Историја Русије (П. Миљуков) 14
| ←< 13. глава | ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков |
15. глава >→ |
ГЛАВА XIV
У погледу унутрашње политике владавина Александра I дели се на два јасно оцртана дела: у првом, либералне реформе, извођене без чврстине и доследности, завршиле су се веома скромним резултатима, у другом, реакција почиње одмах после рата 1812 и изазива својим насиљима стварање тајних удружења и неуспелу побуну од 14/26 децембра 1825 године.
I. — Либерална реформа
[уреди]Дволичност Александра I. — Политички преокрет Александра I неоправдано је приписиван његовом недостатку воље. Многи историчари и писци успомена претстављају га често као човека који лако подлеже супротним утицајима. Уствари, он није ни трска која се повија по ветру, ни мекана глина која се може месити како се хоће. То је, напротив, под маском варљиве благости, човек самовољан и упоран, навикнут да намеће своју вољу и да постиже своје циљеве.
Његови први васпитачи претстављају га као живахно дете, које брзо прима сваковрсне утиске, али као створење без дубине, које је више склоно да само површно упозна ствари него да дубоко проучава неки проблем. Васпитни метод који је на њега примењен појачава још више ову урођену црту његовог карактера. Његов васпитач Лахарп, либералан мислилац и швајцарски државник, не може под условима дворског живота да га систематски поучава позитивним наукама; он се ограничава на то да му у слободним тренутцима улије опште идеје о слободи, правди и општем интересу, које ученик послушно усваја као лепе изреке. У деветнаестој години Александра осваја чар либералне идеологије која је тада у моди: у једном разговору са младим Пољаком Адамом Чарториским — који борави са својим братом као талац на Катаринином двору, — он ватрено тврди како сања о томе да пружи, чим ступи на престо, политичку слободу своме народу. Овај сан га мучи још више од времена када се његов отац попео на престо, када је присуствовао деспотском махнитању Павловом и када је осетио да и њега самог притискује сва тежина очеве тираније. Тада он склапа пријатељство са једном групом младих људи мећу којима су Чарториски, Строганов, Новоселчев и Кочубеј, који очекујући могућност да у Русији заведу један либералан устав, ревносно раде на објављивању на руском језику, превода страних политичких расправа и потпомажу чак новчано један часопис што га издаје Пњин, ученик Радишчева. Али, иако радо машта о либералним плановима, он нема намеру да жртвује свој мир и своје благостање њиховом остварењу, и неспособан је да усвоји неку реформу која би ограничила његову личну власт. Њему је много пријатније да сања о политичкој слободи него да се бори за њено практично остварење, и он њу замишља у тако нејасном и апстрактном облику, да и не увиђа да је она несагласна са његовим владарским правима. Оваквом његовом начину мишљења треба приписати његову либералну политику; ако је она била колебљива, то је стога што је уистини његов либерализам био површан.
Иако воли да сањари, он никако не заборавља животне стварности и уме веома вешто да из њих извуче највеће користи. То је окретан глумац. Стављен још од ране младости у један веома деликатан положај, између своје бабе и свога оца, Катарине и Павла, који се никако не трпе, он показује велику гипкост. Када је Катарина смислила план да удаљи Павла од престола у његову корист, он уме — као што смо видели — да остане омиљени царичин унук, иако се у исти мах претвара да се диви режиму што га је Павле завео у Гатчини и остаје веран своме оцу више из страха него из осећања дужности. Док своју бабу разнежује својом жарком жељом да чита француски Устав из 1791 године, он у исти мах причињава радост своме оцу одушевљењем које показује за војне вежбе и за све вештине војничког заната. Сви његови успеси су последица његове савршене вештине да освоји поверење других људи и да усталаса људску душу. Он савршено познаје вештину придобијања људи прикривањем својих потајних мисли, глумљењем заводљиве искрености па чак и извесне невиности, услед чега многи људи мисле да је он благ и помирљив. Но његова благост је само привидна, и она је само једно вешто средство да натера друге да раде на остварењу његових личних планова. Сперански га назива „опчаравалац”; Мадам Де Стал му каже: „Ваша душа је најбољи устав за ваш народ”. И заиста немогућно је одупрети се чару његовог благог осмеха од кога се раскрављују чак и ледена срца и који побеђује и најупорније предрасуде. Али, у основи, он остаје хладан и неповерљив: „Ја не верујем ни у кога”, каже он понекад у тренутцима искрености. Привидна је такође и његова помирљива нарав. У ствари, он јe врло способан, кад сматра за потребно да се држи чврсто онога што је наумио и поред супротног мишљења његове околине. Тако он закључује са Наполеоном Тилзитски мир, на супрот дворанима и јавном мишљењу; тако се он одупире, када је Наполеон заузео Москву наваљивању своје мајке и свога брата Константина који га преклињу да што пре закључи мир; тако он остаје упорно при својој намери, и поред примедаба Аракчејева — који је испрва био противан његовом плану, — да оснује војничке насеобине, и он их одржава и поред страховитих побуна које се тамо догађају. Треба коначно напустити легенду о Аракчејевом утицају на његову душу. Очигледно је да је Аракчејев био само слепи извршилац цареве воље.
Тако је дакле Александрова благост била само једна тактика, а под његовом благонаклоношћу постоји само неповерење и презирање људи. Али се ова дволичност свети. Због тога што је морао да скрива своје потајне мисли и да носи маску на своме лепом лицу, он је себе осудио на велику духовну самоћу, која је мало по мало испунила његову душу равнодушношћу и досадом и замрачила светле снове његове младости.
Почетак владавине. — Вест о Павловој смрти и Александровом ступању на престо изазвала је велику радост међу престоничким становништвом. Први проглас новога цара, што га је журно саставио Трошчински искусни државник из времена Катарине II, повећао је још више опште одушевљење. Александар у њему изражава своју намеру да влада „у духу и сходно осећањима своје бабе”; то ће рећи да је мрачна Павлова владавина, која је свуда посејала ужас и обесхрабрење, била тако рећи уклоњена из руске историје.
На дан 12/24 марта 1801 године, петроградске улице преплавила је радосна гомила народа. Свуда блистају шарена одела и сијају се кола са руском запрегом, које је Павле био строго забранио. Непозната лица прилазе једно другом и љубе се као да је ускршња недеља.
Наредних дана ређају се многи царски укази у којима се укида нека тегобна одлука прошле владавине. 13/25 марта одобрава се генералима — официрима и грађанским чиновницима отпуштеним из службе да траже да им се врате изгубљена права. 14/26 укида се забрана извоза робе из иностранства. 15/27 помиловани су сви затвореници и политички изгнаници и враћа се на снагу одредба да племство бира судије; 17/29 успостављају се месне установе које је укинуо Павле; 19/31 наређује се полицији да не прелази своју надлежност и да не наноси становништву неправде нити да га кињи; 22 марта/3 априла понова се отварају границе за пролаз путника; 31 марта/12 априла враћа се слобода увожења књига и нота из иностранства и скидају се печати свих приватних штампарија; 2/14 априла враћа се на снагу Повеља племства и уредба о општинама и обећава се да ће се заводити нови порези и да ће се водити рачуна о интересима пољопривредника. Истога дана, укида се тајна канцеларија за политичке послове и даје се помиловање свима оптуженима и окривљенима, осим разбојницима и убицама; 8/20 уклањају се са градских тргова стубови на којима су се прикивала имена преступника; 22 маја/3 јуна изузимају се од телесног кажњавања свештеници и ђакони осуђени због кривица из грађанског права. Враћају се права свим жртвама Павлове тираније, успостављају се сталешке повластице и племићска и општинска аутономија; поништавају се ограничења која су трговини наметнута у политичком погледу; ограничава се самовоља полиције, чији се рад подвргава закону; укидају се специјални судови за политичке кривце: то су начела којима су прожете прве одлуке Александрове владе. Услед тога нови цар постаје популаран. Сви виде у његовим указима наговештење једног новог доба у коме ће се најзад моћи слободно да дише.
Али остаје да се ударе темељи једном режиму који би онемогућио враћање самовоље. Овај задатак је тежи. Он захтева један јасно одређен програм; за то су потребни саветници и сарадници у које би Александар могао имати поверења. У то време, његови пријатељи из младости далеко су од њега. Павле, коме су се они чинили подозриви, пожурио се да растури њихову групу. Чарториски, који је био послан као претставник Русије на двору Сардиније, налази се у Италији; Новосилцев, који је биo приморан да напусти отаџбину, живи у Лондону; Кочубеј је у Дрезди; једино је Строганов остао у Русији. Прво што је Александар учинио после свог ступања на престо, то је да их позове да се одмах врате на двор да би се посветили државним пословима. Али, ко ће њих да замени док они не стигну? Било би непристојно да се ослони на убице свога оца. И ако је Пален најпре задржан на свом положају, и ако је Панин позван са свога имања у Петроград и поверено му вођење спољних послова, ипак и они и браћа Зубови морају после неколико месеца да се повуку на своја имања, под разним изговорима, и да ишчезну са политичке позорнице. Најближи цареви сарадници су у то време државници из времена Катарине II: Трошчински, који је саставио његов први проглас, и Беклешов, који је поново заузео свој некадашњи положај државног тужиоца. И ако врло искусни државници, овим људима недостаје лична иницијатива. Два плашљива покушаја рефорама означавају њихов брзи прелаз на вођење државних послова.
Пре свега, на предлог Трошчинског, Привремени царевински Савет, који је био установљен за време Катарине, укинут је и замењен 30 маја/11 априла 1801 године, једним Сталним Саветом. Састављен од 12 великодостојника које именује цар, овај Савет нема никакву управну надлежност, али је његова дужност да проучава законске пројекте и да подноси цару само оне који буду прихваћени већином гласова. Да би претстављао једну од најважнијих државних установа, њему недостаје право да буде упознат са свим законским пројектима. Јер, ништа не спречава цара да обнародује законе и без његове сарадње. Под оваквим околностима он има само привидну власт и не може да игра у истини важну улогу.
С друге стране, по царевој жељи Беклешов саставља један пројект закона којим се забрањује продавање мужика без земље. Поднесен на проучавање Сталном Савету, овај пројекат су енергично нападали племићи, који нису били расположени да ублаже сељачко ропство. Без наваљивања, Александар га напушта и ограничава се да обнародује указ од 28 маја/9 јуна 1801 године, којим се забрањује оглашавање у новинама продаја мужика без земље, али не забрањује саму продају.
„Одбор Пријатеља” и прве реформе. — У ствари, Александар очекује повратак својих блиских пријатеља да би предузео, уз њихову сарадњу, систематске реформе о којима су они заједнички сањали.
Још пре њиховог доласка он је са Строгановом уговорио, да сви они, ради састављања програма рефорама, образују један Одбор, чије ће постојање и рад остати тајна. 24 јуна/6 јула 1801 године, овај одбор чији су чланови Строганов, Новосилцев, Кочубеј и Чарториски држи своју прву седницу. Он се без церемонија окупио у приватним царевим одајама и његов рад састојао. се од отворених и пријатељских разговора о политичким реформама. Александрово учешће у овом раду не значи да он мора да, усвоји свако мишљење Одбора. Неколико пута он је одбио да прихвати предлоге својих пријатеља, који се уопште узев — боје његове упорности. Он је уосталом исто тако у тесној вези са другом једном врло различитом групом, коју образују млади штабни ађутанти Уваров, Кнез П. М. Волконски, гроф Комаровски, а нарочито кнез П. П. Долгоруки, који почиње да игра улогу царевог љубимца. Пре њих он сазнаје мишљење високога племства, које је непријатељски расположено према смелим плановима „Одбора Пријатеља”. Насупрот томе, он се ни мало не жури да се приближи Аракчејеву који му је, за време Павлове владавине, учинио неоцењиве услуге, помажући му да извршује своју војничку дужност и отклањајући од њега гнев његовог оца. Пошто је пао у немилост због неморалних поступака, Аракчејев је на кратко време пред Павлову смрт био прогнан на своје имање Грузино (у Новгородској губернији). Када је постао цар, Александар — који му је пре свог ступања на престо писао љубазна писма у којима му је говорио колико жели да га поново види — није хтео да прекрати његово изгнанство; он ће га оставити да пуне две године чами у Грузину.
Међутим, цар се не ограничава само на сарадњу Одбора Пријатеља. 5/17 јуна 1801 године, он је затражио од сенатора извештај о правима и повластицама које би требало доделити Сенату, како би му се понова дала важност и углед које је имао када је био створен, а исто тако им је ставио у дужност да проуче, упоредо са Одбором Пријатеља, реформу свих државних установа. Сенатори и Одбор Пријатеља раде одвојено. Они показују узајамно много зле воље и неповерења. Сенатори, некадашњи државници из времена Катарине II виде у члановима Одбора Пријатеља само опасне усијане главе, готове да жртвују дотадашњи режим радикалним теоријама које су у моди; као и стари Ђержавин они их сматрају за једну „гомилу јакобинаца”. Са своје стране, Александрови пријатељи осећају само презирање према старим сенаторима, које они сматрају за окореле и застареле реакционаре. Ослањајући се на ову узајамну оцену, историчари су дуго времена сматрали да су тежње ових двеју група биле непомирљиве, и да се дубок јаз био створио између окорелих реакционара и коренитих реформатора. Објављивање записника са седница Одбора Пријатеља, које је писао Строганов, показало је да је све то било нетачно. У истини, с једне стране, неколицина старих државника, нарочито браћа Александар и Симон Воронцови, били су наклоњени либералним реформама; с друге стране, чланови Одбора, не само да нису били онако радикални као што се веровало, већ су дали доказа, у извесним питањима, веће опрезности него многи либерални старци.
