Историја Русије (П. Миљуков) 15

←< 14. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Павле Миљуков

16. глава >→

ГЛАВА XV

Никола I (1825-1855)

I. — Ступање на престо и идеје Николе I.

Ступање на престо Николе I. — Према законима руске царевине није требало да Никола ступи на престо, јер је био трећи син Павла I. Пошто Александар није имао директних потомака, требало је да круна припадне његовом млађем брату, великом кнезу Константину, који је носио титулу царевић. Али Константину није било стало до престола; осим тога он је наследио од свога оца плаховиту нарав, због које није био погодан за вршење владарске власти. Зато је цар помишљао још одавно да га уклони из наслеђа престола у корист свога брата Николе. Године 1820, пошто се Константин развео од велике кнегиње Ане Фјодоровне да би се оженио једном Пољкињом, грофицом Јованком Груђинском која је добила титулу кнегиње Лович, Александар је објавио прогласом да брак једног члана царске породице са особом која не припада некој владајућој династији не даје ни супрузи ни будућој деци из тога брака никакво династичко право или повластицу; према томе чак и да је Константин постао цар, његова жена и деца не би били чланови руске царске породице и не би имали никакво право на престо. Ускоро после објављивања овога прогласа, Константин је упутио једно писмо Александру у коме му је одмах јавио да се одриче престола. Цар, пошто му је одговорио да прима и потврђује то одрицање, чекао је осамнаест месеци да потпише један проглас што га је саставио московски митрополит Филарет, у коме се објављивала у исти мах и Константинова абдикација и наименовање великога кнеза Николе за наследника престола. Али овај проглас није обнародован; осим Александра и Филарета, једино су кнез А. Н. Голицин и гроф Аракчејев, цареви блиски пријатељи, знали да он постоји. Оригинал овог документа запечаћен је и остављен у Успенској Лаври у Москви; његови преписи чували су се у Царевинском Већу, Сенату и у Светом Синоду, сви такође под печатом и са овим својеручним царевим натписом: „Чувати док ја не затражим; отворити у случају моје смрти на ванредној седници пре сваког другог поступка.” Нема сумње да Александар, који, и ако се чинио као да му није стало до власти, ипак ју је љубоморно чувао, није хтео сматрати питање наслеђа престола као коначно решено; исто тако нема сумње да је он сматрао да има права да одлучује о будућности свога огромног царства као што би чинио неки земљопоседник са својим имањем; али је тек после његове смрти требало да Русија сазна ко ће јој бити господар. И сам Никола, који је био директно заинтересован у овом питању, није био посвећен у све Александрове одлуке; он је само био обавештен у поверењу, и уосталом прилично касно, да је одређен за наследника престола после Константиновог одрицања,

Последице ове тајне, која је чувана у жељи да се до последњег тренутка одложи уређење питања наслеђа, осетиле су се одмах после изненадне Александрове смрти. Када је 27 новембра/9 децембра 1825 године Никола сазнао за цареву смрт, он није могао да се одлучи да преузме власт једино на основу покојникове воље која је до тада остала у тајности, и он показује потпуну лојалност према своме старијем брату Константину, полажући му заклетву и наређујући члановима Царевинског Већа, државним великодостојницима и војним старешинама да следују његовом примеру. Он уосталом има још један разлог да тако поступа, а то је што он није много популаран међу гардиским пуковима у Петрограду, којима је он непосредни старешина; као што му је већ напоменуо гроф Милорадовић, генерал-губернатор Петрограда, за њега постоји бојазан да његово ступање на престо не изазове противљење гарде. Пошто је наредио да Константину положе заклетву и становништво и трупе у Петрограду, а затим у Москви, он о томе обавештава свога брата и моли га да напусти Варшаву, где је од 1822 године био царски намесник и поткраљ Пољске, па да дође у Петроград. Константин одговара да се он још одавно одрекао својих права на престо, да сматра полагање заклетве о коме су га известили као поступак који је за жаљење и који је противан вољи покојнога цара, и да он признаје Николу за цара. Када је позван да дође у Петроград и да потврди своју абдикацију једним свечаним чином, он одлучно одбија, па чак прети да ће се „повући још даље”, ако му и даље буду досађивали таквим захтевима. Ова преписка између два наследника, од којих ни један не може да се одлучи да прими круну, траје више од две недеље. Но када је Никола сазнао да се припрема једна војничка завера, решио је да оконча то безвладарско стање и да се прогласи за цара; он наређује да му се положи заклетва на верност 14/26 децембра. Али време које је протекло омогућило је завереницима да савладају колебања која умало што нису укочила њихов рад, и да створе план за акцију.

Побуна од 14/26 децембра 1825. — Тајна удружења која су се образовала у Русији, а нарочито у војсци, после Наполеонових ратова, намеравала су да изврше државни удар против Александра I. Изненадна царева смрт и полагање заклетве на верност Константину изненадили су их. Испрва су та удружења помишљала да се одрекну своје намере, али јој поново прибегавају видећи да се цар не појављује и да растројство и даље влада у управним круговима. Чланови Северног удружења, који раде у Петрограду, сматрају да им се никад више неће јавити тако повољна прилика. Осим тога, они знају да је влади познато да постоје тајна удружења и да њихов рад и њихови планови могу сваког часа да буду откривени. Снаге којима они располажу незнатне су, и већина од њих не верује много у успех једног револуционарног покушаја. Али они више воле да покушају и да пропадну завештавајући потомству своје идеје и своја имена, него да пусте да их државна власт прогони иако нису ништа покушали. Овакво расположење нагнало је њихове вође да отпочну акцију и они су за дан побуне изабрали сам дан полагања заклетве на верност Николи.

Кнез Трубецки, гардиски пуковник, одређен да као диктатор управља побуном, ставио је у дужност члановима удружења, који су највећим делом официри, да припреме за побуну трупе петроградског гарнизона и да, под изговором да се велики кнез Константин није својевољно одрекао престола, наведу војнике да одбију полагање заклетве Николи. Он сматра да, ако би му се велики део трупа придружио, остатак ће се повести за њима из осећања солидарности, пре него да пођу у борбу против својих другова. Оснажени том потпором, побуњеници ће моћи да поставе влади своје услове, а пре свега захтевати сазивање посланика из унутрашњости. Један предлог Устава који су израдила тајна удружења биће поднесен тој скупштини посланика која ће играти улогу уставотворне Скупштине.

На дан 14/26 децембра завереници покушавају да изведу преврат, али као што су и предосећали, не успевају. Највећи део петроградских пукова полаже заклетву Николи без и најмањег опирања. Агитатори успевају само да повуку за собом један једини пук, и то московски. Неколико чета поморске гарде и поједини официри и војници из других јединица придружују се побуњеницима. Ове снаге, већ и иначе скромне, нису уосталом нашле себи довољно одлучне вође које би њима управљале. Видевши како је мали обим тога покрета, Трубецки се нерадо појављује међу својим трупама и напослетку се склања у кућу аустриског амбасадора, са којим је у сродничким везама. Што се тиче побуњеника, они чак и не покушавају да се докопају централних надлештава нити да поседну стратегиске тачке града. Окупљени на тргу Петра 1 — који је касније назван Сенатски трг — они су ту образовали кару, клицали Константину и Уставу, али су се уздржавали сваке одлучне акције. Устанак се свео на обичну уличну демонстрацију војске.

Било би лако растерати манифестанте. Али је влада испрва тако збуњена и има тако мало поверења у оне трупе које су остале верне, да оклева са акцијом. Ма да је Никола довео близу трга Петра I један део трупа које су му положиле заклетву, он ипак покушава пуних неколико часова да приволи побуњенике на послушност помоћу убеђивања. Уздајући се у своју популарност међу трупама, гроф Милорадовић, командант Петрограда, натерао је свога коња усред каре побуњеника, али га је један од њих смртно ранио; и један покушај великога кнеза Михаила остао је такође без успеха; напори петроградског свештенства, које је предводио митрополит Серафим остали су такође узалудни. Међутим, кратак зимски дан ближи се крају, а у гомили гледалаца окупљених око трга јавља се наклоност према револуционарима. Никола издаје наређење коњичком пуку гарде да нападне побуњенике, али је напад тако млак, да је лако био одбијен. Тада он попушта пред наваљивањем својих генерала и наређује артилерији да отвори ватру. Два плотуна картеча распршују кару. Један деа побуњеника покушава да се поново прикупи на залеђеној Неви, али нов плотун картеча ломи лед и последњи устаници се растурају. Још истога дана врше се хапшења у Петрограду и по осталим варошима, и ускоро су сви чланови Северног удружења пали у руке влади.

Друга тајна организација, Јужно удружење, ишчезава такође скоро у исто време. Оно је прикупљало своје чланове нарочито из Друге армије, која се налазила у Малој Русији и Новој Русији. За живота Александра I влада је била прикупила о тому дружењу прилично тачне податке, али се задовољила тиме што је појачала надзор над сумњивим лицима. Одмах по Александровој смрти, генерал Дибић, начелник царевог главног штаба, добија подробнија обавештења о потајном раду тога удружења, као и списак чланова, који он предаје цару. Никола наређује да се одмах ухапсе сва лица осумњичена да припадају Јужном удружењу, и све његове вође падају у руке влади пре него што су могле ма шта предузети. Један од њих, Сергеј Муравјев-Апостол, успева ипак да побегне. Почетком јануара 1826 године изазвао је он побуну у черњиговском пешадиском пуку коме је и сам припадао. Али су бунтовни пук брзо опколиле трупе верне влади; његов отпор сломљен је топовском паљбом; Сергеј Муравјев-Апостол ухапшен је поново заједно са свим преживелим официрима и војницима.

Тако се завршава устанак што су га припремала тајна удружења. Снаге побуњеника биле су одвећ слабе да Николи одузму престо и самодржну власт, али су га оне приморале да гази по крви својих поданика да би до њих стигао. Ово искушење оставило је на њега дубок и незабораван утисак. „Драги Константине”, — пише он на дан свога ступања на престо своме старијем брату, „учињено је по вашој вољи, и ја сам цар, али по коју цену, благи Боже, по цену крви мојих поданика!” Ускоро потом пише он грофу де ла Фероне, француском амбасадору: „Нико не би могао да схвати колико оштар бол осећам сад и осећаћу целога свог живота када се сетим онога дана.” И после много година, када би се у својим писмима сетио 14/26 децембра, он је и даље давао одушке своме великом душевном болу и узвикивао је: „Каква годишњица!” Уствари, та његова душевна патња, његов „оштри бол”, проистичу мање из успомене на проливену крв, а више из помисли да су се његови поданици побунили противу њега. Прича се да је он на сам дан побуне, после испитивања првих ухапшених, рекао своме млађем брату Михаилу: „Револуција је пред вратима Русије, али се ја заклињем да она неће у њу продрети догод будем имао даха у грудима и доклегод ја будем цар по милости Божјој.” У сваком случају, од тога дана утвара револуције мучиће његову машту. Свако испољавање слободне мисли, свако избијање макар и сасвим безначајног незадовољства противу поступака државне управе буде у њему успомену на 14/26 децембар: „То су моји познаници од четрнаестог”, имао је обичај да каже у таквим приликама.

Карактер и идеје Николе I. — У току своје владавине Никола је радо понављао како је он од обичног команданта дивизије изненадно постао цар, иако се за то није много припремао. Његово ступање на престо није требало да га изненади, пошто га је Александар, испрва само наговештавањем а затим непосреднијим поверавањем, навикао на мисао да ће он седети на престолу Русије; али је сасвим тачно да се он за то није спремао.

