Istorija Rusije (P. Miljukov) 18

←< 17. glava

ISTORIJA RUSIJE Pisac: Pavle Miljukov

19. glava >→

GLAVA XVIII

Aleksandar II (1855-1881)
(nastavak)

I. — „Ocevi i deca”

Poznata je stvar da se u Rusiji ideje menjaju s kolena na koleno mnogo jače nego u Zapadnoj Evropi, koja ima stariju i stalniju civilizaciju. Ali čak i u Rusiji bi bilo teško da se nađu dva pokoljenja različnija među sobom nego što su bili pokoljenje četrdesetih godina i pokoljenje šezdesetih godina.

Stvaranje demokratske klase slobodnih profesija. — Ljudi tridesetih i četrdesetih godina s pravom su nazivani „idealistima”, dok su ljudi koji su ušli u javni život između 1860 i 1880 nazivaju sebe „realistima”. Sama ta razlika pokazuje da je postojao različit duhovni uticaj; posle Šelingova i Hegelova uticaja dolazi uticaj hegelijanskih radikala (Fojerbah) materijalista (Vihner, Molešot, Fokt) i engleskih empirista i naturalista (Mil, Spenser, Darvin, itd.) Ali ta razlika se naročito pokazuje u promeni društvenog života koji dolazi posle oslobođenja seljaka. — Onda zbilja počinje novo doba ruske istorije. — Nekadanja vladajuća klasa, plemstvo, ide brzo u propast. — Reforme Aleksandra II širom otvaraju vrata svima koji hoće u slobodne profesije, kojima se odaju plemići otkako su prestali misliti da su oni obavezno i po prirodi svojoj predodređeni za vojnu ili građansku državnu službu. Plemići se tim profesijama odaju sve više i više. — Sve veći razvoj štampe stvara i novinarsku karijeru; reforma sudova i sudskog postupka stvara karijeru sudsku i advokatsku; usled ustanovljavanja zemstava stvara se veliki broj mesta za lekare, učitelje, agronome, statističare, itd. Stvara se i klasa slobodnih profesija, koja, prvi put, stvara u društvu sigurnu osnovu demokratije. — Njena društvena sredina, njeno obrazovanje, njen način života, njen način odevanja i ponašanja u društvu, pa čak i njen jezik — jer od Jelisavetinog doba i doba Katarine II plemići su smatrali da im je dužnost da znaju strane jezike i da ih govore — sve se to razlikovalo od plemićke omladine, okružene još od detinjstva, mnogobrojnom besplatnom poslugom, i sigurnom da će vremenom zauzeti najviše položaje u vojsci, u građanskoj državnoj službi, ili u vladi. Naravno i njene ideje su različite. — U sredinu intelektualaca, gde „prostak” prvi put ulazi, unosi on prema zgodno nađenoj reči kritičara Mihajlovskog, koji je onda počeo da se javlja u književnosti, osećanje uvređene časti” i gleda da se osveti time što se drži nadmeno i grubo prema pretstavnicima nekadanjih „gospodara”. Kod ovih najviše što se može čuti to je glas „nemirne savesti”, glas „pokajnog plemića”, kao što kaže isti Mihajlovski.

„Ocevi i deca”. — Nova revolucionarna omladina. — Ova dva tipa: „sin” „prostak” i „otac”, „pokajni plemić”, majstorski su ocrtani u jednom slavnom romanu, Ocevi i deca (1861) čiji je pisac, Turgenjev, savremenik Hercena i Bakunjina, jedan od pretstavnika pokoljenja iz četrdesetih godina. Junak mladog pokolenja, Bazarov, pretstavlja „pobedu demokratije nad aristokratijom”. Turgenjev ga čak naziva jednim imenom koje nije novo, ali koje onda postaje sasvim obično, „nihilist”, koje protivnici mladog pokoljenja i demokratije uskoro dohvataju i daju mu jedno gotovo uvredljivo značenje. — Ali Turgenjev hoće da bude nepristrasan: on pokazuje odjednom dobre i ružne strane „sina” (Bazarova) i „oca” (Kirsanova). Docnije će on objasniti da, „reč” „nihilist” kojom je nazvan Bazarov ima da znači „revolucionar”. I zbilja, baš u trenutku kad se roman pojavljuje, javlja se i prvi revolucionarni pokret među ruskom omladinom, a naročito, videćemo, među studentima. O ovome revolucionarnom tipu najuticajnijem i najvažnijem od svih vođa novog pokoljenja, N. Černiševski kaže 1863: „On je nedavno rođen i brzo se množi; to je znak vremena koji će izčeznuti sa svojim vremenom tj. uskoro. Do pre šest godina ti su ljudi bili još nepoznati; do pre tri godine svet ih je prezirao; kroz nekoliko godina moliće ih svet na sav glas: „spasite nas^[1]”! Još nekoliko godina, možda i još nekoliko meseci, proći će i svet će ih proklinjati, oni će biti izviždani, ismejavani, oterani sa scene ... oni će sići sa scene pod bujicom kletvi, ponositi i skromni, grubi a dobri kakvi su uvek bili ...”

Hercena, tog sjajnog pretstavnika stare prefinjene civilizacije, mladi primaju sasvim drukčije. On im pre svega prebacuje da nemaju originalnosti i da zaboravljaju svoje prethodnike, koji su se, kao i on sam početkom četrdesetih godina, pre njih oduševljavali Fojerbahovim idejama o emancipaciji individue. Sem toga on u njihovom držanju vidi samo izveštačenost i optužuje ih da veštački preteruju kad iznose suprotnost sa svojim prethodnicima: „Vi gledate da se osvetite”, kaže im on, „vi hoćete da im kažete: „Vi stariji ste licemeri, a mi ćemo biti cinici; u svojim govorima vi ste bili besprekorno moralni a mi, mi ćemo biti zlikovci; vi ste bili ponizni prema svojim pretpostavljenima, a grubi prema svojim potčinjenima, a mi ćemo biti grubi prema svima i svakome; vi pozdravite čoveka iako ga ne cenite, a mi ćemo ga gurnuti laktom i nećemo mu se izviniti. Vaše osećanje dostojanstva sastojalo se u učtivosti i u običajenoj časti; a mi, mi smatramo za čast što bacamo pod noge svaku pristojnost i što preziremo svako pitanje časti”. Najzad on odbija da ih smatra pretstavnicima istinske demokratije: „Njihova grubost, pretvarana u sistem, nema ničeg zajedničkog sa seljakovom prostosrdačnom grubošću, koja nas ne vređa... oni su ostali stranci za narod. U svakome od njihovih pokreta i u svakoj njihovoj reči mi nagonski poznajemo pretsoblje, kasarnu, kancelariju ili bogosloviju.” O tome pitanju njegov prijatelj i prisni saradnik Bakunjin misli drukčije: „Mlado pokoljenje”, piše mu od 1867, „ima premnogo nedostataka, ali to je sasvim prirodna pojava. — Nekadanji moral, osnovan na verskim i patrijarhalnim tradicijama i na društvenoj hijerarhiji nepovratno se srušio, novi moral još ni blizu nije stvoren. Samo bi jedna radikalna revolucija, ali socijalna, bila sposobna da ga stvori. — Mladi ga traže ali ga još nikako nisu našli, te otuda njihovo kolebanje i njihove protivrečnosti ... ali sve to ne treba da zakloni pred našim očima njihove ozbiljne osobine, ja bih čak rekao, njihove visoke osobine. Njihova strast za jednakošću, za radom, za pravdom, za slobodom i razumom stvarna je i iskrena. Ona je i odvela u smrt desetine njih, a stotine u Sibir ... Nemoj stariti. Hercene, i ne proklinji nikako mlade! Grdi ih kad nemaju pravo, ali se pokloni pred njihovim čestitim radom i njihovim težnjama, pred njihovim junačkim delima i njihovim žrtvama.” Ali pokoljenja počinju već da se razdvajaju. — Hercen, Turgenjev i njihovi prijatelji ne idu za Bakunjinom. — Dok ovaj, videćemo, pristaje uz njih potpuno, oni gube veru u socijalizam i u revoluciju.

Novi učitelji omladine. — A šta je upravo u stvari ovo pokoljenje koje zovu „nihilistima”, a koje samo sebe naziva „revolucionarima” i „realistima”? Na mesto Hercena nove vođe omladine su Černiševski, Dobroljubov i Pisarev, prvi rođen 1828, drugi 1836 treći 1841. Prva dvojica su poreklom iz svešteničkih redova i prema tome su zbilja pravi „prostaci”. Na književnim večerima kod mecene Pančeva otmeni Turgenjev nikako ne mari plebejsko ponašanje Černiševskovo, njegovo grubo odelo i njegovu grubu hranu^[2] kao ni to što on samopouzdano i bez ustezanja, on dojučeranji student, svojim naučnim razmišljanjima prekida duhovite pričice slavnoga književnika. — Dobroljubov je preterano načelan što iznenađuje čak i njegove prijatelje: „Čudna stvar” beleži on u svome dnevniku „pre nekoliko dana osetio sam u sebi mogućnost da se zaljubim, a juče me obuze neka želja da učim igranje, ali ja se nadam da se neću podati tome raspoloženju. Ako hoću da svršim neku stvar ,ne smem se uljuljkivati i praviti ustupke društvu, već se moram držati daleko od njega i „pothranjivati svoju žuč”. „Ovi „žučnjaci”, kao što ih je nazvao Hercen, koji propovedaju potpuno preziranje prema „nekorisnim ljudima” starih plemićkih pokoljenja, kao svu svoju kulturu i svoja „estatska” shvatanja, uzimaju jedno novo jevanđelje razaranja i emancipacije. — Pisarev, koji je međutim dobio uobičajeno obrazovanje mladoga plemića, najgrublji je i najnepomirljiviji od sve trojice u poricanju prošlosti. — On nalazi najoštrije i najdrskije izraze, izraze koji se šire po svetu kao formule „nihilizma”. Ovaj „pokajni plemić”, stvara od Bazarova svoj ideal; on u njemu vidi čoveka koji „ne priznaje iznad sebe i van sebe nikakvo pravilo, nikakav moralni zakon, nikakvo načelo koje ne bi vodilo kakvom uzvišenom cilju, — koji nimalo ne razmišlja i koji kraj sveg toga, i nasuprot svemu tome, ima ogromnu snagu. On ovako kratko izražava program „misaonog realiste”: „Treba slomiti što se može slomiti, samo ono što izdrži udarac, dobro je. Ono drugo, slomljeno u paramparče, samo je jedna beskorisna starudija. U svakom slučaju, udri desno i levo. Neće to škoditi”. Sa oduševljenjem svih novajlija, „nihilisti” preduzimaju, po Fojerbahu, „povraćaj ugleda” i vode borbu na život i smrt protiv svih zaostataka „mračne vladavine” ruskog srednjeg veka u oblasti vere, politike, morala, filosofije i nauka. Ovi pobornici razoravanja nisu stvorili nikakvu pozitivnu doktrinu — to će biti dužnost njihovih sledbenika, Lavrova i Mihajlovskog, — i to dolazi otuda što su oni živeli u jednom prelaznom dobu i nisu imali dovoljno vremena. Černiševski, koji počinje svoju književnu karijeru 1855 sa univerzitetskom tezom protiv estetike, prognat je, još u 1864, u Sibir optužen da je pisao nekakvu revolucionarnu proklamaciju. Cenzura čak zabranjuje, i to nekih desetak godina, da se u štampi pomene njegovo ime. Dobroljubov, koji ga nasleđuje kao književni kritičar u Savremeniku, umire krajem 1860, pod teretom neprekidnog rada i teških životnih prilika. Pisarev, najmlađi među njima koji je 1860 postao stalni saradnik Roskoga Slova (Ruska Reč), udavio se u moru u leto 1868, pri kupanju, u doba kad još nije bio navršio dvadeset sedam godina. On je proveo u zatvoru od 1862—1865 i tu je napisao svoje najbolje članke.

Kod Černiševskog nisu najvažnija njegova dela književne kritike, već pokušaj u njegovom radu Beleške o Milu da prvi postavi naučnu osnovu raznolikosti ruskog agrarnog socijalizma koji će docnije biti nazvan Narodnjičestvo. Videli smo njegovu ulogu za vreme pripremanja seljačke reforme. Njegovo učešće u prvim pokušajima Revolucionarne organizacije u Rusiji, kao i njegove veze sa prvim tajnim društvom, Zemlja i Volja.” „Zemlja i Sloboda”, od 1861, 1863 nesumnjivo su utvrđeni. Ali najveći uticaj na omladinu nesumnjivo je izveo njegov roman „Šta da se radi?” 1863. U tome svome romanu on na čitavom nizu ličnosti pokazuje kako ima u životu da se primeni „nihilizam”; preterano načelni čovek Rahmetov koji spava na ekserima; pristalice i teoretičari egoizma, Lopuhov i Kirsanov; Vera Pavlovna, vatrena pristalica društvene utopije, koja sanjari poput Furijea. Filosofiju i logiku tih ličnosti definisao je Vladimir Solovjev ovim šaljivim rečima: „Čovek je postao od majmuna, te zato dajmo mi svoju dušu za spas svojih prijatelja”, i zbilja pristalice nove religije na taj način propovedaju materijalizam.

Dobroljubov, manje teoretičar, upotpunjuje i razvija učenje Černiševskoga primenjujući ga na veliki broj glavnih problema života. Književna kritika za njega je samo povod da na svoj način objasni one tipove koje romanopisci opisuju i da tako odgovori na pitanja i sumnje koje muče mlade generacije. „Od apstraktnog zakona pravičnosti, priznaje on, ja sam prešao na jedan stvarniji princip, dobro čovečanstva; ja sam sažeo najzad sva svoja razmišljanja u jednu jedinu formulu: čovek i njegova sreća, i čovek o kome govorim jeste „čovek pravi, čovek od mesa i kostiju sa svojim realnim idejama o spoljnjem svetu, a ne sa izmišljenim idejama svake vrste.” Čujmo ga, kako on sam objašnjava u jednom od svojih stihova, da hoće „dela u mesto reči”. „Reči su bile sreća ljudi iz četrdesetih godina ovoga veka; savremenicima pripada da prazne reči zamene „delima”. Do đavola sa „uzvišenim težnjama duše” koje se ne izražavaju delom, i do đavola ne samo sa ljudima „pasivnim, bezličnim i ograničenim”, već takođe i sa „prirodama jakim, gordim i energičnim”, koje dozvoljavaju sebi da padnu u nerad i postaju izlišni na zemlji. „Više vredi doživeti brodolom nego se zaglibiti u blato”, to je deviza Dobroljubova, koja oduševljava svoje mlade čitaoce.

Pisarev počinje svoju književnu karijeru pošto se prvi zanos omladine za „delo” t. j. za narodnu prosvetu u najpristupačnijem obliku, nedeljnim školama i čitaonicama, sudario sa surovom opozicijom vlade. U početku je napor da se podigne nivo prosvete naroda bio blagonaklono prihvaćen i čak je dobio saradnju Ministarstva Prosvete i unutrašnjih dela. Primer Kijeva, u kome se 1859 otvorilo više nedeljnih škola, prihvatilo je više gradova. Imućni ljudi davali su potrebna sredstva, umetnici priređivali koncerte, a vlasti su ustupale lokale. Učitelji, studenti, oficiri, sveštenstvo sarađivali su aktivno na tome poslu. Koji je razlog bio svoj toj revnosti? Nedeljne škole trebale su poslužiti kao sredstvo da bi se u narodnim masama proširile liberalne ideje; a propagatori su u tome videli, „klicu budućeg preporođaja postojećeg reda”. Tako se bila stvorila neka vrsta tajnog društva „bez određenog oblika, bez upisanih članova, ali sjedinjeni istovetnošću traženog cilja” i baš iz toga kruga izašla je 1861 „Zemlja i Volja”. Vlast je ubrzo počela da se uznemirava. Januara 1861 uvela je naročitu kontrolu škola i postavila po jednog sveštenika u svakoj od njih „pošto se ništa protivno istini pravoslavne vere i zahtevima morala u njoj ne može trpeti.” Juna 1862 vlada izjavljuje u jednom kominike-u da bez obzira na sve, u školama Petrograda predaje se, „jedna doktrina, čiji je cilj da se poljulja vera da se propagiraju socijalne teorije o svojini i izaziva na bunu protivu vlasti.” Imperatorskim dekretom zatvorene su sve nedeljne narodne škole i čitaonice. Time se objašnjava naročiti stav koji uzima Pisarev. U njegovome delu dolazi predmet inspiracije isključivo individualistički na mesto predmeta socijalnog karaktera. Njegov list „Ruskoje Slovo” proklamuje nadmoćnosti „individualizma” nad „socijalizmom” koji propoveda „Sovremenik”. Što se njega tiče, on energično ispoveda „egoizam” i smatra preteranim sve formule „nihilista”. On odriče svaki opšti zakon, svaki opšti ideal, jer „očni lekar ne može dati svima bolesnicima iste naočari.” Njegove ideje vode nas ka subjektivizmu starih sofista. Istina je da on i ovo dodaje: „Ako odbacujem opšti ideal, ja time nikako ne odričem da je usavršavanje svake ličnosti neophodno i opravdano”, i naročito o tome govori. On polazi odatle da bi stvorio malo po malo „zajednički ideal” opšte delatnosti. Kada je tip revolucionara Bazarov ostvario „potpuno emancipirajući svoje ličnosti”, njemu je po mišljenju Pisareva, preostalo da reši jedan drugi problem, oslobođenje od drugih ličnosti, „pristalica realizma”, onih koji će se posvetiti „radu”, ne iz svog ličnog zadovoljstva, već za „dobro” društva i „gladnih i golih”. „Gladni” se ne mogu starati o sebi. „Radnička klasa” samo je „pasivni” materijal, koji „prijatelji čovečanstva” treba dugo da „obrađuju”. Za to treba „trenutno ostaviti podzemlje i posvetiti se fenomenima intelektualnog rada”, jedino stvarno. Drugim rečima, treba pripremati intelektualce za budućnost. Tako izgleda „praktična” primena jedne filosofije, koja, očigledno, vodi računa o apsolutnoj nemoći, koju su pokazali retki pretstavnici kulturne klase, u njihovom pokušaju da probude „podzemlje”. Sakupiti naučna znanja i popularisati ih u svojoj sredini, to je poslednja reč teorije Pisareva, i to će biti glavni zadatak studenata krajem šezdesetih godina. „Sudbine naroda se odlučuju, ne u osnovnim školama, već na univerzitetima.”

Reč inteligencija (u smislu: intelektualci), već upotrebljena u inostranstvu od Hercena, ne nalazi se kod Pisareva. Za njega, kulturni ljudi ranijih generacija su „estete”, „nekorisni ljudi”, a oni iz njegove generacije „ljudi realističkih ideja”. Protivnici ovih „ljudi realističkih ideja” nazivaju ih „nihilistima”, da bi ih opteretili onim čega je bilo nesumnjivo preteranog u propagandi Černiševskog, Dobroljubova i naročito Pisareva. Pored svega toga Hercen, u svojim napadima cilja samo na jedan deo učenika svojih učitelja, na one koje naziva „Sobajeviči i Nozdrevi nihilizma”. Tek mnogo docnije, generacija šezdesetih godina smatrana je u celini kao najkritičniji pretstavnik ruske inteligencije uopšte. Istoriski uzevši, upotreba tih dva izraza „nihilista” i „intelektualac” suviše je opšta i netačna. Ali se ne može poreći da šezdesete godine prošloga veka otvaraju jedno poglavlje u istoriji inteligencije, čiji se počeci pojavljuju, ako ne u eposi Petra I, ono u svakome slučaju, u vreme Katarine II. To vreme sa svojom novom generacijom stoji u nesumnjivoj suprotnosti sa ranijim generacijama.

U to doba se stvara tip revolucionara, koji će se održati i razviti, u nešto izmenjenoj formi.

II. — Počeci revolucionarnog pokreta

Već od Katarine II, pojedinci ili grupe ispitali su revolucionarna sredstva protivu autokratije. Ali tek od vladavine Aleksandra I, revolucionarni pokret daje u Rusiji izgled jedne neprekidne tradicije, koja prelazi sa generacije na generaciju i manifestuje se delima stvarno revolucionarnim, i u većini terorističkim.

Glavni i za dugo jedini protagonisti toga pokreta bile su razne grupacije mladih ljudi, u većini studenata. Od samog početka imali su za cilj da prenose revolucionarnu propagandu iz intelektualnih krugova u široke narodne mase. Odmah traže način da dođu u vezu sa radnikom ili seljakom. S početka njihov plan izgledao je utopistički, jer narod nije bio pripremljen da primi revolucionarne ideje. Ipak, malo po malo obrazovaniji radnici, i docnije s vremena na vreme i seljaci stupali su u njihovo kolo. To je ono što razlikuje revolucionarni pokret za vreme Aleksandra II od ranijeg perioda, koji nije ni izašao iz književnih krugova i koji se ograničio samo na to da po katkad izloži svoje ideje u štampi brižljivo maskiranoj. Režim relativne slobode postavljen od Aleksandra II u veliko je olakšao njihovu propagandu delom i rečju. Stvaranje klase „slobodne profesije” daje atmosferu blagonaklone simpatije pobornicima, čije ideje kod njih nalaze odjeka. Docnije, postepeno napuštanje liberalizma od strane vlade i zamena državnika liberalnih pogleda konzervativcima razočaraju težnje društva i ubijaju nadu u miran razvoj; sve to čini naročito popularno i ideju nasilnog rešenja.

Od završetka vladavine Nikole I, pored slavenofila i zapadnjaka, pojavljuju se nove težnje koje se ne mogu dovesti u sklad sa starijim partijama, jer s jedne strane, one spajaju sa slavenofilskom ideologijom evropske težnje, a s druge pokazuju radikalizam koji potpuno prevazilazi program zapadnjaka: socijalističke ideje su se pojavile i socijalizam je dobio prevagu kod intelektualaca. U početku vlade Aleksandra II socijalisti i liberali bili su još ujedinjeni, blagodareći tradiciji, a i zbog njihovih ličnih veza. Ali radikalna štampa pedesetih i početkom šesdesetih godina prošloga veka, već je bila spremila, videli smo, razdor. Godina 1863, godina poljskog ustanka, može da se smatra kao datum definitivnog razdvajanja ruskih političkih struja na tri glavne grupe, koje su sve imale od tada svoju sopstvenu istoriju: konzervatizam, liberalizam, socijalizam. U toku teških iskušenja liberalizma i socijalizma, dojučerašnji prijatelji, koji su tridesetih i četrdesetih godina prošloga veka diskutovali među sobom po salonima, odvajaju se u protivničke tabore. Odnosi postoje još neko vreme između ove dve grupe. Ali, stupanjem na pozornicu naraštaja šesdesetih godina, koji lišen: tradicionalnih veza propoveda nove doktrine, sukob se produbljuje; on dovodi do definitivnog razdora između političkih grupa, koje zbog opšteg neslaganja, i zbog političkih i socijalnih interesa za koje se bore, udaljuju se sve više jedni od drugih. I u tome pogledu, vladavina Aleksandra II označuje početak političke i socijalne borbe, koja se više neće prekinuti.

