току времена, предузете су мере да се ослабе адвокатске корпорације, предмет дражења реакционара који нису могли да се навикну на слободне расправе.

Слобода штампе нестајала је мало по мало. Већ привремени правилник од 1865, и ако тврдећи да укида претходну цензуру, задржао је многа ограничења: књиге су имале бити предате неколико дана пре њиховог појављивања цензору који је могао било да задржи њихово публиковање, било да тражи делимично или цело изостављање једног сумњивог пасуса. Од 1866, како су судови почели да ослобађају новинаре, влада престаје да им предаје новинарске кривице, да би се обилно користила мерама ограничења у администрацији листова: одузимање права објављивања приватних огласа; забрана продаје листова на „број” и после две „опомене” обустављање издавања листа привремено или за свагда. 1873 године министар унутрашњих послова добија право, да би предупредио новинарске кривице, да забрани листове да говоре о појединим савременим горућим питањима; мало по мало, он долази до тога, да саставља листу забрањених тема и да их поверљиво доставља директорима листова.

Природно, радикална штампа је прва жртва тог притиска. „Современик”, Рускоје Слово”, који су пропагирали тежње које је осуђивала царска наредба упућена претседнику министарског савета Гагарину, од 1866 забрањени су по нарочитој наредби императоровој. Чак и славофилски листови имају великих тешкоћа. Владина непопустљивост приморава обустављање публикација „Москва” 1867 и „Москвитјанин” Ивана Оксакова. Иста судбина постиже „Вест” лист аристократије који ради за поновно сељачко ропство. „Вестник Европи”, либерални месечни часопис, може да се појави 1866 само зато што се претставља као историски часопис, и кад 1868 он се претвара у политички орган, он се одржава благодарећи једино крајњој обазривости. И ако се „Отачественија Записки”, орган „Популиста” који 1866 замењује забрањени „Современик”, бави радије, у духу идеје водиље тога листа, социјалним питањима и избегава политичка питања, као она нарочито опасна о уставу, доживљује многа кињења од стране цензуре. Либерални дневници „Голос” из Петрограда и „Рускија Вједомости” из Москве, врше известан утицај седамдесетих година. 1876 ствара се „Новое Времја” А. С. Суворина, који ужива, у своме почетку, репутацију либералног органа. Само „Московскија Вједомости” и „Рускиј Вјестник” Каткова и Љубинова и доцније, „Грожданин” кнеза Мешчерскија, који су били главни противници реформи Александра Другог, промакли су громовима цензуре.

У опозиционој штампи, т. ј. у целој штампи, осим листова Каткова и званичног „Севернуј Курјер”, приморани су да прибегавају свима могућим изврдавањима да би могли да изразе не само радикална и социјална мишљења, већ чак и либерална схватања. Створила се нека врста прећутно уговореног језика („Езопов језик”) који образована публика разуме врло добро. Отуда књижевна критика остаје, као у време Николе Првог, главни облик политичке литературе. Н. К. Михајловскиј, који наставља оригиналу династију Белинскија, Доброљубова, Писарева, Чернишевскија, интелектуални је вођа младе генерације. Дела Глеба Успенског, најзначајнијег и најталентованијег између књижевника „популиста”, не анализира само, са великим продубљивањем, живот маловарошких грађана и сеоски свет те прелазне епохе, већ су то у исто време и романи са тезом. Између свих тадањих књижевника, Салтуков—Шчедрик се издваја снагом и оригиналношћу свога талента. Његови „Губернскије Очерки” (Провинцијски записи), објављени 1856—1857, галерија типова руске провинције пре реформе Александра Другог, већ су га направили славним. Он успева у сатири, која одговара нарочито добро особинама неког стила. Непотпуно и неправилно остварење реформи, стална изврдавања управљача, све већа супротност између либералне фразеологије и конзервативног духа, полициске мере, нови типови који се, са реформама, појављују у бирократији, штампа и адвокати, све оне фигуре јавнога живота, психологија пропалога племства нуде неисцрпне мотиве сатире. Његова дела су толико засићена алузијама на зло тога времена, да нам је неки пут тешко да нађемо одгонетку, као да се то тиче Аристофанових комедија. За читаоце који су нестрпљиво очекивали његове публикације у свескама „Отечественија Записки”, затим, после забране овог часописа, у „Вестнику Европи”, главна привлачност је била баш у тим тананостима алузија, које крију значење и најподозривијој цензури.

Као што се требало и очекивати, рат на Ориенту 1877—1878 у јавном мишљењу подиже патриотска осећања. Али ова осећања окрећу се противу владе, када се дознало за проневере, недовољност снабдевања војске и стручну неспособност руских ђенерала. Јавно мнење очајава због разочарења Берлинског Конгреса који, после мира у Сан-Стефану, закида Русији већину плодова њених победа. Славофили устају противу владе. Иван Аксаков је прогнан из Москве зато што је изјавио на јавној седници Словенскога друштва да „гадне вести” примљене из Берлина „горе од срама и рањаве савест” рускога народа који се узбуђује, шапуће, буни се ..., и чека једно решење озго”. Ако би било претерано говорити о узбуђењу „народа” руског, није било сумње о узбуђењу просвећенога света; али оно долази у многоме отуда што се тако лако дало бугарском народу, ни најмање не приправљеном за политички живот, оно што баш цар није хтео да дâ рускоме народу: устав и народну скупштину. Узбуђење је нарочито јако у либералним круговима „земства”. И ако се влада упиње свим сретствима да смањи њихов значај, скупови „земства” су прилика за јавне изјаве, чисто политичког карактера, као што на другој страни чини штампа, позориште, научни конгреси и т. д. Покрет у корист устава наговештава се ускоро међу либералним члановима провинцијских скупова. Тајни састанци, на којима се расправљају савремена питања, обављају се често на југу Русије, у Кијеву, затим у Харкову. Влада им сама пружа прилику да се јавно дозна њихово мишљење, када, после једнога говора царевог у Москви, она позива друштво, једним апелом објављеним у „Владином Веснику” да је помогне у борби противу прогреса револуционарног покрета. Група уставотражитеља хита одмах да предложи свима подружинама „земства”, у којима има њених присталица, да одговоре влади једном адресом императору. У „земству” у Чернигову, И. И. Петрункевич држи говор нарочито јасан и лишен свих сумња. „Значи потпуно не познавати развијање и ширење идеја, каже он, када се може претпостављати да строге мере могу бити способне да угуше идеје, подразумевајући ту и идеје анархистичке. Борба противу разорних идеја могла би бити могућа само ако друштво има одговарајуће оружје. То је оружје: реч, штампа, слобода мишљења, слободна наука”, али то се не може наћи у Русији. Јавно мишљење руско не постоји, јер нема чиме да се изрази. Оно што не достаје, то је штампа, без „страха од гоњења, једино заузета интересима друштва, његовим пацифистичким развојем, његовим животним потребама и опасностима у које би могло евентуално да срља, да буди осећање независности, истинкт за самоодржањем и жељу да се сачувају темељи политичких режима”. Пошто је изнео како су нови закони били изобличени у примени, како класични систем грофа Д. Толстоја доводи у питање просвећивање младих генерација, Петрункевич позива „земство” „да констатује, са неизрецивом тугом, њену потпуну немоћ да предузме мере, ма какве оне биле, у борби противу зла”.У својој адреси „земство” Тверске губерније констатује да „император, у бризи за срећу бугарског народа, дао му је један прави serf-government!” — „земство” се бојало да употреби реч устав —, „неприкосновеност права личности, независност правосуђа, слободу штампе”, и изражава жељу да види руски народ „који је трпео, са толико добре воље, све тешкоће рата, да ужива исте користи, а то ће бити једино способно да му осигура, према речима императора, поступно, мирно и законито развијање”.

Влада је одговорила забраном „земству” да дискутује о сличним питањима. Њени либерални чланови настављају ипак да се састају. 1879 године они покушавају да ступе у преговоре са револуционарима, који су већ почели своју терористичку акцију. Они покушавају да их преломе да обуставе атентате, док они сами не покушају, мирољубивим сретствима, да утичу на владу. Али њихова немоћ је и сувише очевидна, и чему се може надати од њихове адресе императору? Петрункевич, који је покушао са преговорима, ухапшен је уосталом у априлу 1879 и изгнан из јужне губерније Чернигов у далеку северну губернију Кострому. Ипак, веза је од сада васпостављена између револуционарних и либералних покрета.

Терористички револуционарни покрет. — Неуспех „похода у народ” био је убедио револуционаре у немогућност, не само да припреме једну скору побуну, већ чак ни да врше потребну пропаганду за социјалну револуцију. Жеља да освете своје другове похапшене или погубљене, и потреба да се организују ради борбе противу владе, натерала их је да оснују једну тајну организацију, моћнију него њихови некадањи разбацани клубови. Први покушај у томе смислу, у Москви, 1876 од пропагатора „популиста” који су се хтели сложити само пацифистичким сретствима, није успео. Други, покушан исте године, у Петрограду, од „популиста” револуционара, срећнији је. Једно удружење, које узима поново име „Земља и слобода”, већ ношено од једне групе шесетих година, скупља преживеле из револуционарних удружења, под управом брачнога пара Натансон и Александра Михајлова. Оно садржи једну „централну дирекцију” — звану доцније „централни комитет”, — подељен на више секција, интелектуалну, радничку, сељачку, и једну групу за „растурање”. „Централна дирекција” имала је за циљ, преко „организације” и преко „побуне” да припрема буне. Група за „растурање” треба да помогне оружаном силом у сусретима која постају све чешћи са властима. Њена прва јавна манифестација била је 6/18 децембра 1876 пред катедралом Мајке Божје Казанске. Ова демонстрација, за коју су се надали да ће бити величанствена, остала је доста скромна. Мало радника узима учешћа, млади манифестанти су растурени без тешкоћа и вође, похапшене, платиле су тешко овај покушај, било изгнанством, било са чак пет или десет година робије. Ипак, револуционарна акција у градовима продужава да налази више приврженика него пацифистичка пропаганда по селима, и дело групе за „растурање”, ка којој је упућена терористичка група, почиње да заузима најважније место.

Један догађај, који изазива необични утисак на публику, бележи нову етапу у историји револуционарног покрета. Један од младића ухапшених на манифестацији испред катедрале Мајке Божије Казанске, у Петрограду, Богољубов, осуђен на петнаест година робије, одбија да скине капу испред ђенерала Трепова, шефа полиције престонице, приликом његове посете затвору. Трепов га удари и нареди да му се дâ сто удараца кнутом, и ако су политички затвореници били ослобођени телесне казне. Други затвореници, који су изразили своје буњење крицима и лармом, тако исто су злостављани од жандарма и војника. У исто време кад и за ово сурово поступање, јавност сазнаје у каквом су очајном стању други затвореници, као неки Дечискин, затворен у мрачној ћелији, у гомили измети, по којој гамижу црви. Природно, штампи је забрањено да говори о овим стварима и једна комисија наименована од императора не налази ништа. Тада једна млада девојка, Вера Зазулич, узима на себе да освети јавно исмејану савест. 24 јануара — 5 фебруара 1878 она се пријавила код Трепова са неком молбом у време када ђенерал прима, и озбиљно га рани једним револверским метком. Њено суђење имало је огромног одјека, не само у Русији, већ и у иностранству. Уместо да је брани, њен адвокат, Александров, износи праву оптужницу противу владе, као да је Трепов оптужени. Вера Зазулич била је најзад ослобођена. Жандарми покушавају да је ухапсе, али једна кола чекају је на излазу из суда, и после великог метежа револуционари успевају да је отму од полиције и да је пребаце преко границе. Удружење „Земља и слобода” узима на себе одговорност за атентат и прети настављањем борбе.