Рођен 25 јуна/7 јула 1796 године, још за живота своје бабе Катарине II, њему је било пет година кад му је отац умро. Цар Александар I поверио је својој мајци да васпита његова два млађа брата, Николу и Михаила, и о томе се више није бринуо. У извршењу тога задатка, царица удова показала је велику ревност, али осредње способности. За живота Павлова, гроф Ламбсдорф био је постављен за главног васпитача двојице дечака. Он је то остао и после цареве смрти. Лишен исто тако потребних теориских знања као и педагошких способности и такта, он им је дао васпитање засновано на старим традицијама и прожето бригом за спољном дисциплином. Када је одрастао, Никола је постао груб, уображен и самовољан. Ламбсдорф се трудио да обезбеди свој утицај над својим учеником помоћу строгих поступака, који су чак ишли и до телесних казни. Успео је само да га научи чисто о спољашњем држању и да само још јаче истакне упадљиве црте његове нарави. Насупрот жељи коју је тако често изражавала царица удова, он није могао исто тако да одврати велике кнежеве од њихове страсне жудње за војничком славом, која је играла тако трагичну улогу у животу њиховога оца и њихове старије браће. Било услед наслеђених склоности, било под утицајем дворске околине, Никола и Михаил страсно су заволели још од ране младости игре, вежбе и све спољне манифестације војничког заната; често пута се догађало да један од двојице младих великих кнежева устане усред ноћи, стави пушку на раме и стане поред постеље свога брата да изиграва стражара.

Николини наставници жале се на његову недовољну ревност за учење и на његов слаб напредак, али је њихова кривица што нису умели да у њему пробуде наклоност ка раду. Они који су били одређени да га у младости поучавају у теорији права и политичкој економији нису такође имали успеха; иако су били заслужни научници, они су се показали као веома рђави васпитачи и нису умели ничему да науче свога ученика. И после много година спомињао је он сетно „успављива предавања” која је морао да слуша заједно са својим братом и која никада нису у њему пробудила ни најмање интересовање. Једини наставник који је умео да побуди у њему радозналост и жељу за радом био је његов професор техничких знања, и Никола је целога живота сачувао веома живу наклоност за ту грану науке.

Када је 1816 навршио двадесет година, сматрало се да је његово образовање завршено. Тада је имао прилику да прокрстари Русију и западну Европу; али је он та два путовања извршио тако брзо, да му од њих није остао никакав трајан утисак. У Енглеској и у Пруској задржао се он најдуже. Политички режим у Енглеској био му је веома непријатан. Насупрот томе, живот сав прожет војном дисциплином и аутократски режим у Пруској свидели су му се. Он се осећао угодно у пруском краљевском дому. Породичне везе појачаше ускоро то осећање: године 1817 ожени се он ћерком прускога краља, принцезом Шарлотом, која при прелазу у православну веру доби име Александра Фјодоровна.

У току те исте године Александар I повери му положај команданта инжињерије, а наредне године положај команданта гардиске дивизије. Овај положај дао му је могућност да развије своју наклоност за војне вежбе. Гардиски пукови беху се вратили са похода на Француску са прилично ослабљеном дисциплином. Одазивајући се жељи свога брата, као и својим личним склоностима, Никола је уложио све своје напоре да поврати трупама спољашње војничко држање које им је недостајало. Његова строга нараав, ситничарска и непопустљива, изазивала је понекад негодовање јединица стављених под његову команду.

На ову мирнодопску војну службу био се ограничио сав његов рад. Александар га није позвао да проучи ниједан државни проблем, нити да учествује у ма каквим радовима више државне управе. Будући наследник престола остао је удаљен од управног механизма. Насупрот томе, он је имао прилике да посматра велики број државника, и то у атмосфери која није била потпуно званична. Дуго времена проводио је он један део својих преподневних часова у дворани за пријем царског двора, међу генералима, високим државним чиновницима, дворским великодостојницима, од којих ниједан није у њему гледао будућега цара. Прилично слободне речи које је понекад могао случајно да чује или да их сам изговори омогућиле су му да изблиза проучи многе личности из управних кругова. Ово дружење улевало му је најчешће дубоко неповерење, и то је био можда најтрајнији утисак из тих почетничких година.

У тренутку када преузима власт, њему дакле недостају дубља теориска знања и свако искуство у вођењу државних послова.

Ипак, он има сасвим лична схватања о животу државе и својој улози. Та схватања створена у годинама које су претходиле његовом ступању на престо и на која је имала знатног утицаја околина у којој је у својој младости живео, нису ни широка ни сложена, већ једноставна и непопустљива.

Он сматра да је режим који постоји у његовој земљи сасвим правичан и савршен, и да он једино може да одговара потребама друштва. Аутократија је за њега једна догма, један поредак који је сам Бог потврдио и који је изнад сваког људског умовања, те не подлеже никаквој критици. По његовом схватању, самодржни владар је господар по милости Божјој, прима власт од самога Провиђења и има за задатак да својим поданицима улије, божанском помоћу, начела хришћанског морала. Он је толико прожет том идејом, да му се и сама република, која је супротност монархије и у којој он види само један режим заснован на одрицању свих моралних начела и на победи најнижих људских нагона чини схватљивија него уставна монархија, чију суштину он сматра исто толико лажном колико и лицемерном. Он се не може сложити с тим да један изабран владар, чију вољу ограничава народна воља, може да буде раван једном наследном владару по божанском праву. Пошто је убеђен да за своју узвишеност има да захвали вољи Божјој, он себе сматра за њено непосредно оруђе. Зато он пише своме брату Константину, две године после свог ступања на престо: „Нико не осећа већу потребу него ја да му се благо суди, али нека правда оних који суде о мени узме у обзир необичан начин који ме је са положаја једног сасвим скорашњег дивизиског генерала поставио на место које сад заузимам, као и то на чије сам место ја дошао и под каквим околностима, и тада ће се признати да без очевидне заштите божанског Провиђења ... ја не бих могао не само да вршим своју дужност како треба, већ и да макар само обављам оне послове које садашње најобичније дужности захтевају од мене; али ја чврсто верујем у ту божанску заштиту, која се надамном врши одвећ осетно да бих могао не видети је у свему што ми се догађа, и у томе је сва моја снага, моја утеха и мој вођ у свему.”

Ове идеје немају у себи ничега мистичног, јер његова сасвим обична и реална природа неспособна је за мистицизам. Оне нису плод никаквог философског истраживања, већ су чисто практичке: воља владара, који је надахнут Провиђењем и пред њим једино одговоран, јесте закон који је наметнут поданицима и који им забрањује сваку замерку и сваку критику, већ захтева од њих покорност исто толико слепу колико и неодложну. То је начело у које Никола чврсто верује. Године 1826, када је послао кнеза Мењшикова на Кавказ да се тамо објасни са генералом Јермоловом, он пише у својим упутствима: „... недајући повода томе генералу да верује како ја немам тачно одређену вољу о свему што се тиче државних послова царевине коју ми је Провиђење поверило или да ја сумњам да би ма који од мојих поданика смео ,да се не повинује мојој вољи чим би му она била саопштена”. Сличним речима изражава се он и у другим приликама; он не допушта ни најмању измену у донетим одлукама, већ захтева брзо и тачно извршење његових наређења. Због тога управо њему и годи толико војнички позив. Вежбе, смотре и параде, нису за њега само најодабраније занимање, већ и најбоља разонода која му увек пружа задовољства: „уживања која владар налази увек међу својим трупама”, пише генерал Бенкендорф, један од његових блиских пријатеља, „за њега су, по његовом личном признању, једина и права радост”. Али оно у чему он нарочито ужива, то није толико леп поредак и складно маневрисање трупа, колико строга хијерархија, одлуке без поговора које издају претпостављене старешине, нема послушност потчињених, тачне команде за маневровања којим управљају строги команданти, сви симболи једног режима које је желео да примени на све манифестације живота. Када је желео да објасни одушевљење које му је уливала пруска војска, говорио је: „Ту се види ред, строга и апсолутна законитост, ту се не може ни да сумња ни да противречи, све иде својим редом, и нико не командује пре него што је научио да слуша; нико се не истиче, сем ако његов поступак није оправдан. Све је потчињено једном тачно одређеном циљу, свака ствар има своју посебну намену. Ето зашто се ја тако добро осећам међу тим људима и зашто ћу увек поштовати војнички позив.”

Ову једноставност и тачност које му се толико свиђају у војсци, труди се он да уведе и у све друге области јавнога живота, и ако при том не жели нити сматра за потребно да се позива на неку правну теорију. „Најбоља теорија права”, изјављује он, „то је истински морал. Он треба да буде усађен у срца независно од сваке апстракције и да има за основицу веру у Бога.” И ако власт треба да се ослања на „истински морал” поданика васпитаних вером, ипак она треба да се испољава помоћу јасних и тачних наредаба. Дужност оних који ту власт примају није само да управљају државом и њеном политиком, већ и да решавају најважније проблеме. Карамзин је некада учио цара Александра „да министри треба да буду прости владаочеви секретари за текуће послове.” Никола усваја ову теорију и труди се да сведе улогу својих сарадника на улогу обичних чиновника а да задржи за себе лично коначно решавање важних послова који се јављају у разним гранама државне управе. Он је убеђен да треба и може, „исто као и сваки други који би се налазио на његовом месту”, да има довољно знања за тај циљ. Он је у толико мање склон да се непосредно меша у послове државне управе, што му чиновници уливају дубоко неповерење.

Али он верује да је његова дужност да надгледа не само државне послове, већ и приватан живот својих поданика. Давати им правац помоћу наредаба без поговора и кажњавати немилосрдно и најмање њихове иступе, изгледа му у толико оправданије и потребније што он присподобљава цео живот вршењу војне службе. „Ја сматрам”, каже он, „цео живот људски као службу држави, и само као службу, јер сваки служи”. Он лично даје пример: „Како је чудна моја судбина!”, пише он у једном писму. „Кажу ми да сам ја један од најмоћнијих владара на свету, и могло би се помислити да је мени доступно све, а то ће рећи све што је допуштено, дакле да ја могу бити оно што ја хоћу, чинити што хоћу и на месту које ја будем изабрао. У ствари, што се мене тиче, истина је управо на супротној страни. И ако би ме неко запитао за разлог ове аномалије, могао би се дати само један једини одговор: дужност. Јест, ово није празна реч за онога који је од свога детињства био навикнут да њу схвата онако као што је ја схватам. Ова реч има један свети смисао, пред којим пада свака лична побуда; све мора да ћути пред овим јединим осећањем, све мора да се пред њом уклања до тренутка када се силази у гроб. То је моја девиза. Ја признајем да је она тешка, да ја због ње патим више него што бих умео рећи, али сам ја рођен да патим.” Ову дужност, сасвим спољашну и формалну, он упорно захтева и од других као и од самога себе и он се не устеже да се меша у приватне послове својих поданика, кад год му се учини потребно да их упути.

Док су вође револуционарног покрета сањале да учине крај ропству и деспотизму, и да упуте Русију у правцу слободног напретка, њихов победилац сматра напротив да му је Провиђење доделило свету дужност да сачува традиционалне форме режима, а то ће рећи аутократију. Као војник, он хоће да потчини јавни живот војничкој дисциплини; као патријархалан и моћан владар он хоће да упути своје поданике благонаклоно али са ауторитетом, не пут „истинског морала” и покоравања неумитним захтевима дужности. Такве су биле његове идеје када се попео на престо; он ће им остати веран за време целе своје владавине.