Ne treba izgubiti iz vida ove opšte prilike, kada se podrobno izučava istorija revolucionarnog pokreta u Rusiji, naročito njegovih početaka od 1855—1877, pre terorizma.^[3] Ona se deli na tri perioda: 1) od 1855—1863, period prelaza prve revolucionarne ideologije, koja je obeležena razdorom između Hercena i revolucionarne omladine šesdesetih godina i jačanjem uticaja Bakunjina; 2) od 1864—1873, period revolucionarnih kružoka, doktrinarnih sukoba između pretstavnika ruskih revolucionarnih struja u inostranstvu, i spremanja „pohoda u narod”, 3) od, 1874—1877, idilični period „prvog pohoda” u narod i takođe, posle razočarenja u pohod, sistematsko spremanje revolucije i zavere.

Prva revolucionarna ideologija i kraj Herceia (1855—1863). Duhovni otac prve revolucionarne ideologije je Aleksandar Hercen. Kod njega, kao uostalom kod velikog broja istaknutih intelektualaca, njegovih savremenika, slavenofilske koncepcije više su vezane za najnovije socijalističke doktrine, nego li za liberalne i „zapadnjačke” ideje. Očigledan primer ovog spoja ideja je njegova vera u svetsku misiju ruskoga naroda, a naročito ruskog seljaka, određenog da sprovede u delo socijalizam. Mnogo pre oslobođenja mužika, koji će pobuditi tolike nade kod revolucionara, on svu svoju veru polaže u ruskog seljaka, kome pripisuje specifični mentalitet. U tome se slaže sa svojim prijateljima iz Moskve, slavenofilima, jer, i ako se ne slaže sa socijalnim poretkom, koji njima izgleda idealan, on nalazi da su „dobre” osnove na kojima žele da ga postave. Stvarno, za prve slavenofile osobeni karakter ruskog narodnog „duha” nije samo oličen u pravoslavnoj veri i hrišćanskoj ljubavi, nego se izražava i u socijalnom poretku, koji mu je svojstven, u otsustvu lične svojine, a kolektivnoj svojini zemlje. Taj primitivni oblik agrarnog kolektivizma je u očima Hercenovih savremenika dokaz urođenog „komunizma” ruskog naroda. Malo je verovatno da je Hercen obratio pažnju na komunistički manifest od Marksa, koji se pojavljuje 1847 godine. Na protiv, on je duboko inspirisan idejama Prudona. Kao i Prudon, Hercen veruje da socijalizam neće doći na vlast igrom političkih ustanova u državi.^[4] — pošto te ustanove imaju da budu oborene u isto vreme kada i sama država, — već slobodnom igrom čisto ekonomskih odnosa između lica. Odnosno, načelo Prudonovog anarhizma, na ime, da jedna federacija slobodnih opština, postavljena ozdo, treba da zameni nasilje nametnuto ozgo, duboko je na njega uticalo. Smatrao je za moguće da dovede u sklad svoju veru u urođeni komunizam ruskoga seljaka sa osnovnim smislom evropskog socijalizma. Te slobodne opštine, koje treba da se spoje u federacije, zar one nisu „mir”, ustanova svojstvena jedino Rusiji? Ako ruski narod, kao što to tvrde slavenofili, nije nikada u svojoj savesti priznao rusku državu i smatra kao greh svako nasilje koje dolazi spolja, zar to nije negacija političkih ustanova i zakona? U tome leži svetska misija Slovena, nova „reč” koju imaju da kažu svemiru; u tome je zaloga njene nadmoćnosti u novoj eri, u koju stupa svet. Hercen nalazi potvrdu za svoju ideju u poznatoj paraleli između modernih vremena i Rimskoga carstva, na koju mu je roman „Arminijus” obratio pažnju. Rimsko carstvo bilo je uništeno hrišćanstvom. Moderna civilizacija biće uništena savremenim hrišćanstvom. t. j. socijalizmom. Kao i Rimsko carstvo, moderni svet je ostario i iscrpeo se. Novi „varvari” treba da naiđu da osvetle čovečanstvo, da spasu svet propasti. To su Sloveni a naročito Rusi. Evropljani su paralizovani pod teretom istoriskih ustanova. Rusi su „nezavisni” i slobodni od istoriskih veza. „Oni nemaju ništa da čuvaju”; ako „učestvuju u evropskoj kritičarskoj misli težnje Evrope su joj tuđe.” Jednom reči, Rusija a naročito ruski narod su po svojoj prirodi revolucionari i anarhiste.

To je doktrina koja je tako duboka uticala na ruski revolucionarni pokret. Ako je ona tačna, problem „Ustava” gubi svaku važnost. Godine 1860 sam Hercen ipak organizuje jednu peticiju caru, u kojoj traži Ustav. Ali šta time on hoće? Njegov plan predviđa saziv pretstavnika opština, „mirove” izabrane od celokupnog punoletnog stanovništva. Taj skup — koji će docnije generacije nazvati ustavotvornom skupštinom — treba pre svega da reši kako problem načina svojine, tako i organizaciju lokalnih autonomnih jedinica, počevši odozdo, t. j. „komunom”. Bez sumnje, Hercen je ubeđen da će ona da izglasa uvođenje jednog novog društvenog poretka ne prošavši kroz prelazno stanje političkih reformi ili revolucije. Jedan jedini uslov je potreban, da obezbedi njen puni uspeh, njeno redovno uspostavljanje i potpuna sloboda rešavanja. S toga se tadašnja radikalna traženja ograničavaju na slobodu štampe, propagande i izbora. Ostatak će doći sam, „komunizam” ruskoga seljaka je zaloga.

Uskoro zatim, Hercen je živo zažalio zbog svoje peticije, a Bakunjin koji ju je takođe potpisao, pokušao je da objasni svoj potpis željom da stavi Aleksandra II na probu. Revolucionari mogu sami sa sobom da računaju, a ishod seljačke reforme potpuno je opravdao njihov skepticizam prema državnoj vlasti. Prema Hercenovoj doktrini, seljaci treba da postupaju spontano i neposredno, ne služeći se Ustavotvornom skupštinom. Ako su oni stvarno rođeni socijalisti, zadatak revolucionara treba da se svede na to da uklone smetnje slobodnom izražaju narodne volje. Plebiscit, za ukidanje države i ostvarenje federacije komuna „ozdo”, nameće se u ovim okolnostima skoro sam od sebe. To je zaključak, koji je Bakunjin izvukao iz Hercenove doktrine, i koji je počeo da propagira sa svojom energijom, udruženom sa njegovim žarkim temperamentom.

Usled oslobođenja mužika, seljak se pojavljuje prvi put na političkoj areni kao nezavisni činilac.

Vlada počinje da se brine i očekuje ozbiljne seljačke nerede i zato objavljuje manifest 19 februara — 3 marta 1861. Ali, kako se ništa ozbiljno ne događa, revolucionari odlažu svoje nade za godinu 1863, koja treba da obeleži kraj privremenog perioda i stupanja na snagu zakona o građanskim slobodama. Studentski krugovi, kojima i sam Hercen savetuje u svome „kolokalu” da „idu u narod”, iskorišćuju ovo vreme pravljenjem propagande. Godine 1863, mladi revolucionari počinju tajne pregovore sa poljskim revolucionarima, koji, predviđajući nerede u Rusiji, pripremaju ustanak u svojoj zemlji. Pod uticajem Bakunjina, Hercen energično podržava u svome časopisu poljske težnje i čak objavljuje jedan apel ruskim oficirima, pozivajući ih da ne pucaju na pobunjenike. Bakunjin još dalje ide. On pomaže da se organizuje ekspedicija koja će preko Baltičkog mora odneti Poljacima oružje za borbu protivu Rusije. Jednovremeno, sa ovim poduhvatom, revolucionari stvaraju plan, na izgled širokih razmera, ali u suštini detinjast, da izazovu pobunu u oblasti Volge, u klasičnom kraju pobuna seljaka i kozaka. Oni su se nadali da će u trenutku kada izbije poljski ustanak, privući bar ka istoku ruske snage, ako već ne budu mogli zadobiti potpunu pobedu. Poslali su jednu grupu ruskih oficira u oblast Volge da rasture letke u kojima se poziva narod na pobunu. Međutim, i ako su letci bili razdeljeni, nisu naišli na onaj neposredni odziv koji su pobunjenici očekivali. Oni bivaju uhvaćeni, suđeni i pogubljeni; tajna studentska udruženja su rasturena, a njihovi vođi poslati u Sibir.

Žalosni neuspeh svih planova ispunjava Hercena gorčinom i odvaja od njega većinu njegovih prijatelja preostalih u Rusiji, i čitalaca; — tiraž „Kolokada” odjednom pada od 2100 na 500 primeraka. Osim toga, prva izgnanstva i pogubljenja izazivaju dubok utisak u javnom mnenju, ali ipak ne u onom smislu kako je vlada očekivala. Od prvih žrtava revolucije omladina stvara heroje i mučenike. Umesto da nastoji da se sazove Ustavotvorna skupština, omladina usvaja radikalnije političke ideje, koje pomažu pribegavanju zavere. Upravljači naprednijih listova Černiševskij, Mihailov, Šeljgunov svojim pisanjem pomažu ih. U inostranstvu Bakunjin žestoko brani težnje ove omladine, gotove na svaku žrtvu, nasuprot Hercenu koji je izgubio svaku veru u uspeh i smatra da je u tadanjoj Rusiji nemoguće ostvariti revoluciju. I revolucionarni pokret ulazi u jednu novu fazu.

Studentska revolucionarna udruženja i pripremanje pokreta ka narodu (1864 do 1873). — U ovoj deceniji stare su se revolucionarne deputacije istrošile. Nove vođe se pojavljuju, Za novu grupu koja ih zaokružuje, i koja je formirana od najagilnije mladeži, Hercen je suviše umeren, zastareo je. Od svih ljudi iz 40-ih godina, jedini je Bakunjin koji nikako ne gubi vezu sa mladima i ne gubi ništa od svoje popularnosti. On nastavlja da propagira revoluciju, brzu i snažnu. On je našao sebi sledbenika, koji će ga u mnogome prevazići, studenta Nečajeva, čelične volje i lišena svih skrupula u izboru sredstava. Nečajev propagira uništenje svih državnih institucija i ukidanje svih klasa, osim seljačke. Ipak, sredstva koja upotrebljava otkrivaju toliko otsustvo svih obzira na moral, da samo diskredituju Bakunjina kod Marksa i vođa Internacionale, koja se baš tada osniva. Sistem zastrašivanja koji je Nečajev praktikovao prema članovima svoje grupe, dovodi ga do ubistva jednoga od njih Ivanova, osumnjičenog da ga nije hteo slušati. Taj zločin prouzrokuje otkrivanje i rasturanje grupe. Sam Nečajev, uhapšen od švajcarskih vlasti, i predan Rusima, biva zatvoren u Petropavlovsku tvrđavu. Njegova sudbina smiruje duhove studenata, koji postaju umereniji i počinju da sa više obzira slede zakonima evolucije.

Hercen umire januara 1870. Ali drugi emigranti, koji su uspeli da se spasu od progona policije Aleksandra II, sklanjaju se u Evropu. U martu 1870 dolazi u Pariz P. Lavrov, profesor Vojne akademije, čovek široke erudicije, koji se ubrzo stavlja na čelo ruskog evolucionističkog socijalizma. Iako više naklonjen naučnim studijama socioloških problema, on popušta usrdnim molbama omladine i stvara čitavu jednu doktrinu, ruski „Populizam”. Njegova „Istorijska pisma” postaju Evanđelje nove generacije. Glavna misao, ona koja je odgovarala najbolje aspiracijama mladeži, u tome je da intelektualac ima „dužnost prema narodu”. Umesto egoističkih formula nihilizma 60-ih godina, koje propagiraju individualno i opšte usavršavanje, razvijanje ličnosti „populizam” uči odricanju i žrtvovanju sebe za dobro naroda. Kako mladež želi uvek da počinje svoje delo odmah, ne zadržavajući se dugim specijalnim pripremama, pitanje da li treba nastaviti studije bilo je najomiljeniji predmet diskusije. Za vreme od nekoliko godina centar tih diskusija bio je Cirih. Tu je zbilja, bio skup velikog broja mladih devojaka iz najboljih porodica, koje su želele da studiraju ono što nisu mogle u Rusiji i Nemačkoj Bilo je tu i mnogo studenata. Prema primedbi Šiška, istoričara revolucionarnog pokreta, Cirih je bio postao Meka ruske mladeži. 1872 godine diskusije su žešće nego ikad, blagodareći dolasku Lavrova i Bakunjina, koji sami brane svoje ideje. Bakunin propagira još uvek svoju doktrinu najšire neposredne revolucije. On tera mladež da ide, odmah ne da doktriniraju” seljake, već da što pre izazovu lokalne pobune, koje bi u njegovoj živoj fantaziji, uzimale razmere opšte revolucije. Ta „ustanička” doktrina često više odgovara temperamentu mladih nego umerena i mestimice nejasna doktrina Lavrova, koja im potvrđuje potrebu da nastave univerzitetske studije da bi bili sposobni poučavanju naroda. Mladež se deli na Bakunjinovce” ili „Mutine”, razume se najmnogobrojnije, i na ”Lavriste”. Jedan treći lider Tkačev, pojavljuje se u Cirihu. Nekadanji član grupe Nečajeva daje svoju doktrinu, koja je suviše realistička da bi bila popularna.

On govori da je socijalna revolucija u narodu i od naroda nemoguća, kao što su nedavni događaji dokazali; da pripremati socijalnu revoluciju u neodređenoj budućnosti znači gubiti vreme i upuštati pogodni trenutak za revoluciju, — veruje da pogodni trenutak stvoren oslobođenjem robova nije prošao. Ima samo jedan mogući izlaz, politička revolucija „ozgo” i bez učešća narodnih masa. Razume se, — jer intelektualci vide u tim projektima za „političku” reformu samo jedno sredstvo plemstva i buržoazije da bi „prevarili” narod pomoću „Ustava“. —Tkačev i nije mislio na nekakvu političku reformu, već na revoluciju, t. j. na grabljenje vlasti jednom grupom revolucionarnih konspiratora, snažno povezanih; to je način koji će docnije izabrati Lenjin. Ali generacije iz godina 60-ih i 70-ih suviše su idealističke i romantične, da bi se zanele tim idejama. One čvrsto veruju u urođeni socijalizam ruskoga seljaka, i u tome vide garantije za uspeh jedne revolucije izvedene ozdo po načinu Bakunjinovom. Tkačev je regrutovao vrlo malo pristalica.

Ipak „Bakuninovci”, „Lavristi”, i „Tkačistn”, saglasni su u jednoj stvari: treba „ići u narod”. Bilo da se pouči, da se obavesti, ili da se podiže ustanak, treba biti u narodu. Intelektualci nemaju drugog načina da plate svoj „dug” i da ispune svoje „obaveze” prema narodu. Pretstavnici književne škole „Populista” koja se baš tada rađa, izlaze iz nižih socijalnih klasa. To su malograđani, seminaristi i tako dalje, koji poznaju dobro ruskoga seljaka. Oni prvi prikazuju prosvećenom mnenju sliku najnižih klasa grada i sela. Čas kao Levitov i Rešetnikov „pesnici narodnoga bola” koji pokazuju narod pod svetlošću mračno-realističnom, čas kao Nefedov a naročito Zlatovrackij, koji ga slikaju, jako idealizajući, onakvog kakvog ga vidi lična fantazija. Prirodno, to idealizovanje osvaja mladež „populističke” tendencije. „Narod je komunista”, to je premisa iz koje se izvode svi revolucionarni planovi. Ipak, da bi se umešali u narod, i da bi pobedili njegove sumnje i nepoverenje, propagatori smatraju za potrebno da se pojavljuju na selu samo odeveni kao seljaci i da govore jezikom sela. Da bi dokazali seljacima svoje neposredne usluge, oni su se starali da nauče izvesne zanate koje bi mogli primeniti na selu.

Vrlo zgodno za mladež, nestrpljivu da stupi u borbu, jedna naredba ruske vlade od 1873 primorava svu rusku mladež, koja studira u Švajcarskoj da se vrati u Rusiju. Odjednom, problem univerzitetskih studija je, nezavisno od volje zainteresovanih, rešen negativno. Mladi propagatori oba pola vraćaju se u masama u Rusiju. Oni donose nove snage revolucionarnom pokretu, koji jedva životari od svog sloma 1863 godine. I naročito od posebnog terorističkog dela Karakazova, člana jednog studentskog udruženja, koji je 1866 bio pucao na Aleksandra II i time izazvao žestoku reakciju vlade, revolucionari su bili emigrirali da bi izbegli gonjenje od strane vlade; jedno apsurdno rešenje te iste vlade ih je vratilo. Posle oseke revolucionarnog pokreta trebalo je očekivati novu plimu.

Kad su se mladi emigranti vratili u Rusiju, put ka narodu bio im je već pripremljen. Jedna grupa studenata predvođena od Čajkovskog, docnije poznatog u emigraciji, mnogo je za to učinila. Formirana krajem 60-ih godina, ona je bila izabrala, pod mučnim utiskom koji su ostavili oštre metode i amoralni postupci Nečajeva, jedan stav čisto evolucionistički i moralizatorski i stavila sebi kao glavni cilj vaspitanje samih revolucionara pre nego što se okrenu narodnim masama. U tome cilju ona je bila izdala prevode Darvina, Stjuarta Mila, Spensera i tako dalje i vulgarizirala dela za narod objavljujući u isto vreme tajne i revolucionarne pamflete. Ona je bila nabavila u Švajcarskoj i jednu štampariju i osnovala u više ruskih varoši „autonomna udruženja”,- koja će rasturati te spise za vaspitanje i propagandu. Kada se Čajkovski, uskoro obuzet religioznim misticizmom i idejom „božanskog čovečanstva”, povuče iz revolucionarnog pokreta i završi najzad sa emigracijom u Ameriku, njegova se grupa fuzionisala sa grupom Kravčinskog.^[5] Najzad, i budući emigrant, knez P. A. Kropotkin, mlad oficir, koji se vratio iz jedne geografske ekspedicije u Sibiru, bio je prišao tom udruženju u proleće 1872 godine. Članovi tih udruženja bili su organizovali u „kružoke”, t. j. više studenata udruživalo se da žive u zajednici. Taj život u zajednici, po kazivanju Čajkovskog, približavao je duhovno jedne drugima i uticao da se podigne nivo moralnih propisa koji je utvrđivao njihov međusobni odnos. Za to su ta udruženja bila u tako čvrstoj vezi, i docnije olakšala rad zavere, iz koje su bili udaljeni svi mladići strani tim grupama, malo poznati, ili koji se nisu podvrgavali principima potpunog drugarstva; organizacije zavere u njima su bile dobro zaklonjene i njihovo pronalaženje od strane policije jako otežano. Među mnogobrojnim filijalama centralnog udruženja u Petrogradu, formiranim u provinciji od grupe Čajkovskog, bilo ih je značajnih. U Kijevu, jedan „kružok” intelektualaca, koji će opisati sjajan memoarista Debagorij-Mokrijević, imao je među svojim članovima Katarinu Breško Breškovskuju, nezvanu docnije „babuškom ruske revolucije”. U Odesi, jedan od glavnih članova udruženja bio je Feliks Volkovskij, pisac popularnih brošura, mnogo čitanih, koji docnije, pošto je emigrirao, osniva „fond za rusku slobodnu štampu” i izdaje u Londonu časopis „Free Russia”. U Krezonu, u Orelu, u Vjatki, u Vologdi i t. d. bila su osnovana takođe aktivna udruženja.

U toku jeseni i zime 1873, ta udruženja, jednodušno organizuju nova udruženja, naročito određena da pripreme „krstaški pohod u narod.” Ideja za tim pohodom primljena je oduševljeno od sviju, kako od onih koji su bili u Rusiji, tako i od onih koji su se tek vratili iz inostranstva. Prema jednom zvaničnom izveštaju od 54 gubernije, u 37 pokret se pojavio. Kravčinski i Kropotkin su dobro opisali duševno stanje i iluzije mladih propagatora. Suprotno metodama Nečajeva, udruženje ne nameće, osim moralnih pravila koja regulišu odnos između članova, ni stegu, ni disciplinu. „Revolucionarna partija, veruju oni, ima da se spontano obrazuje i izađe iz duše naroda.” Pokret „je pre jedna vrsta otkrića nego propaganda”, kaže Kravčinski. „To je jedan snažni krik, dolazeći neznano odakle koji odjekuje širom cele zemlje i zove sve one čija duša nije umrla da posluže velikom cilju spasenja otadžbine i čovečanstva. I zove sve one, čiji je duh živ još, da se pobune na svoju prošlost, da dođu na poziv, da napuste rodni krov, bogatstva, čast i porodicu. Oni su se bacali u pokret sa strasnim oduševljenjem, sa žarkom verom koja ne zna prepreke i ne broji žrtve, i za koju su patnja i smrt samo neodoljivi potsticaji. Nije ovde reč samo o gomili mladih ljudi, mnogih iz aristokratskih porodica, koji za vreme od 15 časova rade u fabrikama u radionicama, u polju ... Ono što je značajno, to je da zaraza zahteva već gotove ljude, koji imaju sigurne pozicije, magistratore, lekare, oficire ...” Taj pokret ne može se smatrati isključivo političkim. To je pre neka vrsta krstaškog pokreta; on ima sve osobine verskog pokreta.

Zamah i razočarenje u „krstaški pohod u narod” 1874—1877. — „U proleće 1884, studentska udruženja odjednom prestaju da diskutuju. Vreme prepirkama je prošlo; treba se baciti na „delo”. Na brzu ruku pravi se oprema radnika, koporan, čizme. Kratki oproštaji, lakonski odgovori. Gde idete? — Na Ural. Na Volgu. Na Jug. Na Don. Tople želje za uspeh, snažna rukovanja, ... Proleće je prošlo, vreme je ... A takva električna varnica, uzvik „u narod!” trese omladinu; verujući u nju, hrabro, bez oružja i organizacije, omladina se baca u juriš pred samim očima neprijatelja. „Ima blizu 2000 oduševljenih mladića koji gotovo bez ikakve pripreme, pođoše na „prvi pohod” u narod! Zvanični izveštaj, sastavljen docnije od ministra pravde, grofa Palena, slaže se sa „Stepnjakom” u konstataciji da su oni naišli na živu simpatiju i energičnu podršku kod kulturnih klasa: „Mnogo ljudi zrelih godina i od uglednih položaja ne samo da su neprijateljski raspoloženi prema vlastima, već pružaju stvarnu pomoć revolucionarima, kao da ne shvataju da time pripremaju svoju ličnu propast i društva u kome su!” Palen oplakuje „nedostatak moralnog vaspitanja” koje dokazuje ta klasa, kao i „otsustvo poštovanja prema veri, porodici, pravu čoveka i privatne svojine”. Kao da naklonost koju je svedočila ta klasa prema propagandistima nije bila baš posledica povrede tih „čovekovih prava” od same vlade i njenog odbijanja da dâ zemlji minimum političkih sloboda.

Držanja mladih propagatora su veoma malo revolucionarna. Njihovo odevanje, za koje misle da je proletarsko, njihova nesposobnost da govore jezikom prostog naroda, njihovo potpuno neznanje uslova seoskog života, otkriva ih odmah i obraća na njih pažnju. Policija ide za njima u korak, i za nekoliko meseci ima sva obaveštenja o većini njih. Pre svega, vlada ne zna kakav stav da zauzme prema toj novoj vrsti prestupa. Najzad, rešava se da sudi prvoj partiji od 50 lica, zatim i drugoj od 193, izabranih među masom uhapšenih. Prvi put, vlada priređuje javni politički proces, samo zato da bi pokazala društvu opasnost u koju srlja. Ali to suđenje ne daje rezultat koji je ona očekivala. To suđenje otkriva širokoj publici postojanje tajnih društava u Rusiji. S druge strane, držanje okrivljenih, njihovo samopregorevanje i požrtvovanje, njihov idealizam, čvrstina njihovog ubeđenja i njihova potpuna nezainteresovanost privlači opštu naklonost. Za vreme suđenja, oni ne iskorišćuju slobodu govora za svoju odbranu, već da bi optuživali reakcionarnu vladu; njihove govore štampa može samo u izvodu da objavljuje, ali brošure, objavljene u tajnim štamparijama, donose ih u celosti. Optuženi na taj način objavljuju otvoreno mnoge stvari na koje je prosečni Rus mogao samo misliti, ali ne i reći ih. Ovaj politički proces pravi revoluciju popularnom.