Ера терора почиње. Једна од првих жртава је ђенерал Мезенцев, командант жандармерије, на коме се Степњак (Кравчинскиј) осветио 4/16 августа 1878 за погубљење Ковалског. И ако се атентат десио у једној од најживљих улица Петрограда, у Талијанској улици, његови извршиоци успели су да умакну. На југу Русије, терористичка доктрина наилази код револуционара на још бољи пријем. На југу су у ствари први пут терористи били изведени пред војни суд. Ови судови су осудили на смрт: младога и одушевљенога Валеријана Осинскога; једног власника милионског имања, Лизогуба, који није учествовао у покретима, али је био дао револуционарима све своје имање; Коваловског већ поменутог који је пуцао на жандарме, при претресу његовог стана; и много других још. 9/21 фебруара 1879 револуционари одговарају на многа погубљења и хапшења извршена у Кијеву, у Одеси и у Харкову, убијајући гувернера-ђенерала Харкова, кнеза Кропоткина^[8]. 1/13 марта исте године, Мирскиј покушава узалудно да убије Мезенцева, ђенерала Дрентелна који је потписао многа хапшења, истраге и доживотна изгнанства. „Листок”, орган „Земље и слободе” изјављује да терор није само за револуционаре сретство освете њихових погубљених другова или инструмент легитимне одбране, већ још и „оружје врло осетљиво” које „приморава владу да схвати сву немоћ управног система у присуству једне опасности, чији је извор непресушив и непознат.”

У тој атмосфери општег нереда, још више пооштреној хапшењем либералних чиновника, десио се 2/14 априла 1879, први по датуму од систематских атентата на личност цареву. Док се Александар Други шетао, један пропагандист, Соловјев, покушао је да га убије. Дошавши после договора са својим друговима, нарочито за то из Самаре у Петроград, он испаљује пет метака од којих ни један није погодио императора. Ухапшен одмах, погубљен је 29 маја — 10 јуна исте године.

Његови другови су решени да „наставе дело”, али њихова намера наилази, у самим круговима револуционара, на упорне противнике. Од извесног времена, чланови „Земље и Слободе” су подељени; једни, као млади Плеханов, присталице су пропаганде, други опет за терор. Сукоб постаје оштар, најистакнутији револуционари се скупљају на једном тајном конгресу, од 17/29 јуна до 21 јуна — 3 јула 1879 у Липеку, бањи Воронежке губерније, да би продискутовали питање царевог убиства. Супротно од њихове претходне изјаве, они решавају, нарочито на наваљивање А. Жељабова, да терор не треба да буде оруђе „легитимне одбране и освете” већ један поступак „активне борбе за политичку слободу свих и за парламентарни режим који би нам за све био гарантија.” Носиоци ове резолуције долазе у Воронеж, где се састају са противницима терора, предвођеним од Плеханова. Овај прекида све везе са терористима и расцеп партије је извршен. Ни једна од двеју нових организација не задржава старо име „Земља и Слобода”. Присталице терора, вративши се у Петроград у октобру 1879, оснивају ново удружење „Народнаја Воља”. Њихови противници, који себи стављају у главни задатак социјалну пропаганду, и за крај аграрну револуцију, називају своју групу „Черниј Передел” (Црна подела) т. ј. Општа подела. „Народнаја Воља”, најактивнија од две организације, долази природно у први план. Плеханов и његови другови, Вера Зазулич, Стефанович, Дејч емигрирају. У иностранству они постављају темеље руском марксизму и оснивају руску социјал-демократију „Група Ослобожденија Труда”. На супрот овоме, из групе „Народна Воља” издваја се руска социјалнореволуционарна партија (Народники).

„Централни егзекутивни комитет” „Народнаја Воља” почиње са ширењем позива императору у коме се тражи политичка слобода и парламентарни режим. У исто време, 26 августа — 7 септембра 1879, комитет решава да за мету тероризма не узима више високе функционере или губернаторе-ђенерале, већ лично самога императора, ако му не да сатисфакцију на његова главна тражења. Комитет ће требати две и по године да изврши свој план. Многобројни атентати, који показују много енергије и довитљивости од стране револуционара, ређају се до 1/13 марта 1881. Централни комитет, који нема више од 30 чланова, успева да даје утисак једне моћне и недокучљиве организације, опасније у очима владе, него што су икада била друга револуционарна удружења. Са друге стране, тај комитет ствара, у најразличнијим друштвеним круговима, живу наду за претстојеће политичке промене. На све стране, благодарећи утиску који је знао да створи, он сусреће, не само симпатизере, већ чак и саучеснике, готове да му даду праву подршку. Атмосфера опште наклоности образује се око ових атентата; она не само да олакшава припремање и реализацију њихову, већ чини да се злочинци сакривају од полиције. Чак и један функционер „Треће секције”, т. ј. политичке полиције, примљен је за члана револуционарне партије, и обавештава на време своје пријатеље о претресима и хапшењима која им прете. Чврсто решени да убију императора, чланови „Народне Воље” не попуштају после толико неуспеха. Атентати се понављају и увек на најнеочекиванији начин. Прво, терористи покушавају да баце у ваздух воз, који треба 19 новембра — 1 децембра 1879 да доведе императора са Крима у Петроград. Они стављају бомбе на многобројна места. Софија Перовскаја, ћерка ђенерала-гувернера Петрограда, лично ставља једну бомбу, са необичном храброшћу, близу Москве. Али неке бомбе нису експлодирале, друге су оштетиле само један воз, у коме није био император. После извесног времена 5/17 фебруара 1880, ниједан нови атентат не успева да убије императора у његовој резиденцији, у Зимском дворцу. Један столар, Халтурин, који је радио у Дворцу, ставио је своје услуге централном комитету. Он је био замислио да баци у ваздух трпезарију цареву, два спрата изнад одаје за послугу. Жељабов је са пажњом примио тај план, у случају ако атентат на императоров воз не буде успео. Мало по мало, Халтурин је могао да сакупи у тој одаји доста динамита да би бацио у ваздух у исто време међуспрат у коме је била дворска гарда, и изнад њега, трпезарију императорову. Он је могао да сакупи још и више динамита да полицији није дошао до руку, приликом хапшења једног револуционара, један план двора, на коме је императорова трпезарија била обележена једним крстом. Најстрожији надзор вршен је над свима који су улазили у двор и пренос динамита био је веома отежан. Најзад, било је решено да се пређе на ствар у тренутку када цар буде сео за сто. Халтурин, пошто је запалио своје фитиље, изашао је из дворца да види резултат дела. Експлозија је била страшна, убивши 11 војника, ранивши 56 и порушивши цареву трпезарију. Али само цару не би ништа, благодарећи задоцнењу једног високог госта, кнеза Александра Батемберга, који је јавио да ће доћи пола сата доцније. Тек што је био прешао праг одаје, десила се експлозија, и тако се само уплашио. У прокламацији, коју је комитет објавио после тога неуспеха, изјављује се да се борба наставља „док год цар не буде предао организовање јавнога живота једној Уставотворној скупштини слободно изабраној, и чији су чланови добили мандате од својих гласача“, јер „влада је постала препрека слободном развијању народнога живота” и да „док се не буде учинио тај први корак ка ослобођењу Отаџбине” комитет ће радити „свима средствима” да то учини сам.

Примирје терориста и диктатура „срца”. — Како да се бори противу терора? Пошто и најоштрије мере остају узалудне, зашто не покушати да се разоружају концесијама, ако не сами револуционари, оно бар либералне групе, чија наклоност или неутралност главни су разлози успеха терориста?.

Рођени брат царев, Константин Николајевић, припадник је мирољубивих концесија. У Мермерној палати, где он станује, он сакупља личности, које, као министар Валпјев, деле његова мишљења. Валпјев је био редиговао пројекат Устава у новембру 1863 године, у тренутку када је нада била сувише велика да ће бити дат Устав Русији. Он је у њему предвиђао придодавање Царском савету једне нарочите „скупштине” састављене од 150—177 бираних ,државних делегата” и 30—35 наименових од цара, који би се састајали сваке године да решавају о стварима које би им подносио Царски савет, и слао 14 од својих чланова и 2 од својих потпредседника у пленум Савета, коме би остајала увек последња реч. Велики Кнез Константин Николајевић, претседник Царског савета, налаже државном секретару Е. Перецу да редигује један нови пројекат који ће „омогућити да се предузму мере у циљу смиривања узбуђених духова узалудним напорима владе да се сузбије побуна.” Пројекат Переца предвиђа завођење при Царском савету једног„Саветодавног одбора” од 46 делегата, који ће „из обазривости” бити подељени на више секција, од којих ће се свака бавити „другим стварима”. Он ће се скупљати само повремено и за једно одређено време, са програмом рада раније тачно утврђеним; Царски савет имаће последњу реч по стварима одређеним од „Саветодавног одбора”,и на његовим седницама присуствоваће само известилац одговарајуће секције. За далеко мање либералан пројекат Перецов од већ иначе умереног пројекта Валпјевог, велики кнез Константин покушава да убеди цара, како он нема никакве „политичке вредности, не може ни у чему сметати влади и не наноси никакав ударац светим правилима аутократије”.

Али Велики Кнез Константин и његова околина имају већ рђаву репутацију либерала. Сваки уступак, који би он тражио, био би сумњив. Да би се нешто примило требало је да изгледа као да он то неће. Тога принципа морала се држати нарочита комисија одређена од императора, после експлозије у Зимској палати која је имала да нађе начина да заустави непрестано ширење револуционарног покрета. Осам дана пре експлозије, кнез Престолонаследник, Александар Александровић, поводом истог питања био се је показао противник свих уступака, који би имали карактер Устава, што је баш обухватало пројекат Валпјева. Три дана по атентату 8/20 фебруара 1880, за време једне конференције, он изјављује да извор зла није у недовољним полицијским мерама, већ у недостатку кохезије централних административних власти. Једина мера стварно ефикасна, која се намеће, јесте у подређивању свих министарстава једној особи, одговорној пред императором за повраћај реда. Другим речима, он тражи стварање једне посредне функције између првог министра једног хомогеног кабинета и диктатора. У прилогу овог предлога да се образује једна „врховна анкетна комисија” под претседништвом тога новог функционера, он потсећа на претходне сличне комисије, образоване сутрадан по пожару од 1862 и по атентату Караказова 1866. Тај пројекат, реакционарне концепције, на пречац је примљен, али биће извршен у либералном духу. Сутрадан, у току једне нове конференције, на коју су били позвани Генерал-губернатори, император даје свој пристанак на предлог царевића. Он ствара један нарочити диктаторски орган, Врховну устројствену комисију, којој даје нарочита права и ставља јој на чело генерал-губернатора Харкова, грофа Лориса Меликова.

Лорис-Меликов, победник са Кара, и ако није био либерал, није имао ни унапред одређене идеје. Он зна да се не може борити противу „бунтовника” а да се не задовоље оправдана социјална тражења и тиме изолују револуционари. Али он такође зна да ако одмах из почетка одреди обиман програм уступака, да ће неизоставно да наиђе на отпор реакционарних дворских кругова, у првом реду на царево противљење. Зато се решио да главном питању приступи заобилазним путем.

Прво је почео прикупљањем власти у своје руке, према царевићевом плану. Царски указ од 12/24 фебруара 1880, који га именује претседником „Врховне комисије”, ставља истовремено под његову власт сва надлештва која чувају безбедност државе, рачунајући ту и „Трећу секцију”. Он је у исто време сјединио функције министра унутрашњих дела и команданта жандармерије. Не водећи рачуна о духу судске реформе, он је зближио правосуђе са полицијом, и није оклевао да именује за шефа полиције једног бившег царског државног тужиоца В. К. Плевеа. С друге стране, уместо да ублажи, он пооштрава мере гоњења противу учесника у револуционарном покрету. И поред тога, он се трудио да се измири са умереним либералима. Он тражи да се опозове Д. Толстој, кога народ назива „давилац” народне просвете и чије само име изазива општу мржњу, и замењује га једним либералним министром Сабуровом. Он се труди да потпуно успостави статут „земства” од 1864, који је био осакаћен и унакажен разним ограничењима. На место Грега, неспособног реакционара, он одређује за министра финансија либералног чиновника, пријатеља Н. Миљутина, А А. Абацу, који укида соларину која је падала на терет народа, и узима у расматрање општу ревизију целог пореског система. Он дозвољава покретање великог броја часописа, у којима се може слободно изразити народно мишљење, као „Страна” Л. Полоњског, „Порјадок” М. Сташљујевича, „Рускаја Мисли”, „Недељна ревија у Москви”, „Рус” славенофилски орган И. Аксакова и „Земство”, врло озбиљне либералне новине, издаване од стране аутономних провинцијских администрација, под управом Скалона.