II. — Почетак владавине: од суђења декабристима до пољског устанка (1825—1831)

Суђење декабристима. — Никола је одмах посветио највећу пажњу истрази поводом завере која се завршила догађајима од 14/26. децембра (декабрија) 1825 године. У почетку ишао је он чак дотле, да је лично испитивао најугледније заверенике. Касније, ма да је одредио једну нарочиту комисију за вођење истраге, он је ипак активно учествовао у њеном раду и управљао њим тако да је открио све чланове тајних удружења, као и њихове планове. Он је доказао да има прави инквизиторски таленат; од случаја до случаја он мења своје држање према окривљенима: час игра улогу страшног и бесног осветника, час показује извесно племенито сажаљење, час се претвара као да одобрава циљеве завереника и извесне њихове идеје. По потреби не устеже се он у осталом, исто као и чланови истражне комисије, да се послужи енергичнијим и грубљим начинима. Окривљени су подвргнути, у казаматима Петропавловске Тврђаве, једном режиму који се мења сразмерно њиховој послушности за време испитивања. Некоје од њих доводе пред Николу са рукама на леђима. Понекад, ако се покажу упорни, окивају их за дуже или краће време. Понекад су били подвргнути поступању које нам описује један од њих у својим Успоменама: окривљени су били подвргнути најстрожем тамничком режиму у казаматима тврђаве. Они су живели у очекивању и сталном страху од мучења којима би били подвргнути у случају кад би стално и упорно ћутали. Многи су чули такву претњу из уста самих чланова истражне комисије. Биле су предузете мере да се делује на машту ухапшених и да се унесе немир у њихову душу дражећи их час страхом од мучења, час лажним надама, којима је био једини циљ да изазову признање. Ноћу, врата казамата отварала су се нагло; некакав вео био би бачен на главу сужња; кроз ходнике и преко мостића у тамници одвођен је у судску дворану која је била блиставо осветљена. Тада би му скинули вео са очију, а чланови комисије постављали су му питања од којих је зависио његов живог или његова смрт; недајући му времена за размишљање, они су захтевали од њега тачне и брзе одговоре. У име цара обећавали су му помиловање у случају искреног признања; није се слушало никакво оправдање; измишљани су потпуно невероватни искази које су тобож давали његови другови и одбијало се понекад суочење са њима. Онај који, било из незнања било из страха да не упропасти невине људе неком неопрезном речју, не би дао одговоре који су се од њега очекивали, био би премештен у неки влажан и мрачан казамат; њему су давали само сув хлеб и воду, а на руке и ноге стављани су му тешки ланци”.

Оваквим средствима и начинима постизавани су очекивани резултати. Мали је број оних који су пред судијама одређеним да их испитују остајали резервисани и ћутљиви. Већина окривљених, и ако не одмах у почетку, а оно бар врло брзо, давали су искрене и подробне исказе. Треба забележити да многи од њих чине то свесно, једни за то што верују у великодушност својих судија, а други зато што, знајући да им нема спаса, хтели би да бар предоче државној власти кобне последице њене политике, у жељи да на тај начин учине једну последњу услугу својој отаџбини. Захваљујући исказима окривљених и документима нађеним код њих, истрага која је трајала више месеца и која је напослетку послала пред суд 120 чланова тајних удружења, обавестила је врло тачно владу о раду револуционарних удружења створених за време Александра I и о плановима које су она припремала. Али је та истрага пружила новом владару и друга открића, откривајући му недостатке руске политике и велико незадовољство које су злоупотребе изазвале у друштву. Из уста тих људи, које је судбина начинила његовим противницима, он чује по први пут непосредну и искрену оптужбу противу грешака и неправилности које су чињене за време претходног режима. То је на њега учинило дубок утисак. По његовом наређењу секретар истражне комисије припремио је једну збирку свих исказа које су дали чланови трајних удружења о недостацима руског политичког режима. Из тога свог списа, тај чиновник стекао је убеђење да је једна дубока реформа потребна. „Неопходно је потребно”, пише он, правећи биланс свога рада, „дати јасне и позитивне законе, успоставити правду, заводећи убрзан судски поступак, побољшати духовно образовање свештенства, дати потпору посрнулом племству, упропашћеном позајмљивањем од кредитних установа, васкрснути трговину и индустрију дајући им непроменљиве статуте, упућивати васпитање омладине у складу са друштвеним положајем сваког појединца, побољшати положај земљорадника, укинути понижавајућу продају људских бића, васкрснути морнарицу храбрећи оне који осећају наклоност ка морнарском позиву, једном речју исправити безбројне недостатке и злоупотребе”.

И ако су идеје чланова тајних удружења донекле привукле цареву пажњу, — састављач збирке њихових исказа тврдио је касније да је цар често проучавао његов спис, — ипак они нису ништа изменили његове намере према њима лично. Његова савест им је већ унапред изрекла пресуду: „Страшно је то рећи”, пише он Константину одмах после децембарских догађаја, „али је потребно дати строг пример, а како су у овом случају у питању убице, они се никад не могу довољно строго осудити.” — „Нема милости за њих”, изјављује он у другом једном писму своме брату, саопштавајући му своје душевно стање. Зато, када је предавао окривљене суду, ставио је на знање судијама, без икакве двосмислености, у ком смислу треба они да донесу своју пресуду. У осталом врховни кривични суд, специјално створен да суди завереницима, ни мало не заслужује да се назове судом. Чак је и његов састав ненормалан: њега сачињавају чланови Царевинског Већа, сенатори, три претставника Светог Синода и тринаест лица која је цар нарочито одредио. Његов поступак при раду изгледа још изузетнији: не само да он не врши претходну истрагу и не врши испитивање, већ се пред њим не чује никаква адвокатска одбрана. Он узима на знање само забелешке истражне комисије у којима се набрајају кривице сваког окривљеног, и према важности кривице распоређује окривљене у разне категорије. Оптужени се пред њим појављују само једанпут, и то онда кад треба да чују своју пресуду. У ствари, то суђење је само једна обична комедија, која рђаво прикрива цареву вољу. Суд је намерно пооштрио казне, да би омогућио Николи да покаже своју „великодушност”. За петорицу окривљених, Пестела, Риљејева, Каховског, Муравјева-Апостола и М. Бестужева-Рјумина, који су стваљени „ван категорије” и осуђени да буду расчеречени, та казна претворена је у казну вешања; за тридесет једног оптуженог који су стављени у прву категорију и осуђени да буду стрељани, та казна претворена је у робију било доживотну, било од 15—20 година. Остали осуђени добили су исто тако ублажене казне, али ипак нису избегли у већини случајева прогонству у Сибир или заточење у неку тврђаву. Само неколицина од њих, мање компромитовани у завери, враћени су у војску као прости војници без права на унапређивање.

Никола неће заборавити оне које он иронично назива својим „пријатељима” декабристима. Проглас који је он објавио приликом свог крунисања 13/25. јула 1826 године, директно прави алузију на њихове планове и снажно их оцрњује: „неће се помоћу смелих и увек разорних снова, већ помоћу божанске Воље постепено усавршити установе отаџбине,попунити празнине и излечити недостатци. Ако се они саобразе овом реду постепеног усавршавања, онда ће свака скромна жеља за побољшањем и сваки план за ојачање закона који буде дошао до нас законитим путем који је отворен свима, бити увек прихваћени од нас са благонаклоношћу; јер ми немамо и не можемо имати другу жељу сем да видимо Нашу отаџбину како достиже врхунац среће и славе коју јој је Провиђење доделило”. Целога свог живота бринуће се он о њима; као ситничарски и строг тамничар, он ће за њих и њихове породице установити један од најстрожијих начина живота и надгледаће његову примену, не допуштајући, сем у веома ретким случајевима, ни најмање ублажење.

Сарадници Николе I. — Од самог почетка своје владавине Никола се труди да усаврши државну управу, било мењајући непосредне своје сараднике, било преуређујући разне делове државне управе.

Убрзо по свом ступању на престо растаје се он од извесних сарадника свога претходника, и то управо од оних чија су имена била везана за доба најцрње реакције Александрове владавине. Аракчејев, који је и сам изразио жељу да се одрекне јавног рада, смењен је са положаја известиоца у Одбору министара, а затим са положаја шефа војних насеобина. Старатељ Казањског универзитета Магницки, који се прочуо својом борбом противу науке и професора и својим покушајем да студентима наметне манастирски начин живота, такође је смењен; но како он ипак и даље покушава да се меша у универзитетске послове, ухапшен је и изгнан у Ревал. Старатељ Петроградског универзитета Рунић, који је ишао трагом Магницкога, доживео је исту судбину. Најзад, архимандрит Фотијус, који је био један од стубова реакција и који је донекле имао утицаја и на самог Александра I, добио је наређење да се више не удаљава из свог манастира.

Пошто су најактивнији претставници реакције били уклоњени, Никола је оставио на њиховим положајима скоро све великодостојнике које је поставио његов брат. Али су они сад, више него икад раније, прости извршиоци цареве воље. Једино двојица од њих, Сперански и Канкрин, играју важну улогу.

Сперански је и даље најугледнији и најобразованији државник Русије. Али, иако је сачувао неокрњену и своју интелигенцију и своју радну способност, он више није онај смели реформатор који је у почетку Александрове владавине помишљао да из темеља преуреди и државу и руски друштвени живот. Тешко искушење кроз које је прошао расхладило је његов реформаторски полет и, не мењајући темељно његова схватања, начинило га веома великим опортунистом. Међутим, његова прошлост и његов глас опасног новотара и даље су бацали сенку на њега, те Никола осећа према њему извесно подозрење, које се појачало када је сазнао да су га завереници били назначили за члана привремене владе коју су намеравали да образују. Па ипак, и можда баш из тог разлога, он је наименован за члана суда који је имао да суди декабристима. Каква дубока и свирепа иронија! Најслободоумнији човек из првих дана владавине Александра I позван је да осуђује на смрт и робију оне који су при крају те владавине постали најактивнији и најдоследнији претставници либерализма, људе који су били његови духовни родитељи и који су се ослањали на наклоност коју је он показивао према извесним њиховим идејама. Сперански је прихватио тај задатак и тачно га извршио. Захваљујући томе уведен је у круг царевих сарадника. Али, иако је Никола умео да цени његове велике радне способности, ипак му никад није указивао велико поверење и знатно је ограничио његово поље рада.

Међутим, министар финансија Канкрин који је био истински и искрени конзервативац, више се свиђао цару. Имајући солидна финансиска знања и тачне идеје које упорно примењује, наметнуо се он својим смислом за послове и својом непоколебљивом чврстином. Догађа се често да се цар, нарочито услед непознавања државних послова, покаже смелији него његов опрезни министар финансија који води политику строге штедње, те се противи сваком непродуктивном издатку и сваком опасном експериментисању; али је он у већини случајева приморан да попусти. За време од седамнаест година заједничког рада са Канкрином, цар ће научити вештину руковања државним финансијама. Исто тако ће Канкрин одржати и развити у њему наклоност ка техничким знањима, што ће потпомоћи завођењу средње и више техничке наставе, „продужење Петровог рада”, као што ће прилично гордо говорити Никола.

Остали сарадници које је цар изабрао нису дотада играли неку прворедну улогу. Ту је најпре генерал Бенкендорф, са којим се упознао док је служио у гарди. Још за Александрове владавине Бенкендорф је покушавао да се истакне помоћу полициских услуга ко је шта чинио; он је цару поднео године 1821 један извештај о тајним удружењима. Он од тога није извукао никакве користи, али је после ступања на престо Николе, чију је наклоност умео да придобије, узео активног учешћа у истрази поводом рада тајних удружења и постао је ускоро царев сарадник у полициским пословима. Без озбиљног образовања и безобзиран, „груб и дрзак” — како каже један његов савременик — према потчињенима и свима који зависе од њега, он је довољно славољубив да се чврсто држи свога положаја, али одвећ лен да се предано бави пословима који су му поверени. Он се веома мало стара о интересима и потребама царевине, али свим средствима истиче своју слепу оданост царевој личности. Он на тај начин успева да све до своје смрти 1844 године остане Николин поверљив човек. Његово балтичко порекло је још једно његово преимућство у очима његовога господара: „Руски племићи служе држави, а нама служе немачки племићи”, изјављује радо цар, подвлачећи на тај начин врсту „службе” која њему највише годи.

Исто тако је истрага о раду тајних удружења зближила Николу са начелником генералштаба, генералом Дибићем, који је први обавестио Александра I о томе да постоји Јужно удружење и касније учествовао у хапшењу његових чланова. Никола је имао пуно поверења у војнички таленат овога генерала, иако је тај таленат био у ствари сасвим обичан; он је високо ценио његове способности па чак и његове државничке особине, те је од њега начинио једног од својих најприснијих саветника.