Тако на пример, још одмах у почетку свога рада, они су се показали плашљивији него Браћа Воронцов. Ови су предложили да се обнародује, приликом Александровог крунисања, једна Повеља руског Народа, којом би се свечано прогласила незастарљива права грађана и јасно поставила начела једне либералне и реформаторске политике. Предлог који су они поднели, а који је вероватно саставио Радишчев, њихов близак пријатељ, каже у своме уводу: „Народи нису створени ради владара, али је Провиђење створило владаре ради благостања и напретка народа; зато цар установљава у своје име и у име својих наследника, као основни закон, следеће чланове.” Ови чланови деле се у две групе, од којих једна успоставља и потврђује права призната ранијим законима која је Павле делимично укинуо, а друга проглашава правна начела непозната руском законодавству, а која се могу овако укратко исказати: 1 — сваки грађанин оптужен због неке кривице не може бити лишен својих права све док не буде осуђен од суда; 2 — сваки оптужени кога је суд ослободио не може бити прогоњен по други пут за исту ствар; 3 — сваки ухапшеник који није подвргнут испитивању у року од три дана после његовог хапшења може захтевати да се одмах пусти у слободу; 4 — злочин увреде Величанства кажњава се само ако је извршен делом, а не речима и списима; 5 — не могу се заводити нови порези и дажбине сем указом, који ће потписати владар, а обнародовати Сенат. Када је Одбору Пријатеља остављено у дужност да проучи предлог Закона Браће Воронцова, он се ужаснуо и одбио га. Одбор истиче потребу да се не објављују намераване реформе и да се све њихове припреме држе у највећој тајности. Разглашавати прерано законске пројекте и владине намере, то би значило излагати се опасности да се изазову претеране наде, немири и побуне међу становништвом; с друге стране, додаје он, пошто је народ навикнут да придаје важност само оним актима која потичу од цара, реформе ће у толико више имати ауторитета, што ће изгледати да их је потпуно припремио и прокламовао сам цар. Према томе, пројект Повеље је напуштен а одбор је одлучио да настави свој припремни рад у великој тајности.
У теориском погледу, има, истина, дубоког размимоилажења између политичких схватања старих сенатора и идеја чланова Одбора, присталица законске политичке слободе и уставног режима, англофила и обожавалаца енглеских установа, који су убеђени да једини нормалан политички режим јесте режим народног претставништва. Али у пракси, ово размимоилажење своди се скоро ни на шта, пошто сви чланови одбора сматрају да тадашња Русија није спремна да прихвати режим народног претставништва, да ће у њој моћи да буде организовано народно претставништво тек у далекој будућности, а да се дотле треба трудити да се аутократија помири са извесним елементима уставног режима. Ово мишљење, које је Катарина већ изразила у своме Упутству, прилично је раширено међу старим сенаторима. Према томе, они нису толико удаљени од чланова Одбора колико замишљају и једни и други. Оно што их раздваја, то је пре политички идеал него практични планови. Разуме се да се ови планови увек не подударају, али они нису непомирљиви.
План о реорганизацији централних установа поднео је одбору Чарториски, а Новосилцев га је допунио читавим низом напомена. Он се заснива на начелу поделе власти. Он оставља, без ограничења, законодавну власт цару, коме помаже један Савет састављен од свих министара, који имају саветодавни глас. Он поверава државну управу министрима, који треба да замене колегијуме што их је створио Петар Велики, и предлаже да се министарствима дâ бирократска форма и да се потчине личној власти министара. Најзад, он предлаже да се остави само надзор над судством и државном администрацијом Сенату, који ће имати да врши врховну судску власт, да прима извештаје министара и да указује цару на њихове неправилне поступке.
Сенаторски извештај о повластицама и правима Сената написан под утицајем једног законског предлога Завадовскога, не одговара погледима Одбора Пријатеља. Он додељује Сенату не само контролу, већ и опште руковођење целокупном државном управом; он му потчињава министре и даје му, сем тога, право да ставља цару приговоре на законе које би он сматрао за неумесне. Законски пројекти извесних сенатора иду још даље. Пројект А. Воронцова претвара Сенат у једно посредничко тело између цара и народа, са дужношћу да одржава у законским границама испољавање владаочеве власти. Пројект Мордвинова тежи да Сенат буде састављен од изабраних претставника племства. Ђержавин предлаже да му се доделе у исти мах судска и управна надлежност, које би он расподелио на своје разне отсеке, као и проучавање законских пројеката.
Између законских пројеката Одбора и пројеката сенатора постоје углавном само формалне разлике. Ни једни ни други не траже укидање апсолутне власти. Само у питању расподеле надлежности они су супротног мишљења. Александрови пријатељи желе да сведу надлежност Сената на контролу судства и државне администрације. Сенатори, напротив, траже за себе прворазредну улогу у вршењу извршне па чак и законодавне власти. Али, док сенатори теже да ојачају власт Сената, а Александрови пријатељи да се изврши подела власти и да им се додели тачна одређена надлежност, они и једни и други иду за истим политичким смером: довести у сагласност аутократију са извесним елементима уставног режима.
Одбор Пријатеља приступа такође решавању питања сељачкога ропства. И овде се не може рећи да он тражи корените промене. Он не само да не помишља на темељну реформу друштвеног поретка, већ показује највећу бојажљивост при испитивању делимичних мера, за које он чак није ни дао иницијативу, јер су њих предложили великодостојници који нису њихови чланови.
Када, на пример, на захтев Александров, Одбор проучава законски предлог Зубова који се односи на забрану продавања мужика без земље, Новосилцев, иако се изјашњава за начелног присталицу ове мере, ипак је сматра за неумесну у томе тренутку и веома опасну; он претсказује да ће она изазвати озбиљну узрујаност племства, које ће је тумачити као први корак ка укидању сељачкога ропства. Иако му Строганов ватрено одговара тврдећи да ће се племство, које је у служби државе, помирити са сваком одлуком владе и да је још опасније довести сељаке до очајања остављајући их у њиховом мучном положају, иако Кочубеј и Чарториски побијају такође његово тврђење, Одбор ипак не доноси никакву одлуку, већ после завршене дискусије прелази на текуће послове не поклањајући више пажњу сељачком ропству.
Када Александар, пошто је поново узео и допунио један закон Мордвинова, предлаже да се људима обичнога порекла дâ право да купују не само земље без мужика — као што је тражио Мордвинов, — већ и земље насељене сељацима, но ипак ограничавајући њихово право над тим мужицима, тако да се мало ублажи сељачко ропство а да се не оштете интереси племства, чланови Одбора сложно стављају примедбе. Они напослетку пристају да даду људима обичнога порекла право куповање земље, али без мужика, и ту одлуку потврдиће један указ 12/24 децембра 1801 године.
Сви ови предлози за реформе имали су за резултат само указ и проглас од 8/20 септембра 1802 године.
Овај указ тиче се права и дужности Сената. Упркос жељама сенатора, он им додељује само контролу над судством и проверавање законитости административних мера. Он им такође признаје право приговора, али у таквој форми која допушта да се оно протумачи као ограничено и да се може примењивати само на раније проглашене законе. То им је Александар ставио до знања чим су они први пут покушали да примене то право.
Проглас прописује стварање осам министарстава. Али ова министарства још немају бирократско обележје; Александар је више волео да не укине одједном колегијумске форме и ограничио се да постави министре, као одговорне старешине, на чело некадашњих колегијумских отсека. Тек после три године, уз припомоћ Сперанског, Кочубеј — који је постао министар унутрашњих послова — преображава читав свој отсек дајући му чисто бирократску организацију; остала министарства доживљују исти преображај тек 1811 године. Уствари, реформа из 1802 године само је проширила на све отсеке један систем који је, баш под именом министарства, био већ примењен у извесним одељењима још за Павлове владавине, када су министарство државних добара и министарство трговине били образовани сједињавањем некадашњих колегијумских отсека и били потчињени личној власти министра.
Иако проглас установљава одговорност министара пред Сенатом, та одговорност је чисто привидна, јер она не обухвата тајне државне послове; а како број и природа ових послова нису тачно одређени, министри могу по својој вољи ограничити сенатску контролу. Осим тога, одговарајуће власти министара и Сталнога Савета нису опредељене. Само министри, без других чланова Савета, образују један одбор који може да подноси своје законске предлоге непосредно владаоцу, без претходног претреса у Сенату. Тако реформа из 1802 године не остварује потпуно ни идеје сенатора ни идеје Одбора Пријатеља. Установљавање министарстава побољшава рад државне администрације, не мењајући ниуколико некадашње основе политичког режима.
У сељачком питању, једина важна одлука припремљена је ван Одбора Пријатеља. То је био указ од 20 фебруара/4 марта 1803 године о „слободним земљорадницима”, и њега је предложио Сергеј Румјанцев, и он је био проучен, са Александровим пристанком, у Сталном Савету. Он обавезује спахију који је од своје воље пристао да ослободи своје мужике, па било да се тиче једне усамљене породице или пак читавога села, да им остави као личну својину једну парцелу земље, чију ће величину и цену одредити слободно и споразумно заинтересоване стране. Ови ослобођеници, поставши на тај начин сопственици земље, образују један нов сталеж, такозване „слободне земљораднике”. Обнародовање овога указа изазвало је међу племићима велику узрујаност и живо негодовање, које се убрзо утишало када се увидело да он не задире у право спахије, да не мења ниуколико положај мужика, већ да се он односи само на случајеве својевољног ослобођавања мужика. За читаве владавине Александра I било је само 160 оваквих случајева, при чему је ослобођено 40.000 мужика.
Рад и падање у немилост Сперанскога. — Безначајни резултати ових првих рефорама објашњавају се великим делом самим циљем који су себи поставили реформатори. Хтети ударити законске темеље извесне политичке слободе а не ограничити самодржну власт, и смањити зависност мужика а не ограничити права њихових господара, то је значило хтети решити квадратуру круга.
У наредним годинама спољни догађаји привлаче сву Александрову пажњу. Пошто је без икаквог успеха, најпре заједно са Аустријом, а затим заједно са Пруском, ратовао противу Наполеонове Француске, закључио је у Тилзиту са Наполеоном не само мир, већ и савез, и придружио се континенталном блоку држава што га је Наполеон организовао противу Енглеске. Истина, сада се зна да је то била само његова тактика; он жели да добије у времену, да прикупи снагу и да сачека повољнију међународну ситуацију да би се коначно обрачунао са својим победиоцем; дивљење које он у Тилзиту показује према Наполеоновој личности привидно је; он се ту служи оном дволичношћу у којој је био виртуоз. Али његови поданици не могу да схвате његов нагли преокрет. Дивљење које су према њему осећале разне друштвене средине уступило је место манифестацијама јасно израженог незадовољства. Војни порази били су толико тежи, што је од времена Катарине II национални понос знао само за сјајне победе. Економски интереси трпели су од континенталне блокаде која је затварала енглеска тржишта извозницима руских сировина. Свуда се јавља жагор негодовања. На самом двору Александар види како његову политику омета једна група коју предводи његова мајка, царица удова Марија Фјодоровна. Он не попушта, јер зна шта хоће; али он осећа потребу да са неким подели одговорност која га притискује и управо та потреба изгледа да га потстиче да се врати, али у једном сасвим другом смеру, реформи државе.
У тренутку када помишља да замени апсолутну монархију уставном монархијом, он не може више да рачуна на сарадњу својих некадашњих пријатеља. Одбор Пријатеља растурио се сам од себе. Сви његови чланови, убеђени англофили, не одобравају француско-руско зближење уперено противу Енглеске, и они су се један за другим удаљили од Александра. Али је цар на другој страни нашао потребног сарадника, најистакнутијег руског државника XIX века, Сперанског.
Овоме сину једног свештеника из Владимирске губерније, његове изванредне умне способности отвориле су најпре врата црквеног семинара у Владимиру, а затим Црквене Академије у Петрограду. За време својих студија у Академији, он проповеда у цркви, и у својим проповедима, од којих нам је остало неколико, он већ приступа — супротно традицијама — чисто политичким питањима о којима говори у једном очевидно либералном духу. Пошто је сјајно завршио своје студије у Академији, он је у њој заузео једну катедру философије. Али његова урођена склоност ка политици вуче га да ступи у службу државе, где се његов таленат и његова велика образованост брзо истичу. У философији, у праву и политици његово знање је огромно. Он има оштру и јасновидну интелигенцију, као и велики дар да изрази најсложеније идејне комбинације у форми која је исто толико јасна колико и отмена. Александрови пријатељи оценили су брзо дубину његовог ума и блиставост његовог пера. Велики број њихових извештаја и њихових предлога његово су дело. Када је Кобучеј постао министар унутрашњих послова, узео је Сперанског за шефа своје канцеларије. Убрзо је и цар, чим му је он могао поднети директно прве извештаје, схватио да овај свештенички син, скромнога порекла надмаша у многом све остале његове сараднике. Када је полазио на састанак у Ерфурту, он га је повео, и када га је једног дана запитао за његове утиске о иностранству, Сперански му је одговорио: „Код нас су бољи људи; а код њих установе”. Цар је на то одговорио: „О томе ћемо још разговарати кад се будемо вратили у своју земљу.” И заиста одмах по свом повратку у Русију он даје налог Сперанском да састави предлог једног Устава.