На дан 10/22 септембра 1880, он је покушао да пред претставницима штампе расветли један део свога програма. Он је нарочито од њих тражио, „да непотребно не узбуђују духове, истичући потребу учествовања народа у законодавству и управљању земљом, било у облику изабраних скупштина по европском узору, било у облику старих руских „Земских сабора”. Он даје на знање да се у водећим круговима њему приписује намера да ради у прилог овим тражењима, и да то служи за повод да се противу њега води кампања; он тврди „да није примио никакво пуномоћје” да спроведе такву реформу и да, што се њега тиче не намерава ништа слично”. Његов програм за будућих 5—7 година јесте: да учврсти активност „Земства” у границама његове надлежности; да учини крај гажењу закона од стране полиције; да настави са децентрализацијом покрајинских управа; да се обавести помоћу специјалних сенаторских комисија за испитивање о жељама и потребама народа; да гарантује штампи слободу дискутовања владиних мера под условом „да не узбуђује јавност неостварљивим илузијама”. Под изговором да нема више потребе за нарочитим овлашћењима да би се борио противу „бунтовничког духа”, он издејствује укидање „Врховне комисије”, али задржава функцију министра унутрашњих дела. Ослобођен обзира према једној шареној и доста незгодној комисији, он продужава да игра улогу првог министра.

Стварно, ако се изузме атентат који је покушао Младецкиј противу самог Лорис-Меникова, неколико дана после његовог наименовања, и који је у осталом изрично дезавуисан од Централног комитета, терористички атентати престају у току 1880 г. Ово примирје може да се делом тумачи ставом ишчекивања који су заузели револуционари, а нарочито опште народно мишљење према Лорис-Меликовим плановима. У ствари, оно је проузроковано празнином, коју су хапшења и прогонства наређена од владе, оставила у редовима револуционара, а нарочито Голденберга, чија су признања први пут открила влади тајну Централног комитета.

Ако су тражења револуционара делом утопистичка, планови Лорис-Меникова не показују никакав знак стварних политичких уступака, и не доносе са собом уставни режим у правом смислу речи. Владина политика у пркос свим уступцима учињеним до почетка 1881 године, остаје у супротности не само са програмом револуционара, већ и са самим тражењима либерала. Лорис-Меликов је тога био свестан. Већ у тренутку када се пред претставницима штампе јавно изјаснио противу сваког уставног уступка, он је изразио у току једног приватног разговора са Перецом своју стварну замисао: „ја сам се успротивио”, рекао је творцу плана од 1880”, тежњама конституционалиста, које су тренутно код нас неостварљиве али ја међутим потпуно делим њихово убеђење, да је потребно саслушати мишљења људи разумних и практичних. План би могао да послужи, треба само тражити најобазривији и најпрактичнији пут да се приведе у дело”. Стога, када се почетком 1881 осетио довољно јаким пред царем, он је покушао нове кораке да би удовољио тражењима народа.

Завршетак рада сенаторских комисија за испитивање које је био наименовао, дао му је повода зато. Комисије су му откриле, као што се могло очекивати велике неправилности у провинцијама: противљење администрације „земству” и правосуђу, неограничена и увек све већа власт генералних губернатора, презирање законитости. Лорис-Меликов хтео је да повери провинцијским изасланицима бригу испитивања резултата анкета и да из њих извуку закључке у облику пројеката закона. Тај начин је већ био употребљен када су „сређујуће комисије” биле позване да дискутују пројекат ослобођења сељака, пре него што је овај био послат Царскоме савету. На дан 28 јануара — 9 фебруара 1881, у једном рапорту цару, Лорис-Меликов предлаже да се прво сазову две припремне комисије: једна „административна и економска” за израду опште административне реформе, као: тачно разграничење надлежности администрације, судова „земства”; изграђивање аутономије „земства” и градова; довршење аграрне реформе; сретства да се спречи глад и тако даље и једна „финансијска комисија” да дискутује о финансијској реформи; и да се пројекти, које буду израдиле те комисије, упуте једној општој комисији за консултацију, која ће сакупити у себи стручњаке изабране од „земства” и општина, по двојицу од сваке установе с тим да „земство” има право да их бира по потреби и изван својих чланова, међу особама признатих компетенција: да најзад поднесу пројекте закона,после дискусије у општој комисији, Царскоме савету, повећаном са 10 до 15 делегата бираних у провинцијама. Као што се види, министар није мислио да створи једну редовну угледну установу, већ само да народни претставници сарађују на изради извесног броја пројеката закона, чија је садржина већ утврђена унапред. Мишљења те саветодавне репрезентације не може ни у чему да ограничи надлежност једине постојеће законодавне установе, Царскога савета, искључиво бирократског тела пошто садржи само мали број делегата из провинција, добро протрешене кроз сито и решето.

Да га је на време обзнанио, тај реформни план толико ограничен, тешко да би побудио терористе да измене своју тактику. Али највећа мистерија обавила је његову дискусију. И ако је Лорис-Меликов признао у својој савести, да је то само почетак реформе, која би неизбежно довела до стварног народног претставништва, он може да констатује да је његов скромни покушај „биљка из стаклене баште”. 15/27 септембра 1880 он је рекао Перецу: „Да опет одјекне неколико незгодних пуцњева, ја сам изгубљен, а са мном пропашће и цео мој систем. Из ових „нових времена” вратићемо се уназад можда до „инквизиције”. Он је тачно предвидео судбину која ће снаћи његову „диктатуру срца”. како је народ назвао режим, који је он поставио. Догађаји ће показати да је немогуће лукавством ограничити аутократску власт, коју ће њене присталице бранити са највећим огорчењем, па и по цену њиховог живота свакога пута када примети уставни карактер уступака, чијој потреби они ипак не могу да одоле.

Лов на цара. — Еволуционистички систем Лорис-Меликова не може да разоружа последње револуционаре остале у животу, којима је не само непознат сукоб тенденција, одиграван на двору, него чак не могу да замисле ни његову важност. Баш због тога што су редови њиховог Централног комитета проређени и што се један део јавног мишљења одвојио од њих да би се страсно бацио на „цивилизаторско” дело, како га је назвала једна узречица тога времена, они се решавају да журе и да удвоструче напоре. Лов на цара почиње. Да га не би промашили, терористи стављају у дело све своје снаге и спремају неколико атентата за исти дан. Они су се договорили да убију цара у тренутку када се враћа колима у своју палату са своје уобичајене шетње. На свима путевима, који воде двору вребаће га смрт. У улицама „Малаја Садоваја” и „Горокховаја” ископани су подземни ровови у које ће се ставити мине. Али пошто то сретство не изгледа сигурно, завереници, носиоци бомби, које је припремио истакнути хемичар Кибалчне, биће поред тога, распоређени на разним етапама пута, којим има да прође цар. Крајем фебруара, после хапшења Жељабова, који је имао „Врховну управу” атентата, овај је прешао на Софију Перовскају.

Хапшење њиховог шефа натерало је револуционаре да пожуре са остварењем свога плана. Они га утврђују за недељу, 1/13 марта, када је цар имао обичај да присуствује ревији трупа у мањежу Мишел. Иронијом судбине на сам дан када су револуционари решили да убију цара, овај је напустио палату са најбољим намерама.

Он је баш дао свој пристанак на план Лорис-Меликова, и кренуо да саопшти новост Великој Кнегињи Катарини Михаиловној. Министарски савет на чијој седници ће се његова одлука претворити у државни чин, састаће се кроз три дана 4/16 марта. Његова морганатична жена. Кнегиња Јурјевскаја, преклињала га је да не пође улицом „Мала Садоваја” коју су јој анонимна писма назначила као опасну. Он послуша њен савет, и напустивши Михаилову палату, он се повезе улицом „Екатерининскајаом”. Софија Перовскаја одмах нареди бацачима бомби да промене места и даде последњи сигнал. Прва бомба,бачена од Ризакова, уништила је царска кола. Александар II који је остао неповређен зауставио се један тренутак да види младог завереника и колико има штете. Други завереник Гриневецки користио се тиме, да баци цару пред ноге бомбу која разневши цару ноге, убије и њега самог. Смртно погођен и губећи своју крв Александар II је пренет у зимску палату где је убрзо издахнуо не дошавши свести.

Овај трагични крај владавине, чији су почеци били тако сјајни, био је мрачно претсказање за Русију.

IV — Европска политика и експанзија у Азији

Од 1856 главни предмет Руске дипломације је у томе да се направи ревизија Париског уговора. Како унутрашње стање земље не дозвољава да се предузме нови европски рат, приморана је да прибегне дипломатским путевима.

Кнез Горчаков, који управља спољном политиком, није дипломата прве класе. Интелектуално он је нижи од славних државника: Бизмарка, Кавура, Андрашија и Наполеона III, који у почетку друге половине XIX века, воде судбину Европе. Он се спријатељује са Бизмарком за време од три године, које овај проводи у Петровграду као амбасадор Пруске. Ово пријатељство је од велике важности за оријентацију руске спољне политике, јер Бизмарк ће имати у извесним тренутцима огромног утицаја на Горчакова. Доста празан и уображен, овај руски канцелар сматра себе за такмаца прускога министра, чак и кад види европске догађаје само кроз његове наочаре. Међутим то пријатељство проширује његов политички хоризонат. Он је способан да се повија по потребама савременог света. Док је стара руска дипломација, наследница Традиција Свете Алијанце, мучена пољским питањем дуго, заједно са Аустријом, у борби противу националних револуција, видела у идеји национализма само принцип револуције, Горчавов схвата да Русија, после Кримскога рата, мора ако хоће поново остварити свој интернационални престиж, да остави методе Неселрода.

Француско-Руско зближење. — Пријатељски односи које Русија ствара са Пруском после Париског конгреса, нису довољни да је ослободе од обавеза, које јој је наметнуо уговор од 1856. Зато она ставља себи у задатак да оствари и зближење Француско-Руско, започето за време Париског конгреса. 25 септембра 1857, Александар II и Наполеон III састају се у Штутгарту. Обећава се међусобна помоћ. Пријатељство Александра II служи Италијанској политици Наполеона III: Русија је опасност за Аустрију, коју ова приморава да држи њене трупе на источној граници у најкритичнијим тренутцима борбе у Италији. Са своје стране, Наполеон III обећава да ће помоћи Русију на Балкану, где је она понова, по идеји Горчакова, да оствари националну идеју, тако драгу француском императору. Следећих година француској помоћи има Русија да захвали за дипломатске успехе на блиском. истоку. Зближење Француско-Руско олакшава спајање Молдавије и Влашке. Кад су Турци хтели да нападну Црну Гору, Наполеон III шаље француску флоту у Јадранско море, и Турска мора да се управља према вољи Париза и Петрограда, и уважи исправљање граница Црне Горе. А када је крајем 1858 године, хтела да пошаље своје трупе у Србију, Француска енергично помаже Русију.

Пољско питање и раскидање француско-руских односа (1863). Тај француско-руски споразум, који је Русији донео више дипломатских победа над Аустријом, као и да одржи свој престиж на Балкану, ломи се на Пољском питању и одваја за дуго времена Александра II од Наполеона III.

Сва Европа прати и коментарише са страсном пажњом 1863 развијање пољског устанка, казнене мере руске владе, акцију Муравјева и став руске штампе. Као и 1831, догађаји у Пољској, добијају у очима европске дипломације међународни значај. Три државе, Француска, Енглеска и Аустрија, показују се отворено у непријатељском ставу према Русији. Француска гаји нарочиту живу наклоност према Пољској, коју подржавају не само католици, који се интересују за Пољску из религиозних разлога, и бонапартисти који гаје пријатељство према Пољској као догму њихових међународних концепција, већ и опозиционе партије, које њихова традиција гони да помаже Пољску у борби противу руске владе. Наполеон III је у незгодном положају: интерес његове италијанске политике је у зближењу са Русијом, али јавно мишљење категорички тражи да признати заштитник националних права узме у заштиту Пољску. Интервенција Аустрије нема ничега сентименталног. Она тражи начина да Русију доведе у тешку ситуацију и нарочито да сломи француско-руско пријатељство, које јој је донело толико неприлика на Балкану. Исто тако и Енглеска има само једну жељу, да посвађа Француску и Русију. Док Аустрија допушта да се организује у Галицији помоћ побуњеницима, Наполеон III обраћа се лично Александру II молећи га да васпостави поново Краљевину Пољску и да јој да великога војводу Константина за краља, Александар II одговара категоричним одбијањем.