Тако исто показао је пуну своју наклоност према генералу Паскијевичу. Цар је некада служио под његовом командом и сачувао најлепшу успомену на „чика-команданта”, како је волео да зове свога некадашњег старешину. Осим тога, он чврсто верује у његове војничке способности. Поверио му је положај главног команданта на Кавказу, где је заменио генерала Јермолова који је стекао леп глас за време претходне владавине, но чија је независност у погледу карактера и идеја побудила у цару неповерење. Паскијевич ће остати до краја Николине владавине један од главних старешина руске војске. Међутим, он нема много војничког дара и неће умети да одржи војску на висини свога доба. Као и Дибић, он се брине мање о извежбаности трупа, а више о њиховом спољашњем држању, и труди се да их навикне на слепу послушност према претпостављенима помоћу најсвирепије дисциплине. Али Никола управо те особине највише и цени, он који не трпи много независне карактере или јаке личности и који ће радо задржати у другом реду најбоље војне старешине из времена Александра I.

Ипак ће један од ових, генерал Кисељев, шеф штаба друге армије која се тада налазила у јужној Русији, напослетку силом освојити његово уважење. Као образован човек и са хуманитарним тежњама, Кисељев се нарочито интересује за положај сељака и верује у потребу да се побољша њихова судбина. Он је чак поднео Александру I једну подробну расправу о томе питању. Зато Никола, знајући да је он имао извесних пријатељских веза са некојим члановима тајних удружења, показује испрва неповерење према њему. Али потпуна генералова исправност и све приснији односи који се стварају међу њима убрзо га убеђују да Кисељев није никада делио мишљења тајних удружења и да је остао веран и послушан службеник. Од тог тренутка поклања му цар све своје поверење. После руско-турског рата 1828—1829 године њему ће поверити управу над дунавским кнежевинама, које су привремено биле заузеле руске трупе.

Преображај централних установа. — Поред тога што је извршио промене у вишем особљу државне управе, Никола I је понекад преиначавао доста коренито и централну администрацију.

Иако Одбор министара и даље управља разним гранама државне администрације, он је још више него у време Александра I само нека врста приватног крунског Савета, и његова надлежност је исто толико обимна колико и неодређена. У њега је ушао још један министар. Прогласом који је обнародован на дан његовога крунисања 22 јула/3 августа 1826 године, Никола је окупио под једну једину управу разне дворске установе и створио на тај начин Министарство двора.

Његово неповерење према централним администрацијама и његова жеља да од њих одузме вођење важних послова да би их подвргао својој личној контроли наводи га да заведе једну важнију новину, а то је проширење установе познате под именом лична канцеларија Његовог Величанства.

На дан 24 априла/5 маја 1826 године створио је цар други отсек ове канцеларије, коме је ставио у дужност да се, уместо Комисије за законе, стара о свему што се тиче прикупљања руских закона и решавања законодавних питања. Иако је на чело тога отсека ставио стварно Сперанског, ипак је формално дао управу над њом некадашњем претседнику Комисије за законе Балугјанском, који треба да „одговара” за Сперанског и да га спречава да се „не одаје несташлуцима сличним онима из 1810 г.”

Три месеца после тога Никола ствара један посебан и независан жандармериски корпус, као и трећи отсек Личне канцеларије. На челу обеју ових установа налази се Бенкендорф, који поред овога врши и дужност команданта царевог главног штаба.

Жандармериски корпус добива веома опширна упутства. Жандарми имају дужност да откривају и спречавају све злоупотребе, да штите приватна лица од прогањања или глобљења од стране чиновника, да указују влади на „скромне и верне службенике” достојне да буду награђени; они треба осим тога да задобију поверење свих друштвених редова и да им улију убеђење да њиховим посредовањем „глас свакога грађанина може да допре до престола”; они су, најзад, позвани да „усађују у заблуделе душе жељу за добром и да их враћају на прави пут”. Уствари, они ће играти једну тачно одређену улогу, улогу политичке полиције која има да пружа помоћ тајној полицији. Трећи отсек Личне канцеларије, који употребљава жандарме као агенте, узео је све послове „врховне” или политичке полиције. Његов задатак је веома обиман. Он истражује политичке кривце и мотри на њих за време док су у затвору или у прогонству. Он прикупља обавештења о верским сектама, странцима, фалсификаторима новца, сопственицима сумњивих локала, криумчарима, о свим важнијим недопуштеним радњама и свакој подозривој личности. Он треба да спречава избијање побуна међу мужицима и има право да врши истрагу о сваком делу непослушности и да га спречава. Он управља цензуром, меша се понекад директно у књижевне послове и може да предузима противу писаца мере према свом нахођењу. Најзад, он води надзор над централним и покрајинским управама, као и над појединцима који су из било којих разлога привукли пажњу власти. Он прикупља обавештења посредством жандармерије, која је распоређена по својим територијалним подручјима, или помоћу тајних агената, па их после тога доставља цару. После законодавства, Никола потчињава својој личној контроли и живот целе земље. Трећи отсек Личне канцеларије омогућује му да надгледа политичко и морално душевно стање становништва, као и делатност појединих грана државне управе. Зато прати он његов рад веома брижљиво, чита пажљиво његове извештаје и посвећује много времена испитивању кривица и проблема који спадају у делокруг тога отсека. Већина кривица решава се административним путем, а казне често одређује сам цар. У највећем броју случајева казне су изванредно строге: принудно упућивање у војску, затварање у неку тврђаву, прогонство са робијом у удаљене покрајине царства, а понекад чак да би се „излечило душевно стање” криваца, затварање у лудницу. Цар надгледа не само државне послове, већ и породични и приватни живот својих поданика; он се меша у сукобе између родитеља и деце, кажњава расипнике, развратнике, итд. Он се труди да на тај начин успостави „истински морал” међу својим поданицима.

Стварајући ове нове установе, он замишља да ће моћи упознати непосредно живот свога царства и потчинити га своме личном надзору и својим изричитим заповестима, надгледајући у исти мах и своје чиновнике. Уствари, не само да он неће избећи бирократију, већ ће постати зависан од ње више него икад. Уместо да се приближи животу својих поданика, он ће се још више удаљити од њега. Уколико нове установе буду добијале већу важност оне ће између њега и његових поданика дизати зид утолико непрелазнији, што ће бити немогућно критиковати их отворено а да се при том не доведе у везу, у томе личном и патријархалном режиму, сама царева личност.

Одбор од 6/18 децембра и планови за реформе. — У почетку своје владавине Никола изгледа да признаје потребу и могућност да се изврше још обимније реформе. 6/18 децембра 1926 године створен је један одбор састављен од неколико поверљивих људи са задатком да прегледа документе нађене у радном кабинету Александра I и да проучи „садашњу администрацију царевине”. Његов извештај цару треба најпре да изложи „шта се намеравало да се учини” у тој области за Александрове владавине, „шта је учињено” и „шта још остаје да се учини”; затим, шта је по његовом мишљењу „задовољавајуће у садашњем режиму”, а „шта не треба задржати”, најзад „чиме се могу заменити установе у методи које треба укинути”. Друкчије речено, он има задатак да оцрта план потребних рефорама.

Под називом „Одбор од 6/18 децембра” организован је он у највећој тајности. Његов рад мора да остане непознат свима, чак и највишим чиновницима царства. То је стога што цар жели да израда програма рефорама остане тајна. Чланови Одбора, уосталом, слажу се са његовим назорима и боје се више него он од издавања тајни. И у погледу основне садржине питања која треба претресати показују се они исто тако обазриви. Њихов рад, који се продужује до 1832 године, стално руководи мисао да треба „не да се потпуно преобрази постојећи режим, већ да се он усаврши помоћу извесних делимичних измена и побољшања”. Уствари, он се ограничава на проучавање тих „делимичних измена”, не показујући при том ни велику енергију ни особиту ширину погледа. Насупрот томе, сваки одлучан предлог изазива његове примедбе. И његови чланови, и цар, који управља његовим радом, труде се да узајамно умере свој полет и да узајамно потстакну своју реакционарну ревност.

После проучавања централних установа, Одбор је истакао доста њихових битних недостатака: замршеност у расподели административних надлежности, што успорава свршавање послова и иде на руку злоупотребама, које остају некажњене, као и рђав избор високих државних чиновника. Али, када треба лечити то зло, Одбор се ограничава на то да предложи само палијативне мере или чак и измене закона које понекад доводе у забуну и самога цара.

Његова плашљивост испољава се јасно када се расправља о организацији Сената. Пошто је створио план да га подели на два одвојена тела, Судски Сенат и Управни Сенат, и да укине Одбор министара, чија је надлежност исто толико обимна колико и неодређена, он се изјашњава за стварање, поред сенатора, једног посебног Савета Министара, не увиђајући да би „један такав Савет”, као што примећује цар, „могао постепено и неосетно да присвоји положај који би одговарао положају садашњег Одбора министара, који је постепено приграбио сваковрсне државне послове”. Пошто је критиковао рђав начин бирања за Сенат и приписао то чињеници да је обавезно имати положај приватног саветника или „садашњег приватног саветника” да би неко могао бити наименован за сенатора, он помишља најпре да један део Сената бирају племићи, а затим се ограничава на то да предложи да се допусти наименовање и чиновника који имају положај „садашњег државног саветника”, те му цар може са разлогом приметити „да није извесно да ће се међу тим саветницима наћи људи који би имали неко веће искуство у грађанским пословима”, и да он не може очекивати „срећне резултате” од тога предлога. Пошто се сложио са мишљењем да је судијска сталност „камен темељац судске независности, која се тако оправдано цени у просвећеним државама Европе”, и да је само то начело „у својој битности неоспорно и непобитно”, он одмах журно примећује да „се извесне судије највиших судова” уздржавају од прављења злоупотреба само „из страха од оправданог царевога гнева”, који може да их казни не прибегавајући судском поступку, те према томе „једна добронамерна влада не треба да се лишава једног средства да обузда људе који не би са потпуном чврстином поштовали правила части”, под условом да са највећом опрезношћу прибегава пензионисању без суђења. И тако он најзад побија оно што је „непобитно” и одбија овога пута у сагласности са царем, да примени Сенат начело судијске сталности.

Он показује исту плашљивост приликом расправљања о реформи покрајинске управе, коју би хтео да усклади, обезбеђујући правилнију расподелу разних административних и судских надлежности, и да је потчини бољој контроли. Ова контрола, онако како је Одбор замишља, не треба да буде ни „деспотска ни лична”, као што је контрола генерал-губернатора ,нити пак слаба и скромна, као што је контрола државног тужиоца, већ заједничка, стална, заснована на чврстим прописима; она треба да располаже успешним средствима не само да укаже на преступе и злоупотребе већ и да их спречава, да убија зло у корену, да наметне чиновницима најстрожу дисциплину и да издаје кривце суду. Да би се она могла вршити, он предлаже да се у губернијама и окрузима створе два низа општих скупштина у којима би биле окупљене одговарајуће административне и судске службе и којима би претседавали било чиновници одређени од државе, било маршали племствва. Но и ово је само једна палијативна мера, пошто би то уствари имало за последицу да се чиновницима, који су повезани заједничким интересима, остави да сами себе контролишу. Цар ту меру, осим тога сматра за неизводљиву: где ће се наћи, примећује он, скоро пет стотина лица способних да претседавају тим скупштинама? Маршали племства су заузети својим дужностима, а осим тога могу пасти у искушење да бране интересе своје касте; с друге стране, „да ли се може поклонити поверење губернаторима” да они одређују претседнике? Напослетку, ово двоструко неповерење према делегатима племства и претставницима владе доводи до одлуке да покрајинска скупштина племства и губернатор треба да посебно предложе известан број кандидата, али да ће коначни избор припадати централним властима.