Ali pred rezultatom njihovog „pohoda”, razočarenje propagandista je veliko. Iskustvo im kazuje da su se prevarili u osećanjima naroda; ne samo da on ne deli njihove poglede i da neće da ih čuje, već, čak šta više, on ne razume njihov govor. Dok govore o zemlji i kritikuju vlasnike, seljaci ih još i slušaju, ali čim hoće da ih upoznaju sa socijalizmom, metodama kolektivne agrikulture i t. d., oni nisu u stanju da ih zainteresuju^[6]. Još gore, oni su postali sumnjivi u njihovim očima. Poljoprivredni rad u zajednici potseća seljake na rad za vreme Ropstva, na kuluke i obavezne radove koje je hteo da propiše Nikola I. Često sami seljaci hvataju agitatore i predaju ih policiji. Ipak omladina ne zaustavlja se samo da prizna pogreške i nepotpunost svojih metoda, ona zna da izvuče iz svog poraza potrebnu lekciju. Seljaci su bili nespremni. Jasno je da treba, pre svega, njih vaspitati i umesto da im se prilazi preobučen kao iz maskarada, da bi im se dao „udarac nogom demokratizma”, treba živeti među njima. Govori agitatora nisu bili shvaćeni, a izgledali su im i sumnjivi. Ne treba dakle početi sa govorima, već steći poverenje seljaka čineći im korisne usluge. Najzad, rad dugog daha i na mestu zahteva naročite mere da bi se osigurala kohezija napora. Propagandisti su prebacili sebi za svoj neuspeh u mnogome nedostatak organizacije. Za to oni osnivaju 1886 jedno udruženje, koje dobija ime, već upotrebljeno 1860 i 1870 „Zemlja i Volja”. Idilični period revolucije završava se i stvarna aktivnost revolucionarna sleduje. Godine 1877 propagatori „populisti” preduzimaju sa novim metodama svoju „drugu kampanju” za osvajanje naroda. Borba mnogo ozbiljnija sa vladinim ljudima očekuje ih. Oni će preći od pacifističke propagande na oružanu odbranu, za tim na teroristička dela, koja će proslaviti širom sveta tajanstveni „Centralni komitet”.

III. — Reakcija i teroristički revolucionarni pokret

Teroristički revolucionarni pokret je posledica reakcionarne politike koja obeležava kraj vladavine Aleksandra II.

Politička kolebanja Aleksandra II i kontrast između unutrašnje politike i ekonomske politike. — Od 1861—1866 politika Aleksandra II odaje jednu čudnu mešavinu liberalizma i konzervatizma. Lične ideje imperatora ne odgovaraju, videlo se već, ulozi „oslobodioca” i reformatora, koju je na sebe uzeo. Dok je trajalo oduševljenje izazvano erom slobode koju je on otvorio, dok je krug ljudi zadobijenih za reforme bio oko njega, ova kontradikcija nije se primećivala. Ali već od pripremanja seljačke reforme manifestuju se ova kolebanja, koja karakterišu vladavinu ovoga cara dobronamernog ali neodlučnog.

Propagator ropstva grof Palen, konzervativac, smenjuje Rastovceva kao pretsednik „komisije redakcije”, kojoj car poverava dužnost, da dâ poslednji retuš na projekt emancipacije seljaka. Carski savet, kome pretsedava oglašeni protivnik reforme seljaka princ A. Orlov, car određuje da pregleda taj projekat. Čim je obnarodovan akt oslobođenja, car se odvaja od Nikole Miljutina koji se toliko zalagao da obori ropstvo. Na čelo ministarstva državnih dobara, koje treba da odredi koristi, date seljacima reformom od strane države, car zamenjuje liberalnog Kiseljeva čuvenim Murajevom, koga zamenjuje posle reakcionarni Zelenij. Nemiri koji izbijaju među studentima u Petrogradu u jesen 1861 godine, jer su konzervativci bili određeni da primene mere date od liberalnog ministra Kovalevskog, plaše imperatora i približavaju ga njegovim reakcionarnim savetnicima. Požari koji izbijaju u prestonici u maju 1862, i koji se pripisuju ne sa dovoljno dokaza istim elementima „crvenim” povećavaju njegovo nespokojstvo. Černiševski, M. Mihailov i Serno Solovjević su proterani u Sibir bez ikakvog suđenja. Nedeljne škole i javni časovi su zabranjeni. Stroga kontrola sprovodi se odsada po listovima i časopisima. Hiljadugodišnjica stvaranje ruske države pada 7. septembra 1862 godine: jedni očekuju da taj datum, bude obeležen opstruisanjem ustava, drugi proklamacijom slobode štampe ili slobode savesti, ali nikakva nova reforma nije obnarodovana. Naprotiv represivne mere su preduzete protivu skupova plemića koji su pravili kampanju u korist Ustava.

Događaji u Poljskoj ne čine manji utisak na imperatora i vladu. U početku vladavine, u Poljskoj kao i svugde, smirenje je izgledalo potpuno. Tamo se samo čekala amnestija i oktroisanje jednog „osnovnog” statuta, koji im je bio obećan još od Nikole I pa to obećanje ponovljeno i od Aleksandra II Napoleonu III, prilikom sklapanja mira u Parizu. Od 1860—1862 carevi namesnici u Varšavi koji se stalno smenjuju, nisu na visini svojih dužnosti. Knez Gorčakov, star i bolestan, slabog karaktera, zadovoljava se do svoje smrti (april 1861), da bdi nad održavanjem spoljneg reda. Posle njega prolaze, u toku samo jedne godine, četiri carska namesnika: u dva maha đeneral Sukhozanat — prostak i neznalica; grof Lambert — dobričina — ali isto tako malo kulturan i veoma ozbiljno bolestan; jedan učenik Nikole I, grof Liders, neprijatelj svakome civilu. Tek u junu 1862 Aleksandar II imenuje za vice kralja velikog Kneza Konstantina Nikolajevića, kome je pridodat markiz Vjelopoljski, veliki poljski patriota i iskusni političar. Ovo imenovanje dolazi suviše dockan, jer, pod uticajem emigracije, potpuna je promena izvršena u duhovima u Poljskoj za vreme te dve kritične godine. Umerene partije ustupile su mesto radikalnim partijama. Vjelopoljski predlaže jedan projekat izmirenja, koji ostaje u kartonima administracije u Petrogradu. Njegova uloga posrednika propada i, u početku 1863, ustanak bukne.

Mladi revolucionari, koji u ustanku učestvuju, i ako imaju podršku Bakunjina i simpatiju Hercena, sukobljavaju se sa neprijateljskim stavom ruskih liberala, koje ustanak približava konzervativcima i nacionalistima „slavenofilima”. Hatkov, glavni urednik „Ruskij Vesnik”-a i „Moskovskija Vjedomosti”, do tada partizan engleskih demokratskih institucija, primer je najsjajniji toga naglog preokreta liberala. Njegovi nacionalistički članci čine vrlo jak utisak, čak i na vladine krugove. To je prvi put da jedan ruski novinar ima uticaja na svoju vladu. Na nesreću, to je bio koban uticaj.

Ohrabren približavanjem jednog dela liberala i slavenofila, vlada primenjuje za periferiske provincije reakcionarnu politiku. Ona rešava da primeni u Poljskoj sistem rusifikacije, koji su Nikola Miljutin i Georgije Samarin preporučili i stvarno primenjivali u zapadnim provincijama, na severozapadu, u Litvaniji i u Beloj Rusiji, na jugozapadu, u Ukrajini, gde, posle završetka poljskog ustanka, vlasti behu objavile rat „polonizmu” i katolicizmu uzimajući u zaštitu elemente nepoljske i nekatoličke. Ta politika, koja se naslanjala na niže socijalne klase, imala je demokratski karakter, što objašnjava odobravanje ljudi kao N. Miljutina i Samarina. Ali ovi nisu nikako mislili da primene u pravoj Poljskoj jednu politiku zamišljenu za zapadne provincije i koja, presađena u sredinu potpuno Poljsku, imala je da dâ oblike čisto reakcionarne i da se osniva samo na nasilju. Ova primena je delo kneza Čerkaskija koji posle smrti N. Miljutina 1866 njega nasleđuje, pošto je dotle bio njegov najbliži saradnik. Njegova primena čini da odnosi između Rusije i Poljske postaju sve zategnutiji, naročito za vreme sledećeg perioda, između 1870 i 1880. U Ukrajini, gde funkcioniše od 1864 sistem rusifikacije, već ispraktikovan u severozapadnim provincijama, vlada se stara da spreči upotrebu lokalnog jezika, maloruski logor. Ukrajinski nacionalisti nisu još „separatisti”, i ako ih Hatkov već optužuje i vodi kampanju protivu njih na samom terenu .Ali potreba za emigriranjem, kao što će učiniti M. Dragomanov, da bi se spasao od kinjenja vlasti i aktivnost koju emigranti razvijaju u Galiciji, uticaće snažno da razviju separatističku ideju u Ukrajini od 1875 godine. U Baltičkim provincijama i u Finskoj takođe, politika rusifikacije se primećuje od 1864.

U pravoj Rusiji, na suprot, Aleksandar II pokazuje se sve više progresista i nastavlja još sa reformama. Godine 1864 on osniva „zemstva”. U 1866 on zavodi novu pravnu organizaciju, koju zapadne provincije: Poljska, Litvanija, Bela Rusija, Ukrajina ne uživaju. U 1865 on oslobođava štampu prethodne cenzure, a 1866 on prima veoma blagonaklono izveštaj ministra finansija, Rejterna, u kome ga potseća da podnese reforme, dodeljujući mirno narodu ono što on traži da ostvari silom, t. j. ukidanje zastarelih formula i ukorenjenih zabluda, jedine su sposobne da preduprede revoluciju; i u kome se trudi da prikaže da realizacija reformi apsolutno je potrebna za ekonomsku i finansisku konsolidaciju Rusije. Aleksandar je sačuvao svoju naklonost prema ministru^[7] i ostavio ga da vodi jednu naprednjačku ekonomsku i finansisku politiku.

Za vreme od šesnaest godina koliko je bio na vlasti, od 1862—1878, Rejtern se naprezao da preporodi Rusiju, državu zaostale agrikulture u industrisku zemlju. On se starao takođe da olakša transport cerealija, koje su glavni deo ruskog izvoza, spajajući železničkom mrežom velike proizvođače centre sa glavnim izlazima, kopnenim i morskim. Za vreme stupanja na presto Aleksandra II, Rusija je imala samo 977 vrsta železničke pruge čije su glavne linije bile Moskva-Petrograd i Varšava-Beč. Rejtern rešava da spoji ne samo plodne krajeve Volginog bazena, Nove Rusije i centra sa jednim pristaništem na Baltiku, prolazeći preko Moskve, već i Moskvu sa Crnim Morem. On ustupa ovu prugu jednoj grupi kapitalista, «a čijem je čelu stajao francuski „Kredi mobilije” sa bankarem Pererom. Ova prva koncesija ne daje dobre rezultate, ali vladavina Aleksandra II ne ostaje manje verna, sve do svoga kraja sistema koncesija: 1881 godine od 21.000 vrsta novih pruga 93% pripada privatnim kompanijama, čijim obligacijama vlada garantuje interes 5%. Između 1868 i 1875 razvijanje železničkih pruga nastavlja se najaktivnije — 10.500 vrsta su sagrađene u tome periodu. Poljoprivredni centri su spojeni sa pristaništima kao i ugljeni bazeni na Donu. Železnice, prvi put, donose zaradu. Cena žitu beleži zamašnu osu i seljaci se razvijaju od nekadanjih domaćih ekonoma u ekonome-trgovce. Izvoz cerealija od 45—50 miliona puda godišnje, krajem vladavine Nikole I od 69 miliona po krimskom ratu i od 76 između 1861—1865, čini od 1876—1880, verovatno zbog razvijanja železničke mreže i krčenja nove zemlje, jedan ogroman skok i dostiže 257 miliona puda. Rejtern se bavi i organizacijom privatnog kredita. On se ne zadovoljava da reorganizuje Državnu banku, on hrabri stvaranje privatnih banaka. Ako se većina njih pojavila između 1863—1877, ima se blagodariti njegovoj politici.

Tako, dok se unutrašnja politika koleba i naginje da bude konzervativna, čak reakcionarna, ekonomska politika ostaje progresivistička. To je konstrast koji će odtada, biti uvek primećen u Rusiji.

Reakcija. — 4/16 aprila 1866 student Karakozov pokušava atentat na život imperatora. Od tada, Aleksandar II naginje sve jasnije ka politici konzervativnoj. Reakcija se oseća naročito u području školskom i sudskom a i u štampi.

I ako se Karakozov, kome njegovi prijatelji ne odobravaju ideju o atentatu na vladara, rešio sam da izvrši atentat, reakcionarni savetnici imperatorovi ne propuštaju a da ne okrive svu omladinu i politiku Golovina, liberalnog ministra prosvete. Raport naročite komisije, određene da ispita slučaj Karakozova, kojoj pretsedava grof Muravjev, otkriva širenje revolucionarnih ideja među školskom omladinom. Golovin je primoran da dâ svoju ostavku i zamenjen je svojim protivnikom, grofom D. A. Tolstojem. 13/25 maja 1866 jedna carska naredba upućena pretsedniku ministarskog saveta Pavlu P. Gagarinu izjavljuje: „da mladež treba da bude podizana u duhu religioznih istina, poštovanju svojine i ispunjavanju glavnih zakona građanskog reda”, energično osuđuje grlate kritičare plemstva i poziva očeve porodica da pomažu vladu u njenome delu vaspitanja omladine. Grof D. A. Tolstoj koji ostaje ministar od 1866—1880 rasipa svu svoju aktivnost na primeni toga programa, trudeći se da uništi ili bar da oslabi efekat reformi njegovih prethodnika.

Pre svega, on pokušava da osujeti uticaj „zemstva” na osnovnu nastavu. Ne smejući da menja odmah zakon od 1864, on počinje od 1869 da nadgleda školsku politiku „zemstva” preko naročitih inspektora koji, uvedeni u svojstvu stalnih članova školskih saveta distinkta, mešaju se u postavljanje učitelja, kontrolišu školsku nastavu „zemstva”, otpuštaju učitelje koje optužuju da rade protivu vlade, religije i morala, i prema tome da su štetni po učenike. Zatim, smatrajući da je taj sistem inspekcije nedovoljan, on se rešava da izmeni organizaciju osnovnih škola, postavljenu od Golovnika. Njegov nacrt da pretvori školske savete u birokratske ustanove, upravljane od crkvenih inspektora, nailazi na jednu nepredviđenu prepreku, pretenzije plemića, koji uspevaju da budu saslušani od imperaratora, i on dobija naredbu da poveri upravu škola pretstavnicima plemića. Tako novi statut narodne nastave (1874) daje pretstavnicima plemstva u vladi i distriktima pretsednički položaj u raznim školskim savetima. Upravitelji osnovnih škola ostaju stalni članovi saveta, vršioci administrativnih dužnosti, ali podređeni kontroli pretstavnika plemstva. Inspektori osnovnih škola zadržavaju svoju ulogu u savetu distrikta. S druge strane, Tolstoj, koji upravlja u isto vreme poslovima Pravoslavne crkve, kao glavni pretstavnik Svetoga Sinoda, i poslovima ministarstva prosvete, podržava svom svojom moći parohijske škole, upravljane od sveštenstva. Ne samo da klerikalni uticaj osvaja u javnoj nastavi, već i vlada pretpostavlja klerikalne škole javnim školama naročito školama „zemstva”, plod spontane inicijative ruskoga društva.

Ali naročito u srednjoj nastavi, gde se mladež uči i obrazuje svoj karakter i svoje ideje, Tolstoj vrši „kontra-reforme”. Jedan deo štampe saglasan je sa imperatorom i Tolstojem u potrebi da se menja program. Katkov i S. M. Leontjev, glavni urednici „Ruskij Vestnik”-a i „Moskovskija Vjedomosti”, među najvatrenijim pristalicama su za tu reakciju. Nekada liberal i pristalica reformi, Katkov je iz osnova iskrenuo svoj stav, pod uticajem razvijanja ideja u svojoj mladosti, i naročito, to se videlo, pod uticajem poljskoga ustanka 1863. On je postao duša reakcionarne partije koja hoće da dominira imperatorom, da sprečava nove reforme i da ukida one koji su već sprovedene. Sa Leontjevim on optužuje mladež da podleže duhu nihilizma i materijalizma, što pripisuje rđavoj organizaciji nastave i vaspitanja, i on poziva novog ministra prosvete da snažnom rukom zaustavi dekadenciju škole i da obuzda mladež primoravajući je da uči, i da napusti politiku. U programu školskom, on traži da se ukinu prirodne nauke, koje smatra za štetne, jer vode mladež materijalizmu, redukciju političke istorije i istorije književnosti, a časove tako dobijene upotrebiti za produbljenu studiju klasičnih jezika, ne samo latinskog, već tako isto i grčkog, za čije znanje veruje da je važno za Ruse, jer Rusija je bliža grčkoj civilizaciji nego rimskoj. Studija jezika i književnih dela staroga veka naviknuće učenike, mislio je on, na precizna znanja i neće povlađivati nepotrebno teoretisanje.

Kao Katkoz, Tolstoj vidi u klasičnim studijama sredstvo za borbu protivu nezavisnosti duha studenata, i koncentrišući njihov razum i njihovu maštu na klasičnu kulturu, on se nada da će skrenuti njihovu pažnju sa savremenih događaja. Tako gledajući na stvari, on zamišlja potpunu reformu srednje nastave. Na osnovu dokumenata i izveštaja direktora gimnazija i kuratora školskih srezova, on sastavlja jedan projekat koji prvo pregleda jedna komisija pod pretsedništvom grofa Stroganova, zatim komitet naročito sastavljen pri Carskome savetu, i koji posle produbljenih diskusija, najzad 1871, podnet je plenumu toga saveta. Opozicija je živa. Većina od 29 članova izražava se protivu srednje nastave bazirane na klasičnim studijama. Opozicija kritikuje naročito član projekta koji sprečava pristup na univerzitet mladićima koji nemaju diplomu klasične gimnazije: „Ne može se smatrati za pravo, primećuje opozicija, da pristup na univerzitet, u ovo vreme napretka nauke, bude sprečen mladićima koji su odlično studirali te nauke, to jest pozitivne nauke, a da se primaju samo oni koji su studirali klasične jezike, mrtve jezike”. Na suprot njima, manjine od 18 članova prima projekat i naročito, tu zabranu protivu koje se diže većina. Na njihovu stranu stavlja se Aleksandar Drugi, i projekat Tolstojev postaje novi statut gimnazija i progimnazija, obnarodovan od imperatora 30 jula—11 avgusta 1871 g.

Gimnazija postaje u suštini klasična škola. Učenici počinju da uče latinski jezik od prvog razreda, a grčki od trećeg. Dva časa dnevno su posvećeni studijama starih jezika. Na suprot tome, prirodne nauke su izostavljene, a politička istorija, istorija književnosti i živi jezici su skraćeni. U studijama starih jezika, zadržava se naročito na učenju gramatika, na vežbanju prevoda sa ruskog na klasične jezike. Opšta kultura je žrtvovana produbljenom znanju grčkog i latinskog, i mladići izlaze iz gimnazije jaki u prevođenju, ali sa vrlo površnim znanjem u svim ostalim predmetima. Njihovo intelektualno razvijanje trpi zbog toga.

Da bi se bolje postigao politički cilj reforma i otstranili učenici od ekstremnih političkih ideja, preteranom klasicizmu pridodata je stroga disciplina, koja potseća na život u kasarni. Učenici treba da se nauče da slepo slušaju svoje starešine i da bez pogovora vrše sve njihove naredbe. Direktori gimnazija, čiji su prerogativi jako prošireni, imaju pravo nadzora nad profesorima, a i pedagoška veća njima su podređena. Najzad sam ministar obraća naročitu pažnju na ujednačenost u nastavi i na izbor knjiga školskih. Nikakav udžbenik ne može se upotrebljavati bez njegove prethodne dozvole. Tako su izbačene sve knjige iz srednjih škola, koje nisu odgovarale gledištima vlade.

Što se tiče „realnih” škola, u kojima se naročito predavala matematika i crtanje — njihov je statut odobren od imperatora 15/27 maja 1872, — učenicima ovih škola sprečen je pristup na univerzitete, i oni mogu produžiti svoje studije samo na višim tehničkim školama. Ali tih škola nije bilo dovoljno, i zato većina mladića pretpostavlja gimnazije.

Za vreme elaboracije te reforme, kao i posle njenog obnarodovanja, prosvećeni krugovi i organi nezavisne štampe „Vjesnik Evropi”, „Peterburgskija Novosti”, „Golos” protestvuju energično, ali uzalud. Ministar se starao da se složi sa gledištem cara, i njemu je samo u toliko bilo do toga klasičnog sistema, ne da obrazuje mladež, već da napada revolucionarne tendencije.