То европско мешање само појачава унутрашњу позицију Руске владе, и Катков, својим ватреним чланцима изазива националистичке страсти својих читалаца. Русија уосталом није усамљена, Бизмарк објављује своје пријатељство за Русију и Горчакова. Он им нуди помоћ Пруске противу побуњеника и изјављује да је спреман да пошаље пруске трупе на Вислу. 8 фебруара 1863 једна руско-пруска конвенција је потписана: Пруска се обавезује да помаже Русију и руска војска је овлашћена да може прећи пруску границу да би гонила побуњенике. На наваљивање свога министра спољних послова, Друана д'Лија, Наполеон III оштро протестује. Он наводи да, с обзиром на Руско-пруску конвенцију, пољско питање је изашло из оквира руске унутрашње политике, и да је то постало питање међународне политике. 10 априла Француска се обраћа једном нотом руској влади. Енглеска и Аустрија придружују се томе кораку. Енглеска се позива на Бечке уговоре од 1815. Наполеон III, који се не може на њих да позове, ставља на прво место принципе националности и хуманитарне обзире; он тражи да права Пољске буду заштићена не само у границама краљевине створене од Александра I., већ и у свима пољским провинцијама. Већина европских сила, подразумевајући ту и Свету Столицу, сагласни су са француском нотом од 10 априла. Русија се тако налази према једној европској коалицији. Наполеон III мисли већ на једну војну експедицију у којој ће учествовати сви коалиционаши. Та претња ратом приморава Горчакова на умерености. Својом нотом од 26 априла, он позива Француску, Аустрију и Енглеску да му доставе сретства за која мисле да су погодна да умире Пољску. У ноти која му долази 17 јуна, три силе му препоручују шест начина: 1) потпуна амнестија, 2) организовање једног народног претставништва, према закону од 1815, 3) улаз Пољака у јавне послове; 4) слобода савести и нарочито укидање свих ограничења наметнутих католичкој вери; 5) признање пољског језика као једино званичног; 6) враћање на нормалне услове при војном регрутовању. Чак шта више, оне предлажу да се скупе на једну међународну конференцију свих земаља потписница Бечког уговора. С обзиром на дискусију у читавом реду реформи, Наполеон III тражи 20 јуна од Аустрије и Енглеске, да се обавежу једним уговором да могу употребити, ако затреба, и друга сретства осим дипломатских преговора, како би припомогли тражење одузетих политичких права. Он им предлаже коалицију против Русије. Енглеска и Аустрија, којима у суштини није стало много да бране Пољску, то одбијају. Горчаков и Бизмарк, сигурни да остале силе не деле ратничке намере француске, умирују се. На Бизмарков савет, Горчаков даје идеју за једну конференцију трију држава које су поделиле Пољску. Предлог је одбијен. Енглеска остаје на томе да ништа не предузима у корист Пољака. Бизмарк који управља Горчаковим, види добро слабости противника Русије. 7 септембра једна нота Горчаковљева обавештава силе да он сматра завршеном дипломатску преписку, која се односи на пољски устанак.

Наљућена енглеска влада саставља сада једну претећу ноту у којој изјављује, да је Русија повредила Бечки уговор и према томе изгубила право на Пољску. Али Бизмарк убеђује Палмерстона да Енглеска нема никакву корист од постављења тога питања да, ако повуче овај свој акт, он ће га помоћи у питању војвотстава. Палмерстон зауставља своју ноту, већ одаслату, и шаље одмах другу, у којој изјављује Горчакову све своје „задовољење”. Овај обрт изванредно показује недостатак искрености, карактеристичан по став европских сила, осим француске у питању Пољске. Бизмарк који је тада био прави вођа руске игре задовољан је. Односи између француске и Русије помућени су за дуго времена. Руска националистичка штампа, са Катковим, сматра Пруску као једину пријатељицу Русије. Не само да политика Наполеона III није донела никакве користи Пољској, већ је омогућила савез руско-пруски противу Француске 1870 године.

Отказ Париског уговора и Лондонска конференција (1870—1871). — Чим је Пољски устанак угушен, ревизија Париског уговора постаје главна мисао Горчакова. Пошто није рачунао на пристанак Енглеске, која је због успеха Русије у Азији постајала све више непријатељски расположена према њој, он мисли да може свршити посао и без ње. Већ 1866, он изјављује, у своме циркулару од 20 августа, да Русија, после великих промена политичке ситуације у Европи, одбија да води рачуна о ограничењима која јој намеће Париски уговор: „Наш узвишени господар, пише он на француском, нема намере да одговара на главне обавезе тога уговора, који је имао вредности и морао се поштовати само док је постојала сагласност између великих сила, али тај уговор данас, због недостатка те сагласности често и озбиљно гажен, претставља рушевину”.

Рат француско-немачки пружа му прилику да га потпуно одбаци. Пољске Садове, савез аустријско-француски био је могућ, и француска дипломација напрезала се да га оствари. Али у то се надао Бизмарк, јер то би приморало Пруску да се бори на два фронта. Зато Александар II долази њему у помоћ. Изјављујући да ако Аустро-угарска покуша да напусти неутралност, он ће је одмах напасти. 12 јула 1870 Русија изјављује да ће остати неутрална, али Горчаков посећује Бизмарка у Берлину и Русија, поставши стварно савезник Пруске, спречава Аустроугарску да интервенише. За ту помоћ, он добија измену Париског уговора.

26 септембра 1870 Тјер је у Петрограду. Он се нада да ће Русија учинити пристанак на Пруску у корист Француске и да ће је помагати нарочито да добије примирје од 25 дана. Горчаков покушава да га обмане. Остајући веран Бизмарку, он не губи из вида ревизију Париског уговора и ради да добије подршку противу Енглеске, коју сматра за свог главног непријатеља. Он даје неодређена обећања Тјеру и покушава да га онерасположи противу Енглеске. Тјер, као искрени пријатељ француско-руског савеза л који је као историчар знао да је тај савез већ спасао Француску 1814, напушта Петроград потпуно разочаран. После капитулације Меца, Горчаков се решава да ступи у дејство. Крајем октобра 1870 године он обавештава Европу да, с обзиром на промене политичких прилика које су предходиле потписивању Париског уговора, „Његово Царско Величанство неће се више обазирати на обавезе овога уговора, осим што задржава своја права суверенства на Црноме мору.”

У једноме веома живоме одговору Енглеска оштро критикује доктрину јавнога права, изражену од Горчакова и енергично протествује противу те једностране повреде међународног уговора. У ствари, оправдање на које се позива Горчаков је стварно. Француско царство које је много допринело да се изазове рат на Криму, не постоји више; Париски уговор био је повређен од њених других потписника, као што доказује окупација Рима од италијанских трупа, после Седана. У тој борби између држава и народа која води измени Европе, уговори постају стварно ништавни. Исто тако, истина је да Горчакова теза, правно није много одбранљива, јер је одрицање основних појмова међународног права.

Бизмарк, који се бојао Руско-Енглеског рата предлаже једну конференцију у Лондону да би се прегледао Горчаковљев циркулар. Његов предлог прима Енглеска, која у томе види прилику да изведе Русију, рушиоца њених обавеза, пред неку врсту међународног суда. Отварање конференције развлачи се због веома деликатног питања учествовања Француске. Париз је опседнут. Да би француски делегат могао да дође у Лондон, потребна је интервенција и чак дозвола немачке војне команде. Али Бизмарк, који неће да се француско-пруски сукоб помиње у Лондону, и који хоће да остане сам лице у лице са Француском, измишља све могуће препреке. Са своје стране, Жил Фавр неће да напусти опсађени и бомбардовани Париз; он не схвата да у томе критичноме тренутку рата, Француска има рачуна да присуствује једној међународној конференцији. Најзад, конференција се отвара 17 јануара 1871. Истога дана она прокламује неповредљивост уговора: „Пруси признају да је главни принцип права људи да се нико не може разрешити обавезе уговора, нити да мења одредбе осим у случају пристанка супротних страна или посретством пријатељског споразума. „Држећи се pacta sunt servanda, конференција у Лондону свечано осуђује доктрину одредбе Rebus sic stantibus. Пошто је тако подвукла своје неодобравање Горчаковљеве политике, она даје Лондонску конвенцију од 13 марта. Чланови Париског уговора који не признају Русију, укинути су. Црно море престаје да буде неутрално. Члан 2 те конвенције, садржавајући принцип затворености Мореуза постављеног 1856 године, овлашћује султана да га отвара у време мира ратним бродовима, сваки пут када за сходно нађе, да би обезбедио извршење Париског уговора од 30 марта 1856 год. Ова формула и ако не баш много, била је ипак повољна за Русију, него она која је прво била предложена од Аустроугарске и која је признавала пролаз кроз Дарданеле, са дозволом султана, само бродовима непограничних сила. Руски делегат Брунов није разумео да је аустријски предлог пре свега био упућен противу Русије. Примљена формула није имала ничега, бар у својој форми, увредљивог за Русију. И ако Париски уговор није био поништен и ако су одредбе, које бране Турску од Русије — што су њена главна карактеристика — задржане, Лондонска конвенција, напуштајући принцип неутралности Црнога мора, тако увредљив по Русију, ипак је један успех за Русију и побољшање њене међународне ситуације.

Савез три императора (1873). — Кратак период хладних односа између Немачке и Русије настаје после конференције у Лондону. Пре свега, Русија је очекивала да ће је Немачка енергичније подржавати на конференцији него што је то учинила; и тако исто, ако односи између Виљема I и Александра II задржавају карактер присног пријатељства и другарства, руска дипломација жали се на држање Бизмарково. Пољско питање не поставља се више и Наполеон III пада; Русија покушава да се приближи Француској, као што показују њени напори да је одбрани од непрекидних претњи Немачке.

Али цар узнемирен напредовањем револуционарног и социјалног покрета у Русији, и учесталошћу политичких атентата, бави се више борбом противу револуције него спољном политиком. Он тражи савезника за ову борбу. Бизмарк му обећава помоћ; обавезује се чак да ће га помагати на истоку, и ако су се његови пријатељски односи са Аустро-угарском рђаво слагали са том обавезом. Септембра 1872 године Фрањо Јосиф, Виљем I и Александар II имају састанак који 1873 има за резултат савез, назван савез три императора. Они су сагласни у три основне ствари: 1) међусобна територијална гаранција и признање анексије Елзаса и Лорена; 2) заједничка дискусија о свима тешкоћама које се односе на Источно питање; 3) заједничка борба противу револуција које прете свима монархијама.

Али Бизмарк није од оних који би наставили дипломацију Свете-Алијанције. Њега занимају много више лични интереси Немачке него угушивање Руске револуције. Савез три императора не показује се способним за живот. Чим је тај савез био закључен Горчаков умирује француског амбасадора у Берлину и моли га да телеграфише Тјеру да у њему нема никакве одредбе противу Француске. 1875 дипломатска помоћ коју Горчаков даје Француској, изазвала је његово растурање.

Руска интервенција у француско-немачком сукобу 1875. — У пролеће 1875 Бизмарк заузима према Француској претећи став, немачки листови; а нарочито званични органи, бацају ратничке крике. Бизмарк прихвата, или бар изгледа да прихвата под притиском немачког ђенерал-штаба, потребу за превентивним ратом: Француска се подиже сувише брзо, треба ударити на њу без одлагања, и дати јој осетни ударац пре него што постане сувише моћна. Али Русија и Енглеска, којима је стало до мира, протествују енергично. Александар II заузима став браниоца мира и арбитра ситуације. То држање њему је инспирисао Горчаков, који хоће да игра главну улогу на европској позорници. После једног сусрета са Бизмарком. кога је његово мешање веома наљутило, Горчаков, журећи да се направи арбитром Европе, изјављује у једном циркулару невешто састављеном, да су европски мир и спокојство народа осигурани. Благодарећи интервенцијама Рускога цара Бизмарк се погну пред енглеско-руском опозицијом, али не опрашта Горчакову за његово држање. Компликације на Балкану пружају му прилику за одмазду.

Руско-турски рат и Берлински конгрес (1877—1878). — Према Париском уговору Европа је на место Русије постала заштитник хришћана и старалац Отоманског царства. Она је увела Турску у европски савез и унела, у сам текст уговора, нова обећања реформи које је султан објавио у „Hatti Humayun” од 1856, да би тиме као назначила да њен опстанак у европском савезу зависи управо од њиховог остварења. Али није јасно уговорила које ће јачине и на који начин бити заједничка акција у случају да султан не одржи своја обећања као и када би сматрала за потребно да интервенише. У ствари, како није имала ни жељу да то чини, ни заједничке погледе, њена штићеница, Турска, и нарочито, видеће се, Енглеска одложише за дуго решење Балканског проблема и изазиваху више ратова, од којих је први био 1877—1878.