На цареву иницијативу, који га је поводом једног безначајног спора позвао да проучи начине како да се смањи број послуге код спахија и да се забрани продаја мужика без земље, Одбор се позабавио и питањем социјалног уређења. И овде се јасно види његов недостатак либерализма. Иако признаје да је „за већину образованих и духовно здравих људи јасно да је не само корисно, већ чак и потребно учинити крај свему што личи на трговање робовима, које је исто толико понижавајуће колико и противно природи, и да се треба трудити да се истовремено побољша судбина руских мужика”, ипак његов претседник, гроф Кочубеј, примећује „да би други један сталеж, на несрећу веома бројан, необразованих земљопоседника груба понашања, сматрао меру на коју је указао владар као ограничење права власништва”. Ма да се слаже „да такве предрасуде не би требало да спречавају чврсту и мудру акцију владе, акцију која је у сагласности са добром целе земље”, он ипак сматра да је „увек пожељно предухитрити негодовање и комешање људи раздражених страхом или незадовољством”. Зато он закључује да не треба објављивати забрану продавања мужика без земље а да се у исто време не обнародују одлуке повољне и за друге друштвене сталеже, те да се докаже „да влада показује подједнаку бригу и пажњу према свима својим поданицима, без изузетка и без пристрасности”. Одбор потпуно усваја ово мишљење и подвлачи потребу да се покаже највећа опрезност приликом проучавања питања мужика. „Свакоме је познато”, напомиње он, „колико је тешко мењати прописе који су незгодни али које је само време озаконило, када ти прописи одређују дужности и тако рећи регулишу читав грађански живот најмногобројнијег дела становништва. Та тешкоћа, која понекад приморава и најмудрије владе да одложе усавршавање закона чије недостатке и оне саме признају, нарочито је велика у Русији, где мужици приватних земљорадника и Круне претстављају не само већину, већ скоро целокупно становништво царства; овај сталеж је толико необразован, да не постоји нада да му се може брзо улити схватање једне нове дужности, па ма каква она била. Многа искуства, од којих некоја несрећна, доказала су са коликим нестрпљењем наши мужици очекују своје ослобођење, иако ни сами не знају тачно у чему оно треба да се састоји ... Од мужика се могу очекивати и нове заблуде, ако се обнародује неки нов указ или неки нов статут који би се тицао искључиво права мужика и њихових односа према њиховим господарима; у таквом случају мужици би могли уобразити да се влада интересује једино за њихову судбину.” Зато Одбор одлучује, са царевим пристанком, да се изради не један предлог указа искључиво за мужике, већ један општи закон о „друштвеним редовима” који би садржао „одредбе повољне” и за остале сталеже.

Уствари, кад спомиње „остале сталеже”, Одбор мисли само на племство. Он је потпуно сагласан са својим претседником који је још у самом почетку дискусије изјавио да би ублажење мужичког положаја требало да буде накнађено додељивањем нових повластица племићима, а нарочито ограничавањем додељивања племићских титула. Као и његов претседник, одбор сматра да би ове накнаде „биле примљене као доброчинство од стране старога племства, да би повећале његову ревност према владаоцу коме оно служи и да би учврстило узајамне везе које га вежу за престо”. Истина, предлог „закона о друштвеним редовима” бави се и правима свештенства и средњег сталежа; али, не само да ни једнима ни другима не додељује нова права, већ им смањује стара, отежавајући им приступ у племићске редове. Насупрот томе, поред тога што се труди да повећа друштвени углед племства затварајући приступ у њега људима обичнога порекла, он хоће да му додели још једну нову повластицу установљавањем недељивих наследних добара.

Што се тиче мужика, он сматра за довољно да им додели ограничење броја послуге у спахијском дому и да забрани продавање мужика без земље. Па и ову последњу одлуку сматра он за опасну, толико је убеђен у потребу да се у овом питању сељачкога ропства „поступа са највећом опрезношћу и највећом обазривошћу”; због тога он сматра да је „можда потребно отстранити варљива тумачења и погрешне претпоставке о будућим односима између мужика и спахија, наглашујући колико је спахијско право на земљу свето и неприкосновено”, да треба потсетити на то право „са извесном опрезношћу и одлучним али кратким изразима, споменути га за углед као једно право које се не може доводити у сумњу”, и да је, најзад, из истих разлога корисно споменути права које режим сељачког ропства даје спахијама над мужицима.”

Одбор од 6/18 децембра 1826 године заседава пуних шест година и ствара читаве гомиле исписане хартије не постижући никакав позитиван резултат. Иако ће се некоје од његових идеја наћи касније у законодавним списима Николе I, ипак његови планови, који међутим предвиђају само безначајне реформе, неће бити остварени. Укратко, његове дискусије напослетку само стварају око цара извесну атмосферу конзерватизма коју одржавају претставници високе бирократије и племићи-спахије и која ће, заједно са пољским устанком, допринети да се појача реакционарно расположење са којим се Никола попео на престо.

Устанак у Пољској и укидање пољског устава. — Никола I наследио је у исти мах и руску царевину и пољску краљевину. Али, иако је он у Русији самодржни монарх, у Пољској је само уставни владалац. С обзиром на његова схватања и његову нарав, он мора себе да присиљава да би могао да испуни своје уставне дужности. На наваљивање свога брата Константина и пољских министара, он пристаје да се крунише у Варшави и задовољава се тим што упрошћује коликогод је могућно свечаност крунисања, пошто ју је претходно хтео сасвим да укине као непотребну. Исто тако он напослетку усваја Константиново гледиште у сућењу пољским завереницима. Нарочита комисија од пет Руса и пет Пољака, образована у Варшави да води истрагу поводом роварења једног пољског тајног удружења које је било у вези са неколицином руских завереника, оптужила је осам лица окривљених за злочин противу безбедности државе. Да би им се судило, Никола хоће да створи један нарочити суд у Варшави, као што је учинио у Петрограду. Константин му предочава да он не може поступати у једној уставној краљевини а да се не исложи опасности да отуђи од себе пољску јавност и страно јавно мишљење, и да је правилније да се то суђење повери суду Дијете. Никола на то пристаје, рачунајући уосталом поуздано, као и његов брат, да ће пресуда бити немилосрдна. Међутим, тај суд одбацује у целини закључке истражне комисије, узима на себе да сам изврши нову истрагу, ослобађа тројицу окривљених, а противу осталих задржава само оптужбу да нису открили властима постојање „једне руске злочиначке организације” и осуђује их само на кратак затвор — толико кратак да су га они издржали још у истражном затвору. Када је сазнао за ту одлуку, Никола је изјавио: „Они су спасли кривце, али су упропастили земљу”. Његово гнушање је толико, да он позива министарски савет пољске краљевине да одговара на ово питање: „Треба ли сматрати одлуку суда Дијете као последицу погрешног схватања злочина противу безбедности државе, или као да се у њој крије жеља да се иде на руку самим злочиним намерама?” Када му је министарски савет, после дугог расправљања, одговорио да је таква пресуда последица непотпуности у пољском кривичном поступку, он се одлучује да потврди пресуду; али, протекло је девет месеци откако је она изречена, а за све то време оптужени су остали у тамници; двојица од њих су се убили, а друга двојица су умрла од болести.

Иако Никола поштује пољски Устав више него Александар, ипак је гнев пољскога друштва на Русију толико јак и жеља да се Пољској врате границе које је имала пре 1772 године толико снажна код многих Пољака, да је устанак неизбежан.

Систематска припрема устанка почиње године 1826, када су ученици Заставничке школе у Варшави образовали тајно удружење звано Савез заставника. Врло брзо су многи официри, грађани, јавни радници и посланици Дијете приступили тој организацији, која је намеравала да припреми устанак уз припомоћ пољске војске. Француска револуција из 1830 године, појачавајући узрујаност духова, дала је нов и моћан потсрек томе покрету. Када се раширио глас да ће се можда послати пољске трупе противу Француске, Савез заставника решио је да ступи у дејство.

На дан 17/29 новембра 1830 године једна група заставника заузела је дворац Белведере, у коме је становао поткраљ Константин. Он је успео да умакне из Варшаве, пошто је најпре прикупио руске трупе и један део пољских трупа. Напад на Белведере изазвао је побуну целе вароши. Долази до крвавих сукоба између пољских и руских војника. Устаници врше покољ не само над руским војницима и официрима које је та побуна изненадила, већ и над пољским официрима и генералима који су били познати због своје оданости Константину. Они су заузели војно слагалиште и наоружали један део становништва које им се придружило. Снаге којима они располажу још нису велике, док се Константин налази на челу једне релативно велике војске. Али сам устанак начинио је такав утисак на поткраља, да се он одрекао сваког отпора. Он остаје неколико дана пред Варшавом, па пошто је распустио пољске трупе које је био прикупио, повлачи се са остатком своје војске ка руској граници. Његово држање допринело је да главнина пољске војске пређе брзо на страну побуњеника.

Министарски савет или „Административни савет” преузео је власт коју је Константин испустио из руку, али се он потпуно обнавља уклањајући дотадање министре и узимајући људе веома популарне у Пољској, као и посланике Дијете. Он је изабрао за диктатора генерала Хлопицког. Тај диктатор, који је некада учествовао у Кошћушковом устанку и био Наполеонов генерал, ужива у својој земљи глас генијалног вође. 6/18 децембра он сазива Дијету, која га потврђује, на његовом положају диктатора.

Ни он, ни главни чланови Администравивног савета, као што су били кнез Радзивил, кнез Чарториски, претседник Сената, претседник Дијете, Островски, нису никако мислили када су узимали власт да коначно раскину са царем Николом. Њихова је намера била да само учврсте пољски Устав. Хлопицки је сматрао да треба да саопште члановима Дијете да он остаје веран заклетви коју је положио Николи као уставном владару, да он само жели да сачува устав краљевине Пољске и да не види никакву могућност да краљевини припоји Литванску губернију, као ни губерније на западу и југу, које су биле присаједињене руској царевини. Заједно са Административним саветом он је похитао да ступи у преговоре са царем да би му објаснио како су догађаји у Варшави само последица дуготрајних злоупотреба власти, и да га увери да пољски народ не жели да раскине с њим већ да само тражи „умерену слободу” и „строго поштовање Устава.”

Насупрот томе, већина Дијете, придобијена за сасвим супротне идеје, саставља „Проглас пољског народа” од 8/20 децембра: „Пољски народ изишао је из стања подјармљености и зависности у којој се налазио, са мушком решеношћу да више не прими на себе окове које је раскинуо и да не положи оружје предака пре него што буде стекао независност и власт (то једино јемство слободе), и пре него што буде себи обезбедио слободе на које има двоструко права да се позива и као на драгоцено наслеђе својих предака и као на хитну потребу у садашњости. Он се неће одрећи борбе пре него што се буде сјединио са својом браћом која се налазе под јармом петроградског двора, пре него што их ослободи и пре него што им буде омогућио да и они учествују у његовим слободама и његовој независности.”

За Николу је устанак у Варшави само једна лична увреда, једно изазивање: зато он одлучно одбија да ступи у преговоре са својим бунтовним поданицима. Ако и пристаје да прими једног од двојице изасланика Административног савета, он то чини сматрајући га за некадашњег министра, а не за изасланика варшавске владе, и он му ставља до знања да ће Пољаци добити опроштај само по цену потпуне и непосредне покорности. 20 децембра 1830/1 јануара 1831 године маршал Дибић улази у краљевину Пољску са једном руском војском. Једним прогласом он захтева безусловно покоравање, позива Пољаке да положе оружје, да успоставе укинуте установе и врате отпуштене чиновнике. Хлопицки сазива Дијету, изјављује јој да не верује у успех оружане борбе са руским владарем и одриче се свога диктаторског положаја. Али га Дијета не слуша, већ одлучује да настави рат. Она поставља кнеза Радзивила, делом услед његових сродничких веза са пруском краљевском породицом, за главног команданта војске. Затим проглашава да је Никола свргнут са престола Пољске зато што је погазио пољски Устав: „Пољски народ, чији је претставник Дијета, проглашава своју независност и своје право да понуди круну ономе кога буде сматрао достојним да је носи и који буде зајемчио наше слободе на поуздан и свечан начин.” Она поверава извршну власт једној привременој „народној влади” састављеној од пет лица, којој претседава кнез Чарториски и која има да одреди одговорне министре, док Дијета задржава себи право контроле и законодавну власт.

Тако отпочиње један рат чије трајање нико не може да предвиди. Не наилазећи на озбиљан отпор, Дибић долази до саме Варшаве. Близу села Грахова, на десној обали Висле, он напослетку наилази на пољске снаге којима командује генерал Хлопицки. Иако су Пољаци претрпели крвав пораз и морају да се повлаче у највећој журби ка Варшави, ипак и Руси, такође услед озбиљних губитака, одричу се да гоне побеђене и да заузму варош; Дибић се такође повлачи. Од тог тренутка рат се одуговлачи. Устанак, ширећи се на целу Пољску, приморава руског главног заповедника да подели своје снаге. Он због тога губи сваку одлучност; борба се продужује не доносећи победу ни једној ни другој зараћеној страни.