Sa ne manje upornosti vodi on skrivenu borbu protivu univerzitetskog statuta od 1863. Neredi koji izbijaju s vremena na vreme među studentima, i koji su u tesnoj vezi sa napredovanjem revolucionarnog pokreta, njemu pružaju izgovor uvek zgodno došao, da udari na autonomiju univerziteta. Godine 1868, on dobija od imperatora ovlašćenja da za prazne katedre postavi svoje kandidate, od kojih su neki već uzalud moljakali svoje kolege da glasaju za njih. 1879 on objavljuje naredbu o dužnostima inspektora univerziteta, protivu principa statuta od 1863. Kao što su Katkov i Leontjev bili inspektori za reformu srednje škole, tako je profesor Moskovskog univerziteta Ljubilov bio potstrekač i savetnik ministra u borbi protivu univerzitetske autonomije. Nakon kampanje u štampi koju je vodio protivu autonomije univerziteta, Tolstoj se rešava da izmeni statut od 1863. Posle univerzitetskih nemira 1874, specijalni komitet, sastavljen od ministara kojima su zavisni razni prosvetni zavodi, objavljuje potrebu: da se imenovanje profesora univerziteta poveri ministru, da se proširi kontrola vlade i na univerzitetsku nastavu, da se uvede stroga disciplina na univerzitetima i podesi primanje studenata tako, da se mogu udaljiti osobe neželjene i siromašne. Prema tome, jedna naročita komisija, pod pretsedništvom jednog člana Carskog saveta, Deljanova, bila je određena 1875 godine da ispita situaciju univerziteta. i da pripremi jedan projekat reforme. Ljubinov, kao član te komisije, odlazi u društvu jednog od svojih kolega, Georgijevskog, da se obavesti na licu mesta, po raznim univerzitetima. Oba člana su svuda vrlo hladno dočekana i iz straha od neprijateljskih manifestacija studenata, ne smeju da prisustvuju predavanjima profesora. U komisiji izabrani rektori univerziteta jednoglasno brane statut od 1863; univerzitetski saveti, s druge strane, započinju upornu borbu za odbranu svoje autonomije. Samo Tolstoj ne menja svoj stav. Njegov projekat novoga statuta je predat 1880 na ocenu Carskome savetu. Ali zbog njegovog povlačenja, koje dolazi ubrzo, i zbog promene politike njegovih sledbenika, Saburova i barona Nikolaja, ukidanje univerzitetske autonomije je odloženo do vladavine Aleksandra Trećeg 1884. g. U isto vreme kada u prosveti, reakcija se ističe i u administraciji i u pravosuđu. U trenutku kada Tolstoj nasleđuje Golovnika, stari komandant žandarmerije, knez V. A. Dolgorukij je zamenjen jednim mladim đeneralom, vrlo uticajnim na Dvoru, grofom P. A. Šuvalovom. Sa ovim, ministar unutrašnjih dela P. A. Timašev i ministar dobara, đeneral Zelenkij su duša reakcije koju Aleksandar Drugi sprovodi kroz nazadnu politiku. Na njihov savet, i rušeći duh i slovo nedavnih reformi, prava guvernera su odjednom proširena. Ministra pravde, Zamjatina, liberala, koji je nedavno sproveo pravnu reformu, na nagovaranje Šuvalova, imperator zamenjuje grofom Palenom, reakcionarem. Palen, koji nema pojma o svojim novim funkcijama, radi na tome da potčini sudove administraciji. Regrutuju se sudije među sudskim činovnicima koji uživaju naklonost vlade, jer se dotle prebacivalo sudovima za suviše blago suđenje. Istraga zločina protivu države bila je vođena naročitim propisom od strane žandarmerije, a od 1871 optuženi je mogao, bez presude odgovarajućeg suda, biti prognan po prostom rešenju administracije. 1874 kazne predviđene za političke zločine pooštrene su za više stepena, a 1878 one su prešle u nadležnost vojnih sudova, koji primenjuju član 279 Zakona o vojnom pravosuđu, t. j. u gotovo svima slučajevima, kaznu smrću. U toku vremena, preduzete su mere da se oslabe advokatske korporacije, predmet draženja reakcionara koji nisu mogli da se naviknu na slobodne rasprave.

Sloboda štampe nestajala je malo po malo. Već privremeni pravilnik od 1865, i ako tvrdeći da ukida prethodnu cenzuru, zadržao je mnoga ograničenja: knjige su imale biti predate nekoliko dana pre njihovog pojavljivanja cenzoru koji je mogao bilo da zadrži njihovo publikovanje, bilo da traži delimično ili celo izostavljanje jednog sumnjivog pasusa. Od 1866, kako su sudovi počeli da oslobađaju novinare, vlada prestaje da im predaje novinarske krivice, da bi se obilno koristila merama ograničenja u administraciji listova: oduzimanje prava objavljivanja privatnih oglasa; zabrana prodaje listova na „broj” i posle dve „opomene” obustavljanje izdavanja lista privremeno ili za svagda. 1873 godine ministar unutrašnjih poslova dobija pravo, da bi predupredio novinarske krivice, da zabrani listove da govore o pojedinim savremenim gorućim pitanjima; malo po malo, on dolazi do toga, da sastavlja listu zabranjenih tema i da ih poverljivo dostavlja direktorima listova.

Prirodno, radikalna štampa je prva žrtva tog pritiska. „Sovremenik”, Ruskoje Slovo”, koji su propagirali težnje koje je osuđivala carska naredba upućena pretsedniku ministarskog saveta Gagarinu, od 1866 zabranjeni su po naročitoj naredbi imperatorovoj. Čak i slavofilski listovi imaju velikih teškoća. Vladina nepopustljivost primorava obustavljanje publikacija „Moskva” 1867 i „Moskvitjanin” Ivana Oksakova. Ista sudbina postiže „Vest” list aristokratije koji radi za ponovno seljačko ropstvo. „Vestnik Evropi”, liberalni mesečni časopis, može da se pojavi 1866 samo zato što se pretstavlja kao istoriski časopis, i kad 1868 on se pretvara u politički organ, on se održava blagodareći jedino krajnjoj obazrivosti. I ako se „Otačestvenija Zapiski”, organ „Populista” koji 1866 zamenjuje zabranjeni „Sovremenik”, bavi radije, u duhu ideje vodilje toga lista, socijalnim pitanjima i izbegava politička pitanja, kao ona naročito opasna o ustavu, doživljuje mnoga kinjenja od strane cenzure. Liberalni dnevnici „Golos” iz Petrograda i „Ruskija Vjedomosti” iz Moskve, vrše izvestan uticaj sedamdesetih godina. 1876 stvara se „Novoe Vremja” A. S. Suvorina, koji uživa, u svome početku, reputaciju liberalnog organa. Samo „Moskovskija Vjedomosti” i „Ruskij Vjestnik” Katkova i Ljubinova i docnije, „Groždanin” kneza Meščerskija, koji su bili glavni protivnici reformi Aleksandra Drugog, promakli su gromovima cenzure.

U opozicionoj štampi, t. j. u celoj štampi, osim listova Katkova i zvaničnog „Severnuj Kurjer”, primorani su da pribegavaju svima mogućim izvrdavanjima da bi mogli da izraze ne samo radikalna i socijalna mišljenja, već čak i liberalna shvatanja. Stvorila se neka vrsta prećutno ugovorenog jezika („Ezopov jezik”) koji obrazovana publika razume vrlo dobro. Otuda književna kritika ostaje, kao u vreme Nikole Prvog, glavni oblik političke literature. N. K. Mihajlovskij, koji nastavlja originalu dinastiju Belinskija, Dobroljubova, Pisareva, Černiševskija, intelektualni je vođa mlade generacije. Dela Gleba Uspenskog, najznačajnijeg i najtalentovanijeg između književnika „populista”, ne analizira samo, sa velikim produbljivanjem, život malovaroških građana i seoski svet te prelazne epohe, već su to u isto vreme i romani sa tezom. Između svih tadanjih književnika, Saltukov—Ščedrik se izdvaja snagom i originalnošću svoga talenta. Njegovi „Gubernskije Očerki” (Provincijski zapisi), objavljeni 1856—1857, galerija tipova ruske provincije pre reforme Aleksandra Drugog, već su ga napravili slavnim. On uspeva u satiri, koja odgovara naročito dobro osobinama nekog stila. Nepotpuno i nepravilno ostvarenje reformi, stalna izvrdavanja upravljača, sve veća suprotnost između liberalne frazeologije i konzervativnog duha, policiske mere, novi tipovi koji se, sa reformama, pojavljuju u birokratiji, štampa i advokati, sve one figure javnoga života, psihologija propaloga plemstva nude neiscrpne motive satire. Njegova dela su toliko zasićena aluzijama na zlo toga vremena, da nam je neki put teško da nađemo odgonetku, kao da se to tiče Aristofanovih komedija. Za čitaoce koji su nestrpljivo očekivali njegove publikacije u sveskama „Otečestvenija Zapiski”, zatim, posle zabrane ovog časopisa, u „Vestniku Evropi”, glavna privlačnost je bila baš u tim tananostima aluzija, koje kriju značenje i najpodozrivijoj cenzuri.

Kao što se trebalo i očekivati, rat na Orientu 1877—1878 u javnom mišljenju podiže patriotska osećanja. Ali ova osećanja okreću se protivu vlade, kada se doznalo za pronevere, nedovoljnost snabdevanja vojske i stručnu nesposobnost ruskih đenerala. Javno mnenje očajava zbog razočarenja Berlinskog Kongresa koji, posle mira u San-Stefanu, zakida Rusiji većinu plodova njenih pobeda. Slavofili ustaju protivu vlade. Ivan Aksakov je prognan iz Moskve zato što je izjavio na javnoj sednici Slovenskoga društva da „gadne vesti” primljene iz Berlina „gore od srama i ranjave savest” ruskoga naroda koji se uzbuđuje, šapuće, buni se ..., i čeka jedno rešenje ozgo”. Ako bi bilo preterano govoriti o uzbuđenju „naroda” ruskog, nije bilo sumnje o uzbuđenju prosvećenoga sveta; ali ono dolazi u mnogome otuda što se tako lako dalo bugarskom narodu, ni najmanje ne pripravljenom za politički život, ono što baš car nije hteo da dâ ruskome narodu: ustav i narodnu skupštinu. Uzbuđenje je naročito jako u liberalnim krugovima „zemstva”. I ako se vlada upinje svim sretstvima da smanji njihov značaj, skupovi „zemstva” su prilika za javne izjave, čisto političkog karaktera, kao što na drugoj strani čini štampa, pozorište, naučni kongresi i t. d. Pokret u korist ustava nagoveštava se uskoro među liberalnim članovima provincijskih skupova. Tajni sastanci, na kojima se raspravljaju savremena pitanja, obavljaju se često na jugu Rusije, u Kijevu, zatim u Harkovu. Vlada im sama pruža priliku da se javno dozna njihovo mišljenje, kada, posle jednoga govora carevog u Moskvi, ona poziva društvo, jednim apelom objavljenim u „Vladinom Vesniku” da je pomogne u borbi protivu progresa revolucionarnog pokreta. Grupa ustavotražitelja hita odmah da predloži svima podružinama „zemstva”, u kojima ima njenih pristalica, da odgovore vladi jednom adresom imperatoru. U „zemstvu” u Černigovu, I. I. Petrunkevič drži govor naročito jasan i lišen svih sumnja. „Znači potpuno ne poznavati razvijanje i širenje ideja, kaže on, kada se može pretpostavljati da stroge mere mogu biti sposobne da uguše ideje, podrazumevajući tu i ideje anarhističke. Borba protivu razornih ideja mogla bi biti moguća samo ako društvo ima odgovarajuće oružje. To je oružje: reč, štampa, sloboda mišljenja, slobodna nauka”, ali to se ne može naći u Rusiji. Javno mišljenje rusko ne postoji, jer nema čime da se izrazi. Ono što ne dostaje, to je štampa, bez „straha od gonjenja, jedino zauzeta interesima društva, njegovim pacifističkim razvojem, njegovim životnim potrebama i opasnostima u koje bi moglo eventualno da srlja, da budi osećanje nezavisnosti, istinkt za samoodržanjem i želju da se sačuvaju temelji političkih režima”. Pošto je izneo kako su novi zakoni bili izobličeni u primeni, kako klasični sistem grofa D. Tolstoja dovodi u pitanje prosvećivanje mladih generacija, Petrunkevič poziva „zemstvo” „da konstatuje, sa neizrecivom tugom, njenu potpunu nemoć da preduzme mere, ma kakve one bile, u borbi protivu zla”.U svojoj adresi „zemstvo” Tverske gubernije konstatuje da „imperator, u brizi za sreću bugarskog naroda, dao mu je jedan pravi serf-government!” — „zemstvo” se bojalo da upotrebi reč ustav —, „neprikosnovenost prava ličnosti, nezavisnost pravosuđa, slobodu štampe”, i izražava želju da vidi ruski narod „koji je trpeo, sa toliko dobre volje, sve teškoće rata, da uživa iste koristi, a to će biti jedino sposobno da mu osigura, prema rečima imperatora, postupno, mirno i zakonito razvijanje”.

Vlada je odgovorila zabranom „zemstvu” da diskutuje o sličnim pitanjima. Njeni liberalni članovi nastavljaju ipak da se sastaju. 1879 godine oni pokušavaju da stupe u pregovore sa revolucionarima, koji su već počeli svoju terorističku akciju. Oni pokušavaju da ih prelome da obustave atentate, dok oni sami ne pokušaju, miroljubivim sretstvima, da utiču na vladu. Ali njihova nemoć je i suviše očevidna, i čemu se može nadati od njihove adrese imperatoru? Petrunkevič, koji je pokušao sa pregovorima, uhapšen je uostalom u aprilu 1879 i izgnan iz južne gubernije Černigov u daleku severnu guberniju Kostromu. Ipak, veza je od sada vaspostavljena između revolucionarnih i liberalnih pokreta.

Teroristički revolucionarni pokret. — Neuspeh „pohoda u narod” bio je ubedio revolucionare u nemogućnost, ne samo da pripreme jednu skoru pobunu, već čak ni da vrše potrebnu propagandu za socijalnu revoluciju. Želja da osvete svoje drugove pohapšene ili pogubljene, i potreba da se organizuju radi borbe protivu vlade, naterala ih je da osnuju jednu tajnu organizaciju, moćniju nego njihovi nekadanji razbacani klubovi. Prvi pokušaj u tome smislu, u Moskvi, 1876 od propagatora „populista” koji su se hteli složiti samo pacifističkim sretstvima, nije uspeo. Drugi, pokušan iste godine, u Petrogradu, od „populista” revolucionara, srećniji je. Jedno udruženje, koje uzima ponovo ime „Zemlja i sloboda”, već nošeno od jedne grupe šesetih godina, skuplja preživele iz revolucionarnih udruženja, pod upravom bračnoga para Natanson i Aleksandra Mihajlova. Ono sadrži jednu „centralnu direkciju” — zvanu docnije „centralni komitet”, — podeljen na više sekcija, intelektualnu, radničku, seljačku, i jednu grupu za „rasturanje”. „Centralna direkcija” imala je za cilj, preko „organizacije” i preko „pobune” da priprema bune. Grupa za „rasturanje” treba da pomogne oružanom silom u susretima koja postaju sve češći sa vlastima. Njena prva javna manifestacija bila je 6/18 decembra 1876 pred katedralom Majke Božje Kazanske. Ova demonstracija, za koju su se nadali da će biti veličanstvena, ostala je dosta skromna. Malo radnika uzima učešća, mladi manifestanti su rastureni bez teškoća i vođe, pohapšene, platile su teško ovaj pokušaj, bilo izgnanstvom, bilo sa čak pet ili deset godina robije. Ipak, revolucionarna akcija u gradovima produžava da nalazi više privrženika nego pacifistička propaganda po selima, i delo grupe za „rasturanje”, ka kojoj je upućena teroristička grupa, počinje da zauzima najvažnije mesto.

Jedan događaj, koji izaziva neobični utisak na publiku, beleži novu etapu u istoriji revolucionarnog pokreta. Jedan od mladića uhapšenih na manifestaciji ispred katedrale Majke Božije Kazanske, u Petrogradu, Bogoljubov, osuđen na petnaest godina robije, odbija da skine kapu ispred đenerala Trepova, šefa policije prestonice, prilikom njegove posete zatvoru. Trepov ga udari i naredi da mu se dâ sto udaraca knutom, i ako su politički zatvorenici bili oslobođeni telesne kazne. Drugi zatvorenici, koji su izrazili svoje bunjenje kricima i larmom, tako isto su zlostavljani od žandarma i vojnika. U isto vreme kad i za ovo surovo postupanje, javnost saznaje u kakvom su očajnom stanju drugi zatvorenici, kao neki Dečiskin, zatvoren u mračnoj ćeliji, u gomili izmeti, po kojoj gamižu crvi. Prirodno, štampi je zabranjeno da govori o ovim stvarima i jedna komisija naimenovana od imperatora ne nalazi ništa. Tada jedna mlada devojka, Vera Zazulič, uzima na sebe da osveti javno ismejanu savest. 24 januara — 5 februara 1878 ona se prijavila kod Trepova sa nekom molbom u vreme kada đeneral prima, i ozbiljno ga rani jednim revolverskim metkom. Njeno suđenje imalo je ogromnog odjeka, ne samo u Rusiji, već i u inostranstvu. Umesto da je brani, njen advokat, Aleksandrov, iznosi pravu optužnicu protivu vlade, kao da je Trepov optuženi. Vera Zazulič bila je najzad oslobođena. Žandarmi pokušavaju da je uhapse, ali jedna kola čekaju je na izlazu iz suda, i posle velikog meteža revolucionari uspevaju da je otmu od policije i da je prebace preko granice. Udruženje „Zemlja i sloboda” uzima na sebe odgovornost za atentat i preti nastavljanjem borbe.

Era terora počinje. Jedna od prvih žrtava je đeneral Mezencev, komandant žandarmerije, na kome se Stepnjak (Kravčinskij) osvetio 4/16 avgusta 1878 za pogubljenje Kovalskog. I ako se atentat desio u jednoj od najživljih ulica Petrograda, u Talijanskoj ulici, njegovi izvršioci uspeli su da umaknu. Na jugu Rusije, teroristička doktrina nailazi kod revolucionara na još bolji prijem. Na jugu su u stvari prvi put teroristi bili izvedeni pred vojni sud. Ovi sudovi su osudili na smrt: mladoga i oduševljenoga Valerijana Osinskoga; jednog vlasnika milionskog imanja, Lizoguba, koji nije učestvovao u pokretima, ali je bio dao revolucionarima sve svoje imanje; Kovalovskog već pomenutog koji je pucao na žandarme, pri pretresu njegovog stana; i mnogo drugih još. 9/21 februara 1879 revolucionari odgovaraju na mnoga pogubljenja i hapšenja izvršena u Kijevu, u Odesi i u Harkovu, ubijajući guvernera-đenerala Harkova, kneza Kropotkina^[8]. 1/13 marta iste godine, Mirskij pokušava uzaludno da ubije Mezenceva, đenerala Drentelna koji je potpisao mnoga hapšenja, istrage i doživotna izgnanstva. „Listok”, organ „Zemlje i slobode” izjavljuje da teror nije samo za revolucionare sretstvo osvete njihovih pogubljenih drugova ili instrument legitimne odbrane, već još i „oružje vrlo osetljivo” koje „primorava vladu da shvati svu nemoć upravnog sistema u prisustvu jedne opasnosti, čiji je izvor nepresušiv i nepoznat.”

U toj atmosferi opšteg nereda, još više pooštrenoj hapšenjem liberalnih činovnika, desio se 2/14 aprila 1879, prvi po datumu od sistematskih atentata na ličnost carevu. Dok se Aleksandar Drugi šetao, jedan propagandist, Solovjev, pokušao je da ga ubije. Došavši posle dogovora sa svojim drugovima, naročito za to iz Samare u Petrograd, on ispaljuje pet metaka od kojih ni jedan nije pogodio imperatora. Uhapšen odmah, pogubljen je 29 maja — 10 juna iste godine.

Njegovi drugovi su rešeni da „nastave delo”, ali njihova namera nailazi, u samim krugovima revolucionara, na uporne protivnike. Od izvesnog vremena, članovi „Zemlje i Slobode” su podeljeni; jedni, kao mladi Plehanov, pristalice su propagande, drugi opet za teror. Sukob postaje oštar, najistaknutiji revolucionari se skupljaju na jednom tajnom kongresu, od 17/29 juna do 21 juna — 3 jula 1879 u Lipeku, banji Voronežke gubernije, da bi prodiskutovali pitanje carevog ubistva. Suprotno od njihove prethodne izjave, oni rešavaju, naročito na navaljivanje A. Željabova, da teror ne treba da bude oruđe „legitimne odbrane i osvete” već jedan postupak „aktivne borbe za političku slobodu svih i za parlamentarni režim koji bi nam za sve bio garantija.” Nosioci ove rezolucije dolaze u Voronež, gde se sastaju sa protivnicima terora, predvođenim od Plehanova. Ovaj prekida sve veze sa teroristima i rascep partije je izvršen. Ni jedna od dveju novih organizacija ne zadržava staro ime „Zemlja i Sloboda”. Pristalice terora, vrativši se u Petrograd u oktobru 1879, osnivaju novo udruženje „Narodnaja Volja”. Njihovi protivnici, koji sebi stavljaju u glavni zadatak socijalnu propagandu, i za kraj agrarnu revoluciju, nazivaju svoju grupu „Černij Peredel” (Crna podela) t. j. Opšta podela. „Narodnaja Volja”, najaktivnija od dve organizacije, dolazi prirodno u prvi plan. Plehanov i njegovi drugovi, Vera Zazulič, Stefanovič, Dejč emigriraju. U inostranstvu oni postavljaju temelje ruskom marksizmu i osnivaju rusku socijal-demokratiju „Grupa Osloboždenija Truda”. Na suprot ovome, iz grupe „Narodna Volja” izdvaja se ruska socijalnorevolucionarna partija (Narodniki).

„Centralni egzekutivni komitet” „Narodnaja Volja” počinje sa širenjem poziva imperatoru u kome se traži politička sloboda i parlamentarni režim. U isto vreme, 26 avgusta — 7 septembra 1879, komitet rešava da za metu terorizma ne uzima više visoke funkcionere ili gubernatore-đenerale, već lično samoga imperatora, ako mu ne da satisfakciju na njegova glavna traženja. Komitet će trebati dve i po godine da izvrši svoj plan. Mnogobrojni atentati, koji pokazuju mnogo energije i dovitljivosti od strane revolucionara, ređaju se do 1/13 marta 1881. Centralni komitet, koji nema više od 30 članova, uspeva da daje utisak jedne moćne i nedokučljive organizacije, opasnije u očima vlade, nego što su ikada bila druga revolucionarna udruženja. Sa druge strane, taj komitet stvara, u najrazličnijim društvenim krugovima, živu nadu za pretstojeće političke promene. Na sve strane, blagodareći utisku koji je znao da stvori, on susreće, ne samo simpatizere, već čak i saučesnike, gotove da mu dadu pravu podršku. Atmosfera opšte naklonosti obrazuje se oko ovih atentata; ona ne samo da olakšava pripremanje i realizaciju njihovu, već čini da se zločinci sakrivaju od policije. Čak i jedan funkcioner „Treće sekcije”, t. j. političke policije, primljen je za člana revolucionarne partije, i obaveštava na vreme svoje prijatelje o pretresima i hapšenjima koja im prete. Čvrsto rešeni da ubiju imperatora, članovi „Narodne Volje” ne popuštaju posle toliko neuspeha. Atentati se ponavljaju i uvek na najneočekivaniji način. Prvo, teroristi pokušavaju da bace u vazduh voz, koji treba 19 novembra — 1 decembra 1879 da dovede imperatora sa Krima u Petrograd. Oni stavljaju bombe na mnogobrojna mesta. Sofija Perovskaja, ćerka đenerala-guvernera Petrograda, lično stavlja jednu bombu, sa neobičnom hrabrošću, blizu Moskve. Ali neke bombe nisu eksplodirale, druge su oštetile samo jedan voz, u kome nije bio imperator. Posle izvesnog vremena 5/17 februara 1880, nijedan novi atentat ne uspeva da ubije imperatora u njegovoj rezidenciji, u Zimskom dvorcu. Jedan stolar, Halturin, koji je radio u Dvorcu, stavio je svoje usluge centralnom komitetu. On je bio zamislio da baci u vazduh trpezariju carevu, dva sprata iznad odaje za poslugu. Željabov je sa pažnjom primio taj plan, u slučaju ako atentat na imperatorov voz ne bude uspeo. Malo po malo, Halturin je mogao da sakupi u toj odaji dosta dinamita da bi bacio u vazduh u isto vreme međusprat u kome je bila dvorska garda, i iznad njega, trpezariju imperatorovu. On je mogao da sakupi još i više dinamita da policiji nije došao do ruku, prilikom hapšenja jednog revolucionara, jedan plan dvora, na kome je imperatorova trpezarija bila obeležena jednim krstom. Najstrožiji nadzor vršen je nad svima koji su ulazili u dvor i prenos dinamita bio je veoma otežan. Najzad, bilo je rešeno da se pređe na stvar u trenutku kada car bude seo za sto. Halturin, pošto je zapalio svoje fitilje, izašao je iz dvorca da vidi rezultat dela. Eksplozija je bila strašna, ubivši 11 vojnika, ranivši 56 i porušivši carevu trpezariju. Ali samo caru ne bi ništa, blagodareći zadocnenju jednog visokog gosta, kneza Aleksandra Batemberga, koji je javio da će doći pola sata docnije. Tek što je bio prešao prag odaje, desila se eksplozija, i tako se samo uplašio. U proklamaciji, koju je komitet objavio posle toga neuspeha, izjavljuje se da se borba nastavlja „dok god car ne bude predao organizovanje javnoga života jednoj Ustavotvornoj skupštini slobodno izabranoj, i čiji su članovi dobili mandate od svojih glasača“, jer „vlada je postala prepreka slobodnom razvijanju narodnoga života” i da „dok se ne bude učinio taj prvi korak ka oslobođenju Otadžbine” komitet će raditi „svima sredstvima” da to učini sam.