Већ сутрадан по Париском уговору, видело се да нова обећања султанова неће бити испуњена боље него ранија, и да се Отоманско царство неће европеизирати. Извештај конзула и дипломатских агената Енглеске владе као и других, доказују да су хришћани и даље били гоњени. Покољи у Џедасу и Дамаску 1860 одлучише Енглезе и Французе да окупирају Сирију; и тиме доказаше да се силе нису одрекле свога права мешања. Канцелар Горчаков користи ту прилику да потсети у својој ноти од 17 маја и 17 августа 1860, да прилике у другим хришћанским покрајинама, а нарочито у Босни и Херцеговини и Бугарској нису боље и прете да изазову опасне сукобе. Предлаже да се силе договоре, ако не желе да буду изненађене. Али задовољава се само једним протоколом, форме ради, о праву контроле Европе, као и по жељи Русије, одређивањем једне анкетне комисије о ситуацији у европским покрајинама. Либан добија устав, а устанак на Криту 1866— 1867 изазива интервенцију Енглеске. Том приликом, Горчаков понавља своје раније предлоге, али без икаквог успеха.

Од тада и нарочито после 1874, са другим министарством Дизраелијевим (лорд Биконсфилд) енглеска политика добија јасни русофилски и турскофилски облик. И ако их она добија од својих претставника, све вести о насиљима Турака према хришћанима, Енглеска претставља као измишљотине Русије и Аустро-угарске, и види у немирима који избијају у хришћанским покрајинама Отоманске империје, само плод аустро-руских интрига. Она не води никаквог рачуна о националној свести, која се јавља све јаче и јаче у хришћанским земљама на Балкану. Између 1860 и 1870 г. Бугари се боре да одвоје своју Цркву, симбол своје националности, од Грчке Цркве. 1872 ствара се бугарска народна Црква (Егзархат) помоћу Турака. Србија, којом управља од 1860 кнез Михајло, подржава бугарске захтеве и мисли да постане словенски „Пијемонт”. Михајло почиње преговоре са младом генерацијом бугарских патриота, којима независност њихове цркве није довољна, и који теже за политичком слободом. Један бугарски револуционарни комитет постоји већ у Букурешту и одатле управља „апостолима” — од којих један, Левицкиј ухапшен је и погубљен од Турака 1873 г. — који припремају устанак у Бугарској; свуда, у Северној Бугарској, на југу у Румелији и у Македонији, на терену Екзахарта, револуционари воде борбу. Срби и Црногорци узнемирују се и брину за судбину своје браће у Босни и Херцеговини, „колевци Србије”. Не „амбиција” Русије већ националне аспирације, биле су главни покретач устанка 1875—1876.

Први устанак букнуо је у јулу 1875 у Херцеговини. Он се шири брзо по Босни. У августу док турски гарнизони немају више од две хиљаде војника, устаника има већ 20.000. Европске силе наваљују на Црну Гору и Србију да остану неутралне и ограничавају се само да пошаљу, у септембру 1875, шест конзула да се обавесте на месту. Ови могу само да констатују да хришћани стварно пате, али они нису овлашћени да храбре побуњенике. Док Порта захтева пре свега разоружање и потпуну предају устаника, ови траже да Европа загарантује остварење аутономистичког програма који су сами саставили.

Како се устанак не смирује током целе зиме и прети да буде још жешћи следећег пролећа, Русија, Аустро-угарска и Немачка траже заједно начин да се умешају. Као увек, Порта жури, да предухитри европску интервенцију, да понови ирадом од 2 октобра и ферманом од12 децембра своје старе обећане реформе. После аустро-руско-немачких преговора, Русија уступа акцију Аустро-угарској, која је најближа позорници догађаја, и Андраши шаље Порти славну ноту од 30 децембра 1875^[9]. Пошто је утврдио да ранија обећања нису испуњена, он скицира програм религиозних, финансијских и привредних реформи, и предлаже да потчини управу паша контроли једног „локалног одбора састављеног пола од хришћана а пола од муслимана. „Енглеска се придружује његовом кораку, „на тражење и саме Порте,” да би тиме подвукла да то не значи интервенцију већ само пријатељски савет”. Порта не прави тешкоће око примања тога „савета”, и објављује ираду која је у потпуној супротности са њеним делима. Али устаници су неповерљиви; они не пристају никако да положе оружје и траже да контрола реформи буде дата једној нарочитој међународној комисији, да се турске трупе повуку у тврђаве и материјална помоћ буде подељена бегунцима чим се врате на своја огњишта.

У пролеће непријатељства почињу са више жестине него икада. Убиство конзула Француске и Немачке у Солуну, од стране муслиманске гомиле 6 маја, одлучује силе на једну енергичнију акцију. Русија настојава да се мора водити рачуна о тражењима устаника. Енглеска даје чудан предлог да се понуде територијалне компензације кнезу Николи од Црне Горе, који помаже устанике. После састанка између Александра II, Бизмарка и Андрашија 11 маја, састаје се на позив Бизмарков конференција претставника великих сила у Берлину. 15 маја три царска двора предлажу осталим владама да пристану на „Берлински меморандум” састављен од Горчакова 13 маја. Та нова нота позива Порту, сходно тражењима устаника, да се закључи примирје од два месеца, да се споразуме са њима о обнављању цркава и уништених пољских добара, и о помоћи коју ће једна мешовита комисија да подели пострадалима. Она условљује да хришћани сачувају своје оружје као и муслимани, и да се турска војска повуче у утврђења. Делегати сила надгледаће примену реформи и повратак избеглица на своја огњишта. Ако по истеку два месеца, велике силе не успеју да постигну свој циљ, три царска двора прете да прибегну мерама „успешнијим” него дипломатска акција. Горчаков је ставио до знања да у том случају Русија неће задржавати више Србију и Црну Гору, готове да подигну оружје, да ће „пламен револуције проширити се на Бугарску, Епир, Тесалију и Албанију”, и да ће „хришћанске земље Европе, у којима ће јавно мњење проговорити човечанским гласом, бити приморане да се умешају, да би спречиле проливање крви”.

Француска и Италија приступају одмах уз тај меморандум, док Енглеска, чији први министар Дизраели, брижан због руских успеха у централној Азији и због престижа „белог цара”, организује пут Галског принца у Индију и даје краљици титулу царице Индије, изрично то одбија 19 маја. Чак шта више, Енглеска саветује Турску да не прими услове, и обећава јој „моралну помоћ”. Одбијајући да учествује у једној поморској демонстрацији великих сила, она узима за изговор убиство конзула у Солону и шаље своју ескадру у залив Босик, на улазу у Дарданеле, и тако ради у корист Турске. Што се тиче Турака, они су предухитрили намере три императора једним актом, посталим већ традиционалним у сличним случајевима, и успешнијим од обећања реформи, револуцијом на своме двору. На потстрекивање Мидат-паше, султан Абдул Азис свргнут је решењем свештенства, и замењен 30 маја Муратом, простим оруђем победилачке партије. Дизраели је могао 9 јуна са задовољством да изјави у парламенту, да с обзиром на ову промену, силе су се уздржале да предаду Берлински меморандум новоме султану.

У међувремену догодио се „покољ Бугара”, који мења потпуно држање европских сила, рачунајући ту и Енглеску, према Турцима. Пошто је Енглеска влада пребацила турској да не може да угуши устанак својим личним сретствима, Порта је била послала, још у априлу месецу, да помажу регуларну војску, нерегуларне чете, састављене од разбојника и злочинаца, башибозлук. У почетку маја, јужна Бугарска била се побунила и Порта, не плашећи се неизбежних последица њихове употребе, пусти их противу побуњеника. Становништво Батака, које је предходно разоружано и које је узалуд покушавало да се склони у цркву, било је потпуно истребљено за време од 5—8 маја, и извршилац тога дела Ахмед-ага био је одликован редом Меџидије. Слични покољи били су затим изведени и по другим општинама под командом гувернера Бугарске, Шефкет-паше, према извештају енглеског конзула Баринга, број жртава био је 13.000. Када је 23 јуна „Daili News” објавио ове ужасе, енглеско јавно мњење, дотле индиферентно и чак наклоњено конзервативној влади, узбуђује се. Изјаве и оптимистичка уверавања владе свирепо су демантована. 29. августа министар спољних послова, Лорд Дарби приморан је да пише своме амбасадору у Цариград, серу Џорџу Елијоту: „Сматрам за потребно да Вас обавестим да утисак, изазван овде догађајима у Бугарској, потпуно је уништио све наклоности према Турцима. То осећање је тако моћно и тако једнодушно, да влада Њенога Величанства налази се стварно у немогућности да интервенише, чак и у случају да Русија објави рат Турској”. Осам дана доцније, противник Дизраелијев, Гледстон, објављује своју славну брошуру о грозотама у Бугарској. Убрзо, у своме говору у Блакхету, он потсећа силе да турске покрајине нису плен који се може делити, већ земља тамошњег становништва. Енглеска и Русија, ако су решене да иступе заједно, једна на мору, друга на копну, могу да поправе прилике тога становништва, а да ипак султан не изгуби над њима свој суверенитет. Њихов савез учиниће их непобеднима. „Ја ни најмање не сумњам, додаје он, да као и свака друга држава, и Русија има егоистичке амбиције. Али човечанска наклоност, која је сада обузела њен народ, покреће њено срце. Зашто не бити искрен, споразуман са њоме и задржати нашу љутњу и наше сумње до тренутка кад буду изазвани каквим актом од њене стране, а не успоменама старих мржњи?” Али Дизраели не дели то јавно презирање према Турској, већ само упућује неколико опомена Порти. У своме говору од 20 септембра у Ајлесберију, он жустро устаје противу политичара који „служећи се тобоже лепим и искреним осећањима лишавају владу, која брани животне интересе Велике Британије, потпоре јавног мњења”. Тај говор је могао да докаже Турцима, у недостатку пријатељских и поверљивих савета, које би демантовала јавно пребацивање, да опомене Енглеске нису сасвим искрене.

У таквим приликама велике силе губе све могућности контроле и догађаји се нижу. 1 јула Срби, а сутрадан и Црногорци, објављују рат Турској. У јулу и августу док Црногорци са успехом одбијају турске нападе, Срби, који се под воћством руског ђенерала Чењајева, боре противу главне силе непријатељске војске, не могу да одрже своје положаје и задржавају се с муком испред Алексинца, кључа Моравске долине. 24 августа кнез Милан тражи посредовања великих сила, и 1 септембра на његове савете, и Никола од Црне Горе угледа се на њега. Истога дана, Енглеска предлаже Порти примирје од 1 месеца да би се за то време преговарало о условима за мир. У Европи и нарочито у Русији, одакле су многобројни добровољци отишли у српску војску, јавно мишљење бива све нервозније. 1 септембра амбасадор Русије у Лондону, гроф Шувалов изјављује енглеском министру спољних послова, да је Русија „упорно решена” да тражи одмах примирје, и да не допушта Порти да изнесе своје услове за мир. Под притиском Русије, Енглеска предлаже да се наметну Порти следећи услови, које примају остале силе: Status quo и Србији, административне реформе у Босни и Херцеговини, гаранције противу рђаве управе у Бугарској. Турска је готово покушала да спречи нову интервенцију сила, прибегавши новој дворској револуцији. 31 августа султан Мурат је збачен и замењен његовим братом Абдул Хамидом. 12 септембра нови султан енергично одбија примирје и пристаје само на „обустављање оружане акције” од 17 до 25 септембра, које продужава затим до 2 октобра; а 14 септембра он ставља своје услове за мир. Овога пута, Енглеска говори јасно: пошто је изјавила да су услови Порте „неприхватљиви”, обавештава 25 септембра да одбијање енглеских услова доводи до објаве рата од стране Русије, и да у томе случају она, Енглеска, биће приморана „да остави Турску да се брани само својим сретствима”.