Ипак, у исход те борбе не може се сумњати. Остављене саме себи, пољске трупе не могу дуго да дају отпор царевој војсци, која је бројно надмоћнија. С друге стране, Дијета, која је већином састављена од племића, није ништа учинила да повуче за собом народне масе, нити пак да веже своју судбину са судбином народа. Она се ограничила на то да овласти сељаке са крунских добара да замене кулук извесним дажбинама у новцу и да откупе парцеле земље коју су уживали, не проширујући чак ту скромну повластицу на сељаке приватних земљопоседника. Чисто политичко обележје тога устанка удаљује од њега сељаке, који најчешће остају према њему равнодушни. Зато земљопоседници који руководе њим, и варошки становници, који му се делимично придружују, рачунају мање на потпору народа а више на интервенцију западних сила. Они верују да ће те силе бранити Пољску краљевину, створену Бечким уговором.

Супротно њиховом очекивању, Европа не интервенише. Од тог тренутка њихова ствар је изгубљена. У мају, пољска војска, која је под командом генерала Скшинецког задобила неколико безначајних успеха, претрпљује код Остроленке нов и тежак пораз. Ускоро потом, њен победилац Дибић и велики кнез Константин умиру од колере која пустоши земљу. Услед тога настаје кратак застој у операцијама. Када их је нови главни командант руске војске Паскијевич наставио, водио их је одлучније. Пошто је прешао Вислу, извршио је јуриш на Варшаву у дане 25—26 августа/6—7 септембра и приморао град да се преда. Остатак привремене владе и пољска војска прелазе преко границе; устанак је угушен, а пољски Устав, чији оригинал Паскијевич шаље цару, укинут је: „Примио сам ковчежић се покојним Уставом”, пише Никола Паскијевичу, „и много вам захваљујем; он сад почива у Московској оружници”. Један „Органски статут” претворио је Пољску краљевину у руску провинцију, и Никола, остављајући јој ипак неке покрајинске посебности, постао је у њој апсолутистички владар.

III. — Конзервативна политика и рад државне управе (1831—1855)

Дотадашње политичке и социјалне форме не одговарају више развитку руске царевине. Да би напредовала, њој је потребно да има више слободе, и напредни духови то увиђају. Али Никола не допушта никакво ограничавање државне власти над животом земље, никакво слабљење власти земљопоседничког племства на социјалном подручју. Уколико више расте незадовољство противу дотадањег режима и уколико су чешћи и живљи напади на цара, утолико он показује више чврстине да га брани. Он остаје дубоко убеђен да је његова света дужност да одржи утврђени поредак, а то ће рећи апсолутну монархију ослоњену на земљопоседничко племство. Конзервативно обележје његове политике истиче се у свим областима државне управе, и свуда има оно за последицу успоравања и изопачавање нормалног развитка земље.

Лична и бирократска влада. — Иако је задржао органе централне државне управе, Никола је у њих унео неке измене којима је био циљ да учврсте његову личну власт.

Царевинско Веће које је створио Александар I задржава и даље своју организацију, а теориски и своју надлежност. Али, уствари, цар више воли да важније законске предлоге даје на проучавање ужим скуповима, посебним и тајним одборима састављеним од неколико поверљивих личности. Ако их понекад и упути Већу, он то чини само форме ради изражавајући наду „да отуда неће произићи никаква излишна дискусија”. Ово саветовање чини му се не само бескорисно, већ и опасно: он се боји да и поред бирократског обележја Царевинског Већа и тајности његових седница владини планови не буду прерано разглашени. Зато влада често пута задржава за себе бригу да донесе и изврши извесне одлуке не питајући за савет Царевинског Већа. Она га чак и не посвећује потпуно у све своје поступке: тако на пример, да би од њега прикрила стварни дефицит државних финансија, она му подноси биланс који је намерно нетачан. „Тајни одбори” који проучавају уместо Већа велике законодавне проблеме веома су ограничени у погледу броја чланова. Осим тога, њихово постојање и њихов циљ су окружени недокучном тајанственошћу, чак и за високе државне чиновнике. Брига да се они учине што тајанственијим иде чак дотле, да им се дају називи који немају никакве везе са њиховим циљем: на пример, да би се „избегла свака сумња и претпоставка”, одбор коме је 1840—1841 године стављено у дужност да измени положај мужика крштен је: „одбор за изједначење дажбина у западним губернијама”.

Исто тако Никола задржава министарства организована за владе Александра I; он чак ствара и нова, на пример Министарство двора, године 1826, и Министарство државних добара, године 1833. Али им он постепено одузима, у корист своје личне канцеларије, најважније послове. И заиста, Канцеларија његовог Величанства развија се све више; она добија и четврти отсек, који се стара о школама и добротворним установама стављеним под високу заштиту царицеудове Марије; затим пети, који надгледа реформу администрације крунских сељака, и напослетку и шести отсек, који управља организацијом Закавкаске области. Како она сем тога садржи и посебне комисије и одборе, претвара се она стварно у скуп правих министарстава. Ова организација стварно чини беспредметном непосредни и лични надзор који би цар требало да врши преко ње; она само чини још сложенијим бирократски механизам.

Организација покрајинске управе такође је задржана без натнијих измена. Супротно жељи Одбора од 6/18 децембра 1826 године, који је сматрао да генерал-губернаторе треба задржати само у престоницама, Петрограду и Москви, и у неколико граничних области, Сибиру, Оренбуршкој губернији, Новој Русији, Кавказу и Балтичкој области, Никола је повећао њихов број. Али он године 1827 укида то звање као редовно, што појачава административну централизацију. С друге стране, неке надлежности покрајинских установа, нарочито финансије, хигијена, саобраћајне везе и просвета, добивају посебну организацију. Оне су поверене извесном особљу састављеном делом од чиновника које поставља влада, а делом од чланова које бирају месне корпорације, нарочито племство. Али ова реформа претставља напредак који је више привидан него стваран: с једне стране, државни чиновници, а не изабрани чланови, заузимају у тој организацији прво место; с друге стране, она је само скица једне озбиљније реформе коју тек треба извести. Једном речју, покрајинска администрација остаје потпуно бирократска.

Она је потчињена једној сложенијој контроли централне администрације. Сложеност ове контроле не само да није побољшала, као што се очекивало, надзор над чиновницима, већ је у пракси само још знатно увећала административну преписку и у престоници и у покрајинама. Централна администрација преплављује обласне администрације наредбама, упутствима, укорима, тражењем обавештења, извештајима. Како се снаћи у тој гомили хартија? На сваковрсна питања месна администрација одговара споро и само формално. Уствари, та контрола која се врши само на хартији губи сваку успешност. Понекад влада прибегава изузетним мерама и шаље сенаторе да изврше контролу на лицу места, али и та контрола управљена је мање на саме поступке чиновника, а више на писана акта. При свем том, редак је случај да се оне не заврше откривањем многих ружних злоупотреба. Ако чиновници чија је кривица на тај начин откривена и буду смењени са положаја, њихови заменици су понајчешће исто толико рђави као и они, и показују исту отпорност према административној контроли. Законодавни хаос, недостатак образованих чиновника, бедне плате нижих чиновника, и најзад атмосфера незаконитости којом одише цела земља сва прожета старим традицијама ропства и чешће подвргнута личној самовољи него закону, могу довести само до најгорих резултата. Злоупотреба власти, подмитљивост и самовоља укорењују се дубоко у руску администрацију и руско правосуђе, нарочито у унутрашњости земље, али исто тако и у централној администрацији. И нису бирократске мере могле искоренити сва та зла; оне су биле утолико недовољније што није било непосредне везе између становништва и државне управе, што се сва административна делатност била затворила у акта и претворила у пискарање, те су мало искуснији чиновници могли у својим извештајима претставити ма који случај како то њима годи.

На кратко време пред своју смрт, цар као да је и сам то запазио, јер им иронично и сетно каже да Русијом управљају столо-начелници (старешине надлештава) много више него њен владар. Неки од његових сарадника увиђају то још јасније: „Сви поступци које је измислило владино неповерење”, пише 1855 године Валујев, који ће бити министар унутрашњих послова под Александром II, „сва она централизација и формализам којим се одликује администрација, оне мере законодавне предострожности, хијерархиског надзора и узајамне контроле коју врше разна министарства откривају сваког дана своју немоћ...; све веће механизовање у отправљању послова отежава све више остварење сваког напретка у разним гранама државне управе. Сви управни органи више су заузети узајамним шпијунирањем него вршењем своје дужности. Централне установе нису довољне за вршење надзора над правилношћу рада покрајинских администрација, те се ове посвећују једино томе да чисто формално задовољавају захтеве тих установа. У свим деловима државне управе централизација је развијена до врхунца, али између тих делова постоје само везе које су исто толико малобројне колико и слабе; сваки министар ради што је могуће независније од својих колега. Централизација, која омогућује централним властима да контролишу и најмање појединости покрајинске администрације, знатно омета рад месних управљача. С друге стране, огроман број аката која стижу министрима премашају њихову радну моћ; зато су они приморани да се у том погледу ослањају на добру вољу својих канцеларија, те судбина проблема које су покренули губернатори и генерал-губернатори зависи често не од министара, већ од њихових начелника.” Тако се чиновник испречио измећу становништва и владе, а гомила аката скрива стварни живот.

Стварање зборника руских закона. — То је било једно од најзначајнијих дела владавине Николе I.

Од времена Законика (Уложењије) цара Алексеја Михаиловича (1649 године), руски закони нису више никад били сакупљени у зборнике. Упоредо са коренитим преображајима политичког и социјалног живота, законодавне одлуке биле су се нагомилале; како су оне биле веома разноврсне и разликовале се не само по датумима, већ и по намерама — јер су некоје од њих потпуно мењале или укидале претходне одредбе, — биле су оне раздељене измећу разних установа и архива, што је веома много отежавало њихово упознавање. Постојале су, истина, званичне и приватне збирке законских одлука, али су оне биле исто толико непотпуне колико и нетачне. И најбољи познаваоци закона често пута су се колебали кад је требало одредити којим је законом обухваћен известан случај, и та неизвесност проузроковала је веома велику забуну у правном поступку, одуговлачења и многе злоупотребе. Била је веома хитна потреба да се поново приступи стварању зборника закона, томе послу који је већ сто година био на дневном реду.

Чим је ступио на престо, Никола је поверио тај задатак Сперанском, који је намеравао да најпре начини потпуну збирку закона, а то ће рећи да сакупи и среди хронолошким редом све законске одлуке објављене после Законика од 1649 године, а затим да изради један „Зборник закона”, што ће рећи да систематски среди све законске одлуке које су тада биле у важности, и да напослетку изради један Законик или Уложењије у правом смислу те речи, који би обухватио све постојеће законе са изменама и потребним допунама. Николи се тај план учинио одвећ смео, те је усвојио само она прва два дела.

Сперански најпре спрема Полное собрањије законов. Он се при том користи званичним и приватним збиркама, али наређује да се врше истраживања и по архивама; тако је успео да сакупи 35.993 законске одлуке. 3борник, објављен 1832 године, подељен је у два низа: први, који садржи 45 књига у 48 свезака, има 30.920 закона и указа обнародованих после Уложењија све до 1825 године; други, са 6 књига у 8 свезака, садржи само 5.073 закона обнародованих између 1825 и 1832 године, али ће он остати незакључен и повећаваће се новим законима.