Одавно је већ Сперански размишљао о овоме проблему. У неколико политичких расправа, које је написао у више махова и који су нам остали, наилази се увек на иста начела. Његова јасновидна интелигенција показује му да не могу постојати законске заштите у апсолутистичком режиму. У једној поруци упућеној Одбору Пријатеља он напомиње да слобода не може да буде обезбеђена законским путем друкчије сем помоћу једног система установа које не могу бити у сагласности са аутократијом, и да ће ако се остане при апсолутизму из тога произићи само привидна и лажна законитост, која ће бити прост вео самовоље власти. И ако је до краја остао веран овоме убеђењу, насупрот томе његови погледи на природу устава који је потребан Русији мењали су се неколико пута. У првој расправи од оних које су нам познате он је предлагао енглески систем два дома, додељивање политичких повластица класи великих земљопоседника, и завођење начела недељивог наследства. Кад му је Александар ставио у дужност да састави предлог устава, он сматра у томе тренутку да потребни услови за стварање једне независне политичке аристократије састављене од великих земљопоседника не постоје још у Русији, да начело недељивог наслеђа не може у њој имати успеха и да ће сваки покушај да се оно заведе имати кобних последица, те је он стога присталица једнодомог система. У уводу свога предлога из 1809 године, он поставља тезу, саобразно општем закону који управља револуцијом европских политичких режима, Русија треба да пређе са апсолутизма на слободу засновану на народном претставништву и законодавној власти народа и он се позива на неколико чињеница да докаже како апсолутизам не може више да задовољи руско друштво, већ га напротив јако озловољава. Сам предлог указује које установе могу да обезбеде Русији преимућства политичке слободе.
Он полази од начела поделе државне власти. На чело законодавне власти он ставља државну Думу а то ће рећи посланичку скупштину; на чело извршне власти, министре, а на чело судства, Сенат. Испод ове три централне установе ставља он три упоредна низа месних претставничких установа, које претстављају круну тих установа. Он дели царевину на губерније, округе и срезове. И за сваку од ових управних јединица предвиња по једну думу и по једну дирекцију. Он предлаже да се створи „среска Дума”, која треба да се састаје сваке треће године и у коју би ушли сви земљопоседници без изузетка, без обзира на величину њихових имања и њиховог друштвеног сталежа, као и претставници слободних или државних сељака, и то по један на известан број „огњишта”. Ова дума именује један извршни орган, „среску дирекцију”, и шаље у „окружну думу”, једног свог претставника који носи са собом њену свеску захтева.” „Окружна дума” састављена од претставника свих „среских дума”, бира исто тако једну „окружну дирекцију” и шаље у „губернијску думу” једног посланика који носи њену свеску. „Губернијска дума” састављена од посланика свих „окружних дума”, именује једну „губернијску дирекцију” и шаље једног посланика у државну думу. Ова, коначно, претставља све категорије земљопоседника и државне сељаке, састаје се сваке године у одрећени дан, без нарочитог царевог позива. Она има финансиску и законодавну надлежност: изгласава буџет и законе; и ако, сем у извесним, врло ретким случајевима, нема законодавну иницијативу, ипак ни један закон не може да буде обнародован догод га она не одобри већином гласова. Министри, које именује цар, одговарају само за законитост њихових одлука пред Думом. Сенат, коме је поверена судска надлежност је изборно тело; читав систем месних судова са изабраним судијама по срезовима, окрузима и губернијама, стављен је под његову контролу. Најзад, једно Царевинско Веће помаже цару. Састављено од великодостојника које именује цар, оно није друга скупштина, већ просто саветодавно веће придодато владаревој личности, коме оно даје своје мишљење не само о законодавним питањима, већ о свим пословима које цар изнесе пред њих.
Тако, предлог устава што га је саставио Сперански предлаже претварање аутократске монархије у уставну. Александар га усваја, али одлучује да га само постепено остварује. 1/13 јануара 1810, Царевинско Веће је установљено, и Сперански је наименован за државног секретара а то ће рећи повере му отправљање свих послова Већа. Године 1811 министарства су организована, реформа Сената и стварање државне Думе доћи ће затим, али падање у немилост Сперанског прекида у исти мах и његову сјајну каријеру и извршење његовог плана.
Од 1809 до средине марта 1812 године, Сперански управља свим државним пословима: он је Александрова десна рука и ужива пуну власт. Али уколико се повећава његова активност, непријатељско расположење што га према њему показују извесне средине постаје све јаче. Високо престоничко племство гледа презриво на тога плебејца, тог скоројевића, и не може да му опрости његову равнодушност према брачним понудама које му чине аристократске породице у жељи да се ороде са свемоћним царевим љубимцем, јер остајући веран успомени своје жене, једне васпитачице енглеске народности коју је рано изгубио, одбија он и најбоље женидбене партије. Осим тога, он има противу себе и чиновнике. Убеђен да ће нове установе захтевати административно особље са више образовања, он жели да уздигне духовни ниво чиновника, те на њихово велико гнушање заводи државне исплате обавезне за сваког кандидата. Дворани су исто тако љути на њега што се труди да укине повлашћена звања и да присподоби службу на двору осталим категоријама државне службе, укидајући дотадашње повластице. Поврх тога, он је у једном врло незахвалном положају, јер Русија преживљује један тежак период. Пошто ванредни војни издаци, несређеност новчаног система која је настала услед претераног издавања „асигната” (папирног новца), затим стални дефицити и тешкоће повећане услед континенталне блокаде захтевају повећање пореза, он саставља један план о санирању финансија, па поред осталих финансиских мера предлаже завођење прогресивног пореза на племићске земљишне поседе. Сматрајући га за потпунога господара државне судбине, јавност на њега баца одговорност за све животне тешкоће, и због тога га сви још више мрзе. Најзад, њега мрзе и сви они који се боје сваке новине и који воле да се не дира у стари режим, као што је на пример конзервативни салон Александове сестре коју он највише воли, Катарине Павловне; она је удата за Олденбуршког кнеза и налази се у то време у Тверу. У томе салону Ростопчин га оштро критикује, а чувени историчар и књижевник Карамзин чита свој чувени спис О старинској и модерној Русији у коме напада реформе тврдећи да је апсолутна власт главно јемство за срећу Русије и да је било довољно — уместо што су измењене централне установе — наћи педесет одличних губернатора. Међутим огорченост Катарине Павловне, према којој Александар осећа велику нежност, необично је опасна за успех реформе.
Толиким непријатељима Сперански супротставља само поверење које ужива код цара, своје личне способности и своје знање. Да би се упропастио његов углед, прибегава се једној одвратној клевети, у тренутку кад Александар иде ка брзом раскиду са Наполеоном. Сплеткаши, међу којима Швеђанин Армфелд и шеф кабинета министарства полиције Санглен, оптужују га да одржава потајне везе са Наполеоном. Његови непријатељи докопали су се жудно ове клевете. Ако се он — као што је данас познато — заиста и дописивао потајно са Паризом, он је то чинио по наређењу самога Александра, који је упоредо водио две дипломатске политике, званичну, путем министарства спољних послова, и тајну, преко поверљивих људи. Цар дакле не може да верује у кривицу за коју га оптужују, али не сматра да је могућно задржати га и даље, после тако тешке оптужбе, на челу владе, и то уочи велике борбе са Наполеоном. Цар га позива и изјављује му да би у сваком другом времену проверавао неколико година све те оптужбе пре него што би се одлучио да га удаљи са власти, али да је уочи рата приморан да задовољи јавност жртвујући свог главног сарадника. Сперански, свргнут са свих својих положаја, прогнан је најпре у Нижњи Новгород, а затим још даље, у Перм. Помилован 1816 године, постављен је за губернатора Пенце. Док моли за допуштење да се врати у Петроград, наименован је године 1819 за генерал-губернатора Сибира, чију управу коренито реформише. Тек године 1821 позван је натраг у Петроград и наименован за члана Царевинског Већа, али више није могао бити онако близак Александру.
Његов пад зауставио је извршење његовог плана о реформама. Он је од њега успео да оствари само два дела: стварање Царевинског Већа године 1810, и преуређење министарстава године 1811; но ове реформе, издвојене из целине, не одговарају уосталом више његовом првобитном плану. Министарства су, истина, била преуређена према начелу личне власти министара, а сви остаци раније колегијумске организације уклоњени; али одговорност министара пред народним претставништвом не постоји, пошто го претставништво није ни установљено. Царевинско Веће, састављено од великодостојника које именује цар, постало је, истина, саветодавни орган за законодавна питања; али је и ту надлежност приграбио Одбор министара, који је Сперански намеравао да растури. И тако је силом прилика та реформа, која је требало да послужи завођењу уставног режима, имала за резултат само бирократску централизацију и појачавање министарске самовоље.
II. — Реакција
[уреди]„Патриотски рат” из 1812 године, који је имао за последицу поход на Париз и пад Наполеона, дубоко је изменио политичке погледе рускога друштва и самога Александра.
Александров мистицизам. — Наполеоново заузимање Москве и страх од нових пораза бацили су цара у једну оштру моралну кризу. Његов сањалачки изглед скрива јаку душевну борбу. Под утицајем једнога од својих најближих пријатеља, кнеза А. Н. Голицина, некадашњег безбожника који је сад постао мистичар и који га потстиче да потражи утеху и охрабрење у вери, он постепено пада у мистицизам. У исто време постаје он све неповерљивији и презривији према својој околини. Ово душевно стање појачава се после победе над Наполеоном и компликација Бечког Конгреса. Када се Наполеон вратио са острва Елбе, Александар се приближује бароници Криденер, која је, после своје бурне и раскалашне младости, постала мистична пророчица и чија је претсказања неко време пратио са страсним интересовањем. У то време смишља он план да братски уједини хришћанске владаре и да их приволи да се узајамно обавежу да ће се у својим међусобним односима као и у односу на своје поданике држати еванђелских начела. Његова је замисао о стварању Свете Алијансе. Иако су дипломата Стурдза и гроф Каподистрија, Грк са Крфа, учествовали у коначном састављању тога славног документа, иако су госпођа Криденер и Бергас били позвани да проуче план о томе савезу, ипак је концепт за тај уговор био написан руком самога цара.
Последње Александрове либералне помисли. — Мистицизам, који је он услед свога карактера склон да унесе чак и у чисту политику, спречава Александра да одједном и неповратно раскине са својом либералном прошлошћу. Убрзо по завршетку борбе са Наполеоном, догађало му се понекад да се врати своме сну о уставној монархији.
Године 1814, код мадам де Стал у Паризу, он даје праве либералне изјаве: говори презриво о Фердинанду VII, који је, тек што се наново попео на пшански престо, укинуо устав; он се исто тако неповољно изражава о Бурбонима уопште, за које каже да су „непоправими” због њихове слепе привржености староме режиму; он такође изражава наду да ће видети ослобођење руских мужика још за време своје владавине. Али ове лепе фразе не одговарају више његовим стварним намерама.
Ако уистини и ослобађа мужике, он то чини само у балтичким покрајинама: у Естонији године 1816, у Курландији године 1817 и у Ливонији године 1819. Па и тада даје им он само личну слободу; племићи, који и даље задржавају земљу, обавезни су само да према слободно склопљеним уговорима издају под закуп одређене парнице земље сељацима који су сад постали закупци, а сељаци који не успеју да узму земљу у закуп, осуђени су да буду само пољопривредни надничари.
У правој Русији пак, он не чини ништа за мужике. Извесне средине то међутим радо помишљају на укидање сељачкога ропства. Идеје Адама Смита о преимућствима слободнога рада у наређењу са принудним почињу да продиру у образовано друштво; с друге стране, владајуће средине боје се да побуне мужика не поремете јавни мир; најзад, извесни дворани интересују се за то питање у нади да ће задобити наклоност цара, који и даље показује симпатије за идеје о ослобођењу мужика и испољава своју одвратност према деспотизму спахија. Зато многи писци почињу да састављају предлоге за ослобођење мужика. Али Александар не осећа исто реформаторско одушевљење. Када су се године 1816 шезедесет и пет богатих племића из Петроградске губерније договорили да истовремено ослободе своје мужике под условима које су заједнички израдили, цар, уместо да одобри ту њихову намеру као што су они очекивали, кори их и чак сумњичи да су хтели да повреде његова права: „Оставите мени”, каже он њиховом претставнику, кнезу Василчикову, „бригу да издајем законе за које будем сматрао да ће бити најкориснији мојим поданицима.”. Године 1818 тражи он од Аракчејева да састави предлог о ослобођењу мужика који не би ниуколико вређао или понижавао спахије и који не би захтевао од државне управе никакву принудну меру. Био је то веома тежак задатак. Аракчејев се извукао из те тешкоће предлажући да држава постепено откупи мужике и да им изда под закуп по две десјатине земље на свако лице; државна благајна би наменила за тај посао по пет милиона папирних рубаља годишње; откупљивање не само да не би било обавезно, већ би се могло вршити само по пристанку спахија. И овај предлог, као ни друге сасвим различите од онога, Александар није ни покушао да оствари.
Исто тако се он повремено враћа својим некадашњим плановима о политичким реформама. Када је постао краљ Пољске на основу одлука Бечког Конгреса, дао је својим новим поданицима један либералан Устав 15/27 марта 1818 године отворио је он лично прву Дијету краљевине Пољске, и у свом говору, који је начинио велики утисак у Русији, изјавио је како се он нада да ће, са Божјом помоћу, проширити пољски Устав на све делове своје царевине, Тако је он свечано потврдио да се није одрекао плана да од Русије начини уставну монархију. Исте године ставио је у дужност Новосилцеву да састави предлог Устава за Русију. Овај предлог, под насловом Основна повеља Рускога царства, битно се разликује од онога што га је саставио Сперански 1809 године: пре свега, по примеру Наполеонове Француске, он се стварно одриче изборне праксе и поверава цару да он именује посланике на основу листе предлога; затим, делећи царство на намесништва са независним Дијетама које имају ограничене законодавне надлежности, он се изјашњава за федеративно уређење уставне монархије. Али и овај предлог доживљује исту судбину као и предлози за ослобођење мужика; Александар га напушта и не покушавши да га оствари.