Primirje terorista i diktatura „srca”. — Kako da se bori protivu terora? Pošto i najoštrije mere ostaju uzaludne, zašto ne pokušati da se razoružaju koncesijama, ako ne sami revolucionari, ono bar liberalne grupe, čija naklonost ili neutralnost glavni su razlozi uspeha terorista?.

Rođeni brat carev, Konstantin Nikolajević, pripadnik je miroljubivih koncesija. U Mermernoj palati, gde on stanuje, on sakuplja ličnosti, koje, kao ministar Valpjev, dele njegova mišljenja. Valpjev je bio redigovao projekat Ustava u novembru 1863 godine, u trenutku kada je nada bila suviše velika da će biti dat Ustav Rusiji. On je u njemu predviđao pridodavanje Carskom savetu jedne naročite „skupštine” sastavljene od 150—177 biranih ,državnih delegata” i 30—35 naimenovih od cara, koji bi se sastajali svake godine da rešavaju o stvarima koje bi im podnosio Carski savet, i slao 14 od svojih članova i 2 od svojih potpredsednika u plenum Saveta, kome bi ostajala uvek poslednja reč. Veliki Knez Konstantin Nikolajević, pretsednik Carskog saveta, nalaže državnom sekretaru E. Perecu da rediguje jedan novi projekat koji će „omogućiti da se preduzmu mere u cilju smirivanja uzbuđenih duhova uzaludnim naporima vlade da se suzbije pobuna.” Projekat Pereca predviđa zavođenje pri Carskom savetu jednog„Savetodavnog odbora” od 46 delegata, koji će „iz obazrivosti” biti podeljeni na više sekcija, od kojih će se svaka baviti „drugim stvarima”. On će se skupljati samo povremeno i za jedno određeno vreme, sa programom rada ranije tačno utvrđenim; Carski savet imaće poslednju reč po stvarima određenim od „Savetodavnog odbora”,i na njegovim sednicama prisustvovaće samo izvestilac odgovarajuće sekcije. Za daleko manje liberalan projekat Perecov od već inače umerenog projekta Valpjevog, veliki knez Konstantin pokušava da ubedi cara, kako on nema nikakve „političke vrednosti, ne može ni u čemu smetati vladi i ne nanosi nikakav udarac svetim pravilima autokratije”.

Ali Veliki Knez Konstantin i njegova okolina imaju već rđavu reputaciju liberala. Svaki ustupak, koji bi on tražio, bio bi sumnjiv. Da bi se nešto primilo trebalo je da izgleda kao da on to neće. Toga principa morala se držati naročita komisija određena od imperatora, posle eksplozije u Zimskoj palati koja je imala da nađe načina da zaustavi neprestano širenje revolucionarnog pokreta. Osam dana pre eksplozije, knez Prestolonaslednik, Aleksandar Aleksandrović, povodom istog pitanja bio se je pokazao protivnik svih ustupaka, koji bi imali karakter Ustava, što je baš obuhvatalo projekat Valpjeva. Tri dana po atentatu 8/20 februara 1880, za vreme jedne konferencije, on izjavljuje da izvor zla nije u nedovoljnim policijskim merama, već u nedostatku kohezije centralnih administrativnih vlasti. Jedina mera stvarno efikasna, koja se nameće, jeste u podređivanju svih ministarstava jednoj osobi, odgovornoj pred imperatorom za povraćaj reda. Drugim rečima, on traži stvaranje jedne posredne funkcije između prvog ministra jednog homogenog kabineta i diktatora. U prilogu ovog predloga da se obrazuje jedna „vrhovna anketna komisija” pod pretsedništvom toga novog funkcionera, on potseća na prethodne slične komisije, obrazovane sutradan po požaru od 1862 i po atentatu Karakazova 1866. Taj projekat, reakcionarne koncepcije, na prečac je primljen, ali biće izvršen u liberalnom duhu. Sutradan, u toku jedne nove konferencije, na koju su bili pozvani General-gubernatori, imperator daje svoj pristanak na predlog carevića. On stvara jedan naročiti diktatorski organ, Vrhovnu ustrojstvenu komisiju, kojoj daje naročita prava i stavlja joj na čelo general-gubernatora Harkova, grofa Lorisa Melikova.

Loris-Melikov, pobednik sa Kara, i ako nije bio liberal, nije imao ni unapred određene ideje. On zna da se ne može boriti protivu „buntovnika” a da se ne zadovolje opravdana socijalna traženja i time izoluju revolucionari. Ali on takođe zna da ako odmah iz početka odredi obiman program ustupaka, da će neizostavno da naiđe na otpor reakcionarnih dvorskih krugova, u prvom redu na carevo protivljenje. Zato se rešio da glavnom pitanju pristupi zaobilaznim putem.

Prvo je počeo prikupljanjem vlasti u svoje ruke, prema carevićevom planu. Carski ukaz od 12/24 februara 1880, koji ga imenuje pretsednikom „Vrhovne komisije”, stavlja istovremeno pod njegovu vlast sva nadleštva koja čuvaju bezbednost države, računajući tu i „Treću sekciju”. On je u isto vreme sjedinio funkcije ministra unutrašnjih dela i komandanta žandarmerije. Ne vodeći računa o duhu sudske reforme, on je zbližio pravosuđe sa policijom, i nije oklevao da imenuje za šefa policije jednog bivšeg carskog državnog tužioca V. K. Plevea. S druge strane, umesto da ublaži, on pooštrava mere gonjenja protivu učesnika u revolucionarnom pokretu. I pored toga, on se trudio da se izmiri sa umerenim liberalima. On traži da se opozove D. Tolstoj, koga narod naziva „davilac” narodne prosvete i čije samo ime izaziva opštu mržnju, i zamenjuje ga jednim liberalnim ministrom Saburovom. On se trudi da potpuno uspostavi statut „zemstva” od 1864, koji je bio osakaćen i unakažen raznim ograničenjima. Na mesto Grega, nesposobnog reakcionara, on određuje za ministra finansija liberalnog činovnika, prijatelja N. Miljutina, A A. Abacu, koji ukida solarinu koja je padala na teret naroda, i uzima u rasmatranje opštu reviziju celog poreskog sistema. On dozvoljava pokretanje velikog broja časopisa, u kojima se može slobodno izraziti narodno mišljenje, kao „Strana” L. Polonjskog, „Porjadok” M. Stašljujeviča, „Ruskaja Misli”, „Nedeljna revija u Moskvi”, „Rus” slavenofilski organ I. Aksakova i „Zemstvo”, vrlo ozbiljne liberalne novine, izdavane od strane autonomnih provincijskih administracija, pod upravom Skalona.

Na dan 10/22 septembra 1880, on je pokušao da pred pretstavnicima štampe rasvetli jedan deo svoga programa. On je naročito od njih tražio, „da nepotrebno ne uzbuđuju duhove, ističući potrebu učestvovanja naroda u zakonodavstvu i upravljanju zemljom, bilo u obliku izabranih skupština po evropskom uzoru, bilo u obliku starih ruskih „Zemskih sabora”. On daje na znanje da se u vodećim krugovima njemu pripisuje namera da radi u prilog ovim traženjima, i da to služi za povod da se protivu njega vodi kampanja; on tvrdi „da nije primio nikakvo punomoćje” da sprovede takvu reformu i da, što se njega tiče ne namerava ništa slično”. Njegov program za budućih 5—7 godina jeste: da učvrsti aktivnost „Zemstva” u granicama njegove nadležnosti; da učini kraj gaženju zakona od strane policije; da nastavi sa decentralizacijom pokrajinskih uprava; da se obavesti pomoću specijalnih senatorskih komisija za ispitivanje o željama i potrebama naroda; da garantuje štampi slobodu diskutovanja vladinih mera pod uslovom „da ne uzbuđuje javnost neostvarljivim iluzijama”. Pod izgovorom da nema više potrebe za naročitim ovlašćenjima da bi se borio protivu „buntovničkog duha”, on izdejstvuje ukidanje „Vrhovne komisije”, ali zadržava funkciju ministra unutrašnjih dela. Oslobođen obzira prema jednoj šarenoj i dosta nezgodnoj komisiji, on produžava da igra ulogu prvog ministra.

Stvarno, ako se izuzme atentat koji je pokušao Mladeckij protivu samog Loris-Menikova, nekoliko dana posle njegovog naimenovanja, i koji je u ostalom izrično dezavuisan od Centralnog komiteta, teroristički atentati prestaju u toku 1880 g. Ovo primirje može da se delom tumači stavom iščekivanja koji su zauzeli revolucionari, a naročito opšte narodno mišljenje prema Loris-Melikovim planovima. U stvari, ono je prouzrokovano prazninom, koju su hapšenja i progonstva naređena od vlade, ostavila u redovima revolucionara, a naročito Goldenberga, čija su priznanja prvi put otkrila vladi tajnu Centralnog komiteta.

Ako su traženja revolucionara delom utopistička, planovi Loris-Menikova ne pokazuju nikakav znak stvarnih političkih ustupaka, i ne donose sa sobom ustavni režim u pravom smislu reči. Vladina politika u prkos svim ustupcima učinjenim do početka 1881 godine, ostaje u suprotnosti ne samo sa programom revolucionara, već i sa samim traženjima liberala. Loris-Melikov je toga bio svestan. Već u trenutku kada se pred pretstavnicima štampe javno izjasnio protivu svakog ustavnog ustupka, on je izrazio u toku jednog privatnog razgovora sa Perecom svoju stvarnu zamisao: „ja sam se usprotivio”, rekao je tvorcu plana od 1880”, težnjama konstitucionalista, koje su trenutno kod nas neostvarljive ali ja međutim potpuno delim njihovo ubeđenje, da je potrebno saslušati mišljenja ljudi razumnih i praktičnih. Plan bi mogao da posluži, treba samo tražiti najobazriviji i najpraktičniji put da se privede u delo”. Stoga, kada se početkom 1881 osetio dovoljno jakim pred carem, on je pokušao nove korake da bi udovoljio traženjima naroda.

Završetak rada senatorskih komisija za ispitivanje koje je bio naimenovao, dao mu je povoda zato. Komisije su mu otkrile, kao što se moglo očekivati velike nepravilnosti u provincijama: protivljenje administracije „zemstvu” i pravosuđu, neograničena i uvek sve veća vlast generalnih gubernatora, preziranje zakonitosti. Loris-Melikov hteo je da poveri provincijskim izaslanicima brigu ispitivanja rezultata anketa i da iz njih izvuku zaključke u obliku projekata zakona. Taj način je već bio upotrebljen kada su „sređujuće komisije” bile pozvane da diskutuju projekat oslobođenja seljaka, pre nego što je ovaj bio poslat Carskome savetu. Na dan 28 januara — 9 februara 1881, u jednom raportu caru, Loris-Melikov predlaže da se prvo sazovu dve pripremne komisije: jedna „administrativna i ekonomska” za izradu opšte administrativne reforme, kao: tačno razgraničenje nadležnosti administracije, sudova „zemstva”; izgrađivanje autonomije „zemstva” i gradova; dovršenje agrarne reforme; sretstva da se spreči glad i tako dalje i jedna „finansijska komisija” da diskutuje o finansijskoj reformi; i da se projekti, koje budu izradile te komisije, upute jednoj opštoj komisiji za konsultaciju, koja će sakupiti u sebi stručnjake izabrane od „zemstva” i opština, po dvojicu od svake ustanove s tim da „zemstvo” ima pravo da ih bira po potrebi i izvan svojih članova, među osobama priznatih kompetencija: da najzad podnesu projekte zakona,posle diskusije u opštoj komisiji, Carskome savetu, povećanom sa 10 do 15 delegata biranih u provincijama. Kao što se vidi, ministar nije mislio da stvori jednu redovnu uglednu ustanovu, već samo da narodni pretstavnici sarađuju na izradi izvesnog broja projekata zakona, čija je sadržina već utvrđena unapred. Mišljenja te savetodavne reprezentacije ne može ni u čemu da ograniči nadležnost jedine postojeće zakonodavne ustanove, Carskoga saveta, isključivo birokratskog tela pošto sadrži samo mali broj delegata iz provincija, dobro protrešene kroz sito i rešeto.

Da ga je na vreme obznanio, taj reformni plan toliko ograničen, teško da bi pobudio teroriste da izmene svoju taktiku. Ali najveća misterija obavila je njegovu diskusiju. I ako je Loris-Melikov priznao u svojoj savesti, da je to samo početak reforme, koja bi neizbežno dovela do stvarnog narodnog pretstavništva, on može da konstatuje da je njegov skromni pokušaj „biljka iz staklene bašte”. 15/27 septembra 1880 on je rekao Perecu: „Da opet odjekne nekoliko nezgodnih pucnjeva, ja sam izgubljen, a sa mnom propašće i ceo moj sistem. Iz ovih „novih vremena” vratićemo se unazad možda do „inkvizicije”. On je tačno predvideo sudbinu koja će snaći njegovu „diktaturu srca”. kako je narod nazvao režim, koji je on postavio. Događaji će pokazati da je nemoguće lukavstvom ograničiti autokratsku vlast, koju će njene pristalice braniti sa najvećim ogorčenjem, pa i po cenu njihovog života svakoga puta kada primeti ustavni karakter ustupaka, čijoj potrebi oni ipak ne mogu da odole.

Lov na cara. — Evolucionistički sistem Loris-Melikova ne može da razoruža poslednje revolucionare ostale u životu, kojima je ne samo nepoznat sukob tendencija, odigravan na dvoru, nego čak ne mogu da zamisle ni njegovu važnost. Baš zbog toga što su redovi njihovog Centralnog komiteta proređeni i što se jedan deo javnog mišljenja odvojio od njih da bi se strasno bacio na „civilizatorsko” delo, kako ga je nazvala jedna uzrečica toga vremena, oni se rešavaju da žure i da udvostruče napore. Lov na cara počinje. Da ga ne bi promašili, teroristi stavljaju u delo sve svoje snage i spremaju nekoliko atentata za isti dan. Oni su se dogovorili da ubiju cara u trenutku kada se vraća kolima u svoju palatu sa svoje uobičajene šetnje. Na svima putevima, koji vode dvoru vrebaće ga smrt. U ulicama „Malaja Sadovaja” i „Gorokhovaja” iskopani su podzemni rovovi u koje će se staviti mine. Ali pošto to sretstvo ne izgleda sigurno, zaverenici, nosioci bombi, koje je pripremio istaknuti hemičar Kibalčne, biće pored toga, raspoređeni na raznim etapama puta, kojim ima da prođe car. Krajem februara, posle hapšenja Željabova, koji je imao „Vrhovnu upravu” atentata, ovaj je prešao na Sofiju Perovskaju.

Hapšenje njihovog šefa nateralo je revolucionare da požure sa ostvarenjem svoga plana. Oni ga utvrđuju za nedelju, 1/13 marta, kada je car imao običaj da prisustvuje reviji trupa u manježu Mišel. Ironijom sudbine na sam dan kada su revolucionari rešili da ubiju cara, ovaj je napustio palatu sa najboljim namerama.

On je baš dao svoj pristanak na plan Loris-Melikova, i krenuo da saopšti novost Velikoj Kneginji Katarini Mihailovnoj. Ministarski savet na čijoj sednici će se njegova odluka pretvoriti u državni čin, sastaće se kroz tri dana 4/16 marta. Njegova morganatična žena. Kneginja Jurjevskaja, preklinjala ga je da ne pođe ulicom „Mala Sadovaja” koju su joj anonimna pisma naznačila kao opasnu. On posluša njen savet, i napustivši Mihailovu palatu, on se poveze ulicom „Ekaterininskajaom”. Sofija Perovskaja odmah naredi bacačima bombi da promene mesta i dade poslednji signal. Prva bomba,bačena od Rizakova, uništila je carska kola. Aleksandar II koji je ostao nepovređen zaustavio se jedan trenutak da vidi mladog zaverenika i koliko ima štete. Drugi zaverenik Grinevecki koristio se time, da baci caru pred noge bombu koja raznevši caru noge, ubije i njega samog. Smrtno pogođen i gubeći svoju krv Aleksandar II je prenet u zimsku palatu gde je ubrzo izdahnuo ne došavši svesti.

Ovaj tragični kraj vladavine, čiji su počeci bili tako sjajni, bio je mračno pretskazanje za Rusiju.

IV — Evropska politika i ekspanzija u Aziji

Od 1856 glavni predmet Ruske diplomacije je u tome da se napravi revizija Pariskog ugovora. Kako unutrašnje stanje zemlje ne dozvoljava da se preduzme novi evropski rat, primorana je da pribegne diplomatskim putevima.

Knez Gorčakov, koji upravlja spoljnom politikom, nije diplomata prve klase. Intelektualno on je niži od slavnih državnika: Bizmarka, Kavura, Andrašija i Napoleona III, koji u početku druge polovine XIX veka, vode sudbinu Evrope. On se sprijateljuje sa Bizmarkom za vreme od tri godine, koje ovaj provodi u Petrovgradu kao ambasador Pruske. Ovo prijateljstvo je od velike važnosti za orijentaciju ruske spoljne politike, jer Bizmark će imati u izvesnim trenutcima ogromnog uticaja na Gorčakova. Dosta prazan i uobražen, ovaj ruski kancelar smatra sebe za takmaca pruskoga ministra, čak i kad vidi evropske događaje samo kroz njegove naočare. Međutim to prijateljstvo proširuje njegov politički horizonat. On je sposoban da se povija po potrebama savremenog sveta. Dok je stara ruska diplomacija, naslednica Tradicija Svete Alijance, mučena poljskim pitanjem dugo, zajedno sa Austrijom, u borbi protivu nacionalnih revolucija, videla u ideji nacionalizma samo princip revolucije, Gorčavov shvata da Rusija, posle Krimskoga rata, mora ako hoće ponovo ostvariti svoj internacionalni prestiž, da ostavi metode Neselroda.

Francusko-Rusko zbliženje. — Prijateljski odnosi koje Rusija stvara sa Pruskom posle Pariskog kongresa, nisu dovoljni da je oslobode od obaveza, koje joj je nametnuo ugovor od 1856. Zato ona stavlja sebi u zadatak da ostvari i zbliženje Francusko-Rusko, započeto za vreme Pariskog kongresa. 25 septembra 1857, Aleksandar II i Napoleon III sastaju se u Štutgartu. Obećava se međusobna pomoć. Prijateljstvo Aleksandra II služi Italijanskoj politici Napoleona III: Rusija je opasnost za Austriju, koju ova primorava da drži njene trupe na istočnoj granici u najkritičnijim trenutcima borbe u Italiji. Sa svoje strane, Napoleon III obećava da će pomoći Rusiju na Balkanu, gde je ona ponova, po ideji Gorčakova, da ostvari nacionalnu ideju, tako dragu francuskom imperatoru. Sledećih godina francuskoj pomoći ima Rusija da zahvali za diplomatske uspehe na bliskom. istoku. Zbliženje Francusko-Rusko olakšava spajanje Moldavije i Vlaške. Kad su Turci hteli da napadnu Crnu Goru, Napoleon III šalje francusku flotu u Jadransko more, i Turska mora da se upravlja prema volji Pariza i Petrograda, i uvaži ispravljanje granica Crne Gore. A kada je krajem 1858 godine, htela da pošalje svoje trupe u Srbiju, Francuska energično pomaže Rusiju.

Poljsko pitanje i raskidanje francusko-ruskih odnosa (1863). Taj francusko-ruski sporazum, koji je Rusiji doneo više diplomatskih pobeda nad Austrijom, kao i da održi svoj prestiž na Balkanu, lomi se na Poljskom pitanju i odvaja za dugo vremena Aleksandra II od Napoleona III.

Sva Evropa prati i komentariše sa strasnom pažnjom 1863 razvijanje poljskog ustanka, kaznene mere ruske vlade, akciju Muravjeva i stav ruske štampe. Kao i 1831, događaji u Poljskoj, dobijaju u očima evropske diplomacije međunarodni značaj. Tri države, Francuska, Engleska i Austrija, pokazuju se otvoreno u neprijateljskom stavu prema Rusiji. Francuska gaji naročitu živu naklonost prema Poljskoj, koju podržavaju ne samo katolici, koji se interesuju za Poljsku iz religioznih razloga, i bonapartisti koji gaje prijateljstvo prema Poljskoj kao dogmu njihovih međunarodnih koncepcija, već i opozicione partije, koje njihova tradicija goni da pomaže Poljsku u borbi protivu ruske vlade. Napoleon III je u nezgodnom položaju: interes njegove italijanske politike je u zbliženju sa Rusijom, ali javno mišljenje kategorički traži da priznati zaštitnik nacionalnih prava uzme u zaštitu Poljsku. Intervencija Austrije nema ničega sentimentalnog. Ona traži načina da Rusiju dovede u tešku situaciju i naročito da slomi francusko-rusko prijateljstvo, koje joj je donelo toliko neprilika na Balkanu. Isto tako i Engleska ima samo jednu želju, da posvađa Francusku i Rusiju. Dok Austrija dopušta da se organizuje u Galiciji pomoć pobunjenicima, Napoleon III obraća se lično Aleksandru II moleći ga da vaspostavi ponovo Kraljevinu Poljsku i da joj da velikoga vojvodu Konstantina za kralja, Aleksandar II odgovara kategoričnim odbijanjem.