Пошто је завршен овај Потпуни зборник руских закона, Сперански издваја из њега историским редом 3бирке од којих је свака посвећена неком посебном питању, а доцније олакшане изостављањем свих укинутих или застарелих закона, док су закони који су још на снази изложени на трећем месту систематским редом. Збирка руских закона, објављена 1833 године, добила је законску снагу. Она није без недостатака. Ма да у њој има много противречности и много празнина, она насупрот томе садржи много материјала који заправо и нема законско обележје и који, што је још озбиљније, иако из разних времена и са разним тежњама, није ни усклађен према једном општем начелу, нити међусобно довољно повезан. Најзад, систематска класификација није ту довољно строга: чланци који се односе на исти предмет растурени су по разним деловима.

Ови недостаци, као и други слични, били би мањи да је Збирка закона, као што је испрва намеравао Сперански, послужила као основица за један коначан Законик. Неколико радова на делимичном припремању Законика било је истина започето, и сам Сперански дао се на посао да изради Кривични законик, који је био завршен тек после његове смрти 1845 године. Али ови несагласни покушаји нису могли да замене један целокупан Законик, за којим се непрестано осећала потреба, нити да попуне тешке недостатке 3бирке закона. Иако је ова збирка значила велики напредак у систематизовању руског законодавства, које је дотле било толико хаотично, ипак она не претставља праву реформу. Она је само биланс ранијег законодавства; она не значи почетак новог законодавства. И овде се влада Николе I добро чувала сваког новог начела и остала је верна своме конзервативном духу.

Влада и племство. — Сачувати стари поредак по цену неколико делимичних побољшања, то је био циљ владине социјалне политике.

Према подацима из 1836 године било је тада у европском делу Русије — не рачунајући ту Пољску краљевину и Финску — и у Сибиру 50 милиона становника оба пола, од којих су половина мужици и припадају земљопоседницима; око 20 милиона су државни сељаци или припадају добрима која су намењена издржавању царске породице; осталих 5 милиона сачињавају племство, свештенство, чиновници, трговци, грађани и нижи редови градског становништва. Од ових 5 милиона нема чак ни једна десетина племића. Племство дакле претставља мање од 1 од сто укупног броја становништва. Оно је међутим једини сталеж који ужива сва грађанска права. Иако је влада сачувала главне линије његовог статута, ипак је унела извесне делимичне измене у тај статут.

Откако је Катарина II обнародовала Повељу племства године 1785, племићи су бирали из своје средине један део судија и покрајинских управљача. Године 1831 друга једна уредба, допуњена касније посебним указима, даје право учествовања у тим изборима, у свакој губернији, једино оним племићима који ту имају најмање 100 мужика, или пак 3.000 десјатина зиратне земље, чак и ненасељене. Овај цензус сведен је на 5 мужика или 150 десјатина ненасељене земље за племиће који су у току своје активне службе, а не само у тренутку пензионисања, добили чин пуковника или „садашњег државног саветника”. Што се тиче оних који, ма да нису добили тај чин, ипак имају бар 5 мужика или 150 десјатина земље, они се могу удружити сабирајући своје десјатине земље или своје мужике да би достигли тражени цензус, те да их на изборима претставља један делегат. Тако је право гласања дато нарочито имућнијим племићима, или бар онима који су доспели до вишег чина. Статут од 1831 године приморава племиће да учествују на скупштинама племства под претњом велике новчане казне, или чак и привременог искључења са скупштине. С друге стране, он изједначује њихову месну службу са државном и повећава њихов број у месним судовима: поред двојице придодатих судија у грађанском и кривичном одељењу суда које су они давали од времена Александра I, тај статут им даје у свакој губернији право да предлажу цару за претседничко место у сваком од ових одељења по два кандидата, од којих једино цар изабира једнога. Најзад, он проширује њихово право подношења захтева допуштајући њиховим скупштинама да интервенишу код владе не само у корист племства, већ и у циљу да спрече све месне нереде и злоупотребе, чак и ако су оне последица какве опште одлуке.

У почетку Николине владавине више племство је често изражавало жељу да се укине давање племићске титуле као награда за службовање. Никола се ограничио на то да отежа приступ у племићске редове. Проглас од 1845 године саопштава одлуку да, супротно табели рангова Петра I, једино први ранг вишег официра а не и нижег, или пета класа у грађанској служби, а не осма, дају право на стицање наследне племићске титуле. У исто време обезбеђује се племићима брже напредовање у служби него лицима обичнога порекла, скрајућуји им рок за стицање права на унапређење.

Године 1845 покушава се поново да се заводи друга једна жеља вишег племства одобравајући му да, ради спречавања да се његова имања распарчавају, претвори своја непокретна добра у „неотуђиву” својину, што претставља неку врсту недељивог наследног добра.

Иако су племићи добили нека нова права, они су насупрот томе изгубили неке своје старе повластице. Године 1837 и 1840, у циљу да се побољша кадар особља покрајинских установа, њима је забрањено да служе у централној администрацији пре него што отслуже припремни рок у губернијама. Конзервативна политика Николе I, који жели да сачува своје поданике од европског утицаја, налаже му да предузме читав низ других мера које им ограничавају слободу. Године 1831 он забрањује да се ради допуњавања школског образовања шаљу у иностранство младићи испод 18 година. Године 1834 он ограничава бављење у иностранству на 5 година за племиће, а на 3 године за обичне грађане; године 1851 он тај рок смањује на 3 године за племиће, а на 2 године за грађане. С друге стране, он повишава цену путних исправа за иностранство. Најзад, он заводи извесна ограничења — истина, без велике важности, као што ћемо видети — права спахија над мужицима.

Уопште узев, он задржава племићима њихов повлашћени положај, али их сматра за природне службенике владе и назива их „својим добровољним шефовима полиције”. Он би желео да они узимају живљег учешћа на њиховим скупштинама, у њиховим сталешким пословима и у месној управи. Да би то постигао, он сене устеже да се послужи принудним мерама. Уосталом, он не постизава свој циљ, И поред својих проширених права, племићске скупштине остају и даље, под околностима у које су стављене, једна арена неподобна за јавну делатност. Као и раније, оне служе само томе, да расподеле мећу племићима изборне положаје који су им додељени, те они њихови чланови који нису непосредно заинтересовани у тој расподели и даље се упорно уздржавају да им присуствују, иако их влада на то позива. Најзад, иако висока аристократија жели да се претвори у затворену касту, по примеру енглеске аристократије која се утврдила у својим недељивим наследним добрима, ипак маса спахија, па чак и најбогатији мећу њима, примају без одушевљења одобрење да стварају „неотуђива добра”, јер је закон одредио одвећ велики обим тим неотуђивим и недељивим имањима — најмање 400 сељачких „огњишта” или 10.000 десјатина зиратне земље, са годишњим приходом од 12.000 рубаља, — те је тај закон нашао веома малу примену. Једном речју, племство је и даље једна каста чије повластице зависе мање од његовог социјалног, економског или духовног стања, а више од веза које га спајају са владом и придружују га задатку управљања државом.

Влада и грађански сталеж. — Никола је донекле изменио састав грађанских сталежа. Чланови еснафа (гилда), који су претстављали највиши ред грађана, били су исто као и племићи ослобођени регрутовања, личног пореза и телесних казни. Године 1832 њихове повластице проширене су на једну нову категорију грађана звану „почасни грађани”. Да би неко био уписан у ову категорију, није морао да пријављује еснафски капитал. Исто као и племићска титула, и звање почаснога грађанина може да буде лично и наследно. Као наследно, оно је давано по праву деци личних племића и оној свештеничкој деци која су завршила одређене школе, а могло се доделити и трговинским и индустриским саветницима, трговцима који су двадесет година припадали првом еснафу или добили било неко одликовање, било неки почасни положај у грађанској служби, затим научницима и уметницима који имају неки универзитетски степен или диплому. Као лично звање, оно је додељивано по праву свештеничкој деци која нису завршила тражене школе, личностима које су у току свога службовања стекла извесна звања која не дају право на племићску титулу, али се исто тако могло доделити и онима који су завршили студије на универзитету или у некој трговачкој школи, итд. Овим стварањем звања почасних грађана повећан је број оних који су ослобођени личног пореза, војне службе и телесних казни, али се није битно изменила организација градских сталежа.

Никола исто тако није дирао у општинску самоуправу, или боље рећи у варошку управу. Године 1846 дат је нов статут вароши Петрограду, али је њим становништво потчињено бирократском туторству, а ништа се ново није додало у погледу градског живота закону из 1785 године.

Влада и сељачко ропство. — Најглавнији проблем руског економског и социјалног живота је питање сељака, који претстављају 90 од сто становништва, а нарочито питање односа између мужика и њихових господара.

У време ступања на престо Николе I, иако спахија нема право да располаже животом својих мужика, ипак је његова власт над њиховом личношћу, имањем и њиховим радом неограничена и скоро потпуна. Истина, један закон прописује стављање под туторство спахија оптужених за бездушно насиље; али, у пракси се тај закон веома ретко примењује, јер његово извршење зависи у многоме од месних власти, које су непосредно потчињене племству. Спахија одређује по својој вољи величину дажбина и кулука који он захтева од мужика. Он може према свом нахођењу да га остави да обрађује земљу, да га пошаље у своју фабрику или у фабрику неког другог спахије, или га пак може узети за свог слугу, пошто је број послуге био неограничен. Он може по својој вољи да га жени, да растура његову породицу и да му одузме имовину кад год му се прохте, — пошто мужик нема права да поседује ма шта, те се сва имовина коју је наследио или стекао сматра као сопственост његовога господара, — да га кажњава каквим било казнама, чак и прогонством у Сибир, и да га најзад продаје заједно са земљом или без ње, са породицом или без ње. Мужик се до те мере сматра потпуном сопственошћу спахије, да он може такође, и противу воље његовога господара, да буде продан на лицитацији у корист спахијиних поверилаца. Овај режим, који захвата више од половине становништва европске Русије, не задире само у односе између господара и сељака, већ притискује читав економски живот државе.

Већ крајем XVIII века руско друштво увидело је да је потребно укинути сељачко ропство. У почетку Николине владавине, његови најнапреднији елементи дубоко су у то убеђени. У име грађанске свести, која се пробудила под утицајем иностранства, и у име Права Човека, чији су појам они усвојили, осудили су ропство коме су потчињени милиони људских бића.

С друге стране, одржавање сељачког ропства кочи економски развитак. Од почетка XIX века Русија све више учествује у светској трговини, којој испоручује своје сировине а нарочито своје жито. Зато се све више увиђа да руски пољопривредни режим, заснован на принудном раду, кочи читав економски живот земље. Уколико се развија трговина, спахија, који је законски сопственик целог пољског имања, срачунава да је за њега скупље да оставља један део жетве сељацима који обрађују његово имање, него да плаћа слободну радну снагу.

С друге стране, већ сама природа тога принудног рада, коју ништа не штити од претераног искоришћавања јер допушта спахији да свали на сељака све продуктивне или непродуктивне издатке, навикава га да нерационално управља својим имањем. Није онда никакво чудо што већина спахија, чија страст за луксузом расте све више, живе животом који премаша њихова средства, и што хипотекарни дугови који притискују племићска имања расту брзо. Године 1843, преко 54 од сто ових имања су хипотекарно задужена код државних кредитних установа, које дају зајмове на тапије; осим тога, многа од њих имају и приватне дугове.

Све то објашњава што земљопоседници, чак и када се брину искључиво о својим личним интересима, често пута помишљају радо да се одрекну сељачкога ропства, под условом да задрже сву земљу, или да пренесу знатан део својих дугова на сељаке којима би уступили један део своје земље. У неколико махова групе спахија у разним крајевима Русије обраћају се у том смислу влади. Они сматрају да је рад што га врше подјармљени сељаци, а који је основа пољопривреде, све више испод нивоа слободног рада, коме он кочи развитак, као што кочи и развитак целокупне народне привреде.