Оруђе Александровог деспотизма: Аракчејев. — Убрзо Александар напушта чак и сваку либералну помисао. Он све више нагиње ка реакцији и деспотизму. Његова десна рука, скоро његов једини сарадник у свим државним пословима биће отсада Аракчејев, чије је име послужило да се обележи најцрња реакција и најнеограниченији деспотизам, такозвана „аракчејевштина”. Иако необразован и незналица, Аракчејев има смисла за државне послове. Он је од природе интелигентан, али је његова интелигенција без дубине, и она се задржава само на површини ствари, на безначајним појединостима и на формалностима. Његовој дивљој свирепости придружује се крајња охолост, која иде чак до просташтва. Са циничном отвореношћу признаје он да брига да се додвори цару у свему и увек, потискује код њега све остале, па чак и бригу о државним интересима. И управо тим испољавањем псеће верности према царевој личности умео је он да придобије и сачува потпуно поверење Александра I, и да буде једини човек кога је поштедела царева сумња.
Он задобија наклоност цара — који је од природе склон да се креће између двеју крајности — скоро у исто време кад и Сперански. У то доба он чини једну стварну услугу држави усавршавајући вешто руску артилерију. За време „патриотског рата” и похода на Француску, он се још више приближава Александру, узима све већег учешћа у вођењу државних послова и напослетку постаје неопходно потребан цару. Он се тада иставља као какав зид између цара и народа; постало је немогућно да се цар упозна или чак и да му се само достави ма шта без његовог посредовања. Стварно, све до краја Александрове владавине, он игра улогу правога царског намесника.
Но из овога не треба закључити, као што се често чинило, да је он потпуно владао над својим господарем и да га је потчињавао сваком свом прохтеву. Он је, напротив, био само једно слепо оруђе у његовим рукама, само његов роб, и ту лежи тајна милости коју је уживао. Истина, он је поступцима које је употребљавао да би извршио цареву вољу утискивао жиг своје грубе и дивљачке природе, али је он ипак био само прост извршилац једне политике чији је покретач био сам Александар, некадашњи либерални занесењак кога су све више освајале реакционарске идеје и реакционарска осећања.
Политичка и духовна реакција. — Александрове реакционарне идеје и свемоћ Аракчејева, чија је гвоздена песница, у очима царевим, једино способна да заштити утврђени режим од свакога опасног насртаја, достижу свој врхунац око 1820 године. Те године, на конференцији мира у Тропау, цар отворено признаје Метерниху да жали своје некадашње одушевљење за либералне идеје, да он увиђа њихову опасност и да сматра за потребно да посвети све своје снаге чувању и учвршћивању дотадашњега режима.
У Тропау му стиже вест о једном необичном догађају: у Петрограду се Семјоновски гардиски пук био побунио и цео је затворен у Петропавловску тврђаву. Уистини, није било „побуне”, већ су војници том приликом искористили једно своје законско право, а то је да подносе жалбе на своје старешине приликом смотре трупа. Семјоновским пуком командовао је од недавна пуковник Шварц, један штићеник Аракчејева. Нарочито постављен са задатком да успостави строгу дисциплину, јер је Аракчејев оптуживао младе либералне официре да кваре дисциплину поступајући човечно са својим војницима, Шварц је отпочео да кажњава војнике свирепим телесним казнама. Војници су изгубили стрпљење; приликом једне смотре, када су по обичају били запитани да ли имају да се пожале на своје старешине, једна чета иступила је да се жали на свирепост пуковника Шварца. Овај поступак, иако законит, протумачен је као непослушност, и уместо да је испитана оправданост те жалбе, заточена је цела та чета. Цео пук изјавио је тада да се слаже са кажњеном четом и дошао у тврђаву да и он буде затворен.
Чим је дознао за тај догађај, Александар га је приписао потајној револуционарној пропаганди и у томе видео доказ да се у Русији потајно развија револуционарна зараза. Неколико генерала уверавају га да тај ситан догађај нема политичко обележје. Једино Аракчејев, искоришћујући чињеницу да су заиста нађена два политичка памфлета у близини касарне Семјоновског пука, похитао је да потврди цареве сумње. Од тога тренутка, строге мере противу књижевности и јавне наставе појачавају се. Поступци цензуре граниче се понекад са бесмисленошћу; најбезазленија дела сумњиче се да су бунтовничка; универзитети се сматрају за расаднике безбожништва и превратничких идеја. Услед Александрове склоности ка мистицизму, борбу власти противу слободе политичког мишљења прати извесна верска пропаганда која се извргава у војничку затуцаност.
Борба противу световне наставе започета је у октобру 1817 године, када су црквени послови и јавна настава спојени у једно министарство поверено мистичноме А. Н. Голицину. Главна дужност овог министарства, према одредбама једног нарочитог упутства, била је да оно оствари у области васпитања и свих научних предмета савршен склад између вере и науке. Улога цензуре постала је услед тога сложенија: она мора да сузбија не само превратничке идеје, већ и све оно што није у потпуној сагласности са званичним црквеним учењем. Отуда је, између осталог, произишао и један сукоб између министра Голицина и црквених власти. Јер, док он као ревностан мистичар прогони световну књижевност као подозриву у погледу неверништва, црквене власти су неповерљиве према мистичарским теоријама, које они сумњиче да су разноверске, те се догађа да цензура Светога Синода забрани читање књига које је издало министарство. Ускоро постаје тешко објављивати приватно ма шта, те Карамзин може са горчином да напише једном свом пријатељу: „Цензура нам је препречила пут као какав медвед и не пушта ништа да прође.” Саобразно Александровој вољи, влада — у овом случају Голицин — иде на руку само стварању отсека Библијскога Друштва по градовима. Каогод и световна књижевност, тако и виша настава преживљује тешке часове. Онај који се највише упиње да угуши световну науку јесте Магницки, један некадашњи сарадник Сперанскога, који да би се прогурао у први ред показује веома живу реакционарну и побожњачку ревност. Постављен за старатеља Казањског школског округа, он је начинио од универзитета те вароши једну смешну пародију манастира; званична акта су ту препуна јеванђелских текстова, студенти проводе све време у певању псалама, а професори морају у својим предавањима да доказују немоћ световне науке. То је триумф мрачњаштва.
Војничке насеобине. — У овом периоду реакције, сва Александрова пажња управљена је на један једини подухват, а то је оснивање војничких насеобина, што је његово лично дело и на коме он упорно ради и поред свих замерака великог дела његове околине и жалосних резултата тога покушаја. Његова замисао, коју је позајмио из једнога Сервановог чланка, О граничним снагама државе, јесте у томе: да не отргне војнике од њихових породица и од њиховога дома за време мира, и да у исти мах на тај начин олакша трошкове државе на издржавање војске. Да би се постигао тај двоструки циљ, довољно је прибећи војничкој колонизацији, а то ће рећи сместити сваког војника и његову породицу у посебну кућу, наметнути војницима да у исти мах. врше војне вежбе и да обрађују своје њиве уз припомоћ своје жене и своје деце, а производе пољопривредног рада употребити за издржавање сваке такве насеобине. Александар је дубоко убеђен да ће војници, који неће више бити одвојени од своје породице, прихватити овај систем као праву благодет. Што се тиче Аракчејева, иако је тачно да је испрва стављао замерке томе плану и да. је обезбедио његово извођење тек на изричиту цареву заповест, он је ипак ускоро повлађивао убеђењу свога господара.
Прва таква насеобина створена је 1810 године у Мохилевској, а друга године 1815 у Новгородској губернији. Од године 1816, војничке насеобине толико се умножавају у Харковској, Јекатеринославској и Херсонској губернији, да при крају Александрове владавине оне обухватају скоро једну трећину руске војске. Оне образују једно посебно тело, неку врсту државе у држави, потчињено апсолутној власти Аракчејева. Међутим, њихови становници, уместо да им се радују као некој благодети, жале се на њих као на неку несрећу. Оне претварају не само њихову војну службу, већ и читав живот и њихов и њихове породице у обавезан и сталан кулук, где је све унапред одређено, где сви морају радити исти посао и у исти час, а не могу да удесе свој приватни живот како би њима годило. Осим тога, и најмањи прекршај правила излаже их нечовечним казнама које им је прописао Аракчејев. Сељаци из крајева где се стварају те насеобине обично се такође претварају у војне насељенике; довољан је један потез пера па да се уништи слобода и њихова и њихове породице, да им се одузме право да уреде свој породични живот по својој вољи и да буду осуђени на неку врсту робије. Они упућују понизне молбе цару преклињући га да их ослободи, чак и по цену нових пореза, њиховога јарма, Александар и не одговара на њихова преклињања и њихове жалбе; он слуша само Аракчејева, који му слика стање у војничким насеобинама идиличним бојама; чак ни страховите побуне које избијају у насеобинама и које се угушују са највећом свирепошћу не могу да му отворе очи.
Врхунац Аракчејевљеве свемоћи. — Аракчејеву није доста што је свемоћан љубимац царев. Он хоће да буде и једини. Зато он снује подле спелтке да би коначно уклонио људе који су још сачували царево поверење. На тај начин успева он да се ослободи кнеза Волконског, шесра царскога генералштаба, који је пратио Александра на путовањима по Русији. Потребно му је да неколико министара замени својим послушним штићеницима. Теже му је да сруши Голицина, са којим Александра везује пријатељство из младости, појачано заједничким склоностима ка мистицизму. Он у томе успева уз припомоћ игумана Фотијуса. Овај калуђер, незналица и сплеткарош, издавао се за надахнутог фанатика и грубим изразима нападао пороке високога друштва. Његове обожаватељке које су га окружавале, већином велике даме, прогласиле су га за пророка и видовита човека. Најбогатија жена у Русији, грофица Орлов, ставила му је на расположење своје огромно богатство и ропски му служила. Када је тај калуђер, по наредби Аракчејева, бацио анатему на Голицина кога је оптужио да је јеретик и да упропашћује Русију, Александар сматра за немогућно да се чини као да му је непознато то стање које изазива велико негодовање у друштву, те Голичин пада у немилост априла 1824 године.
Аракчејев је на врхунцу своје среће; али се она ближи своме крају, јер су Александрови дани избројани.
Тајна удружења. — „Аракчејевштина” је само појачала незадовољство које се после борбе са Наполеоном испољавало међу млађим, образованим официрима, и убрзо је оно добило чисто револуционарно обележје.
Рат 1812 године и поход на Париз пробудили су у њима патриотско осећање. Са свога бављења у иностранству они су, осим тога, донели либералне тежње. Они су тамо открили читав један свет нових обичаја, друштвених односа и идеја. У Паризу су присуствовали отварању законодавних претставничких домова и могли су да посматрају око себе уживање једне слободе коју су зајемчивале уставне установе. И зар да се у њима не јави помисао да они, хероји и победници, када се буду вратили у своју отаџбину, не могу и даље остати робови? Они су се сетили слободоумних обећања која је Александар обилно давао у почетку своје владавине и надали су се да ће се он ставити на чело друштвеног покрета и да ће дати слободу својој царевини. Када су се вратили у Русију, осетили су горко разочарење. Њихове наде судариле су се са „аракчејевштином”, као што су се и наде слободоумних људи западне Европе судариле са Метерниховим системом. Зато и они, попут Европе, почињу да оснивају тајна политичка удружења.
Прво такво удружење образовано је 1816 године. Њега је основало неколико гардиских официра, али је оно било краткога века. Заменило га је друго једно удружење, много веће, Сојуз Благоденствија (Напредно Друштво), чија су правила скоро потпуна копија правила немачког Tugenbund-а. Оснивачи и чланови овог удружења су скоро све сами официри из гарде, који су већ почели да обучавају своје војнике по Ланкастровом педагошком систему, и они се разликују од својих другова човечним поступањем са својим потчињенима. Они желе да прошире поље свога слободоумног деловања. Они сањају да раде у законским границама, подижући духовни ниво народа помоћу просвећивања, са надом да ће распространити жељу за политичким слободама и социјалним реформама. Али они убрзо јасно увиђају да постојећи режим омета чак и најневиније покушаје да се заведе либерална настава, те их сама влада нагони да постану завереници. Године 1821, општа скупштина Напреднога Друштва утврђује немогућност да развије делатност свога друштва и одлучује да се оно распусти. Његови најенергичнији чланови доносе одмах одлуку да образују ново удружење са чисто револуционарним циљем. Уствари, оснивају се убрзо два удружења, Северно — у Петрограду, и Јужно — у Тулчину, где се налази главни штаб друге армије. Северно друштво има узастопце за вође: Никиту Муравјева, писца једног предлога за либералну, федеративну и уставну монархију, са високим изборним цензусом; он такође предвиђа ослобођење сељака, али не и да им се раздели земља. Пуковник Пестел је вођа Јужног удружења, чије су тежње радикалније. У једној политичжој расправи, Руска истина (Рускаја правда), он предлаже да се Русија претвори у демократску републику јако централизовану; осим тога, он има у виду и велику аграрну реформу засновану на делимичном подржавању земље. На југу Русије образује се треће удружење, звано Уједињени Словени, најрадикалније и најдемократскије, састављено од нижих официр акоји умеју да придобију срца својих војника.