Русија још није спремна да ратује, али намерава на заједничку интервенцију сила противу Порте. 26 септембра Горчаков предлаже Дизраелију, да истовремено окупирају: Аустроугарска Босну и Херцеговину, Русија Бугарску, а међусавезничка флота под управом Енглеске-Босфор, а ако Енглеска не пристаје на тај план да се сведе само на заузимање Босфора, што би спречило Турску војску у Европи да добије помоћ из Азије. 4 октобра Енглеска одбија руски предлог, али пристаје да захтева од Турске да обустави за месец дана непријатељства, која су готово започела на Морави. На велико чуђење Европе, Порта одговара контра-предлогом примирја од шест месеци. И ако је очевидно, да ова турска понуда има за циљ да избегне мешање сила, Енглеска жури да је прими. Али Русија ставља примедбе, и Бизмарк помаже Петроград. Енглеска не попушта и преговори се развлаче док се војна ситуација у Србији погоршава. Крајем октобра моравска армија у којој су и руски добровољци, у пуном је повлачењу испред Турака. Алексинац пада 31 октобра, српска територија је заузета и пут ка Београду отворен. Нови покољи се очекују више се не може одлагати. Александар II, који је тада био у Ливадији на Криму решава се да ради сам. Истога дана кад је пао Алексинац, он шаље Порти ултиматум да би је натерао да пристане, у року од 48 часова, на примирје од шест месеци. Порта пристаје. Цар је објаснио британском амбасадору да га је неодлучност Европе натерала да ради сам, да сумње о Русији нису оправдане, јер он не тражи освајања и сматра да би окупација Цариграда била „несрећна за Русију”. Он даје часну реч, да не намерава да заузме Цариград и да ће се ограничити, ако га потреба на то натера, да заузме само један део Бугарске док се мир не закључи и сигурност хришћанског народа не буде загарантована. Први пут Русија објављује своју одлуку да ће ратовати, објављујући размере своје војне акције. Али се још увек устеже да интервенише сама, и тражи да добије од Европе обећање заједничке интервенције. Александар II жели састанак једне конференције са задатком да изради пројект реформи у Босни, Херцеговини и Бугарској, и да утврди сретства, којима ће се загарантовати њихово извођење. 3 новембра у ноти енглеској влади, Горчаков износи погледе цареве и подвлачи чињеницу, да „Источно питање је европско питање, а не искључиво руско.” Сутрадан лорд Дерби предлаже да се у Цариграду одржи конференција која ће имати за основу својих саветовања Енглески пројект од септембра месеца, под изричним условом да силе већ унапред признају независност и неприкосновеност Отоманскога царства, одричу се свих територијалних задобијања, и изјављују да ни једна од њих не тражи да врши искључиви утицај на Турску. На тражење Русије, решено је да Турски претставници не присуствују припремним седницама конференције. Као обично, Енглеска умањује поверљивим објашњењима Порти ефекат својих јавних предлога. Шта више 10 новембра, на банкету приређеном лорд-меру Лондона, Дизраели сматра за потребно да изјави да је Енглеска спремна да ратује и да су њени извори неисцрпни. Сутра дан, у сали Светога Ђорђа у Кремљу, Александар II јавно изјављује пред целом Русијом, да ако конференција у Цариграду не буде остварила споразум сила и стварно не осигура побољшање судбине хришћана у Турској, он је „чврсто решен да ради сам, и да је уверен да ће цела Русија одговорити на његов позив, чим то буде било потребно и да част земље то захтева.” 15 новембра Горчаков објављује силама делимичну мобилизацију руске војске.

Припремне седнице, којима је претседавао барон Игњатијев, отпочеле су 14 децембра у просторијама Руске амбасаде, у најповољнијој атмосфери. Енглески делегат лорд Салисбери, на основу примљених званичних инструкција, добио је овлашћење да призна право посредовања сила, али да се не придружи примени санкција. Бизмарк је 5. децембра изјавио пред Рајхстагом, да Немачка неће имати ништа против тога, ако услед неуспеха конференције, Русија објави рат Турској. Барону Игњатијеву дозволило се да обележи на „Кипертовој карти” свој пројект „велике Бугарске”, која би обухватила све оно становништво на Балканском полуострву, које се сматра бугарским и признаје верску власт Егзархата, што ће рећи: северну и јужну Бугарску, с једног краја Балкана на други и Македонију. Могућност да ће извршити окупацију Босне и Херцеговине, утицала је на Аустро-Угарску да се сагласи са овим реформама. Девет седница је било довољно да би се саставило пет пројекта: уговор о миру са Србијом и Црном Гором; унутрашње уређење Босне и Херцеговине; организација Бугарске и образовање два међународна контролна одбора. На дан 23. децембра конференција је почела свој рад у присуству претставника Турске која је спремила један нови театрални удар. За време ове конференције грмели су топови и претседавајући Сафет-паша подигао се са свога места и објаснио да се десио један „велики догађај” који је изменио облик владавине: „Њ. В. Султан објавио је своме царству нови октобарски устав који треба да означи почетак једне нове и срећне епохе народног просперитета.” Порта је тиме учинила поновни покушај да разбије делимичне али реалне реформе, које су наметале велике силе, подмећући им свој устав царства, осуђен унапред да остане мртво слово на хартији. Пошто су турски делегати ставили примедбе на сваки поједини параграф, који су предложиле велике силе, одбијајући да прихвате предлоге у принципу, под резервом да га претходно има прихватити њихова влада, конференција је морала бити одложена за 28. децембар.

На дан 30 децембра, дакле за време њихове треће седнице, европски делегати потврдили су да су њихове предлоге одобриле њихове поједине владе, захтевајући да им се што пре да одговор. Одговор им је дат исте вечери. Од 17 предлога Европе, одбачено је 11, четири одложено до одлуке будућег парламента, а преко два се једноставно прешло ћутке. На следећој седници, 1 јануара 1877, лорд Салисбери констатује да овај одговор вређа достојанство великих сила. После седнице он је упозорио великог везира Мидата да Порта игра опасну игру. Међутим, Мидат одговорио му је са мало уздигнутим гласом, да се предлози Европе не слажу са достојанством, независношћу и са територијалним интегритетом Турске. Чланови ове конференције састали су се на деветој и последњој седници 20 јануара, на којој нису ништа постигли. И поред малог попуштања од своје упорности, Турски делегати су категорички одбили да усвоје оне параграфе у којима се предвиђало право посредовања Европе, т. ј. стварање међународног контролног одбора и право контроле постављања паша. Мидат-паша, објаснио је доцније разлоге томе одбијању: „Ми смо знали да је Енглеска влада била у сукобу са Русијом, и да она, упркос свим својим изјавама, није могла, ни пре ни после, да се меша у Источно питање.” Збиља, Дизраелиева политика успела је да измени Источно питање у двобој између Русије и Енглеске. Чак кад је хтео озбиљно да прети Порти, он јој није помињао интервенцију Европе, што је обично чинио, већ рат са Русијом. Али вредност те претње зависила је од мишљења која је Турска имала о Руској војној сили. А то је мишљење било рђаво. Зато је имао право када је у Скупштини Лордова, објашњавајући неуспех конференције у Цариграду, лорд Салисбери казао да је „један од узрока несрећног одбијања Турака било убеђење да је Руска сила сломљена, да је војска десеткована болешћу, да мобилизација није успела.” Меморандум Лејардов, предат Порти уочи рата, доказује чак колико су извесни Енглески дипломати одобравали то мишљење Турака, како су хтели намерно да погоршају ситуацију и тиме „натерају Русију да објави рат.”

Како било да било, та чињеница је развијала догађаје после неуспеха конференције у Цариграду. Русија која је, по својој савести ишла до крајњих граница могућности, покушала је још једном да оствари једну заједничку дипломатску интервенцију сила. 19 јануара 1877, Горчаков их је питао какве мере мисле да предузму према Турској. Енглеска, користећи се променом у Турској, одлаже свој дефинитивни одговор. Мидат-паша, поставши непотребан после комедије са уставом, збачен је и прогнан. Нова Турска влада моли европске силе „да оставе на миру и да верују у њене поштене намере:” изјава, која чак и самој Енглеској не изгледа довољна. Још три пута, 19, 21 и 28 фебруара, Шувалов настоји у Лондону да се организује једна заједничка акција, да се не би приморала Русија сама да иступи. У почетку марта, цар телеграфише грофу Игњатијеву, у Берлин, Беч, Париз и Лондон да објасни како Русија не може да демобилише своју војску пре него што добије неке „стварне концесије” и излаже пројект једног новог „протокола” у коме су поновљени захтеви Европе према Турској. Енглеска одговара позивајући Русију да демобилише. 21 марта руски амбасадори пристају чак и на то, под условом ипак да Турци демобилишу први, да се мир углави са Црном Гором, — са Србијом био је већ потписан 28 фебруара,— и да Порта пређе на стварне реформе. Они су обећали, да ако ти услови буду испуњени, Русија ће издати „обзнану”, у којој ће изјавити да пристаје да се разоружа одмах пошто преговори о разлозима демобилизације буду са нарочитим изаслаником Турске изведени у Петрограду. 31 марта Енглеска, у исто време са другим силама најзад потписује, „Лондонски протокол”, који се ограничава да буде само разблажено понављање свих претходних преговора и слаба гаранција да ће силе наставити да заједно преговарају са њом, ако Порта опет изневери њихове наде. Али, истога дана, Енглеска је обавештава да тај „протокол” губи сву важност ако се одмах не изврши демобилизација. 8 априла, Порта која је опет повратила храброст, од како је британског амбасадора Елиота опозваног у исто време, кад и претставници других земаља после пропасти конференције, заменио Лејард у Цариграду, решава да није потребно да одашиље нарочитог амбасадора у Петроград ако Русија не пошаље и свог у исто време у Цариград; затим, 9 априла она изјављује да у протоколу види само повреду њеног достојанства и атак на њену независност, и у место да га прими, она радије претпоставља да се изложи опасности рата. На руски одговор није се дуго чекало. 19 априла, „окружница” Горчакова европским силама јавља да протокол одбијен од Турске, последњи је био израз заједничке воље Европе и последњи покушај помирења, па се не може више надати да ће Порта остварити услове, који има да претходе демобилизацији, и зато не остаје друго него силом добити оно што Европа није могла убеђивањем, и да цар ради извршења задатка и испуњења своје дужности према интересима Русије, служећи у исто време и интересима Европе, наређује својим трупама да пређу границе Отоманског царства. Овога пута, велике силе не спутавају Русију, као 1853, у „извршењу њене дужности”, али се брину да резултати рата, који почиње, не повреде њихове личне интересе. Бечким уговором од 15 јануара 1877, којим је утаначен тајни уговор Рајхстага од јуна 1876, Аустро-Угарска је обећала своју неутралност, али под условом да може са своје стране евентуално окупирати Босну и Херцеговину; да силе задржавају право да се изјасне о резултатима рата, да се Русија уздржава од свих територијалних присвајања на десној обали Дунава, у Румунији и у Цариграду; да се одриче сваког искључивог протектората над Бугарском, и на ма како заокружавање несловенског становништва у словенским покрајинама које ће бити ослобођене, и најзад да Србија не буде поприште војних операција. 16 априла Румунија овлашћује слободан пролаз Руским трупама ка Дунаву у замену за признање њене потпуне независности — коју објављује 22. маја, — а и она улази у рат пошто јој Турци бомбардују вароши и султан збацује кнеза Карла. Што се тиче Енглеске она обавештава Порту да јој неће пружити никакву помоћ, али 6 маја захтева, по цену своје неутралности, да Русија изузме из својих војних операција Египат и Суецки канал, одрекне се окупације Цариграда и ма каквих измена статута мореуза. Горчаков телеграмом изјављује, да потписује све те услове, само примећује, да ће можда ипак бити потребно, ако то војне операције захтевају, да се привремено заузме Цариград, као и да се заједнички уреди питање мореуза.