To evropsko mešanje samo pojačava unutrašnju poziciju Ruske vlade, i Katkov, svojim vatrenim člancima izaziva nacionalističke strasti svojih čitalaca. Rusija uostalom nije usamljena, Bizmark objavljuje svoje prijateljstvo za Rusiju i Gorčakova. On im nudi pomoć Pruske protivu pobunjenika i izjavljuje da je spreman da pošalje pruske trupe na Vislu. 8 februara 1863 jedna rusko-pruska konvencija je potpisana: Pruska se obavezuje da pomaže Rusiju i ruska vojska je ovlašćena da može preći prusku granicu da bi gonila pobunjenike. Na navaljivanje svoga ministra spoljnih poslova, Druana d'Lija, Napoleon III oštro protestuje. On navodi da, s obzirom na Rusko-prusku konvenciju, poljsko pitanje je izašlo iz okvira ruske unutrašnje politike, i da je to postalo pitanje međunarodne politike. 10 aprila Francuska se obraća jednom notom ruskoj vladi. Engleska i Austrija pridružuju se tome koraku. Engleska se poziva na Bečke ugovore od 1815. Napoleon III, koji se ne može na njih da pozove, stavlja na prvo mesto principe nacionalnosti i humanitarne obzire; on traži da prava Poljske budu zaštićena ne samo u granicama kraljevine stvorene od Aleksandra I., već i u svima poljskim provincijama. Većina evropskih sila, podrazumevajući tu i Svetu Stolicu, saglasni su sa francuskom notom od 10 aprila. Rusija se tako nalazi prema jednoj evropskoj koaliciji. Napoleon III misli već na jednu vojnu ekspediciju u kojoj će učestvovati svi koalicionaši. Ta pretnja ratom primorava Gorčakova na umerenosti. Svojom notom od 26 aprila, on poziva Francusku, Austriju i Englesku da mu dostave sretstva za koja misle da su pogodna da umire Poljsku. U noti koja mu dolazi 17 juna, tri sile mu preporučuju šest načina: 1) potpuna amnestija, 2) organizovanje jednog narodnog pretstavništva, prema zakonu od 1815, 3) ulaz Poljaka u javne poslove; 4) sloboda savesti i naročito ukidanje svih ograničenja nametnutih katoličkoj veri; 5) priznanje poljskog jezika kao jedino zvaničnog; 6) vraćanje na normalne uslove pri vojnom regrutovanju. Čak šta više, one predlažu da se skupe na jednu međunarodnu konferenciju svih zemalja potpisnica Bečkog ugovora. S obzirom na diskusiju u čitavom redu reformi, Napoleon III traži 20 juna od Austrije i Engleske, da se obavežu jednim ugovorom da mogu upotrebiti, ako zatreba, i druga sretstva osim diplomatskih pregovora, kako bi pripomogli traženje oduzetih političkih prava. On im predlaže koaliciju protiv Rusije. Engleska i Austrija, kojima u suštini nije stalo mnogo da brane Poljsku, to odbijaju. Gorčakov i Bizmark, sigurni da ostale sile ne dele ratničke namere francuske, umiruju se. Na Bizmarkov savet, Gorčakov daje ideju za jednu konferenciju triju država koje su podelile Poljsku. Predlog je odbijen. Engleska ostaje na tome da ništa ne preduzima u korist Poljaka. Bizmark koji upravlja Gorčakovim, vidi dobro slabosti protivnika Rusije. 7 septembra jedna nota Gorčakovljeva obaveštava sile da on smatra završenom diplomatsku prepisku, koja se odnosi na poljski ustanak.

Naljućena engleska vlada sastavlja sada jednu preteću notu u kojoj izjavljuje, da je Rusija povredila Bečki ugovor i prema tome izgubila pravo na Poljsku. Ali Bizmark ubeđuje Palmerstona da Engleska nema nikakvu korist od postavljenja toga pitanja da, ako povuče ovaj svoj akt, on će ga pomoći u pitanju vojvotstava. Palmerston zaustavlja svoju notu, već odaslatu, i šalje odmah drugu, u kojoj izjavljuje Gorčakovu sve svoje „zadovoljenje”. Ovaj obrt izvanredno pokazuje nedostatak iskrenosti, karakterističan po stav evropskih sila, osim francuske u pitanju Poljske. Bizmark koji je tada bio pravi vođa ruske igre zadovoljan je. Odnosi između francuske i Rusije pomućeni su za dugo vremena. Ruska nacionalistička štampa, sa Katkovim, smatra Prusku kao jedinu prijateljicu Rusije. Ne samo da politika Napoleona III nije donela nikakve koristi Poljskoj, već je omogućila savez rusko-pruski protivu Francuske 1870 godine.

Otkaz Pariskog ugovora i Londonska konferencija (1870—1871). — Čim je Poljski ustanak ugušen, revizija Pariskog ugovora postaje glavna misao Gorčakova. Pošto nije računao na pristanak Engleske, koja je zbog uspeha Rusije u Aziji postajala sve više neprijateljski raspoložena prema njoj, on misli da može svršiti posao i bez nje. Već 1866, on izjavljuje, u svome cirkularu od 20 avgusta, da Rusija, posle velikih promena političke situacije u Evropi, odbija da vodi računa o ograničenjima koja joj nameće Pariski ugovor: „Naš uzvišeni gospodar, piše on na francuskom, nema namere da odgovara na glavne obaveze toga ugovora, koji je imao vrednosti i morao se poštovati samo dok je postojala saglasnost između velikih sila, ali taj ugovor danas, zbog nedostatka te saglasnosti često i ozbiljno gažen, pretstavlja ruševinu”.

Rat francusko-nemački pruža mu priliku da ga potpuno odbaci. Poljske Sadove, savez austrijsko-francuski bio je moguć, i francuska diplomacija naprezala se da ga ostvari. Ali u to se nadao Bizmark, jer to bi primoralo Prusku da se bori na dva fronta. Zato Aleksandar II dolazi njemu u pomoć. Izjavljujući da ako Austro-ugarska pokuša da napusti neutralnost, on će je odmah napasti. 12 jula 1870 Rusija izjavljuje da će ostati neutralna, ali Gorčakov posećuje Bizmarka u Berlinu i Rusija, postavši stvarno saveznik Pruske, sprečava Austrougarsku da interveniše. Za tu pomoć, on dobija izmenu Pariskog ugovora.

26 septembra 1870 Tjer je u Petrogradu. On se nada da će Rusija učiniti pristanak na Prusku u korist Francuske i da će je pomagati naročito da dobije primirje od 25 dana. Gorčakov pokušava da ga obmane. Ostajući veran Bizmarku, on ne gubi iz vida reviziju Pariskog ugovora i radi da dobije podršku protivu Engleske, koju smatra za svog glavnog neprijatelja. On daje neodređena obećanja Tjeru i pokušava da ga oneraspoloži protivu Engleske. Tjer, kao iskreni prijatelj francusko-ruskog saveza l koji je kao istoričar znao da je taj savez već spasao Francusku 1814, napušta Petrograd potpuno razočaran. Posle kapitulacije Meca, Gorčakov se rešava da stupi u dejstvo. Krajem oktobra 1870 godine on obaveštava Evropu da, s obzirom na promene političkih prilika koje su predhodile potpisivanju Pariskog ugovora, „Njegovo Carsko Veličanstvo neće se više obazirati na obaveze ovoga ugovora, osim što zadržava svoja prava suverenstva na Crnome moru.”

U jednome veoma živome odgovoru Engleska oštro kritikuje doktrinu javnoga prava, izraženu od Gorčakova i energično protestvuje protivu te jednostrane povrede međunarodnog ugovora. U stvari, opravdanje na koje se poziva Gorčakov je stvarno. Francusko carstvo koje je mnogo doprinelo da se izazove rat na Krimu, ne postoji više; Pariski ugovor bio je povređen od njenih drugih potpisnika, kao što dokazuje okupacija Rima od italijanskih trupa, posle Sedana. U toj borbi između država i naroda koja vodi izmeni Evrope, ugovori postaju stvarno ništavni. Isto tako, istina je da Gorčakova teza, pravno nije mnogo odbranljiva, jer je odricanje osnovnih pojmova međunarodnog prava.

Bizmark, koji se bojao Rusko-Engleskog rata predlaže jednu konferenciju u Londonu da bi se pregledao Gorčakovljev cirkular. Njegov predlog prima Engleska, koja u tome vidi priliku da izvede Rusiju, rušioca njenih obaveza, pred neku vrstu međunarodnog suda. Otvaranje konferencije razvlači se zbog veoma delikatnog pitanja učestvovanja Francuske. Pariz je opsednut. Da bi francuski delegat mogao da dođe u London, potrebna je intervencija i čak dozvola nemačke vojne komande. Ali Bizmark, koji neće da se francusko-pruski sukob pominje u Londonu, i koji hoće da ostane sam lice u lice sa Francuskom, izmišlja sve moguće prepreke. Sa svoje strane, Žil Favr neće da napusti opsađeni i bombardovani Pariz; on ne shvata da u tome kritičnome trenutku rata, Francuska ima računa da prisustvuje jednoj međunarodnoj konferenciji. Najzad, konferencija se otvara 17 januara 1871. Istoga dana ona proklamuje nepovredljivost ugovora: „Prusi priznaju da je glavni princip prava ljudi da se niko ne može razrešiti obaveze ugovora, niti da menja odredbe osim u slučaju pristanka suprotnih strana ili posretstvom prijateljskog sporazuma. „Držeći se pacta sunt servanda, konferencija u Londonu svečano osuđuje doktrinu odredbe Rebus sic stantibus. Pošto je tako podvukla svoje neodobravanje Gorčakovljeve politike, ona daje Londonsku konvenciju od 13 marta. Članovi Pariskog ugovora koji ne priznaju Rusiju, ukinuti su. Crno more prestaje da bude neutralno. Član 2 te konvencije, sadržavajući princip zatvorenosti Moreuza postavljenog 1856 godine, ovlašćuje sultana da ga otvara u vreme mira ratnim brodovima, svaki put kada za shodno nađe, da bi obezbedio izvršenje Pariskog ugovora od 30 marta 1856 god. Ova formula i ako ne baš mnogo, bila je ipak povoljna za Rusiju, nego ona koja je prvo bila predložena od Austrougarske i koja je priznavala prolaz kroz Dardanele, sa dozvolom sultana, samo brodovima nepograničnih sila. Ruski delegat Brunov nije razumeo da je austrijski predlog pre svega bio upućen protivu Rusije. Primljena formula nije imala ničega, bar u svojoj formi, uvredljivog za Rusiju. I ako Pariski ugovor nije bio poništen i ako su odredbe, koje brane Tursku od Rusije — što su njena glavna karakteristika — zadržane, Londonska konvencija, napuštajući princip neutralnosti Crnoga mora, tako uvredljiv po Rusiju, ipak je jedan uspeh za Rusiju i poboljšanje njene međunarodne situacije.

Savez tri imperatora (1873). — Kratak period hladnih odnosa između Nemačke i Rusije nastaje posle konferencije u Londonu. Pre svega, Rusija je očekivala da će je Nemačka energičnije podržavati na konferenciji nego što je to učinila; i tako isto, ako odnosi između Viljema I i Aleksandra II zadržavaju karakter prisnog prijateljstva i drugarstva, ruska diplomacija žali se na držanje Bizmarkovo. Poljsko pitanje ne postavlja se više i Napoleon III pada; Rusija pokušava da se približi Francuskoj, kao što pokazuju njeni napori da je odbrani od neprekidnih pretnji Nemačke.

Ali car uznemiren napredovanjem revolucionarnog i socijalnog pokreta u Rusiji, i učestalošću političkih atentata, bavi se više borbom protivu revolucije nego spoljnom politikom. On traži saveznika za ovu borbu. Bizmark mu obećava pomoć; obavezuje se čak da će ga pomagati na istoku, i ako su se njegovi prijateljski odnosi sa Austro-ugarskom rđavo slagali sa tom obavezom. Septembra 1872 godine Franjo Josif, Viljem I i Aleksandar II imaju sastanak koji 1873 ima za rezultat savez, nazvan savez tri imperatora. Oni su saglasni u tri osnovne stvari: 1) međusobna teritorijalna garancija i priznanje aneksije Elzasa i Lorena; 2) zajednička diskusija o svima teškoćama koje se odnose na Istočno pitanje; 3) zajednička borba protivu revolucija koje prete svima monarhijama.

Ali Bizmark nije od onih koji bi nastavili diplomaciju Svete-Alijancije. Njega zanimaju mnogo više lični interesi Nemačke nego ugušivanje Ruske revolucije. Savez tri imperatora ne pokazuje se sposobnim za život. Čim je taj savez bio zaključen Gorčakov umiruje francuskog ambasadora u Berlinu i moli ga da telegrafiše Tjeru da u njemu nema nikakve odredbe protivu Francuske. 1875 diplomatska pomoć koju Gorčakov daje Francuskoj, izazvala je njegovo rasturanje.

Ruska intervencija u francusko-nemačkom sukobu 1875. — U proleće 1875 Bizmark zauzima prema Francuskoj preteći stav, nemački listovi; a naročito zvanični organi, bacaju ratničke krike. Bizmark prihvata, ili bar izgleda da prihvata pod pritiskom nemačkog đeneral-štaba, potrebu za preventivnim ratom: Francuska se podiže suviše brzo, treba udariti na nju bez odlaganja, i dati joj osetni udarac pre nego što postane suviše moćna. Ali Rusija i Engleska, kojima je stalo do mira, protestvuju energično. Aleksandar II zauzima stav branioca mira i arbitra situacije. To držanje njemu je inspirisao Gorčakov, koji hoće da igra glavnu ulogu na evropskoj pozornici. Posle jednog susreta sa Bizmarkom. koga je njegovo mešanje veoma naljutilo, Gorčakov, žureći da se napravi arbitrom Evrope, izjavljuje u jednom cirkularu nevešto sastavljenom, da su evropski mir i spokojstvo naroda osigurani. Blagodareći intervencijama Ruskoga cara Bizmark se pognu pred englesko-ruskom opozicijom, ali ne oprašta Gorčakovu za njegovo držanje. Komplikacije na Balkanu pružaju mu priliku za odmazdu.

Rusko-turski rat i Berlinski kongres (1877—1878). — Prema Pariskom ugovoru Evropa je na mesto Rusije postala zaštitnik hrišćana i staralac Otomanskog carstva. Ona je uvela Tursku u evropski savez i unela, u sam tekst ugovora, nova obećanja reformi koje je sultan objavio u „Hatti Humayun” od 1856, da bi time kao naznačila da njen opstanak u evropskom savezu zavisi upravo od njihovog ostvarenja. Ali nije jasno ugovorila koje će jačine i na koji način biti zajednička akcija u slučaju da sultan ne održi svoja obećanja kao i kada bi smatrala za potrebno da interveniše. U stvari, kako nije imala ni želju da to čini, ni zajedničke poglede, njena štićenica, Turska, i naročito, videće se, Engleska odložiše za dugo rešenje Balkanskog problema i izazivahu više ratova, od kojih je prvi bio 1877—1878.

Već sutradan po Pariskom ugovoru, videlo se da nova obećanja sultanova neće biti ispunjena bolje nego ranija, i da se Otomansko carstvo neće evropeizirati. Izveštaj konzula i diplomatskih agenata Engleske vlade kao i drugih, dokazuju da su hrišćani i dalje bili gonjeni. Pokolji u Džedasu i Damasku 1860 odlučiše Engleze i Francuze da okupiraju Siriju; i time dokazaše da se sile nisu odrekle svoga prava mešanja. Kancelar Gorčakov koristi tu priliku da potseti u svojoj noti od 17 maja i 17 avgusta 1860, da prilike u drugim hrišćanskim pokrajinama, a naročito u Bosni i Hercegovini i Bugarskoj nisu bolje i prete da izazovu opasne sukobe. Predlaže da se sile dogovore, ako ne žele da budu iznenađene. Ali zadovoljava se samo jednim protokolom, forme radi, o pravu kontrole Evrope, kao i po želji Rusije, određivanjem jedne anketne komisije o situaciji u evropskim pokrajinama. Liban dobija ustav, a ustanak na Kritu 1866— 1867 izaziva intervenciju Engleske. Tom prilikom, Gorčakov ponavlja svoje ranije predloge, ali bez ikakvog uspeha.

Od tada i naročito posle 1874, sa drugim ministarstvom Dizraelijevim (lord Bikonsfild) engleska politika dobija jasni rusofilski i turskofilski oblik. I ako ih ona dobija od svojih pretstavnika, sve vesti o nasiljima Turaka prema hrišćanima, Engleska pretstavlja kao izmišljotine Rusije i Austro-ugarske, i vidi u nemirima koji izbijaju u hrišćanskim pokrajinama Otomanske imperije, samo plod austro-ruskih intriga. Ona ne vodi nikakvog računa o nacionalnoj svesti, koja se javlja sve jače i jače u hrišćanskim zemljama na Balkanu. Između 1860 i 1870 g. Bugari se bore da odvoje svoju Crkvu, simbol svoje nacionalnosti, od Grčke Crkve. 1872 stvara se bugarska narodna Crkva (Egzarhat) pomoću Turaka. Srbija, kojom upravlja od 1860 knez Mihajlo, podržava bugarske zahteve i misli da postane slovenski „Pijemont”. Mihajlo počinje pregovore sa mladom generacijom bugarskih patriota, kojima nezavisnost njihove crkve nije dovoljna, i koji teže za političkom slobodom. Jedan bugarski revolucionarni komitet postoji već u Bukureštu i odatle upravlja „apostolima” — od kojih jedan, Levickij uhapšen je i pogubljen od Turaka 1873 g. — koji pripremaju ustanak u Bugarskoj; svuda, u Severnoj Bugarskoj, na jugu u Rumeliji i u Makedoniji, na terenu Ekzaharta, revolucionari vode borbu. Srbi i Crnogorci uznemiruju se i brinu za sudbinu svoje braće u Bosni i Hercegovini, „kolevci Srbije”. Ne „ambicija” Rusije već nacionalne aspiracije, bile su glavni pokretač ustanka 1875—1876.

Prvi ustanak buknuo je u julu 1875 u Hercegovini. On se širi brzo po Bosni. U avgustu dok turski garnizoni nemaju više od dve hiljade vojnika, ustanika ima već 20.000. Evropske sile navaljuju na Crnu Goru i Srbiju da ostanu neutralne i ograničavaju se samo da pošalju, u septembru 1875, šest konzula da se obaveste na mestu. Ovi mogu samo da konstatuju da hrišćani stvarno pate, ali oni nisu ovlašćeni da hrabre pobunjenike. Dok Porta zahteva pre svega razoružanje i potpunu predaju ustanika, ovi traže da Evropa zagarantuje ostvarenje autonomističkog programa koji su sami sastavili.

Kako se ustanak ne smiruje tokom cele zime i preti da bude još žešći sledećeg proleća, Rusija, Austro-ugarska i Nemačka traže zajedno način da se umešaju. Kao uvek, Porta žuri, da preduhitri evropsku intervenciju, da ponovi iradom od 2 oktobra i fermanom od12 decembra svoje stare obećane reforme. Posle austro-rusko-nemačkih pregovora, Rusija ustupa akciju Austro-ugarskoj, koja je najbliža pozornici događaja, i Andraši šalje Porti slavnu notu od 30 decembra 1875^[9]. Pošto je utvrdio da ranija obećanja nisu ispunjena, on skicira program religioznih, finansijskih i privrednih reformi, i predlaže da potčini upravu paša kontroli jednog „lokalnog odbora sastavljenog pola od hrišćana a pola od muslimana. „Engleska se pridružuje njegovom koraku, „na traženje i same Porte,” da bi time podvukla da to ne znači intervenciju već samo prijateljski savet”. Porta ne pravi teškoće oko primanja toga „saveta”, i objavljuje iradu koja je u potpunoj suprotnosti sa njenim delima. Ali ustanici su nepoverljivi; oni ne pristaju nikako da polože oružje i traže da kontrola reformi bude data jednoj naročitoj međunarodnoj komisiji, da se turske trupe povuku u tvrđave i materijalna pomoć bude podeljena beguncima čim se vrate na svoja ognjišta.

U proleće neprijateljstva počinju sa više žestine nego ikada. Ubistvo konzula Francuske i Nemačke u Solunu, od strane muslimanske gomile 6 maja, odlučuje sile na jednu energičniju akciju. Rusija nastojava da se mora voditi računa o traženjima ustanika. Engleska daje čudan predlog da se ponude teritorijalne kompenzacije knezu Nikoli od Crne Gore, koji pomaže ustanike. Posle sastanka između Aleksandra II, Bizmarka i Andrašija 11 maja, sastaje se na poziv Bizmarkov konferencija pretstavnika velikih sila u Berlinu. 15 maja tri carska dvora predlažu ostalim vladama da pristanu na „Berlinski memorandum” sastavljen od Gorčakova 13 maja. Ta nova nota poziva Portu, shodno traženjima ustanika, da se zaključi primirje od dva meseca, da se sporazume sa njima o obnavljanju crkava i uništenih poljskih dobara, i o pomoći koju će jedna mešovita komisija da podeli postradalima. Ona uslovljuje da hrišćani sačuvaju svoje oružje kao i muslimani, i da se turska vojska povuče u utvrđenja. Delegati sila nadgledaće primenu reformi i povratak izbeglica na svoja ognjišta. Ako po isteku dva meseca, velike sile ne uspeju da postignu svoj cilj, tri carska dvora prete da pribegnu merama „uspešnijim” nego diplomatska akcija. Gorčakov je stavio do znanja da u tom slučaju Rusija neće zadržavati više Srbiju i Crnu Goru, gotove da podignu oružje, da će „plamen revolucije proširiti se na Bugarsku, Epir, Tesaliju i Albaniju”, i da će „hrišćanske zemlje Evrope, u kojima će javno mnjenje progovoriti čovečanskim glasom, biti primorane da se umešaju, da bi sprečile prolivanje krvi”.

Francuska i Italija pristupaju odmah uz taj memorandum, dok Engleska, čiji prvi ministar Dizraeli, brižan zbog ruskih uspeha u centralnoj Aziji i zbog prestiža „belog cara”, organizuje put Galskog princa u Indiju i daje kraljici titulu carice Indije, izrično to odbija 19 maja. Čak šta više, Engleska savetuje Tursku da ne primi uslove, i obećava joj „moralnu pomoć”. Odbijajući da učestvuje u jednoj pomorskoj demonstraciji velikih sila, ona uzima za izgovor ubistvo konzula u Solonu i šalje svoju eskadru u zaliv Bosik, na ulazu u Dardanele, i tako radi u korist Turske. Što se tiče Turaka, oni su preduhitrili namere tri imperatora jednim aktom, postalim već tradicionalnim u sličnim slučajevima, i uspešnijim od obećanja reformi, revolucijom na svome dvoru. Na potstrekivanje Midat-paše, sultan Abdul Azis svrgnut je rešenjem sveštenstva, i zamenjen 30 maja Muratom, prostim oruđem pobedilačke partije. Dizraeli je mogao 9 juna sa zadovoljstvom da izjavi u parlamentu, da s obzirom na ovu promenu, sile su se uzdržale da predadu Berlinski memorandum novome sultanu.

U međuvremenu dogodio se „pokolj Bugara”, koji menja potpuno držanje evropskih sila, računajući tu i Englesku, prema Turcima. Pošto je Engleska vlada prebacila turskoj da ne može da uguši ustanak svojim ličnim sretstvima, Porta je bila poslala, još u aprilu mesecu, da pomažu regularnu vojsku, neregularne čete, sastavljene od razbojnika i zločinaca, bašibozluk. U početku maja, južna Bugarska bila se pobunila i Porta, ne plašeći se neizbežnih posledica njihove upotrebe, pusti ih protivu pobunjenika. Stanovništvo Bataka, koje je predhodno razoružano i koje je uzalud pokušavalo da se skloni u crkvu, bilo je potpuno istrebljeno za vreme od 5—8 maja, i izvršilac toga dela Ahmed-aga bio je odlikovan redom Medžidije. Slični pokolji bili su zatim izvedeni i po drugim opštinama pod komandom guvernera Bugarske, Šefket-paše, prema izveštaju engleskog konzula Baringa, broj žrtava bio je 13.000. Kada je 23 juna „Daili News” objavio ove užase, englesko javno mnjenje, dotle indiferentno i čak naklonjeno konzervativnoj vladi, uzbuđuje se. Izjave i optimistička uveravanja vlade svirepo su demantovana. 29. avgusta ministar spoljnih poslova, Lord Darbi primoran je da piše svome ambasadoru u Carigrad, seru Džordžu Elijotu: „Smatram za potrebno da Vas obavestim da utisak, izazvan ovde događajima u Bugarskoj, potpuno je uništio sve naklonosti prema Turcima. To osećanje je tako moćno i tako jednodušno, da vlada Njenoga Veličanstva nalazi se stvarno u nemogućnosti da interveniše, čak i u slučaju da Rusija objavi rat Turskoj”. Osam dana docnije, protivnik Dizraelijev, Gledston, objavljuje svoju slavnu brošuru o grozotama u Bugarskoj. Ubrzo, u svome govoru u Blakhetu, on potseća sile da turske pokrajine nisu plen koji se može deliti, već zemlja tamošnjeg stanovništva. Engleska i Rusija, ako su rešene da istupe zajedno, jedna na moru, druga na kopnu, mogu da poprave prilike toga stanovništva, a da ipak sultan ne izgubi nad njima svoj suverenitet. Njihov savez učiniće ih nepobednima. „Ja ni najmanje ne sumnjam, dodaje on, da kao i svaka druga država, i Rusija ima egoističke ambicije. Ali čovečanska naklonost, koja je sada obuzela njen narod, pokreće njeno srce. Zašto ne biti iskren, sporazuman sa njome i zadržati našu ljutnju i naše sumnje do trenutka kad budu izazvani kakvim aktom od njene strane, a ne uspomenama starih mržnji?” Ali Dizraeli ne deli to javno preziranje prema Turskoj, već samo upućuje nekoliko opomena Porti. U svome govoru od 20 septembra u Ajlesberiju, on žustro ustaje protivu političara koji „služeći se tobože lepim i iskrenim osećanjima lišavaju vladu, koja brani životne interese Velike Britanije, potpore javnog mnjenja”. Taj govor je mogao da dokaže Turcima, u nedostatku prijateljskih i poverljivih saveta, koje bi demantovala javno prebacivanje, da opomene Engleske nisu sasvim iskrene.