Вође ових удружења више поклањају пажњу расправљању о њиховим политичким програмима него припремању средстава за остварење њихових обимних и смелих планова. У том погледу, они се ограничавају на магловита већања о могућности једне оружане побуне, једне војничке револуције или чак и убиства владара, и већина нагиње мишљењу да се таква могућност неће ускоро указати. Али откривање завере од стране владе, а затим смрт Александрова убрзаће догађаје.
Већ године 1821, Бенкендорф, начелник штаба гарде, подноси Александру подробан извештај о тајним политичким удружењима, са списком имена неколицине чланова Напреднога Друштва. Цар, који је недавно примио исто тако подробан извештај генерала Василчикова са речима: „Ја сам гајио и потпомагао такве илузије и такве заблуде, те није згодно да их сад ја строго сузбијам”, ограничава се да године 1822 нареди да се затворе слободнозидарске ложе и забране сва тајна удружења. Ложе су затворене, али није започето никакво гоњење чланова тајних удружења. У последњим месецима своје владавине Александар прима још тачније доставе, од Шервуда и Мајборода; али се он не жури да буде строг. Он као да предосећа да се ближи крај његовога живота. Они који се налазе у његовој близини запажају да га је обузела одвратност према животу, душевна клонулост и сетна равнодушност према свему што га окружује. Неочекиване несреће које га погађају узастопце и без предаха сламају потпуно његову духовну снагу. У јуну 1824 године сушица односи његову кћер коју је имао са Маријом Антоновном Наришкин — по рођењу Четвертински, која му је већ годинама била љубавница — а коју је он нежно волео. У новембру 1824 године страховита поплава задесила је Петроград, проузроковала многе жртве, нанела огромне штете многим становницима, ако их већ није и сасвим упропастила. У исто време и царица Јелисавета Алексејевна, којој се цар недавно био приближио после многих година одвојеног живота, разболела се тешко. Септембра 1825 године, Александар је одводи у Таганрог, на обалу Азовскога Мора, у нади да ће јој блажа клима више пријати здрављу. Одатле полази он на путовање по Криму, где оболева од тамошње опасне грознице. Вративши се у Таганрог већ озбиљно болестан, он ту и умире 19 новембра/1 децембра 1825 године, у четрдесет деветој години живота.
III. — Материјални и духовни напредак за време Александра I
[уреди]Александрова владавина бележи знатан напредак руске културе. Индустриски напредак и развитак слободног рада. — Многи ратови у којима је Русија морала да учествује неминовно су наметнули земљи тешке материјалне жртве, повећали терете пореских обвезника и растројили новчани систем. Многе главне гране народне привреде трпеле су због тога. Међутим, економски развитак Русије, који је отпочео у другој половини XVIII века, није се зауставио. Спољне политичке незгоде дале су му чак у извесном погледу нов потстрек. Иако приступање Русије континенталној блокади знатно шкоди производњи сировина које су се извозиле у иностранство, а нарочито у Енглеску, оно је користило индустрији која се, услед забране увожења енглеских фабричких производа, ослобађа поразне стране конкуренције. Не само да су руске фабрике повећале своју производњу, већ су се и умножиле. Њихов број пење се од 2.423 са 95.202 радника у 1804 години, на 4.189 са 172.882 радника у 1815 години. Веома висока заштитна царина коју је влада завела 1822 године учврстила је и још више убрзала тај напредак. Године 1826, у 5.128 фабрика раде 206.489 радника.
Упоредо са повећавањем индустриске производње, слободан и својевољан рад заузима све веће место у индустрији. Већ почетком прве четврти XIX века, скоро 48 од сто фабричких радника примају плату и не припадају мужичком сталежу. Ова чињеница, која се још јаче оцртава у наредним годинама, има велики значај. Она доказује да поред ранијих фабрика, створених већином иницијативом државних власти и које су се одржавале захваљујући државним поруџбинама, а ослањале се нарочито на принудан рад, почињу да се појављују предузећа која раде за приватну потрошњу. Овај покрет проширује се делимично и на извесне старе индустрије, као што је сукнарска, али он нарочито осваја скорашње индустрије, као на пример памучну, кожарску и ужарску.
Повећавање слободне радне снаге у индустрији открива нам такође да постоји извесна социјална еволуција која ће постепено поткопати темеље старог патријархалног режима заснованог на сељачком ропству. То повећавање било би немогућно да није било пресељавања сељака у градове и повећавања варошког становништва, и да није било напретка у трговачком пословању целе земље, што наговештава постепено напуштање примитивних поступака домаће привреде.
Духовни покрет. — Духовни напредак је још виднији. У време Јелисавете и Катарине II, духовна делатност била је усредсређена нарочито на лепу књижевност и лаку друштвену сатиру. Почетком XIX века она постаје много разноликија, сложенија и озбиљнија. Јавност се све више интересује за политичка и социјална питања. Званични покушаји извођења рефорама и слободоумне тежње јавности изазивају стварање многих планова за политичко преуређење земље, од којих су многи већ споменути. У исто време се у друштву, штампи и управним круговима живо расправља о сељачком питању: високи државни чиновници, приватна лица и удружења нарочито организована ради проучавања тога питања састављају предлоге за укидање сељачкога ропства. Ова сасвим нова делатност јавности огледа се у развитку штампе.
У првој четврти XIX века оснивају се у обема престоницама неколико часописа, према којима су часописи из XVIII века само невешти и детињасти покушаји. Они се више не ограничавају само на лепу књижевност, на питања апстрактнога морала и на друштвену сатиру као у време Катарине II, већ стављају на прво место проблеме политичке и социјалне садашњице. Новинарство се све више приближава своме правом задатку, другим речима, ствара се право новинарство у границама које му намеће цензура, која је постала веома строга у другој половини Александрове владавине. Међу тадашњим великим часописима треба споменути: Вјестњик Европи (Европски Гласник), што га је основао Карамзин 1802 године, а касније га уређивали Каченовски и Жуковски; Глинкин Русскиј Вјестњик, основан 1808 године; Дух Журналов (Дух Новина), основан 1815 године, и Гречов Син Отечества. Социјална и економска питања расправљају се ту са разних гледишта, и интереси разних сталежа, земљопоседника, индустријалаца, трговаца итд. већ се јасно изражавају. Све чешће се продају оригинална дела и преведене књиге посвећене важним економским проблемима, као Богатство народа од Адама Смита и Расматрања о једној теорији пореза, оригинално дело будућег декабристе Николаја Тургењева, који је студирао на универзитету у Гетингену. Ове две расправе побуђују утолико интересовање, што више или мање непосредно говоре о питању сељачкога ропства. Мисао коју развија Смит, да принудан рад није повољан по производњу, начинио је дубок утисак на руске читаоце, а оно што је нарочито привукло њихову пажњу у Тургењевљевом делу, то је што он, иако веома уздржано и прикривено, због цензуре, замера сељачком ропству да шкоди народној привреди.
Док се извесни кругови све више интересују за социјалне и политичке проблеме, други се одушевљавају за слободно зидарство. Насупрот томе, у аристократским круговима обеју престоница, упоредо са мистицизмом који је увео у моду Александар I, почиње да се шири једна секта са крајњим верским тежњама, а то је Хлистовшчина; приређују се седнице по салонима отмених кругова, где генерали и цареви саветници почињу да се врте око себе док не падну у занос или у несвест, и где се присутни усхићују дивећи се претсказањима многих пророка и пророчица које се тамо сусрећу.
Велика делатност испољава се и у области књижевности, где се нове струје сударају са лажним класицизмом који је на умору и са обожавањем архаичних форми. Ту је Карамзин, који почетком XIX века води борбу са надменом реториком и словенским архаизмом старе школе, чије су вође у то време Ђержавин и Шишков, писац патриотских прогласа из 1812 године. Он је израдио један књижевни језик у коме није било позајмица из старословенског језика и који је био мање удаљен од говорног језика, иако сав прожет вештачким материјализмом. Борба између „шишковиста” и „карамзиниста”, између присталица старог и новог стила, претставља једну прилично бучну епизоду из тадашњег књижевног живота. Ма да је и сам у њој учествовао, Карамзин је објавио дела прожета извесним новим духом. Класичној оди и трагедији, које су већ изишле из моде, он супротставља малограђанску и сентименталну новелу у којој су, као на пример у Јадној Лизи или у Наташи, бојаревој кћери, свечано надмени хероји замењени простосрдачним људима, чије патње и страсти потичу из срца, но који ипак остају још увек далеко од стварнога величанственог стила у својој Историји руске државе, чије је објављивање било необично важан књижевни догађај. Он је ту још под снажним утицајем својих претходника из XVIII века, Татишчева и Шчербатова, али је његов веома занимљиви опис политичке историје старе Русије до почетка XVII века, а не онај троми и досадни опис његових двају претходника за које шира публика није ни знала, први пут омогућио руском читаоцу да упозна прошлост своје отаџбине.
У првој четврти XIX века, Карамзина такође претиче књижевни покрет. Његов сентиментализам ускоро престаје да буде довољан. Већ су се у руској књижевности појавиле две нове струје, реализам, који наговештава свој долазак, и романтизам, чија владавина почиње.
Први напретци реализма испољавају се нарочито у баснама Крилова и у комедији Невоља је бити паметан од Грибоједова. Крилов позајмљује од Лафоннтена и многих других страних писаца већину својих предмета; али, пресађујући их на тле своје земље, он их тако лепо прилагођава руском карактеру и природи, да су његове басне постигле огромну популарност, те ће остати једна од најомиљенијих књига његових сународника. Иако комедија Грибоједова задржава извесна спољна обележја псеудокласичне традиције, као на пример правило о три јединства, она се ипак одликује толико гипким и духовитим стиховима, и тако истинитим претстављањем обичаја и живота московскога племства почетком XIX века, да је она још увек вечно свеж украс руског позоришта, и да су многе изреке из ње прешле у пословицу.
Очекујући да реализам процвета заједно са Гогољем у другој четвртини XIX века, романтизам, који је заменио класицизам и сентиментализам, триумфује. Жуковски је његов апостол. Његови значајни песнички преводи упознали су Русију са песмама Шилера и немачких романтичара, и открили јој Бајронове музичке спевове; стил је у њима толико леп и толико је у њима искрено песничко осећање које се рађа из преводиочевих личних осећаја, да ти преводи имају вредност оригиналних дела. Бајроновски романтизам, који се све више подражава, и реализам спајају се у Пушкиновим делима, но они у њима добивају још више сјаја и дубине. Рођен године 1799, Пушкин је имао тек двадесет и шест година када је умро Александар, али је већ био прешао приличан део своје књижевне каријере. Међу осталим важнијим делима, његови спевови Руслан и Лудмила, Кавхаски сужањ, Чесма у Бахчисарају, Цигани, и његова драма Борис Годунов, написани су пре 1825 године; у то време је његов роман у стиховима Евгеније Оњегин започет, и под његовим утицајем ствара се читава плејада песника, чији је најзначајнији претставник Баратински.
IV. — Спољна политика
[уреди]Спољна политика Александра I дели се на два периода. Први обухвата борбу противу Наполеона, коју је за неколико година прекинуо Тилзитски мир, но која је напослетку изазвала пад Наполеоновог царства. Други период претставља активно Александрово учешће у организовању и одржавању новога поретка у Европи; то је доба мировних конференција и Свете Алијансе.
Борба између Александра и Наполеона доминира историјом Европе за време првог периода. За време те борбе и сам Александар био је изложен дејству разних утицаја, и у његовој спољној политици осећају се последице измена и промена његовога унутрашњег система; некоје противречности у његовој међународној политици могу се објаснити само у светлости промена које су се ређале у унутрашњој повести Русије.
Француско-руски односи у почетку Александрове владавине. — Када је сазнао за убиство цара Павла, тога новог савезника Француске, Бонапарта га је приписао Енглезима. Он искаљује свој гнев у овом саопштењу штампаном у Монитору: „Павле I је погинуо у ноћи између 24 и 25: енглеска ескадра прошла је кроз Сундски мореуз 31. Историја ће нам показати односе који могу да постоје између ова два догађаја.”
По свом ступању на престо, Александар I. налази се пред веома замршеном спољном политиком. Борба противу Енглеске и пријатељство са Француском губе свој политички смисао смрћу Павловом; млади људи који окружују новога цара су убеђени англофили и англомани. Вођење спољних послова поверено је грофу Александру Воронцову, који је, као и његов брат Семјон, амбасадор у Лондону, одлучан присталица руско-енглеског зближења и непријатељ револуционарне Француске, а за помоћника му је придодат кнез Чарториски, близак Александров пријатељ. Међутим, у једном распису што га је упутио својим дипломатским претставницима у јулу 1801 године, Александар пише: „Ако се будем латио оружја, учинићу то само да бих се бранио од напада и да бих заштитио своје народе или жртве неке амбиције опасне по европски мир.” Он изјављује да се одриче мешања у унутрашње послове страних држава и да признаје политичке режиме које су поједини народи завели у својој земљи „заједничким договором”; осим тога, иако извесне политичке обавезе које је узео на себе претходни режим нису више у складу са „државним интересима” Русије, он изјављује да ће их моћи одржати „уколико је то могућно”. Исти распис објављује да се грофу Моркову, руском амбасадору у Паризу, ставља у дужност да убеди првог конзула да недавно зближење између Русије, Аустрије и Енглеске није управљено противу Француске. И доиста, гроф Москов, који је започео своју дипломатску каријеру за владе Катарине II, један од оних за које се говорило да „катаринишу”, а то ће рећи да је сматрао за питање части бранити руске интересе, закључио је са Бонапартом, 29 септембра 11 октобра 1801 године један тајни споразум у циљу да се учврсти мир недавно закључен у Линевилу и да се бдије над општом безбедношћу у Европи. Како је 1802 године Француска закључила са Енглеском уговор у Амијену, изгледало је да је Европа пошла путем мира.