Операција почиње једновремено на Балкану и на Транскавказу. На првом фронту има 300.000 Руса противу 293.000 људи, којима Турска располаже у почетку. На другом фронту има 200.000 Руса против 100.000 Турака. 1 маја 20.000 Црногораца ступају у борбу а 6.000 Бугара спајају се са руском војском. Руси због велике воде Дунава који надолази сваког пролећа а и због рђавих путева, с почетка напредују веома лагано. Ступивши у борбу 12/24 априла, они прелазе реку тек 15/27 до 18/30 јуна. Тако су Турци били бацили главну масу своје војске на западни део фронта — око Видина, и источни — у „четвороуглу”^[10] — тока реке, Руси пролазе кроз центар, испред Зимнице, не наишавши на велики отпор. Немајући озбиљне снаге испред себе, Руска војска напредује брзо и односи у току јула громогласне успехе. 25 јуна — 7 јула она заузима стару Бугарску престоницу Трново. Од 1/13 до 5/17 јула, ђенерал Гурко, са релативно слабим снагама, прави смео поход преко Балкана, ступа у јужну Бугарску и дохвата се, заобилазећи га, кланца Шипке. 7/19 јула кланац пада у његове руке. Тада се примећује да је офанзива вођена са недовољним снагама. Поплашени Турци смењују свога главног команданта Абдул-Керима и постављају Мехмед-Алију. У исто време, ђенерал Осман-паша који је схватио да је погрешка дељење турске војске на два дела, напушта Видин испред кога пасивно логорују Румуни, и жури се да заузме Плевну, тактички важну позицију на руском боку. По наредби главног команданта Руске војске великог кнеза Николаја Николајевића „старијег”, ђенерал Криденер одређује ђенерала Шилдер-Шулдера, да нападне Плевну. Овај упућује на варош 8/20 и 18/30 јула два крвава јуриша, који бивају одбијени и коштају тешких жртава. С друге стране ђенерал Гурко, који је могао да заузме Стару Загору и Нову Загору (јужна Бугарска), мора такође да се повуче, онако исто брзо као што је и напредовао, остављајући Турцима на милост и немилост несрећно становништво које га је било одушевљено поздравило. Он се повлачи испред Сулејман-паше, који је морао брзо да напусти Црногорски фронт. Благодарећи томе, Црногорци су се спасли пропасти. Ђенерал Гурко укопчава се у кланцу Шипка. У опасности с чела, а и са бока, од још нетакнутих турских снага. Руси морају да се задрже и да чекају појачање. Александар који се налази на фронту, наређује мобилизацију гарде и формирање четири нова корпуса, што повећава Руску армију на 554.000 људи. У другој половини августа Турци прелазе у офанзиву на целој линији. Али долазак ђенерала Радецког ослобађа на Шипци трупе ђенерала Гурка, притешњене од Сулејмана. 4/16 и 5/17 септембра Турци покушавају узалуд да заузму кланац који остаје дефинитивно у руским рукама. Али трећи напад противу Плевне, извршен 30 августа 11 септембра у присуству царевом, пропада и поред бравура ђенерала Скобељева и губитака 16.000 људи: — та три напада коштала су Русе 26.000 погинулих. Дизраели ликује. Берлин саветује Русе да се повуку, како би презимили у Румунији. Ратни савет одржан у присуству Александровом, решава да се остане на позицијама у Бугарској, на планини Балкану, и да се припреми нормална опсада Плевне, пошто јој пресеку све везе са Софијом. Руси успевају да остваре свој план, после више борби, крајем октобра. Ситуација Османа-паше у Плевни постаје очајна, нарочито пошто је ђенерал Гурко ослободио (12/24 новембра) северне огранке Етропола и Балкана. Турци још једном мењају врховне команданте. Сулејман замењује Мехмед-Алију, и узалудно покушава да ослободи Османа. 28 новембра до 10 децембра Осман покушава да се извуче из града и себи направи пролаз за Видин. Одбачен био је приморан да се преда. Плевна је издржала сто четрдесет и три дана опсаде, до потпуног исцрпљења животних намирница; само глад ју је натерала на предају, али она је била задржала руску офанзиву. 2/14 децембра Србија ступа поново у рат, са војском од 50.000 људи. Десно крило Руса је ослобођено и пут за Јужну Бугарску отворен.

На Азијском фронту војне операције иду готово истим током. Руси с почетка праве успешну офанзиву од Александропола ка Кару и Ерзеруму; на десном крилу две армије напредују од Алкалцика на Ардахан и Батум, а на левом крилу једна армија иде од Еривана ка Бајазиду. Средином маја 1877 они освајају Бајазид и Ардахан, и почињу блокаду Кара. У исто време, они покушавају да заобиђу планински ланац Саганлију, који дели Кар од Ерзерума и у коме је центар армије Муктар-паше. Бојећи се да не буду отсечени од Ерзерума, Турци се повлаче, повукавши са собом своје противнике до Живина, где од 9/21 до 13/25 јуна, одједном окрећу главу и задобијају велику победу. Руси су приморани да се повлаче и да пређу границу. Много су истрошени тешким маршевима, крвавим бојевима и болестима. Поред тога, морају се на Кавказу хватати у коштац са побуњеним Абхазијанцима и Дагестанцима, помаганим од Турака. Имају да угуше те побуне и да реорганизују своју армију. Срећом по њих ситуација турских трупа није боља и спречава Муктар-пашу да предузме офанзиву. 20 септембра — 2 октобра руска војска која је добила појачања и којом сада командује велики кнез Михајло Николајевић, предузима велику офанзиву широких размера. Муктар који неће да напусти позиције између Александропола и Кара — опкољен је 3/15 октобра трупама ђенерала Лазарева и тучен од генерала Гејмана. Он се брзо повлачи иза планинског ланца Саганлије, до Ерзерума, у кланце Деве-бојину, и ту 22 октобра — 4 новембра потпуно је сломљен од Руса који га прате у стопу. Ова пропаст доводи у питање Кар, чији гарнизон покушава истога дан један неуспели излаз и Руси решавају да га заузму на јуриш. Операција, нарочито тешка, изведена је са успехом 6/18 и 7/19 новембра: гарнизон, јак 17.000, предаје се. Од сада Руси могу да се посвете главноме циљу ове кампање, опсади Ерзерума. Они су господари Јерменске.

Дизраели се брине због руске победе на оба фронта. Његов немир постаје већи, када они остављајући северни Балкан, напредују нагло ка Филипопољу, Једрену и Цариграду. 13 децембра 1877 он их потсећа да Енглеска не може допустити ни у коме случају, заузимање, макар и привремено, Цариграда: „Ако до тога дође”, изјављује он,” влада сматра себе слободном да предузме мере које нађе за неопходне ради заштите британских интереса.” У ствари он хоће да натера Русију да учини концесије, о којима није никада раније било речи. 16 децембра Горчаков потврђује своје раније обећање да неће никако анектирати Цариград, али одбија да обустави војне операције док год „трајни и стварни мир” не буде закључен, и пита који су енглески интереси које би Русија, пошто је све раније прохтеве Енглеске испунила, могла још повредити. Одговор добија тек 12 јануара 1878 пошто је Турска узалудно покушавала, посредством Енглеске да сазна за услове које јој ова спрема. У одговору Цариград се не спомиње, али се забрањују све операције у Дарданелима, нарочито стање руских трупа на полуострву Галипоље. 23 јануара 1878, на вест да Руси иду ка Демотики и прете да пресеку Галипоље од Царитрада, Енглеска наређује адмиралу Хорнбну да пође са флотом ка Цариграду и да „бди над слободом мореуза”; затим пошто је то страховање било прерано, она враћа своју флоту у залив Безике. За то време турски пуномоћници, који не могу да се реше да потпишу услове примирја, постављене од великог кнеза Николаја Николајевића, прате га, већ од Казанлука, од етапе до етапе. 15-27 јануара Александар II шаље наредбу великом кнезу да иде на Цариград, ако услови не буду потписани у року од 3 дана. 31 јануара Турци их примају. Они гласе: стварање слободне Бугарске у њеним етничким границама, т. ј. да у њу уђу и Румелија и Македонија; независност Црне Горе, Румуније и Србије, аутономија Босне и Херцеговине, гаранција руских интереса у мореузу, и територијална или финансијска накнада Русији. Одмах, неспокојство Енглеза повећава се. Амбасадор Лејард телеграфише у Лондон да су ти услови „равни распаду Отоманског царства у Европи”. Дизраели тражи од доњег дома шест милиона ливара за ратне припреме и шаље поново 8 фебруара једну флоту у Цариград, под изговором да обезбеди сигурност британских поданика у случају нереда. 15 фебруара енглеска флота укотвљава се пред Принчевским острвима. Александар им одвраћа наређујући окупацију Цариграда, али та наредба није извршена, јер не долази до великог кнезаа то задоцњење није било само случајно-пре тренутка када је енглеска флота, покоравајући се новим наредбама из Лондона, напустила Босфор. 3 марта у малој вароши Сан-Стефану, преговарачи за мир потписују и углављују услове примирја.

Тада Енглеска потсећа, што се само по себи разуме, да тај мир, који ништи раније уговоре, треба да буде санкционисан на једном конгресу великих сила. У осталом Аустро-Угарска већ је била предложила место конгреса, пре свега Беч, затим Берлин. Читавих месец дана преговара се шта у Сан-Стефанском уговору има да се ревидира. Како Русија одбија унапред потпуну ревизију, заинтересоване силе почињу са њоме посебне преговоре, и зато гроф Игњатијев обилази европске престонице. Енглеска се више стара да ослаби утицај Русије у ослобођеним крајевима руским победама, него да спасава интегритет Турске. Зато она захтева, према тајном руско-енглеском уговору од 30 маја, да „Велика Бугарска” предвиђена Сан-Стефанским уговором, буде подељена на три дела. Бугарска на северу Балкана, која ће једина постати независна кнежевина, Румелија, на југу Балкана која ће бити аутономна али остаје турска покрајина, и Македонија, која ће чисто и јасно бити враћена султану. Са своје стране, Аустро-Угарска жели да добије награду за своју неутралност, која јој је била обећана тајним уговором Аустро-руским јануара 1877, т. ј. да „окупира и управља” Босном и Херцеговином. Неспособна да предузме нови рат. Русија је била приморана да пристане”на захтеве ових двеју сила, које у накнаду пристају да она задржи своја освајања, доста скромна у осталом, Кар и Батум и да поново узме изгубљени део Бесарабије Париским уговором. Само Немачка није тражила ништа; тако се Берлин учини као место најзгодније за конгрес, на коме је Бизмарк играо улогу поштеног посредника.

Берлински конгрес који је одржан од 13 јуна до 13 јула 1878, измени Сант-Стефански уговор према претходним уговорима закљученим између Русије, Енглеске и Аустро-Угарске. Бизмарк, који је претседавао, тероришући турске изасланике, није дозвољавао да се дискусија удаљује од већ постављених проблема. Чим би се мало удаљила он би почео да се љути, да виче, прави сцене и ставља до знања да нема времена да се занима туђима стварима. Под таквим условима Енглези, који су тајним уговором од 4 јуна добили од Турака острво Кипар, да би бранили интересе турских поседа у Азији, нису могли да бране Отоманске интересе. Отуда је Дизраели морао да пристане на окупацију и администрацију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске и да је чак морао да прети претставницима Порте, озбиљним компликацијама, ако не попусте на томе питању. Исто тако Русија није се могла враћати на своје претходне концесије и морала је нарочито да призна нестанак „Велике Бугарске.” Бизмарк није хтео да се посвађа са Русијом и чинио јој је ситне услуге, али није штедео самољубље Горчакова, и чак је отворено дискутовао са грофом Шуваловим — на кога је Горчаков хтео да пребаци одговорност за уступке — зато што је овај сматрао за неопходно „да би Русија избегла рат” да се ратификују обећане концесије. Руско јавно мнење, које није знало за тајне уговоре и стварну опасност у коју је непомирљивост гурала земљу, оптуживало је дипломате да су упропастили плодове скупо задобијене победе. Оно је сматрало рат као један хуманитарни подухват. Њено разочарање било је велико кад се видело да се тај рат због погрешке Европе претворио у једно несигурно стање и нови извор сукоба на Балкану. Тачно је, да тековине Русије нису одговарале жртвама, али да се у почетку рата она сама држала своје традиционалне политике на полуострву, извесно је, да би, овога пута њени интереси били у хармонији не само са хуманим осећањима и моралом савременог друштва, већ и са добро схваћеним интересима целе Европе.