U takvim prilikama velike sile gube sve mogućnosti kontrole i događaji se nižu. 1 jula Srbi, a sutradan i Crnogorci, objavljuju rat Turskoj. U julu i avgustu dok Crnogorci sa uspehom odbijaju turske napade, Srbi, koji se pod voćstvom ruskog đenerala Čenjajeva, bore protivu glavne sile neprijateljske vojske, ne mogu da održe svoje položaje i zadržavaju se s mukom ispred Aleksinca, ključa Moravske doline. 24 avgusta knez Milan traži posredovanja velikih sila, i 1 septembra na njegove savete, i Nikola od Crne Gore ugleda se na njega. Istoga dana, Engleska predlaže Porti primirje od 1 meseca da bi se za to vreme pregovaralo o uslovima za mir. U Evropi i naročito u Rusiji, odakle su mnogobrojni dobrovoljci otišli u srpsku vojsku, javno mišljenje biva sve nervoznije. 1 septembra ambasador Rusije u Londonu, grof Šuvalov izjavljuje engleskom ministru spoljnih poslova, da je Rusija „uporno rešena” da traži odmah primirje, i da ne dopušta Porti da iznese svoje uslove za mir. Pod pritiskom Rusije, Engleska predlaže da se nametnu Porti sledeći uslovi, koje primaju ostale sile: Status quo i Srbiji, administrativne reforme u Bosni i Hercegovini, garancije protivu rđave uprave u Bugarskoj. Turska je gotovo pokušala da spreči novu intervenciju sila, pribegavši novoj dvorskoj revoluciji. 31 avgusta sultan Murat je zbačen i zamenjen njegovim bratom Abdul Hamidom. 12 septembra novi sultan energično odbija primirje i pristaje samo na „obustavljanje oružane akcije” od 17 do 25 septembra, koje produžava zatim do 2 oktobra; a 14 septembra on stavlja svoje uslove za mir. Ovoga puta, Engleska govori jasno: pošto je izjavila da su uslovi Porte „neprihvatljivi”, obaveštava 25 septembra da odbijanje engleskih uslova dovodi do objave rata od strane Rusije, i da u tome slučaju ona, Engleska, biće primorana „da ostavi Tursku da se brani samo svojim sretstvima”.

Rusija još nije spremna da ratuje, ali namerava na zajedničku intervenciju sila protivu Porte. 26 septembra Gorčakov predlaže Dizraeliju, da istovremeno okupiraju: Austrougarska Bosnu i Hercegovinu, Rusija Bugarsku, a međusaveznička flota pod upravom Engleske-Bosfor, a ako Engleska ne pristaje na taj plan da se svede samo na zauzimanje Bosfora, što bi sprečilo Tursku vojsku u Evropi da dobije pomoć iz Azije. 4 oktobra Engleska odbija ruski predlog, ali pristaje da zahteva od Turske da obustavi za mesec dana neprijateljstva, koja su gotovo započela na Moravi. Na veliko čuđenje Evrope, Porta odgovara kontra-predlogom primirja od šest meseci. I ako je očevidno, da ova turska ponuda ima za cilj da izbegne mešanje sila, Engleska žuri da je primi. Ali Rusija stavlja primedbe, i Bizmark pomaže Petrograd. Engleska ne popušta i pregovori se razvlače dok se vojna situacija u Srbiji pogoršava. Krajem oktobra moravska armija u kojoj su i ruski dobrovoljci, u punom je povlačenju ispred Turaka. Aleksinac pada 31 oktobra, srpska teritorija je zauzeta i put ka Beogradu otvoren. Novi pokolji se očekuju više se ne može odlagati. Aleksandar II, koji je tada bio u Livadiji na Krimu rešava se da radi sam. Istoga dana kad je pao Aleksinac, on šalje Porti ultimatum da bi je naterao da pristane, u roku od 48 časova, na primirje od šest meseci. Porta pristaje. Car je objasnio britanskom ambasadoru da ga je neodlučnost Evrope naterala da radi sam, da sumnje o Rusiji nisu opravdane, jer on ne traži osvajanja i smatra da bi okupacija Carigrada bila „nesrećna za Rusiju”. On daje časnu reč, da ne namerava da zauzme Carigrad i da će se ograničiti, ako ga potreba na to natera, da zauzme samo jedan deo Bugarske dok se mir ne zaključi i sigurnost hrišćanskog naroda ne bude zagarantovana. Prvi put Rusija objavljuje svoju odluku da će ratovati, objavljujući razmere svoje vojne akcije. Ali se još uvek usteže da interveniše sama, i traži da dobije od Evrope obećanje zajedničke intervencije. Aleksandar II želi sastanak jedne konferencije sa zadatkom da izradi projekt reformi u Bosni, Hercegovini i Bugarskoj, i da utvrdi sretstva, kojima će se zagarantovati njihovo izvođenje. 3 novembra u noti engleskoj vladi, Gorčakov iznosi poglede careve i podvlači činjenicu, da „Istočno pitanje je evropsko pitanje, a ne isključivo rusko.” Sutradan lord Derbi predlaže da se u Carigradu održi konferencija koja će imati za osnovu svojih savetovanja Engleski projekt od septembra meseca, pod izričnim uslovom da sile već unapred priznaju nezavisnost i neprikosnovenost Otomanskoga carstva, odriču se svih teritorijalnih zadobijanja, i izjavljuju da ni jedna od njih ne traži da vrši isključivi uticaj na Tursku. Na traženje Rusije, rešeno je da Turski pretstavnici ne prisustvuju pripremnim sednicama konferencije. Kao obično, Engleska umanjuje poverljivim objašnjenjima Porti efekat svojih javnih predloga. Šta više 10 novembra, na banketu priređenom lord-meru Londona, Dizraeli smatra za potrebno da izjavi da je Engleska spremna da ratuje i da su njeni izvori neiscrpni. Sutra dan, u sali Svetoga Đorđa u Kremlju, Aleksandar II javno izjavljuje pred celom Rusijom, da ako konferencija u Carigradu ne bude ostvarila sporazum sila i stvarno ne osigura poboljšanje sudbine hrišćana u Turskoj, on je „čvrsto rešen da radi sam, i da je uveren da će cela Rusija odgovoriti na njegov poziv, čim to bude bilo potrebno i da čast zemlje to zahteva.” 15 novembra Gorčakov objavljuje silama delimičnu mobilizaciju ruske vojske.

Pripremne sednice, kojima je pretsedavao baron Ignjatijev, otpočele su 14 decembra u prostorijama Ruske ambasade, u najpovoljnijoj atmosferi. Engleski delegat lord Salisberi, na osnovu primljenih zvaničnih instrukcija, dobio je ovlašćenje da prizna pravo posredovanja sila, ali da se ne pridruži primeni sankcija. Bizmark je 5. decembra izjavio pred Rajhstagom, da Nemačka neće imati ništa protiv toga, ako usled neuspeha konferencije, Rusija objavi rat Turskoj. Baronu Ignjatijevu dozvolilo se da obeleži na „Kipertovoj karti” svoj projekt „velike Bugarske”, koja bi obuhvatila sve ono stanovništvo na Balkanskom poluostrvu, koje se smatra bugarskim i priznaje versku vlast Egzarhata, što će reći: severnu i južnu Bugarsku, s jednog kraja Balkana na drugi i Makedoniju. Mogućnost da će izvršiti okupaciju Bosne i Hercegovine, uticala je na Austro-Ugarsku da se saglasi sa ovim reformama. Devet sednica je bilo dovoljno da bi se sastavilo pet projekta: ugovor o miru sa Srbijom i Crnom Gorom; unutrašnje uređenje Bosne i Hercegovine; organizacija Bugarske i obrazovanje dva međunarodna kontrolna odbora. Na dan 23. decembra konferencija je počela svoj rad u prisustvu pretstavnika Turske koja je spremila jedan novi teatralni udar. Za vreme ove konferencije grmeli su topovi i pretsedavajući Safet-paša podigao se sa svoga mesta i objasnio da se desio jedan „veliki događaj” koji je izmenio oblik vladavine: „Nj. V. Sultan objavio je svome carstvu novi oktobarski ustav koji treba da označi početak jedne nove i srećne epohe narodnog prosperiteta.” Porta je time učinila ponovni pokušaj da razbije delimične ali realne reforme, koje su nametale velike sile, podmećući im svoj ustav carstva, osuđen unapred da ostane mrtvo slovo na hartiji. Pošto su turski delegati stavili primedbe na svaki pojedini paragraf, koji su predložile velike sile, odbijajući da prihvate predloge u principu, pod rezervom da ga prethodno ima prihvatiti njihova vlada, konferencija je morala biti odložena za 28. decembar.

Na dan 30 decembra, dakle za vreme njihove treće sednice, evropski delegati potvrdili su da su njihove predloge odobrile njihove pojedine vlade, zahtevajući da im se što pre da odgovor. Odgovor im je dat iste večeri. Od 17 predloga Evrope, odbačeno je 11, četiri odloženo do odluke budućeg parlamenta, a preko dva se jednostavno prešlo ćutke. Na sledećoj sednici, 1 januara 1877, lord Salisberi konstatuje da ovaj odgovor vređa dostojanstvo velikih sila. Posle sednice on je upozorio velikog vezira Midata da Porta igra opasnu igru. Međutim, Midat odgovorio mu je sa malo uzdignutim glasom, da se predlozi Evrope ne slažu sa dostojanstvom, nezavisnošću i sa teritorijalnim integritetom Turske. Članovi ove konferencije sastali su se na devetoj i poslednjoj sednici 20 januara, na kojoj nisu ništa postigli. I pored malog popuštanja od svoje upornosti, Turski delegati su kategorički odbili da usvoje one paragrafe u kojima se predviđalo pravo posredovanja Evrope, t. j. stvaranje međunarodnog kontrolnog odbora i pravo kontrole postavljanja paša. Midat-paša, objasnio je docnije razloge tome odbijanju: „Mi smo znali da je Engleska vlada bila u sukobu sa Rusijom, i da ona, uprkos svim svojim izjavama, nije mogla, ni pre ni posle, da se meša u Istočno pitanje.” Zbilja, Dizraelieva politika uspela je da izmeni Istočno pitanje u dvoboj između Rusije i Engleske. Čak kad je hteo ozbiljno da preti Porti, on joj nije pominjao intervenciju Evrope, što je obično činio, već rat sa Rusijom. Ali vrednost te pretnje zavisila je od mišljenja koja je Turska imala o Ruskoj vojnoj sili. A to je mišljenje bilo rđavo. Zato je imao pravo kada je u Skupštini Lordova, objašnjavajući neuspeh konferencije u Carigradu, lord Salisberi kazao da je „jedan od uzroka nesrećnog odbijanja Turaka bilo ubeđenje da je Ruska sila slomljena, da je vojska desetkovana bolešću, da mobilizacija nije uspela.” Memorandum Lejardov, predat Porti uoči rata, dokazuje čak koliko su izvesni Engleski diplomati odobravali to mišljenje Turaka, kako su hteli namerno da pogoršaju situaciju i time „nateraju Rusiju da objavi rat.”

Kako bilo da bilo, ta činjenica je razvijala događaje posle neuspeha konferencije u Carigradu. Rusija koja je, po svojoj savesti išla do krajnjih granica mogućnosti, pokušala je još jednom da ostvari jednu zajedničku diplomatsku intervenciju sila. 19 januara 1877, Gorčakov ih je pitao kakve mere misle da preduzmu prema Turskoj. Engleska, koristeći se promenom u Turskoj, odlaže svoj definitivni odgovor. Midat-paša, postavši nepotreban posle komedije sa ustavom, zbačen je i prognan. Nova Turska vlada moli evropske sile „da ostave na miru i da veruju u njene poštene namere:” izjava, koja čak i samoj Engleskoj ne izgleda dovoljna. Još tri puta, 19, 21 i 28 februara, Šuvalov nastoji u Londonu da se organizuje jedna zajednička akcija, da se ne bi primorala Rusija sama da istupi. U početku marta, car telegrafiše grofu Ignjatijevu, u Berlin, Beč, Pariz i London da objasni kako Rusija ne može da demobiliše svoju vojsku pre nego što dobije neke „stvarne koncesije” i izlaže projekt jednog novog „protokola” u kome su ponovljeni zahtevi Evrope prema Turskoj. Engleska odgovara pozivajući Rusiju da demobiliše. 21 marta ruski ambasadori pristaju čak i na to, pod uslovom ipak da Turci demobilišu prvi, da se mir uglavi sa Crnom Gorom, — sa Srbijom bio je već potpisan 28 februara,— i da Porta pređe na stvarne reforme. Oni su obećali, da ako ti uslovi budu ispunjeni, Rusija će izdati „obznanu”, u kojoj će izjaviti da pristaje da se razoruža odmah pošto pregovori o razlozima demobilizacije budu sa naročitim izaslanikom Turske izvedeni u Petrogradu. 31 marta Engleska, u isto vreme sa drugim silama najzad potpisuje, „Londonski protokol”, koji se ograničava da bude samo razblaženo ponavljanje svih prethodnih pregovora i slaba garancija da će sile nastaviti da zajedno pregovaraju sa njom, ako Porta opet izneveri njihove nade. Ali, istoga dana, Engleska je obaveštava da taj „protokol” gubi svu važnost ako se odmah ne izvrši demobilizacija. 8 aprila, Porta koja je opet povratila hrabrost, od kako je britanskog ambasadora Eliota opozvanog u isto vreme, kad i pretstavnici drugih zemalja posle propasti konferencije, zamenio Lejard u Carigradu, rešava da nije potrebno da odašilje naročitog ambasadora u Petrograd ako Rusija ne pošalje i svog u isto vreme u Carigrad; zatim, 9 aprila ona izjavljuje da u protokolu vidi samo povredu njenog dostojanstva i atak na njenu nezavisnost, i u mesto da ga primi, ona radije pretpostavlja da se izloži opasnosti rata. Na ruski odgovor nije se dugo čekalo. 19 aprila, „okružnica” Gorčakova evropskim silama javlja da protokol odbijen od Turske, poslednji je bio izraz zajedničke volje Evrope i poslednji pokušaj pomirenja, pa se ne može više nadati da će Porta ostvariti uslove, koji ima da prethode demobilizaciji, i zato ne ostaje drugo nego silom dobiti ono što Evropa nije mogla ubeđivanjem, i da car radi izvršenja zadatka i ispunjenja svoje dužnosti prema interesima Rusije, služeći u isto vreme i interesima Evrope, naređuje svojim trupama da pređu granice Otomanskog carstva. Ovoga puta, velike sile ne sputavaju Rusiju, kao 1853, u „izvršenju njene dužnosti”, ali se brinu da rezultati rata, koji počinje, ne povrede njihove lične interese. Bečkim ugovorom od 15 januara 1877, kojim je utanačen tajni ugovor Rajhstaga od juna 1876, Austro-Ugarska je obećala svoju neutralnost, ali pod uslovom da može sa svoje strane eventualno okupirati Bosnu i Hercegovinu; da sile zadržavaju pravo da se izjasne o rezultatima rata, da se Rusija uzdržava od svih teritorijalnih prisvajanja na desnoj obali Dunava, u Rumuniji i u Carigradu; da se odriče svakog isključivog protektorata nad Bugarskom, i na ma kako zaokružavanje neslovenskog stanovništva u slovenskim pokrajinama koje će biti oslobođene, i najzad da Srbija ne bude poprište vojnih operacija. 16 aprila Rumunija ovlašćuje slobodan prolaz Ruskim trupama ka Dunavu u zamenu za priznanje njene potpune nezavisnosti — koju objavljuje 22. maja, — a i ona ulazi u rat pošto joj Turci bombarduju varoši i sultan zbacuje kneza Karla. Što se tiče Engleske ona obaveštava Portu da joj neće pružiti nikakvu pomoć, ali 6 maja zahteva, po cenu svoje neutralnosti, da Rusija izuzme iz svojih vojnih operacija Egipat i Suecki kanal, odrekne se okupacije Carigrada i ma kakvih izmena statuta moreuza. Gorčakov telegramom izjavljuje, da potpisuje sve te uslove, samo primećuje, da će možda ipak biti potrebno, ako to vojne operacije zahtevaju, da se privremeno zauzme Carigrad, kao i da se zajednički uredi pitanje moreuza.

Operacija počinje jednovremeno na Balkanu i na Transkavkazu. Na prvom frontu ima 300.000 Rusa protivu 293.000 ljudi, kojima Turska raspolaže u početku. Na drugom frontu ima 200.000 Rusa protiv 100.000 Turaka. 1 maja 20.000 Crnogoraca stupaju u borbu a 6.000 Bugara spajaju se sa ruskom vojskom. Rusi zbog velike vode Dunava koji nadolazi svakog proleća a i zbog rđavih puteva, s početka napreduju veoma lagano. Stupivši u borbu 12/24 aprila, oni prelaze reku tek 15/27 do 18/30 juna. Tako su Turci bili bacili glavnu masu svoje vojske na zapadni deo fronta — oko Vidina, i istočni — u „četvorouglu”^[10] — toka reke, Rusi prolaze kroz centar, ispred Zimnice, ne naišavši na veliki otpor. Nemajući ozbiljne snage ispred sebe, Ruska vojska napreduje brzo i odnosi u toku jula gromoglasne uspehe. 25 juna — 7 jula ona zauzima staru Bugarsku prestonicu Trnovo. Od 1/13 do 5/17 jula, đeneral Gurko, sa relativno slabim snagama, pravi smeo pohod preko Balkana, stupa u južnu Bugarsku i dohvata se, zaobilazeći ga, klanca Šipke. 7/19 jula klanac pada u njegove ruke. Tada se primećuje da je ofanziva vođena sa nedovoljnim snagama. Poplašeni Turci smenjuju svoga glavnog komandanta Abdul-Kerima i postavljaju Mehmed-Aliju. U isto vreme, đeneral Osman-paša koji je shvatio da je pogreška deljenje turske vojske na dva dela, napušta Vidin ispred koga pasivno logoruju Rumuni, i žuri se da zauzme Plevnu, taktički važnu poziciju na ruskom boku. Po naredbi glavnog komandanta Ruske vojske velikog kneza Nikolaja Nikolajevića „starijeg”, đeneral Kridener određuje đenerala Šilder-Šuldera, da napadne Plevnu. Ovaj upućuje na varoš 8/20 i 18/30 jula dva krvava juriša, koji bivaju odbijeni i koštaju teških žrtava. S druge strane đeneral Gurko, koji je mogao da zauzme Staru Zagoru i Novu Zagoru (južna Bugarska), mora takođe da se povuče, onako isto brzo kao što je i napredovao, ostavljajući Turcima na milost i nemilost nesrećno stanovništvo koje ga je bilo oduševljeno pozdravilo. On se povlači ispred Sulejman-paše, koji je morao brzo da napusti Crnogorski front. Blagodareći tome, Crnogorci su se spasli propasti. Đeneral Gurko ukopčava se u klancu Šipka. U opasnosti s čela, a i sa boka, od još netaknutih turskih snaga. Rusi moraju da se zadrže i da čekaju pojačanje. Aleksandar koji se nalazi na frontu, naređuje mobilizaciju garde i formiranje četiri nova korpusa, što povećava Rusku armiju na 554.000 ljudi. U drugoj polovini avgusta Turci prelaze u ofanzivu na celoj liniji. Ali dolazak đenerala Radeckog oslobađa na Šipci trupe đenerala Gurka, pritešnjene od Sulejmana. 4/16 i 5/17 septembra Turci pokušavaju uzalud da zauzmu klanac koji ostaje definitivno u ruskim rukama. Ali treći napad protivu Plevne, izvršen 30 avgusta 11 septembra u prisustvu carevom, propada i pored bravura đenerala Skobeljeva i gubitaka 16.000 ljudi: — ta tri napada koštala su Ruse 26.000 poginulih. Dizraeli likuje. Berlin savetuje Ruse da se povuku, kako bi prezimili u Rumuniji. Ratni savet održan u prisustvu Aleksandrovom, rešava da se ostane na pozicijama u Bugarskoj, na planini Balkanu, i da se pripremi normalna opsada Plevne, pošto joj preseku sve veze sa Sofijom. Rusi uspevaju da ostvare svoj plan, posle više borbi, krajem oktobra. Situacija Osmana-paše u Plevni postaje očajna, naročito pošto je đeneral Gurko oslobodio (12/24 novembra) severne ogranke Etropola i Balkana. Turci još jednom menjaju vrhovne komandante. Sulejman zamenjuje Mehmed-Aliju, i uzaludno pokušava da oslobodi Osmana. 28 novembra do 10 decembra Osman pokušava da se izvuče iz grada i sebi napravi prolaz za Vidin. Odbačen bio je primoran da se preda. Plevna je izdržala sto četrdeset i tri dana opsade, do potpunog iscrpljenja životnih namirnica; samo glad ju je naterala na predaju, ali ona je bila zadržala rusku ofanzivu. 2/14 decembra Srbija stupa ponovo u rat, sa vojskom od 50.000 ljudi. Desno krilo Rusa je oslobođeno i put za Južnu Bugarsku otvoren.