Али ће рат ускоро поново почети. После неуспеха похода на Египат и поморских успеха Енглеза, Бонапарта упорно мисли на завојевања на Истоку. Ту он верује да ће пронаћи кључ светске превласти, ту хоће да зада одлучан ударац Енглеској и ту се нада да ће наћи поуздан ослонац своме царству. Исток постаје један од главних покретача његове политике. У јуну 1803 године, Талеран изјављује Моркову да је спреман да евакуише Швајцарску и Холандску, ако Русија хоће да пружи помоћ Француској на Истоку. Мороков у неколико махова пише да се Бонапарта спрема да раскине Амијенски уговор о миру, и да се он, у циљу скорог рата, непрестано враћа на питање поделе Турске. Ове извештаје читају у Петрограду са великом пажњом, па чак и са извесном зебњом. Канцелар Воронцов, а нарочито Кочубеј, Александров близак пријатељ, ранији амбасадор у Цариграду и претходник Чарториског на положају помоћника министра спољних послова, не виде за Русију никакве користи од поделе Турске, што би се могло извести само уз припомоћ Француске и Аустрије. Евентуалном суседству са овим двема силама претпостављају они суседство са слабом Турском: „Нема мирнијих суседа од Турака”, тврди Кочубеј, „и сачувати ове наше природне непријатеље треба отсада да буде основно начело наше политике.” Александар наређује Моркову да не прихвати Бонапартине предлоге и да му изјави да Русија нема намеру да се придружи непријатељским поступцима упереним противу Турске. Од тог тренутка је Источно питање тесно везано за целокупан развој француско-руских односа.
Уколико се приближује коначан раскид између Француске и Енглеске, који ће наградити Русију да промени табор, положај руског амбасадора у Паризу постаје све тежи. Бонапарта тражи да се опозове Морков, који не добија замену и који оставља у Паризу само једног отправника послова, д'Убрила. Александар жели да раскине са Француском. Руска дипломатија, у споразуму са енглеском дипломатијом, тежи да образује једну противфранцуску коалицију. У августу 1804 године и д'Убрил напушта Париз; у новембру, руски и аустриски цар потписују један тајни споразум: Русија обећава своју помоћ Аустрији, а ова се обавезује да ће бранити независност Турске од Бонапарте.
Рат против Наполеона: Аустерлиц (1805) и Фридрих (1807). — У коалицију коју припрема противу Наполеона, који се недавно прогласио за цара, руска дипломатија труди се да увуче Пруску, чији краљ одржава личне односе са Александром. Али Фридрих-Виљем III, слаб, неодлучан, растрзан дворским сплеткама, зазире од Аустријанаца и изгледа мало склон да се придружи коалицији. Руски претставник у Берлину, Алопеус, пише цару да „равнодушност прускога краља”, борбе између разних клика на двору, сплетке и страх од победничке Француске чине да је Пруска непоуздан савезник. С друге стране, међу Александровим пријатељима, Адам Чарториски изражава најоштрију нетрпељивост према Пруској коју сматра за главног виновника поделе Пољске, и Воронцов, који управља спољном политиком Русије, истога је мишљења. Најзад, Пруска, као и Аустрија, сачувала је мучне успомене из своје борбе са Француском. Слабост свих ранијих коалиција била је последица узајамног неповерења коју су међусобно гајили савезници; Пруси и Аустријанци, иако су се борили раме уз раме противу револуционарне Француске у име монархистичког начела, нису напустили своје традиције територијалних освајања и сумњичили су се узајамно да спремају планове за анексију. Због тога, у циљу борбе противу Наполеона која се припрема, Александар предлаже Енглеској једно ново начело за коалицију. Његов план израђен у споразуму са послаником Сардиније у Петрограду чувеним Жозефом де Местром, написао је један од његових блиских пријатеља, Н. Новосилцев, чију смо улогу видели у реформама почетком Александрове владавине. Ту се констатује да „најмоћније оруђе којим су се до сада служили Французи и које им још омогућава да угрожавају све друге земље, састоји се у опште распрострањеном мишљењу да се они боре за срећу и слободу свих народа ...”, да „добро човечанства, прави интереси законитих влада и успех намераваног плана што су га смислиле две силе (Руска и Енглеска) захтевају да се то страховито оруђе одузме од Француза и окрене противу њих.” Према томе, он предлаже „да се не успостављају стара насиља” и „да се учврсти слобода”; у пракси, краљ Сардиније, када једном његова краљевина буде обновљена, мораће да дâ Устав својој земљи; Француска ће такође морати да усвоји један режим по своме сопственом избору, јер савезници, то треба гласно рећи, не боре се противу француског народа, већ противу владе. Саобразнији идејама из првих година Александрове владавине, и слободноумнији него што ће бити, званична фразеологија савезника на крају борбе против Наполеона, овај план није наишао на повољан пријем у Европи.
У априлу 1805 године, Енглеска закључује са Русијом један уговор о савезу: обе земље обавезују се да ће гарантовати независност Турске, и да ће Енглеска давати Русији извесну новчану потпору. Пруска одбија да ступи у коалицију, и Аустријанци отпочињу непријатељства не чекајући долазак Руса. Французи опкољавају војску аустриског генерала Мака код Улма и приморавају је да се преда. Журба Аустријаца упропашћује положај савезника. Руске трупе стижу уморне и у врло рђавом стању; Аустријанце оптужују због издаје. Осим тога, присуство Александрово у војсци отежава питање врховног заповедништва. Пред надмоћнијим непријатељским снагама, руска војска је приморана да отступа. За време повлачења, главни командант Кутузов задобија један успех код Диренштајна, код Шенграбена пукови Кнеза Багратиона, који су добили задатак да по сваку цену заштите повлачење војске, не само да су одбили непријатеља, већ су изишли и као победници из те борбе. Руска војска повлачи се кроз Моравску, где се придружује трупама које су тек стигле из Русије и аустриском корпусу који је дошао из Беча, у коме су се већ налазили Французи. Кутузов увиђа да је једини начин борити се противу Наполеона у томе да се избегавају одлучни сукоби, да се отступи у Мађарску где се налазе нетакнути аустриски корпуси, да се Наполеон изнури овим повлачењем, и да се по сваку цену добије у времену. Јер, за Наполеона је време драгоцено; његов стратегиски план своди се, као и увек, на то да зада брзе и одлучне ударе, да наметне опште битке, па да искористи надмоћност својих снага и свога генија. Кутузов саветује Александру да се отступа без престанка, и да се избагава свака одлучна борба, али он то не захтева са довољно упорности, те је 20 новембра/2 децембра 1805 године, руску војску потукао Наполеон код Аустерлица.
Рат, започет да би се одбранили интереси Пруске и Аустрије, завршава се поразом руске војске. Аустрија се пожурила да закључи мир у Пожуну, а Пруска, до чијег је пријатељства Александру толико било стало, удружује се са Француском. Наполеонове армије налазе се близу пољске границе; на Истоку, Французи развијају велику активност. Наполеонова победа поново ставља на дневни ред пољско и Источно питање, а она оба задиру у руске интересе. Тако је пораз код Аустерлица задао удар не само руској војсци, већ и читавој спољној политици Русије. Једним тајним уговором са Турском, Александар поставља захтев да француско-пруски савез не буде управљен противу Русије. Он шаље у исти мах ранијег руског отправника послова д'Убрила да преговара у Паризу о миру између Русије и Француске, али он после тога не ратификује уговор који је потписао његов изасланик. Русија и Француска остају дакле у ратном стању; војне операције руске ескадре у Јадранском Мору настављају се, као и операције руског одреда којим командује вицеадмирал Сењавин и у коме се налазе Црногорци. Наполеон у борби противу Русије прибегава свим средствима; он шаље у Цариград Себастианиа, који убеђује султана да погази руско-турски уговор из 1805 године, којим се Турска била обавезала да остави руској убојној флоти слободан пролаз кроз мореузе. Ово гажење уговора и утицај што га је вршио француски амбасадор у Цариграду приморавају Александра да објави рат Турској.
У септембру 1806 године, под притиском војничке странке, равнодушни пруски краљ одлучује се најзад да пошаље један ултиматум Наполеону. 14 октобра, код Ауерштета и код Јене, Пруска Фридриха Великог је уништена. Наполеон улази свечано у Берлин где 21. новембра 1806 године, одлучује да се установи континентална блокада, која је играла тако важну улогу у историји Наполеонове превласти. Пруска војска је уништена; Французи су заузели Познањску област; Фридрих-Виљем III престрављен, бежи из једне вароши у другу, започиње преговоре о миру, које успорава и непомирљива нарав Наполеонова и његово одбијање да учини ма какав уступак. Док његов савезник преговара, Александар шаље у пруску армиски корпус генерала Бенигзена и Буксхевдена, под врховном командом маршала Каменског. Русија поново отпочиње један тежак рат под околностима које потсећају на околности претходног рата. Пруси нису сачекали Русе, и када су ови били спремни да ступе у дејство, њихови савезници располагали су само бедним остацима једне растројене и деморализоване војске, која се била склонила на последњи комадић пруске територије на прагу Русије. И Каменски сматра да једина могућна тактика у борби противу Наполеона јесте да се избегавају битке и да се отступа. Стигавши у Пултуск, он даје у исти мах и наредбу да се отступа ка руској граници и своју оставку. Бенигзен не извршује наредбу за повлачење, одбија напад Франзуца код Пултуска и наименован је за главног команданта. Пред Кенигсбергом, у коме се налази пруски краљ са својим двором, код Пројсиш-ејлау, он започиње једну крваву битку 27. јануара/8 фебруара 1807 године.
Војне операције, прекинуте услед зиме, настављају се у пролеће, и обе стране се спремају за одлучну борбу. Положај руске војске код Кенигсберга веома је тежак. Сада и Бенигзен сматра да је најбољи начин борити се противу Француза у томе да се они одвуку постепено у Русију. Али је интерес Пруса сасвим различит: ако би Бенигзен отступио у Русију, Пруска би изгубила и последњи делић своје територије. Руска војска трпи многе оскудице; њено снабдевање је рђаво организовано; војници болесни и у ритама, гладују. Официри и генерали не воле Бенигзена, и иду чак дотле да га оптужују како иде на руку непријатељу. 2/14 јуна 1807 године, код Фридланда, руска војска је потучена. Пруска је коначно прегажена, и руске границе отворене непријатељу.
На дан 10/22. јуна, Бенигзен закључује примирје. Тада се Наполеон враћа на план који је некада Талеран саопштио руском амбасадору у Паризу. Он пристаје да закључи мир али жели савез са Русијом. Победник и побеђени састају се у Тилзиту на једном сплаву саграђеном на реци Њемену и Александар постаје Наполеонов савезник.
Савез са Наполеоном: састанци у Тилзиту (1807) и у Ерфурту (1808). — Уговори закључени у Тилзиту мењају из основа руску политику.
Русија је приморана да призна потпун преображај централне Европе. Александар мора да призна измене које је Наполеон учинио на политичкој карти Европе. Немачка постаје вазал Француске. У накнаду за извесно ублажење услова за мир наметнутих покореној Пруској, Александар се одриче својих права на кнежевину Јевер, на острва у Јонском Мору и на Боку Которску. Пољске области у Пруској, изузев област Бјалистока, која је уступљена Русији, уступљена су, под називом „Варшавско велико војводство”, саксонском краљу. Наполеон је био предложио Александру много више: источну Пруску и знатан део пруске Пољске; али: је цар то одбио, да би остао веран своме савезу са Пруском; он је примио само област Бјалистока јер је узимањем те области могао да скрене пажњу својих поданика са свога неинтересовања за добит после једног тако тешког рата. Подробно проучавање Источног питања, које је било главна тачка у преговорима, одложено је за наредни састанак између два цара, а дотле је уговорено да, ако Турска не прими француско посредовање, или ако, пошто га буде примила, не закључи мир са Русијом у року од три месеца, Француска и Русија ће се споразумети да истерају Турке из Европе, изузев из Цариграда и Румелије. Мореузи неће моћи да припадну ни Француској ни Русији.
Руска јавност тумачи на разне начине Тилзитски мир. Једни га сматрају као благодет за Русију; тако на пример кнез Куракин пише царици Марији: „Русија излази из овога рата са неочекиваном славом и чашћу ...; не изгубивши ништа од својих територија, она је чак стекла и нове.” Други, напротив, сматрају да је савез са Наполеоном штетан, да ће раскид са Енглеском и континентална блокада бити кобни по економски живот; они такође замерају томе уговору о миру што је напустио основно начело руске политике, а то ће рећи тесну сарадњу са аустриском и пруском монархијом у борби противу Француске револуције и узурпатора; шта више они га оптужују као да он осуђује и само начело монархије, које је нагнало Русију да узме активног учешћа у европским коалицијама противу Француске.