Хлађење руско-немачких односа и усамљеност Русије. Држање Немачке на Берлинском конгресу дубоко је ранило Русију, и јавно мнење и дипломатске кругове. 1879 у Европи нема другог питања, већ само концентрисање руских трупа и неизбежни сукоб између Русије и Немачке. Александар II чува према Виљему I своје пријатељство, али он њему пише, у августу 1875 да би му се жалио на Бизмаркову политику према Русији: „Како да се објасни то држање немачких агената који према нама постају све више непријатељски на истоку?.... Мислим да треба да Вам обратим пажњу на тужне последице које могу настати у нашим односима добрих суседа, ако гурамо наше две нације једну противу друге”:

Бизмарк који ради на припремању савеза између Немачке и Аустро-Угарске, одговара на оптуживања царева, доказујући Виљему I како је Русија ковала интриге и како је Александар II предложио један уговор о савезу Француској, што француски министар спољних послова Вадингтон сматра за потребно да званично демантује 15 септембра 1880. Бизмарк настојава да савез са Аустро-Угарском управљен противу Русије буде закључен што је могуће брже. Али Виљем I колеба се. Приликом његовог састанка са Александром II у Александрову, у почетку септембра 1879, цар га је позвао да васпоставе некадање пријатељске везе, и њему је тешко да прекине са Русијом. Да би га натерао да потпише уговор о савезу са Аустро-Угарском, Бизмарк мора да му понуди своју оставку.

За време последњих година своје владавине Александар II обузет је само једном мишљу, борбом противу револуције. Живећи у сталноме страху од атентата на своју личност, он томе подређује све своје политичке бриге. Он тражи пријатељство Немачке, јер она 1880 пооштрава закон противу социјалиста. Напротив, он види у републиканској Француској огњиште револуционалне пропаганде, и његово незадовољство је нарочито велико када је француска влада одбила да одобри екстрадицију Руског терористе Хартмана. Кад он умире 1/13 марта 1881, Русија је потпуно усамљена у Европи.

Руска експанзија у централној и источној Азији. — Под Александром Другим употпуњава се и завршава велико дело колонизације и војног продирања, које лагано и сигурно води Русе ка изворима двеју притока Уралског мора, Сир-Дарије на северу и Аму-Дарије на југу. Они напредују у исто време са две стране: са севера на југ, кроз Сибир, кроз земљу Трију номадских киргизких Харди: малу, велику и средњу, које су јој већ потчињене, и са запада на исток, источним обалама Каспискога мора у срце степа. Потреба да брани настањено руско становништво од упада номада, Русију је натерала да дубље уђе у земљу Киргиза и Туркмена. Чак ни религија није могла ујединити та муслиманска племена противу неверника, јер, да се изазову у свети рат, требало је између осталога, по тачној примедби једног зналца централне Азије, Вамберија, да буду и изгледи за добру пљачку. У ствари, ти ратоборни пљачкаши неспособни су били да се удруже за заједничку одбрану. Такође и руска пенетрација била је увек иста. Како увек има међу тим племенима авантуриста, којима треба оружја и новаца, да би осигурали своју моћ над народом, Руси су почињали изазивањем свађа међу њима и наизменичним подржавањем. Затим би руске трупе дошле и подизале дуж путева утврђења. Мало по мало од савезника оне би се претварале у господаре.

То лагано и методично продирање почиње нешто пре 1860, низводно Сир-Дарије. Циљ је био, да се споје линијом утврђења две руске станице у раздаљини од прилике 798 врста, тврђаве Перовскиј и Вернос, и да се поставе базе за снабдевање што је могуће ближе гарнизонима, како би се избегло доношење намирница кроз степу. Под изговором да су становници Кокана и Бихаре напали сибирску границу 1860, пуковник Черњајев осваја 1864, усред тог краја богатог житом, тврђаву Чимкент. Енглеску, која се већ буни, Горчаков умирује; у својој ноти од 21 новембра — 3 децембра 1864 он правда руску офанзиву, подсећајући на потребу једне државе да брани своје држављане и своју цивилизацију од дивљих скитачких народа на граници. Уговор у Чугучаку, Русија себи обезбеђује признање Кине на власништво Нарунског базена (Северни Кокан), и царским указом 1865 ствара се провинција Туркестан. Јуна исте године Черњајев се користи једним нападом емира из Бухаре, противу ослабљеног Кокана, и осваја Ташкент, центар путева и веза читавог краја. Маја 1866 ђенерал Романовскиј заузима Кођен, на горњем току Сир-Дарије. Емир из Бухаре, Мозафер-Ед-Дин узалуд се напреже да истера Русе из Кокана; најзад после више пораза признаје њихову власт 1867. Исте године, указом од11/23 јула, подиже се Туркестан на губернију, Ташкент постаје главни град, а ђенерал Кауфман генерал-губернатор. Како Бухарски емир не признаје своју пропаст и спрема се за борбу, Кауфман га предухитри. Он иде на Самарканду и пошто је нагнао Мозаферова трупе у бекство, он заузима град 1868. Један устанак становника је свирепо угушен, и Мозафер потписује уговор који обезбеђује животе и имања руских поданика, обећава сигурност караванима и снижава трговачке таксе. Када се тамошњи бегови, којима није право због тих привилегија, буне противу емира, Кауфман их побеђује и 1870 враћа власт Мозафера. Од тада Бухара остаје потпуно под влашћу Руса.

Све више неспокојна Енглеска, која је до сада само опомињала, захтева сада од Русије да обустави своја освајања. Једним заједничким уговором она је заустављена на граници Авганистана. Кабуљ је припао утицајној свери Енглеске, Бухара Русима а река Атрек призната као граница Персије. Руска влада стара се тада да учврсти утицај на територији, која јој је призната. 1869 гради Красноводск и читаву серију утврђења дуж западне обале Каспискога мора. Одатле, идући током реке Аму-Дарија, могуће је предузети поход на Киву, то легло разбојника, чији излети стално прете руским поседима, и који продају своје заробљенике као робове. Позван да ослободи своје заробљенике, кан оазе, Мухамед-Рахил, захтева да му се призна власт на целој територији, између Сир-Дарије и Атрека. 1873 Александар II шаље грофа Петра Шувалова да обавести британски кабинет, да је приморан да заузме Киву, али да нема намеру да је анектира, и решава се, да нападне са четири стране у исто време канат, кога окружују степе тешке за пролаз. Без обзира на нечувене препреке, ужасну зиму, снег, жарке врућине и облаке усијаног песка, три колоне од четири стижу кроз безводну пустињу, у оазу Киве. 29 маја — 10 јуна 1873 Кива им отвара своја врата и уговором од 31 јула — 12 августа кан признаје себе за вазала Русије, ослобађа одмах све заробљенике разних народности, уступа Русима десну обалу Аму-Дарије са искључивим правом пловидбе реком, ослобађа руску робу свих такса и плаћа ратну оштету. Цео Туркестан припао је Русији и од тих новоосвојених територија образована је нова губернија транскасписка.

1871 Русија се користи побуном Јакуб-беја противу Кине и осваја привремено Кулџу — али је уступа Кини, заједно са долином Или, уговором потписаним у Ливадији 1879. Насупрот томе, у средњој Азији добија извесне територије. Пошто се Кокан био побунио противу Кана, зато што се предао Русима, ђенерал Кауфман угушује побуну и улази у Кокан 26 августа — 7 септембра 1875. Уговор од 25 септембра — 7 октобра даје Русији територију на десној страни обале горњега тока Сир-Дарије. После једног новог устанка становника, околина Кокана, која је била независна, присаједињена је руској територији указом од 20 фебруара — 3 марта 1876. Она постаје провинција Ферђан, а канат Кокан престаје да постоји.

1878 да би се узвратило непријатељској политици Енглеске, ђенерал Столетов послат је код емира Авганистана Шир-Алије. Из мржње према Енглезима емир прима руску мисију са много почасти. На одбијање да прими енглеског изасланика Чемберлена, који се спремао да дође у Кабул са великом војном пратњом, Енглеска му објављује рат. Неуспеси тога рата су један од узрока пада Дизраелиовог 1880. Друга влада Гледстона прекида са политиком исповедања према Русији евакуишући Авганистан, ствара „неутралну зону” између сфера утицаја двеју сила.

Русија се жалила на упаде Теке-Туркмена, који су имали извесних веза са енглеском политиком у пограничним областима Авганистана, јер Теке-Туркмени су били обучени и наоружани од енглеских официра. Да би учинио крај томе, ђенерал Лазарев 1879 води, преко више од 375 врста дуге песковите пустиње, једну експедицију у срце логора разбојника. Али наилази на тврдоглави отпор и неуспева да заузме утврђење Гек-тепе на персијској територији. 1880 Русија обавештава Гледстонову владу, да ће бити приморана да понови своју експедицију. После озбиљних припрема њена војска полази исте године, под командом ђенерала Скобељева. Тек крајем децембра, пошто је добио помоћ коју је довео ђенерал Куропаткин, Скобељев успе да се приближи Гек-Тепеу. Како је непријатељ веома храбар и многобројнији, да би се смело покушати јуришем заузети тврђава, Скобељев је опсађује. Опсађени покушавају више пута да се пробију, али Гек-Тепе је заузет тек после једне крваве борбе 12/24 јануара 1881. Скобељев се мири са побеђенима обилним делењем помоћи. Упади престају и руски утицај је осигуран у Транскасписким покрајинама до граница Персије и Авганистана. Аскхабад је заузет. Пут за Мерв је отворен али Русија убеђује Енглеску дајући јој гаранције, да неће заузети ту варош.

На крајњем истоку такође Руси настављају напредовање ка Тихом Океану. 16/28 маја 1858, уговором Аигунским, Кина признаје Русији поседовање целе леве обале Амура, од Аргуна до Океана, коју је у ствари већ раније била колонизирала. 2/14 новембра 1860, уговором у Пекингу, Кина предаје Русији на десној обали реке велику територију између Амура, Усоре и Мора, која постаје провинција Усори. Она јој даје исте трговачке користи као и другим силама, поред тога право да оснује банке у срцу њене територије као и да посећује вашаре у Урги и Кашгару. Све ове резултате Русија добија без најмањег проливања крви. Уступајући добровољно Кулџу 1879, Русија избегава рат са Кином и добија ново проширење трговачких олакшица. 12/24 фебруара 1881 Петроградским уговором, Русија добија нове пијаце и права да се њени трговци настањују по читавој Кини.

Најзад, на крајњем северо-истоку Азије, руски поседи трпе неке измене. Они лишавају Аљаске, која, одвојена од сибирског копна Беринговим заливом, продата је 1867 Сједињеним Америчким Државама за суму од 7,200.000 долара, цену скромну ако се помисли на наслаге злата које су пронађене доцније у тим крајевима. Супротно томе, они се повећавају острвом Сахалином, уступљеним од стране Јапана 1875, у замену за северна острва., Курилског архипелага.

Белешке

1. ^{Алузија на револуцију коју су очекивали Чернишевскиј и његова околина.}
2. ^{Љубазна домаћица, пријатељица Њекрасовљева, спремала му је нарочиту храну.}
3. ^{Почеци тероризма, који ће бити изложени доцније, чине четврти период револуционарног покрета.}
4. ^{У изгнанству Херцен је горко разочаран обртом који узима Револуција 1848, као и Прудон. Он баца одговорност на француску буржоазију, која је хтела да социјалну револуцију преокрене у политичку. Уосталом, непријатељство руских интелектуалаца према политичким установама и парламентарном формализму донекле је код њих традиција, која иде од устанка Декабриста. Чињеница да великопоседничко племство, после ослобођења мужика, тражи, као што смо видели, уставну реформу у нади да надокнади губитак своје социјалне власти политичком, појачала је то непријатељство.}
5. ^{Кравчински, који је доцније био емигрант, славан под именом Степњак, објавио је у иностранству серију чувених дела: „Подземна Русија”, „Описи револуционарног покрета”, „Русија под царевима”, „King Stork and King Log”, и. т. д.}
6. ^{Стефановић је успео да повуче за собом више од 1000 сељака у Чигрину 1887. Али тај успех, једини и важнији, „митени” су могли да постигну само заклањајући се за име царево и ширећи међу сељаке једну лажну „Златну булу”. Слични поступци били су изрично забрањени од младих.}
7. ^{Рејтерн је са грофом Александром Алдлербергом, Министром Двора, Горчаковом, министром спољних послова од 1856 и Д. А. Миљутином, министром рата од 1862 у малом броју министара који су умели да сачувају за време дугих година поверење Александра II.}
8. ^{Рођак славног анархисте.}
9. ^{Предана Порти 30 јануара 1876.}
10. ^{Чине га четири утврђена места: Рушчук, Силистрија, Варна и Шумла.}