Na Azijskom frontu vojne operacije idu gotovo istim tokom. Rusi s početka prave uspešnu ofanzivu od Aleksandropola ka Karu i Erzerumu; na desnom krilu dve armije napreduju od Alkalcika na Ardahan i Batum, a na levom krilu jedna armija ide od Erivana ka Bajazidu. Sredinom maja 1877 oni osvajaju Bajazid i Ardahan, i počinju blokadu Kara. U isto vreme, oni pokušavaju da zaobiđu planinski lanac Saganliju, koji deli Kar od Erzeruma i u kome je centar armije Muktar-paše. Bojeći se da ne budu otsečeni od Erzeruma, Turci se povlače, povukavši sa sobom svoje protivnike do Živina, gde od 9/21 do 13/25 juna, odjednom okreću glavu i zadobijaju veliku pobedu. Rusi su primorani da se povlače i da pređu granicu. Mnogo su istrošeni teškim marševima, krvavim bojevima i bolestima. Pored toga, moraju se na Kavkazu hvatati u koštac sa pobunjenim Abhazijancima i Dagestancima, pomaganim od Turaka. Imaju da uguše te pobune i da reorganizuju svoju armiju. Srećom po njih situacija turskih trupa nije bolja i sprečava Muktar-pašu da preduzme ofanzivu. 20 septembra — 2 oktobra ruska vojska koja je dobila pojačanja i kojom sada komanduje veliki knez Mihajlo Nikolajević, preduzima veliku ofanzivu širokih razmera. Muktar koji neće da napusti pozicije između Aleksandropola i Kara — opkoljen je 3/15 oktobra trupama đenerala Lazareva i tučen od generala Gejmana. On se brzo povlači iza planinskog lanca Saganlije, do Erzeruma, u klance Deve-bojinu, i tu 22 oktobra — 4 novembra potpuno je slomljen od Rusa koji ga prate u stopu. Ova propast dovodi u pitanje Kar, čiji garnizon pokušava istoga dan jedan neuspeli izlaz i Rusi rešavaju da ga zauzmu na juriš. Operacija, naročito teška, izvedena je sa uspehom 6/18 i 7/19 novembra: garnizon, jak 17.000, predaje se. Od sada Rusi mogu da se posvete glavnome cilju ove kampanje, opsadi Erzeruma. Oni su gospodari Jermenske.

Dizraeli se brine zbog ruske pobede na oba fronta. Njegov nemir postaje veći, kada oni ostavljajući severni Balkan, napreduju naglo ka Filipopolju, Jedrenu i Carigradu. 13 decembra 1877 on ih potseća da Engleska ne može dopustiti ni u kome slučaju, zauzimanje, makar i privremeno, Carigrada: „Ako do toga dođe”, izjavljuje on,” vlada smatra sebe slobodnom da preduzme mere koje nađe za neophodne radi zaštite britanskih interesa.” U stvari on hoće da natera Rusiju da učini koncesije, o kojima nije nikada ranije bilo reči. 16 decembra Gorčakov potvrđuje svoje ranije obećanje da neće nikako anektirati Carigrad, ali odbija da obustavi vojne operacije dok god „trajni i stvarni mir” ne bude zaključen, i pita koji su engleski interesi koje bi Rusija, pošto je sve ranije prohteve Engleske ispunila, mogla još povrediti. Odgovor dobija tek 12 januara 1878 pošto je Turska uzaludno pokušavala, posredstvom Engleske da sazna za uslove koje joj ova sprema. U odgovoru Carigrad se ne spominje, ali se zabranjuju sve operacije u Dardanelima, naročito stanje ruskih trupa na poluostrvu Galipolje. 23 januara 1878, na vest da Rusi idu ka Demotiki i prete da preseku Galipolje od Caritrada, Engleska naređuje admiralu Hornbnu da pođe sa flotom ka Carigradu i da „bdi nad slobodom moreuza”; zatim pošto je to strahovanje bilo prerano, ona vraća svoju flotu u zaliv Bezike. Za to vreme turski punomoćnici, koji ne mogu da se reše da potpišu uslove primirja, postavljene od velikog kneza Nikolaja Nikolajevića, prate ga, već od Kazanluka, od etape do etape. 15-27 januara Aleksandar II šalje naredbu velikom knezu da ide na Carigrad, ako uslovi ne budu potpisani u roku od 3 dana. 31 januara Turci ih primaju. Oni glase: stvaranje slobodne Bugarske u njenim etničkim granicama, t. j. da u nju uđu i Rumelija i Makedonija; nezavisnost Crne Gore, Rumunije i Srbije, autonomija Bosne i Hercegovine, garancija ruskih interesa u moreuzu, i teritorijalna ili finansijska naknada Rusiji. Odmah, nespokojstvo Engleza povećava se. Ambasador Lejard telegrafiše u London da su ti uslovi „ravni raspadu Otomanskog carstva u Evropi”. Dizraeli traži od donjeg doma šest miliona livara za ratne pripreme i šalje ponovo 8 februara jednu flotu u Carigrad, pod izgovorom da obezbedi sigurnost britanskih podanika u slučaju nereda. 15 februara engleska flota ukotvljava se pred Prinčevskim ostrvima. Aleksandar im odvraća naređujući okupaciju Carigrada, ali ta naredba nije izvršena, jer ne dolazi do velikog knezaa to zadocnjenje nije bilo samo slučajno-pre trenutka kada je engleska flota, pokoravajući se novim naredbama iz Londona, napustila Bosfor. 3 marta u maloj varoši San-Stefanu, pregovarači za mir potpisuju i uglavljuju uslove primirja.

Tada Engleska potseća, što se samo po sebi razume, da taj mir, koji ništi ranije ugovore, treba da bude sankcionisan na jednom kongresu velikih sila. U ostalom Austro-Ugarska već je bila predložila mesto kongresa, pre svega Beč, zatim Berlin. Čitavih mesec dana pregovara se šta u San-Stefanskom ugovoru ima da se revidira. Kako Rusija odbija unapred potpunu reviziju, zainteresovane sile počinju sa njome posebne pregovore, i zato grof Ignjatijev obilazi evropske prestonice. Engleska se više stara da oslabi uticaj Rusije u oslobođenim krajevima ruskim pobedama, nego da spasava integritet Turske. Zato ona zahteva, prema tajnom rusko-engleskom ugovoru od 30 maja, da „Velika Bugarska” predviđena San-Stefanskim ugovorom, bude podeljena na tri dela. Bugarska na severu Balkana, koja će jedina postati nezavisna kneževina, Rumelija, na jugu Balkana koja će biti autonomna ali ostaje turska pokrajina, i Makedonija, koja će čisto i jasno biti vraćena sultanu. Sa svoje strane, Austro-Ugarska želi da dobije nagradu za svoju neutralnost, koja joj je bila obećana tajnim ugovorom Austro-ruskim januara 1877, t. j. da „okupira i upravlja” Bosnom i Hercegovinom. Nesposobna da preduzme novi rat. Rusija je bila primorana da pristane”na zahteve ovih dveju sila, koje u naknadu pristaju da ona zadrži svoja osvajanja, dosta skromna u ostalom, Kar i Batum i da ponovo uzme izgubljeni deo Besarabije Pariskim ugovorom. Samo Nemačka nije tražila ništa; tako se Berlin učini kao mesto najzgodnije za kongres, na kome je Bizmark igrao ulogu poštenog posrednika.

Berlinski kongres koji je održan od 13 juna do 13 jula 1878, izmeni Sant-Stefanski ugovor prema prethodnim ugovorima zaključenim između Rusije, Engleske i Austro-Ugarske. Bizmark, koji je pretsedavao, terorišući turske izaslanike, nije dozvoljavao da se diskusija udaljuje od već postavljenih problema. Čim bi se malo udaljila on bi počeo da se ljuti, da viče, pravi scene i stavlja do znanja da nema vremena da se zanima tuđima stvarima. Pod takvim uslovima Englezi, koji su tajnim ugovorom od 4 juna dobili od Turaka ostrvo Kipar, da bi branili interese turskih poseda u Aziji, nisu mogli da brane Otomanske interese. Otuda je Dizraeli morao da pristane na okupaciju i administraciju Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske i da je čak morao da preti pretstavnicima Porte, ozbiljnim komplikacijama, ako ne popuste na tome pitanju. Isto tako Rusija nije se mogla vraćati na svoje prethodne koncesije i morala je naročito da prizna nestanak „Velike Bugarske.” Bizmark nije hteo da se posvađa sa Rusijom i činio joj je sitne usluge, ali nije štedeo samoljublje Gorčakova, i čak je otvoreno diskutovao sa grofom Šuvalovim — na koga je Gorčakov hteo da prebaci odgovornost za ustupke — zato što je ovaj smatrao za neophodno „da bi Rusija izbegla rat” da se ratifikuju obećane koncesije. Rusko javno mnenje, koje nije znalo za tajne ugovore i stvarnu opasnost u koju je nepomirljivost gurala zemlju, optuživalo je diplomate da su upropastili plodove skupo zadobijene pobede. Ono je smatralo rat kao jedan humanitarni poduhvat. Njeno razočaranje bilo je veliko kad se videlo da se taj rat zbog pogreške Evrope pretvorio u jedno nesigurno stanje i novi izvor sukoba na Balkanu. Tačno je, da tekovine Rusije nisu odgovarale žrtvama, ali da se u početku rata ona sama držala svoje tradicionalne politike na poluostrvu, izvesno je, da bi, ovoga puta njeni interesi bili u harmoniji ne samo sa humanim osećanjima i moralom savremenog društva, već i sa dobro shvaćenim interesima cele Evrope.

Hlađenje rusko-nemačkih odnosa i usamljenost Rusije. Držanje Nemačke na Berlinskom kongresu duboko je ranilo Rusiju, i javno mnenje i diplomatske krugove. 1879 u Evropi nema drugog pitanja, već samo koncentrisanje ruskih trupa i neizbežni sukob između Rusije i Nemačke. Aleksandar II čuva prema Viljemu I svoje prijateljstvo, ali on njemu piše, u avgustu 1875 da bi mu se žalio na Bizmarkovu politiku prema Rusiji: „Kako da se objasni to držanje nemačkih agenata koji prema nama postaju sve više neprijateljski na istoku?.... Mislim da treba da Vam obratim pažnju na tužne posledice koje mogu nastati u našim odnosima dobrih suseda, ako guramo naše dve nacije jednu protivu druge”:

Bizmark koji radi na pripremanju saveza između Nemačke i Austro-Ugarske, odgovara na optuživanja careva, dokazujući Viljemu I kako je Rusija kovala intrige i kako je Aleksandar II predložio jedan ugovor o savezu Francuskoj, što francuski ministar spoljnih poslova Vadington smatra za potrebno da zvanično demantuje 15 septembra 1880. Bizmark nastojava da savez sa Austro-Ugarskom upravljen protivu Rusije bude zaključen što je moguće brže. Ali Viljem I koleba se. Prilikom njegovog sastanka sa Aleksandrom II u Aleksandrovu, u početku septembra 1879, car ga je pozvao da vaspostave nekadanje prijateljske veze, i njemu je teško da prekine sa Rusijom. Da bi ga naterao da potpiše ugovor o savezu sa Austro-Ugarskom, Bizmark mora da mu ponudi svoju ostavku.

Za vreme poslednjih godina svoje vladavine Aleksandar II obuzet je samo jednom mišlju, borbom protivu revolucije. Živeći u stalnome strahu od atentata na svoju ličnost, on tome podređuje sve svoje političke brige. On traži prijateljstvo Nemačke, jer ona 1880 pooštrava zakon protivu socijalista. Naprotiv, on vidi u republikanskoj Francuskoj ognjište revolucionalne propagande, i njegovo nezadovoljstvo je naročito veliko kada je francuska vlada odbila da odobri ekstradiciju Ruskog teroriste Hartmana. Kad on umire 1/13 marta 1881, Rusija je potpuno usamljena u Evropi.

Ruska ekspanzija u centralnoj i istočnoj Aziji. — Pod Aleksandrom Drugim upotpunjava se i završava veliko delo kolonizacije i vojnog prodiranja, koje lagano i sigurno vodi Ruse ka izvorima dveju pritoka Uralskog mora, Sir-Darije na severu i Amu-Darije na jugu. Oni napreduju u isto vreme sa dve strane: sa severa na jug, kroz Sibir, kroz zemlju Triju nomadskih kirgizkih Hardi: malu, veliku i srednju, koje su joj već potčinjene, i sa zapada na istok, istočnim obalama Kaspiskoga mora u srce stepa. Potreba da brani nastanjeno rusko stanovništvo od upada nomada, Rusiju je naterala da dublje uđe u zemlju Kirgiza i Turkmena. Čak ni religija nije mogla ujediniti ta muslimanska plemena protivu nevernika, jer, da se izazovu u sveti rat, trebalo je između ostaloga, po tačnoj primedbi jednog znalca centralne Azije, Vamberija, da budu i izgledi za dobru pljačku. U stvari, ti ratoborni pljačkaši nesposobni su bili da se udruže za zajedničku odbranu. Takođe i ruska penetracija bila je uvek ista. Kako uvek ima među tim plemenima avanturista, kojima treba oružja i novaca, da bi osigurali svoju moć nad narodom, Rusi su počinjali izazivanjem svađa među njima i naizmeničnim podržavanjem. Zatim bi ruske trupe došle i podizale duž puteva utvrđenja. Malo po malo od saveznika one bi se pretvarale u gospodare.

To lagano i metodično prodiranje počinje nešto pre 1860, nizvodno Sir-Darije. Cilj je bio, da se spoje linijom utvrđenja dve ruske stanice u razdaljini od prilike 798 vrsta, tvrđave Perovskij i Vernos, i da se postave baze za snabdevanje što je moguće bliže garnizonima, kako bi se izbeglo donošenje namirnica kroz stepu. Pod izgovorom da su stanovnici Kokana i Bihare napali sibirsku granicu 1860, pukovnik Černjajev osvaja 1864, usred tog kraja bogatog žitom, tvrđavu Čimkent. Englesku, koja se već buni, Gorčakov umiruje; u svojoj noti od 21 novembra — 3 decembra 1864 on pravda rusku ofanzivu, podsećajući na potrebu jedne države da brani svoje državljane i svoju civilizaciju od divljih skitačkih naroda na granici. Ugovor u Čugučaku, Rusija sebi obezbeđuje priznanje Kine na vlasništvo Narunskog bazena (Severni Kokan), i carskim ukazom 1865 stvara se provincija Turkestan. Juna iste godine Černjajev se koristi jednim napadom emira iz Buhare, protivu oslabljenog Kokana, i osvaja Taškent, centar puteva i veza čitavog kraja. Maja 1866 đeneral Romanovskij zauzima Kođen, na gornjem toku Sir-Darije. Emir iz Buhare, Mozafer-Ed-Din uzalud se napreže da istera Ruse iz Kokana; najzad posle više poraza priznaje njihovu vlast 1867. Iste godine, ukazom od11/23 jula, podiže se Turkestan na guberniju, Taškent postaje glavni grad, a đeneral Kaufman general-gubernator. Kako Buharski emir ne priznaje svoju propast i sprema se za borbu, Kaufman ga preduhitri. On ide na Samarkandu i pošto je nagnao Mozaferova trupe u bekstvo, on zauzima grad 1868. Jedan ustanak stanovnika je svirepo ugušen, i Mozafer potpisuje ugovor koji obezbeđuje živote i imanja ruskih podanika, obećava sigurnost karavanima i snižava trgovačke takse. Kada se tamošnji begovi, kojima nije pravo zbog tih privilegija, bune protivu emira, Kaufman ih pobeđuje i 1870 vraća vlast Mozafera. Od tada Buhara ostaje potpuno pod vlašću Rusa.

Sve više nespokojna Engleska, koja je do sada samo opominjala, zahteva sada od Rusije da obustavi svoja osvajanja. Jednim zajedničkim ugovorom ona je zaustavljena na granici Avganistana. Kabulj je pripao uticajnoj sveri Engleske, Buhara Rusima a reka Atrek priznata kao granica Persije. Ruska vlada stara se tada da učvrsti uticaj na teritoriji, koja joj je priznata. 1869 gradi Krasnovodsk i čitavu seriju utvrđenja duž zapadne obale Kaspiskoga mora. Odatle, idući tokom reke Amu-Darija, moguće je preduzeti pohod na Kivu, to leglo razbojnika, čiji izleti stalno prete ruskim posedima, i koji prodaju svoje zarobljenike kao robove. Pozvan da oslobodi svoje zarobljenike, kan oaze, Muhamed-Rahil, zahteva da mu se prizna vlast na celoj teritoriji, između Sir-Darije i Atreka. 1873 Aleksandar II šalje grofa Petra Šuvalova da obavesti britanski kabinet, da je primoran da zauzme Kivu, ali da nema nameru da je anektira, i rešava se, da napadne sa četiri strane u isto vreme kanat, koga okružuju stepe teške za prolaz. Bez obzira na nečuvene prepreke, užasnu zimu, sneg, žarke vrućine i oblake usijanog peska, tri kolone od četiri stižu kroz bezvodnu pustinju, u oazu Kive. 29 maja — 10 juna 1873 Kiva im otvara svoja vrata i ugovorom od 31 jula — 12 avgusta kan priznaje sebe za vazala Rusije, oslobađa odmah sve zarobljenike raznih narodnosti, ustupa Rusima desnu obalu Amu-Darije sa isključivim pravom plovidbe rekom, oslobađa rusku robu svih taksa i plaća ratnu oštetu. Ceo Turkestan pripao je Rusiji i od tih novoosvojenih teritorija obrazovana je nova gubernija transkaspiska.

1871 Rusija se koristi pobunom Jakub-beja protivu Kine i osvaja privremeno Kuldžu — ali je ustupa Kini, zajedno sa dolinom Ili, ugovorom potpisanim u Livadiji 1879. Nasuprot tome, u srednjoj Aziji dobija izvesne teritorije. Pošto se Kokan bio pobunio protivu Kana, zato što se predao Rusima, đeneral Kaufman ugušuje pobunu i ulazi u Kokan 26 avgusta — 7 septembra 1875. Ugovor od 25 septembra — 7 oktobra daje Rusiji teritoriju na desnoj strani obale gornjega toka Sir-Darije. Posle jednog novog ustanka stanovnika, okolina Kokana, koja je bila nezavisna, prisajedinjena je ruskoj teritoriji ukazom od 20 februara — 3 marta 1876. Ona postaje provincija Ferđan, a kanat Kokan prestaje da postoji.

1878 da bi se uzvratilo neprijateljskoj politici Engleske, đeneral Stoletov poslat je kod emira Avganistana Šir-Alije. Iz mržnje prema Englezima emir prima rusku misiju sa mnogo počasti. Na odbijanje da primi engleskog izaslanika Čemberlena, koji se spremao da dođe u Kabul sa velikom vojnom pratnjom, Engleska mu objavljuje rat. Neuspesi toga rata su jedan od uzroka pada Dizraeliovog 1880. Druga vlada Gledstona prekida sa politikom ispovedanja prema Rusiji evakuišući Avganistan, stvara „neutralnu zonu” između sfera uticaja dveju sila.

Rusija se žalila na upade Teke-Turkmena, koji su imali izvesnih veza sa engleskom politikom u pograničnim oblastima Avganistana, jer Teke-Turkmeni su bili obučeni i naoružani od engleskih oficira. Da bi učinio kraj tome, đeneral Lazarev 1879 vodi, preko više od 375 vrsta duge peskovite pustinje, jednu ekspediciju u srce logora razbojnika. Ali nailazi na tvrdoglavi otpor i neuspeva da zauzme utvrđenje Gek-tepe na persijskoj teritoriji. 1880 Rusija obaveštava Gledstonovu vladu, da će biti primorana da ponovi svoju ekspediciju. Posle ozbiljnih priprema njena vojska polazi iste godine, pod komandom đenerala Skobeljeva. Tek krajem decembra, pošto je dobio pomoć koju je doveo đeneral Kuropatkin, Skobeljev uspe da se približi Gek-Tepeu. Kako je neprijatelj veoma hrabar i mnogobrojniji, da bi se smelo pokušati jurišem zauzeti tvrđava, Skobeljev je opsađuje. Opsađeni pokušavaju više puta da se probiju, ali Gek-Tepe je zauzet tek posle jedne krvave borbe 12/24 januara 1881. Skobeljev se miri sa pobeđenima obilnim delenjem pomoći. Upadi prestaju i ruski uticaj je osiguran u Transkaspiskim pokrajinama do granica Persije i Avganistana. Askhabad je zauzet. Put za Merv je otvoren ali Rusija ubeđuje Englesku dajući joj garancije, da neće zauzeti tu varoš.

Na krajnjem istoku takođe Rusi nastavljaju napredovanje ka Tihom Okeanu. 16/28 maja 1858, ugovorom Aigunskim, Kina priznaje Rusiji posedovanje cele leve obale Amura, od Arguna do Okeana, koju je u stvari već ranije bila kolonizirala. 2/14 novembra 1860, ugovorom u Pekingu, Kina predaje Rusiji na desnoj obali reke veliku teritoriju između Amura, Usore i Mora, koja postaje provincija Usori. Ona joj daje iste trgovačke koristi kao i drugim silama, pored toga pravo da osnuje banke u srcu njene teritorije kao i da posećuje vašare u Urgi i Kašgaru. Sve ove rezultate Rusija dobija bez najmanjeg prolivanja krvi. Ustupajući dobrovoljno Kuldžu 1879, Rusija izbegava rat sa Kinom i dobija novo proširenje trgovačkih olakšica. 12/24 februara 1881 Petrogradskim ugovorom, Rusija dobija nove pijace i prava da se njeni trgovci nastanjuju po čitavoj Kini.

Najzad, na krajnjem severo-istoku Azije, ruski posedi trpe neke izmene. Oni lišavaju Aljaske, koja, odvojena od sibirskog kopna Beringovim zalivom, prodata je 1867 Sjedinjenim Američkim Državama za sumu od 7,200.000 dolara, cenu skromnu ako se pomisli na naslage zlata koje su pronađene docnije u tim krajevima. Suprotno tome, oni se povećavaju ostrvom Sahalinom, ustupljenim od strane Japana 1875, u zamenu za severna ostrva., Kurilskog arhipelaga.

Beleške

1. ^{Aluzija na revoluciju koju su očekivali Černiševskij i njegova okolina.}
2. ^{Ljubazna domaćica, prijateljica Njekrasovljeva, spremala mu je naročitu hranu.}
3. ^{Počeci terorizma, koji će biti izloženi docnije, čine četvrti period revolucionarnog pokreta.}
4. ^{U izgnanstvu Hercen je gorko razočaran obrtom koji uzima Revolucija 1848, kao i Prudon. On baca odgovornost na francusku buržoaziju, koja je htela da socijalnu revoluciju preokrene u političku. Uostalom, neprijateljstvo ruskih intelektualaca prema političkim ustanovama i parlamentarnom formalizmu donekle je kod njih tradicija, koja ide od ustanka Dekabrista. Činjenica da velikoposedničko plemstvo, posle oslobođenja mužika, traži, kao što smo videli, ustavnu reformu u nadi da nadoknadi gubitak svoje socijalne vlasti političkom, pojačala je to neprijateljstvo.}
5. ^{Kravčinski, koji je docnije bio emigrant, slavan pod imenom Stepnjak, objavio je u inostranstvu seriju čuvenih dela: „Podzemna Rusija”, „Opisi revolucionarnog pokreta”, „Rusija pod carevima”, „King Stork and King Log”, i. t. d.}
6. ^{Stefanović je uspeo da povuče za sobom više od 1000 seljaka u Čigrinu 1887. Ali taj uspeh, jedini i važniji, „miteni” su mogli da postignu samo zaklanjajući se za ime carevo i šireći među seljake jednu lažnu „Zlatnu bulu”. Slični postupci bili su izrično zabranjeni od mladih.}
7. ^{Rejtern je sa grofom Aleksandrom Aldlerbergom, Ministrom Dvora, Gorčakovom, ministrom spoljnih poslova od 1856 i D. A. Miljutinom, ministrom rata od 1862 u malom broju ministara koji su umeli da sačuvaju za vreme dugih godina poverenje Aleksandra II.}
8. ^{Rođak slavnog anarhiste.}
9. ^{Predana Porti 30 januara 1876.}
10. ^{Čine ga četiri utvrđena mesta: Ruščuk, Silistrija, Varna i Šumla.}