Александар је позвао грофа Румјанцева, присталицу нове политике започете у Тилзиту, да преузме вођење спољних послова. У новембру 1807 године, Русија, поставши Наполеонов савезник, објављује рат Енглеској, и док се руска војска под командом генерала Буксхелдена спрема да освоји Финску, Бернадот добива наређење да нападне Шведску: „Шведска ће упропастити Финску”, пише Наполеон. Али он помишља нарочито на већа освајања и труди се посредством Коленкура, свога амбасадора у Петрограду да докаже ту потребу Александру. Он хоће да стави у дејство Тилзитски уговор, а то ће рећи да га претвори у један војни савез који би могао уништити поморску моћ Енглеске у Индији, извршити велика освајања на Истоку и пре свега напасти Турску. Александар, напротив, не показује ни мало журбе да оствари планове о којима му Коленкур непрекидно говори. У место да предузме велики поход на Исток, за који је спремљен план у Тилзиту, он више воли да окрене руску експанзију у једном правцу који му је сам Наполеон показао; он наређује да се заузме Финска и Дунавске кнежевине, и труди се да искористи савезништво са Француском да би их освојио. Наполеон је незадовољан што види да је савез користан само за Русију и да цар избегава да испуни своје обавезе. Да би приморао Александра да се повуче из дунавских кнежевина, он држи своју војску у Пруској, супротно уговору из 1807 године.
Неслагање између савезника ствара потребу да се састану два цара. У марту 1808 године, Коленкур започиње преговоре са Александром и Румјанцевом да припреми програм за тај састанак. Александар пристаје да узме учешћа у велики поход на Исток, али неслагање постаје још веће, скоро безизлазно, чим је у питању да се реши судбина Цариграда и мореуза. У том погледу Румјанцев је непопустљив, и Коленкур изјављује Наполеону да је уступање Цариграда и мореуза Русији услов, sine qua non за његово учешће у поход на Исток: „ако Русија добије Цариград и Дарданеле онда ће се она моћи, надам се”, пише он, „приволети лако да прихвати сваки план”. Састанак два цара утврђен је за месец септембар у Ерфурту. Талеран стиже у Ерфурт на два дана пре Наполеона. 6н спада у ону групу царских великодостојника која је увидела, после Тилзитског мира, да је и поред Наполеонових победа царство осуђено на пропаст. Заједно са Фушеом он сматра да је потребно поставити границе царевим освајачким плановима да би се спречило да се царство не сруши и да повуче у пропаст и оне који њему имају да захвале што су се уздигли.
Он потајно спрема у Ерфурту један смео план. Не само да открива аустриском амбасадору у Паризу тајни план о француско-руском походу на Исток који му је Наполеон саопштио у очи свог поласка на састанак, већ га још убеђује да треба да докаже влади у Бечу потребу да почне одмах да се наоружава. Пошто је наоружао Аустрију, он открива своју игру Александру: „Величанство”, каже му он, „шта ћете Ви овде? на Вама је да спасете Европу а Ви ћете у томе успети само ако се одупрете Наполеону. Француски народ је просвећен. Његов владар то није. Владар Русије је просвећен, а његов народ није. Према томе, владар Русије треба да буде савезник француског народа...” Он претсказује цару скори пад Француског Царства; он му открива незадовољство које влада међу Наполеоновим ратним друговима и труди се да му докаже како је неопходно потребно сузбијати Наполеонову амбицију, како су сви недавни ратови само плод његове личне амбиције, како је Француска уморна, како народ не жели ни освајања ни победе, како тежње Наполеонове не дели и француски народ, и како спас Европе захтева савез Русије са Аустријом. Тек после овог разговора Александар се састаје са Наполеоном.
Наполеон тражи да Русија учествује у походу на Исток, али Талеранов потајни рад доноси своје плодове. Држање Аустрије, пуно претњи, с једне стране спречава Наполеона да утврди и тачан тренутак и облик тога похода, а с друге стране, приморавајући да се поход на Исток одложи, то држање омогућава Александру, уместо што би био приморан да даје тачне одговоре и да издржи незгодне дискусије о Цариграду и мореузима, да се ограничи на опште уверавање како он пристаје да своме савезнику пружи оружану помоћ на Истоку. За ово неодређено обећање цар добија много више него што су се руски дипломати смели надати у очи састанка. Евакуацију Пруске, олакшавање тешког ратног пореза који јој је био наметнут, евакуацију Варшавског великог војводства, признавање анексије Финске, Молдавије и Влашке. Наполеон, истина, захтева да Русија потврди своја обећања и да узме учешћа противу Аустрије у случају рата, али Александар успева да ограничити домашај тога обећања уносећи одредбу да ће оно важити само у случају, који је тада изгледао сасвим невероватан, напада који би Аустрија извршила. Александар може да напусти Ерфурт као победник, јер је тај састанак значио дипломатски пораз за Наполеона. За свој триумф он има да захвали Талерану, који је издао свога господара, наоружао Аустрију, и навео Александра да посумња у стабилност Наполеоновог царства. Талеран је дао за право оним руским великодостојницима који нису одобравали Тилзитски уговор и који су тражили да се настави борба. противу Наполеона. Захваљујући њему Александар је успео да извуче из савеза са Француском максимум користи.
Александар је обавестио Аустрију о извесним појединостима. преговора у Ерфурту и трудио се да је убеди да не треба да почиње рат. Он је уверава да Наполеон не помишља да се бори противу ње. Али Беч има више поверења у Талерана него у Александра, и он предузима иницијативу у отпочињању непријатељстава. Сазнавши да она призива народе да стресу јарам освајача, Наполеон се жали руском самодршцу да се „Аустрија служи истим средствима као и они људи који су створили Француску револуцију ...” Према Ерфуртском уговору, Александар треба да објави рат Аустрији; али, када је аустриски амбасадор напуштао Петроград, он му поверава да ће се молити Богу за победу Беча. Његова војска улази у Галицију, али уместо да иде напред, она остаје у дефанзиви. Када се Наполеон коначно уверио у неискреност руског савеза, одлучио се да зада Александру један осетан ударац. У мају 1809 године, он наређује Поњатовском, који се у том тренутку борио противу Аустријанаца у Варшавском великом војводству које су они заузели још од почетка рата, да пребаци своје пољске трупе у Галицију. Појава Поњатовског изазива протесте Александрове, и руска војска заузима Галицију где у место да се бори са Аустријанцима, она се туче са Пољацима. Наполеон се више не устеже да отворено дигне глас противу једног „привидног савеза”. У августу 1809 године, једна руска нота, пошто је потсетила да француско-руски савез забрањује Француској сваки покушај обнављања Пољске, захтева да се заустави поход Поњатовског. Када је примио ову ноту, Наполеон је убрзао преговоре за мир. Када је требало поделити Галицију одузету од Аустријанаца, избио је нов неспоразум између савезника, јер се Александар противио знатном територијалном повећавању Варшавског великог војводства. Ипак, Бечки уговор о миру, закључен октобра 1809 године, доделио је већи део Галиције Великом војводству, а мањи део Русији.
У зиму 1808—1809, Руси, пошто су заузели Аландска Острва, прешли су преко леда Ботнијски Залив и продрли у Шведску. Једним државним ударом у Штокхолму је био свргнут са престола Густав IV а нови владар, Карло XIII, показао се помирљив: уговором о миру закљученом у Фредриксхаму, у септембру 1809 године, он је уступио Русији Аландска острва и целу Финску.
После закључења мира са Шведском, Александар је хтео да искористи рат између Француске и Аустрије да би заузео Балкан и да би се докопао Цариграда. Рат из 1809 године био је испочетка срећан: Багратион је заузео неколико тврђава; али је убрзо огорчени отпор Турака приморао руску војску да се врати на леву обалу Дунава.
„Патриотски рат” (1812). — После почетка рата из 1809 године, Наполеон не може више да сумња у безвредност свога савеза са Русијом. Питање Пољске, које је после бечког мира постало главни предмет француско руских преговора, изазвало је коначно размимоилажење двају савезника. Наполеон се труди да од Пољске начини француску претстражу на руској граници. Александар не пристаје ни по коју цену да се Пољска обнови и захтева од Наполеона да се одрекне тога плана. Он му предлаже један уговор, чији први члан каже „да краљевина Пољска неће никад бити успостављена”, и који сем тога одређује да се територија Варшавског великог војводства неће више повећавати на рачун територије некадашње пољске краљевине. У јануару 1810 године, Коленкур потписује тај уговор, али Наполеон одбија да га ратификује, наводећи као изговор да је његов амбасадор у Петрограду прекорачио границе свога овлашћења. Односи између Петрограда и Париза и даље се затежу. Александар одбија да дâ Наполеону за жену своју сестру, велику војвоткињу Ану Павловну, а нарочито не примењује континенталну блокаду. Наполеон зна да енглеска шверцована роба продире у Русију, па се са Балтичког мора упућује преко Русије ка аустриској граници а одатле у Аустрију и Пруску.. У јесен 1810 године, он пише Александру, наглашујући нарочито обавезу да се у руска пристаништа не смеју примати бродови натоварени енглеском робом. Русија одбија да призна Тријанонску царинску тарифу; шта више, њена царинска тарифа из 1810 године, наноси штету француској индустрији. У ствари, не само да Русија не поштује континенталну блокаду, већ предузима и царински рат противу Француске. Најзад, да би контролисао вршење блокаде, Наполеон, присаједињује Француској територију која припада Војводи од Олденбурга, шураку Александра, који улаже оштар протест.
Рат постаје неизбежан. За њега се врше припреме и у Паризу и у Петрограду. Бернадот, који је изабран за владара у Шведској, саветује Александру да не започиње главну битку, већ да отступа и да одвуче Наполеона дубоко у Русију. Он му доказује да, ако Наполеон дође пред Петроград, онда ће он бити ближе своме паду него ако руска војска иде ка Рајни. С друге стране, у Петрограду Александру саветују да у интересу Русије — пошто ће Варшавско велико војводство бити у близини ратишта, а пољско питање је главни узрок сукоба, пољско питање реши тако да Наполеону одузме сваки изглед на политички успех. Кнез Голицин, некадашњи командант руске војске у Галицији године 1809, предлаже му да обнови пољску краљевину у оквиру руске царевине. Александар се обраћа Чарториском који, пред франкофилством пољскога друштва, даје оставку као руски чиновник, па пошто је указао на све користи које Француска обећава Пољацима пише: „Ако Руси, са своје стране, предложе Пољацима веома велике користи, могло би доћи до споразума.” Цар се и даље дописује с њим, али је центар дипломатске игре одсада у Бечу и Берлину, које Наполеон потстиче на рат противу Русије. Метерних сматра да је Француска мање опасна за Аустрију него Русија; француско господарење не би могло да буде дугога века, и Наполеоново царство ће се неминовно срушити, док ће Русија остати сталан супарник Аустрије на Истоку. Приморан да склопи савез са Француском, Метерних сматра да ће пораз Русије ићи на руку интересима његове земље, али да у случају руске победе и француског неуспеха Аустрија треба да задржи оно што он назива „измењена неутралност”. Њега нарочито забрињује успех руске војске на Дунаву. И ако се он обавезује да ће Наполеону послати један корпус од 20.000 људи, он ипак о томе обавештава руског претставника Стакелберга и уверава га да ће овај аустриски корпус остати неактиван. Што се тиче прускога краља опасност од војничке окупације приморава га да, према Париском уговору из 1812 године, отвори своје тврђаве Французима, да обећа да ће снабдевати Велику Армију и да ће ставити један армиски корпус на расположење Наполеону.
У оваквим околностима, рат са Турском има само другостепени значај за Русију, те Кутузов добија наређење да закључи мир. „У случају хитне потребе”, пише му Александар, „можете учинити Турцима највеће уступке и одредити Прут као границу”, али Вас ја овлашћујем да учините овај велики уступак само под условом да закључите са Портом уговор о савезу.” Кутузов потписује маја 12/12 1812 године Букурешки уговор, којим се Русији признаје анексија Бесарабије, али он не успева да придобије Турску за савез противу Француске.
У мају 1812 године, Наполеон стиже у Дрезду. Још од априла Александар се налази у Вилни, окружен странцима, Немцима, Енглезима, Италијанима, Претставницима шпанских Кортеса и других. Ова међународна околина даје његовој активности извесно нарочито обележје: она неминовно мора да врши известан утицај на његово схватање о преуређењу Европе; она га нагони да не одваја питање непосредне одбране Русије од питања заштите свих европских народа од узурпатора и од последица Француске револуције. У Бечу се тачно оцртавају велики планови за спасавање Европе, којима ће се Александар касније посветити.
На дан 12/24 јуна, корпуси Давуа, Неја и д'Удиноа прелазе Њемен. Руске снаге, бројно слабије од Велике Армије подељене су на две војске, на војску Барклеја од Толиа и на војску кнеза Багратиона. То је била главна грешка руског ратног плана. Наполеон се трудио да се њом користи, али није у томе успео, јер су руске војске избегавале главну битку коју је он намеравао да им наметне. Александар се враћа у своју престоницу а врховно заповедништво преузима Барклеј који се повлачи у правцу Смоленска и наређује Багратиону да отступи па да му се придружи. Овај план извршен је методично, и у Смоленску се две руске војске спајају. Барклејева тактика је да избегне сусрет са непријатељем, да отступа и да одвуче постепено француску војску дубоко у Русију.
Почетак „патриотског рата” баца руско друштво у мучну узрујаност и стрепњу. Јавност осуђује Барклејев план; то повлачење, у очима јавности исто је што и пораз. Осим тога, народне масе у којима је тешко, услед сељачкога робовања, изазвати патриотско одушевљење, не прихватају одмах рат као народну дужност. Слика правог расположења рускога друштва у 1812 години, онако како нам га откриваиу списи, архивски и други разни документи, далеко је од тога да личи на расположење како га приказује званична легенда, које је дуго времена сматрана за тачну. У почетку рата, као што су доказала веома интересантна истраживања, мужици су показали револуционарне прохтеве. Што Наполеон то није искористио, и ако је испрва помишљао на то, то је с тога што му је било непријатно да као владар и оснивач једне нове династије употреби противу другог једног владара револуционарно оружје. Рат је добио народно обележје тек после насиља што их је вршила Велика Армија; када су њени војници, не поштујући више правила дисциплине, почели да пљачкају, постали су директна опасност за живот и имање сељака; тек после заузимања Москве почели су сељаци заиста да сматрају тај рат за „патриотски”.
После спајања у Смоленску, руска војска наставља да се повлачи ка Москви. Она је под командом једног новог врховног заповедника, Кутузова, 26 августа/7 септембра 1812 године, она започиње крваву битку код Бородина (звану Московска битка) и повлачи се. У селу Фили, Кутузов окупља свој ратни савет који одлучује да се Москва напусти без борбе, те Наполеон улази у престоницу.
Када је Велика Армија напустила запаљиву варош она се, да се не би враћала истим путем преко Смоленска, труди да избије на пут за Калугу.
Али, после битке код Малог Јарославеца, исцрпена и деморалисана она је приморана да поново пође путем за Смоленск и поново пређе опустошене области. Руске нерегуларне чете узнемиравају је; дезертери је напуштају; болести и хладноћа је десеткују. После прелаза преко Березимне, Велика Армија не постоји више.
Александрова свечана заклетва је испуњена: У Русији није више остао ни један једини Наполеонов војник. Оно што нису могли да учине Цар и његови генерали, оно што је било изнад моћи управног сталежа, а то ће рећи племића — спахија, који чак ни у трагичним годинама патриотског рата нису заборавили на своје повластице, што је најзад исцрпло снаге руске државе ослабљене недостатцима апсолутистичког режима учинио је руски народ. Пораз Велике Армије и ослобођење отаџбине јесте дело руског народа.
Насупрот министру спољних послова Румјанцеву и главном заповеднику Кутузову, који хоће по сваку цену да закључе мир и који сматрају да ће настављање рата шкодити руским интересима, Александар се одлучује да настави борбу до коначног слома Наполеоновог царства. Одричући се либералних планова из првих година своје владавине, он покушава да баци у заборав своја обећања о унутрашњим реформама помоћу живе спољне политике, помоћу триумфа руског оружја и одлучном интервенцијом у блиској реорганизацији Европе.
На дан 16/28 фебруара 1813 године, у Калишу, закључен је уговор о савезу између Русије и Пруске, који значи почетак једне нове коалиције противу Француске. Када се Румјанцев разболео, вођење руске стране политике прелази постепено из Петрограда у главни штаб војске; саветници које Александар највише слуша постали су Каподистрија, један Крфљанин, и Неселроде пореклом Немац, реакционар који је под јаким утицајем Метерниха. Енглеска и Шведска приступају коалицији и војне операције поново почињу. После битака код Лицена и Бауцена, у јуну 1813 године, отпочињу преговори између Наполеона и савезника. Наполеон понавља Александру свој предлог о миру и савезу. Извесни цареви саветници склони су да искористе ову понуду да би завршили рат под повољним условима. Али њихову акцију сузбија туђинска околина Александрова а то су Пруси који су желели да се рат настави, или француски емигранти који желе Наполеонов пад, а нарочито Метерних, који вешто игра своју двоструку улогу. Док у исти мах предлаже аустриско посредовање, он се труди да спречи закључење мира. И само да би онемогућио преговоре који сувише обећавају Русији, он се уговором закљученим у Рајхенбаху јуна 1813 године, придружује коалицији.
На супрот Аустрији, која се после битке код Лајпцига плаши да потпун Наполеонов пораз не буде сувише користан по Русију и Пруску, савезници се одлучују да наставе рат на француском земљишту. У марту 1814 године, уговором закљученим у Шомону, они се обавезују да, уз новчану подршку Енглеза, одрже војни савез за време од 20 година и да не закључују никакав посебан уговор са Француском. После париског уговора од 30. маја 1814 године, они сазивају Бечки Конгрес и предузимају тежак посао преуређења Европе. У Бечу они напуштају идеју о борби противу Наполеона, да би се помамно отимало о оно што су од њега запленили. Талеран то искоришћује да би Француској доделио једну неочекивану улогу. Окупљајући мале државе и тврдећи да право освајања не може да баци у заборав начело законитости, а то ће рећи неотуђиво право владара над њиховим територијама, он успева да завади савезнике; 3 јануара 1815 године, Француска, Енглеска и Аустрија удружују се да би се супротставили територијалним претензијама Русије и Пруске, а нарочито анексији Варшавског великог војводства од стране Русије.
Повратак са острва Елбе приморава савезнике да се још једанпут удруже и да наставе непријатељства противу Наполеона. 9. јуна 1815 године, потписан је завршни документ Бечког Конгреса, који са свима својим додатцима претставља нову међународну повељу Европе. Русија добива један део Варшавског великог војводства, али део Галиције који је она била добила 1809 године враћен је Аустрији, а Познањска област која је била обећана руско-пруским споразумом у Калишу 1813 године, остављена је Пруској. После Ватерлоа, Енглези враћају Бурбоне на француски престо, а Александар објављује, јула 1815 године, једну изјаву која му обезбеђује наклоност Француза: „Не треба”, изјављује он, „сматрати Француску за непријатеља. Стране силе не могу у њој да примењују право освајања.”
Света Алијанса и конгреси. У септембру 1815 године, занемарујући посредовање дипломата и министара, Александар се обраћа директно владаоцима и 14/26 појављује се чувени проглас о Светој Алијанси који су потписали аустриски цар, пруски краљ и руски цар.
Овај документ нема само за циљ да огранизује Европу строго на основици међународног права, као што су то учинили уговори закључени у Бечу, већ он такође тежи да учврсти политичке и моралне темеље власти; то је идеолошка повеља новога режима чије је територијалне темеље поставио Бечки Конгрес. Већ сам стил овог међународног документа, који се обраћа владаоцима као оцевима њихових народа и који говори о „прописима свете вере, о љубави, истини и миру”, сведочи о његовом мистичном обележју. Савременици га дочекују на веома разне начине: папа одбија да га потпише, јер католицизам не одобрава доктрину о ванрелигиском хришћанству које проповеда Александар; Турска у њему види пре свега позив на нов крсташки рат, Метерних за њега каже да је то једно безначајно борбљање а Генц га назива „политичком ништаријом”. Програм Свете Алијансе, који је у ствари само лични програм Александров, не ограничава се само на међународне односе; он одређује такође и унутрашњу политику Русије и оних држава које га буду прихватиле. Политички систем који се у њему налази носи универзално обележје: спољна и унутрашња политика су неразлучно везане; примена апсолутизма у унутрашњој управи разних држава постаје циљ међународне политике целе европске уније; рат се претвара у оруђе међународне правде противу револуционарних и националних покрета. Нема сумње да је Александар, када је састављао програм Свете Алијансе, био у извесној мери под утицајем небачког побожњаштва, у коме мистичан индивидуализам постоји упоредо са потпуним потчињавањем световном апсолутизму. Овај документ је завршетак једне дуге еволуције која је довела цара дотле да се одрекне реформистичких планова из првих година своје владавине.
Чим је Метерних стекао убеђење да Света Алијанса није, као што се у почетку веровало, само једно средство да се одврати пажња Европе са руских освајачких планова на блиском Истоку, већ да је она заиста један програм државне управе, Аустрија је преузела вођење европске политике. Александар изјављује да је сагласан са Метерниховим идејама. У име начела Свете Алијансе, он се одриче политичког либерализма. Њега никако не напушта страх од револуције. Његово душевно стање вешто искоришћује аустриски канцелар, и његова верност Светој Алијанси натераће га, приликом решавања грчког питања, у безизлазан политички положај. Њему је много стало до редовног сазивања међународних конгреса и до личних веза између владалаца, не само да би се вршиле одредбе о савезу, већ и да би и даље играо улогу „спасиоца Европе” која му се измакла још од 1815 године.
Први конгрес, који је одржан у Ахену 1818 године, посвећен је нарочито питању Француске. Захваљујући Александровој интервенцији, Француска је успела да се смањи окупациона војска и да се побољша њен међународни положај. Александар се труди да постане популаран у Француској, и претседник француске владе, војвода од Ришелјеа, некадашњи гувернер Нове Русије, обраћа му се више пута, када је требало бранити француске интересе пред савезницима.
Међутим народи стављени под контролу и надзор Свете Алијансе успевају најзад да збаце своје окове. Националне револуције избијају у Шпанији, Италији, на Балкану, и Америци, и оне крње не само теориска начела Свете Алијансе, већ и интересе разних држава. Сазивају се конгреси да би се решавало о мерама за спречавање и за подробно испитивање свих политичких питања која су у вези са овим револуцијама.
Конгрес у Тропау године 1820 бави се првенствено напуљском револуцијом. Он објављује једну изјаву, која на захтев Александров јасно истиче право сила да се мешају у унутрашње послове земаља где се врше покушаји насилне измене политичког режима. Са гледишта стварних интереса Русије, он значи један дипломатски пораз. Русија је хтела да се на томе конгресу проучавају разна важна питања, али је Метерних успео да ограничи њен рад на напуљско питање. Захваљујући брзини свога гласоноше, он дознаје пре Александра за побуне које су се догодиле у Семјоновском пуку у Петрограду. Застрашујући цара привиђењем револуције, он успева да се тај конгрес бави само побунама и револуцијама.
Конгрес у Љубљани, године 1821 расправља о револуционарним догађајима у Турину. Александар нуди своје посредовање: једна руска војска од 100.000 људи спремна је да пређе Галицију и да се упути ка Италији; али, нереди у Турину убрзо су угушени, те рат и не отпочиње. Владари испитују исто тако грчко питање. Побуна Грка против турског јарма личи им на револуцију; за њих а нарочито за руског цара, она је у супротности са начелима Свете Алијансе, која захтева да се она осуди. Грчки национални покрет усредсредио се у почетку на дунавске кнежевине. Њега је ту ширило једно тајно удружење, Хетерија, које је хтело да ослободи Грке од турског господарства. Чланови Хетерије обавестили су Каподистрију, који је добро знао шта Александар мисли о свим револуционарним покретима, те их је одвратио да од њега траже помоћ. Они су се тада обратили другом једном Грку који је био у служби Русије, Александру Ипсилантију, сину господара Влашке, који је избегао у Русију 1806 године. У Љубљани Александар добива једно писмо од Ипсилантија који му претставља грчки устанак као частан и преклиње га да спасе Грке. Цар наређује Каподистији да му одговори како је он одлучно противан „мрачним путевима завере”, и смењује га са ађутантског положаја. Он мисли исто као Метерних, који му подноси један извештај да би му доказао како је грчка побуна дело револуционара жељних да узнемире Европу и да оборе законите владе. Зато он одбија одлучно да пружи помоћ грчким патриотима. Али у пролеће 1821 године, после насиља које су Турци извршили над хришћанима, он предлаже савезницима заједничку акцију противу Порте и нуди се да је он изврши помоћу војне силе. Крајем јула његов амбасадор, Строганов, напушта Цариград. О могућностима да се Грцима учине извесни уступци већ су расправљали делегати Четири Силе, када се у октобру 1822 године, састао конгрес у Верони. И ако се он нарочито бави шпанском револуцијом и француском интервенцијом у Шпанији, ипак је и грчко питање поново стављено на дневни ред. Револуције у Америци још једном су нагнале Александра да прихвати Метернихове идеје. Он изјављује Шатобријану да на супрот јавном мишљењу које га позива да помогне грчки покрет, он се никада неће одлучити да то учини, јер је дужност владара да се боре противу тајних револуционарних удружења. Ипак он потсећа чланове Конгреса на право руске заштите хришћана у турској царевини и тражи да Турци напусте Влашку и Молдавију и захтева слободу трговине на Црноме Мору.
После смрти Кастлероа енглеска дипломатија се одлучно изјашњава противу доктрине о контрареволуционарној интервенцији. Канинг, чија се политика на крају крајева своди на одбрану интереса Енглеске, истиче се као заштитник Грка. Узалуд се на Александров предлог састаје једна конференција у Петрограду почетком 1825 године, да нарочито проучи грчко питање; Русија не може више да наметне своје гледиште. Енглеска и даље остаје бранилац грчког покрета, а Француска и Аустрија, на чију је верност Александар рачунао приликом стварања Свете Алијансе, придружиле су се њој.
Какав је за Русију био резултат Александрове политике? На европским конгресима цар је долазио у додир не са мистичарима и идеолозима, већ са практичним и општроумним људима, верним старим међународним традицијама, који су сањали само о освајањима и који су били неспособни да се уздигну на висину једне опште идеологије, чак и за време трагичних катастрофа Француске револуције. Метерних је био исто толико конзервативан као и Александар; али се аустриска политика разликовала од руске управо у томе што је конзервативно решење свих европских питања било за Аустрију најповољније. И ако је био конзервативан, Метерних је ипак могао да остане и реалиста. Грчки устанак могао је за Метерниха да буде једна „револуција”; али он, то није могао да буде за Аустрију. Зато што је хтео да остане веран начелу законитости, Александар је пустио да Енглеска преузме иницијативу у грчком питању.