И само духовно расположење мужика иде све више у прилог укидања сељачког ропства. Они не признају никако да је њихов положај нормалан и не подносе без роптања злоупотребе спахијске власти. Они сматрају да је земља коју обрађују њихова неоспорна својина и чврсто верују да ће њихова зависност ускоро_; престати. Недопуштено експлоатисање њиховог рада, стално повећавање дажбина и претерани кулуци који су им наметани за владе Николе I, као и крајња грубост њихових спахија не нагоне их само на пасиван отпор, већ им дају повода да беже са имања, да врше нападе на спахије и њихове управнике имања, а у очајним случајевима и да дижу буне. Понекад ове побуне не изазивају непосредно спахије. Понекад се рашири глас међу мужицима да их је цар ослободио, и тада у областима често веома пространим они одмах одбијају да се покоравају своме господару са упорношћу коју чак и оружана сила не може лако да савлада. Од 1826 до 1855 године побуне мужика, у којима понекад учествују читава села па чак и читави срезови, достижу цифру од 556, како тврде подаци централне администрације. Њихов број повећава се из године у годину: 4 у 1831, а 54 у 1846 години. За време Кримског рата, почетком 1855 године, после обнародовања једног указа којим се наређује мобилизација ополченија (другог позива) шири се у јужним областима глас да један царев проглас обећава да ће сви мужици добровољци заједно са својим породицама бити одмах ослобођени. Одмах после тога у неколико губернија на Волги и Дњепру јавља се толико јако комешање, да се морало прибећи оружаној сили.

Држање Николе I према сељачком ропству је сасвим посебно и саобразно његовом конзервативном програму. У неколико махова он изјављује да му је противан, али иако верује да је оно штетно, ипак сматра да би било још опасније укинути га одједном, као што он то јасно каже године 1842 у Царевинском Већу: „Не може бити сумње”, изјављује он, „да је режим сељачког ропства у свом садашњем стању једно очевидно зло које свак увиђа; •али дирати у њега, било би још веће зло”. Дати слободу мужицима, додаје он, „на то се ја никад нећу одлучити! Још је далеко време када ће се моћи узети у расматрање таква мера, и свака таква помисао значила би сада злочиначки насртај на јавни мир и добро државе. Иако је истина”, закључује он, „да садашње стање не може дуже трајати; и ма да, с друге стране, мере за његово укидање изгледају неостварљиве без општег преврата, ипак је не•опходно потребно припремити бар средства за постепен прелаз на једно ново стање”. Што он ограничава на тај начин тај проблем, ту „парницу противу сељачкога ропства” како га он назива, он то не чини само из државних разлога, већ и са намером да заштити права племића-спахија који су му ближи срцу него интереси сељака, јер он увиђа важност веза које спајају племство са престолом. Када је године 1842, приликом претресања једног законског предлога о овлашћењу спахија да закључују са својим мужицима уговоре који би се односили на њихове парцеле земљишта и дажбине спахији, један од чланова Царевинског Већа предложио ,да се и једно и друго питање реши законским путем, цар је одмах одговорио: „Ја сам самодржни владар, али се никад нећу одлучити на такву меру, као што се нећу одлучити да наредим спахијама да закључују уговоре, пошто то треба да зависи од њихове добре воље. Једино би искуство могло показати касније у којој мери би се могло прећи са добровољног на обавезни поступак.” Две године после тога, када је у једном од посебних одбора које је он створио неко затражио да се ограничи број мужичке послуге у спахијском дому, он се опет успротивио: „Служење спахији који издржава своју послугу”, изјављује он, „у складу је са правима која закон даје спахији. Ми можемо да се мешамо само у оно што је противно закону, и ја сматрам да је такав случај отпуштање слугу издавајући им путне исправе са циљем да се из тога извуче корист, што ниједан закон не одобрава и што према томе значи злоупотребу власти. Кад бих могао, забранио бих спахијама да употребљавају мужике као слуге, али како ја то не могу учинити, остаје ми само да се побринем о онима које они употребљавају у неморалне сврхе”; а када је један од чланова одбора предложио да се утврди максимум обавеза које ће спахија моћи да захтева од своје послуге, он се томе противи увек из истог разлога: „Не”, изјављује цар, „то би била повреда спахијскога права”. Он пристаје дакле само на делимичне измене у питању сељачкога ропства. Па и у том случају тражи он одлучније него икад да те измене буду припремљене у највећој тајности. Зато он наређује да се скупно или појединачно расправљање о питању сељачкога ропства врши по потреби у десет „тајних”, „поверљивих” или „затворених” одбора које је он створио у току своје владавине.

Ови одбори радили су живо на бирократски начин, али услед услова које им је цар поставио њихов рад није могао бити успешан. Један члан таквога једног одбора наводи у својим писаним успоменама овај разговор између двојице његових колега: „Наша несрећа је”, говорио је један од њих, „што не можемо да решимо један део неког питања а да не задремо у његову целину, а то је немогућно, јер би било опасно изменити стање једног становништва од двадесет милиона људи; под таквим околностима, какав ће бити резултат нашега рада?” — „Што се мене тиче”, одговорио је други, „то питање је сасвим просто: ни делимичних измена, ни скупног решења. Можда ће се овако моћи живети још дуго времена”. Према томе, тај рад могао је имати, и имао је, само безначајне резултате.

Године 1827, да би се спречило да спахије потпуно лише мужике њихове земље, прописано је да сваки мужик мушкарац треба да располаже са четири и по десјатина земље, и да ће спахије који не буду могли испунити тај услов бити стављени под државно старатељство. Године 1841 забрањено је племићима који немају насељена имања да купују мужике без земље. Године 1827 забрањено је да се мужици упућују у руднике; године 1833, да се отуђују одвајајући их од њихове породице и да се продају на јавној лицитацији без земље за наплату приватних дугова. Године 1847 даје се право сељацима који припадају неком имању продатом због дугова на лицитацији да откупе своју личност и свој део земље. Године 1842 овлашћене су спахије да уступе својим мужицима на основу слободно склопљеног уговора комаде земље чији ће уживаоци, звани „обавезни сељаци” моћи да их задрже до краја живота. Никола I сматрао је да је овај закон значио врло важан корак ка побољшању стања сеоског становништва, те се надао да ће он имати више успеха него закон Александра I који је, да би створио „слободне земљораднике”, допустио спахијама да ослобађају читаве породице уступајући им земљу у власништво. Уствари, само три спахије користиле су се тим законом, те број „обавезних сељака” мушкога пола није прешао цифру од 24.708.

Никола је енергичније радио у корист сеоског становништва у северозападним и југозападним губернијама, као и у западној Украјини, Литванији и Белој Русији, где је већина спахија била пољскога порекла. После побуне из 1831 године он је сматрао да није више обавезан да према пољским племићима има исте обзире као према руској властели; сматрао је да је чак умесније ослабити њихову власт. Зато је на наваљивање Кисељева пристао да наметне пољским племићима оно што је упорно одбијао да примени на руске племиће, а то ће рећи обавезно регулисање односа између спахија и мужика. Крајем четрдесетих година XIX века, под упливом енергичног генерал-губернатора Бибикова, правила звана „инвентарна”, која одређују величину земље која се мора доделити сељацима и дажбина које се могу од њих захтевати, заведена су и примљена у Југозападним областима, а то ће рећи у Кијевској, Волинијској и Подолској губернији. Почетком педесетих година, на наваљивање Бибикова и насупрот отпора Одбора министара, који је у два маха одбацио његове предлоге, „инвентарна правила” измењена су у смислу повољнијем за сељаке. Сличне одлуке донесене су за северозападне области, а то ће рећи за Литванију и Белу Русију; али услед тромости покрајинске администрације и упорног отпора племства, оне нису биле примењене ни до краја живота Николе I.

Укратко, положај мужика није се знатно изменио за владавине Николе I. Иако је дуготрајно претресање сељачког питања нагнало владу да призна могућност да се мужици ослободе не дајући им земљу, као што су предлагали сарадници Александра I, ипак она није ништа учинила да убрза њихово ослобођење. При крају Николине владавине сељачко ропство се све више указује просвећеним људима као једна одвратна неприродност; оно изазива дубоку мржњу у сељачким масама и оно се више не слаже са новим облицима привредног живота. Али, иако је ограничавао права спахија — који уосталом у већини случајева не воде много рачуна о том ограничавању, — Никола ипак одлучно брани начело сељачке потчињености, угушује немилосрдно сваки покушај побуне и без милости кажњава сваку непослушност мужика.

Влада и државни сељаци. — Године 1833 државни сељаци, који су до тада спадали у надлежност министарства финансија, потпали су под једну нову установу, Министарство државних добара којим је управљао Кисељев. Овај је предузео да побољша њихово стање, али не дирајући у њихов правни положај. Он им даје једну само привидну самоуправу, јер оставља њихове изабранике под контролом чиновника које поставља министарство и који могу скоро потпуно самовласно да се мешају у економски и домаћи живот сељака. Међутим, власт ових чиновника, противу којих сељаци имају право да подносе жалбе, не може се ни упоредити са влашћу спахија над њиховим мужицима, те су државни сељаци, ма да не сасвим слободни, ипак много слободнији него спахијски мужици.

Насупрот томе, Кисељев предузима у њихову корист важне економске мере. Он се труди да отклони недостатак земље од кога они такође пате, те додељује нове парцеле онима који немају довољан број десјатина. По потреби он преговара о замени земљишта са управом апанажних добара, па их чак купује и од приватних лица. Када не може да нађе довољно земљишта на лицу места, он организује у великим размерама исељавање сељака у друге области. На државним земљиштима он доводи у сразмеру дажбине и лични порез са величином земљишта које сељак ужива. Он шири нове земљорадне методе и оснива многе школе за сељачку децу. Све ове реформе изводи он веома журно; он их чак и силом намеће, што понекад изазива побуне. Једном речју, он успева да знатно повећа благостање државних сељака.

Индустриска политика. — Сељачко ропство не одговара ни потребама индустрије, као што не одговара ни потребама земљорадње.

За време друге четврти XIX века, коју скоро испуњава владавина Николе I, индустриска производња добива знатан полет. Иако је претерано сматрати да је тај полет „достојан дивљења”, како су га означили неки његови савременици, ипак је истина да се у то време индустрија брзо развијала. Године 1825 постојало је у Русији 5.260 фабрика са 210.000 радника и цифром обрта од 46 и по милиона рубаља; после двадесет година, било је 9.843 фабрика са 517.000 радника и цифром обрта од 166 милиона рубаља. Број рафинерија у целој царевини попео се од 47 у 1825 на 408у 1852 години; број фабрика тканина, од 324 на 492. Од 1822 до 1855 године производња ливенога гвожђа пење се од 9,300.000 пуда на 16,000.000. Развој текстилне индустрије био је још већи: у првој половини XIX века њена производња повећала се у сразмери 1 према 16. Све до 1840 године она ради само са енглеским концем; али када је Уједињена Краљевина допустила извоз машина за предење конца, она је подигла многе предионице, те су се све гране памучне индустрије нагло развиле. Руски извоз у иностранство сведочи о индустриском напретку: године 1850 пољопривредни производи претстављају вредност од 44,700.000 рубаља, сточарски 23,500.000, рударски 7,300.000, а фабрички производи 11,300.000 рубаља.

Овај полет изазива преображај индустриске организације. У претходном периоду знало се за три типа предузећа: фабрике које су радиле са плаћеном радном снагом; фабрике земљопоседника и племића који су употребљавали за рад мужике, те су ови на тај начин одрађивали свој кулук; и најзад фабрике зване „поседне”, које су припадале трговцима и које су употребљавале ограничен број сељака посебно везаних за свако предузеће, чији статут сопственик није могао мењати. Године 1825, иако је слободна радна снага већ најмногобројнија (54 од сто), ипак мужици и „поседни” сељаци претстављају још 44 од сто радника. Али уколико се индустрија развија, утолико обавезни рад постаје све мање користан, и осећа се тежња да се он запостави. Од 1830— 1940 године племство има само 15 од сто свих индустриских предузећа, а наредних десет година задржаће само 5 од сто; „поседне” фабрике пропадају исто тако, и влада мора да призна недовољност њихове продуктивности. Године 1839 Царевинско Веће признаје да „услед продирања индустриског духа у народ и брзог повећавања броја слободних радника и пословођа, корисно је за шефове предузећа да употребљавају слободну радну снагу пре него мужике или везане сељаке”. Следствено томе, закон од 1840 године овлашћује директоре „поседних” фабрика да ослободе раднике који су за њих везани. Они добивају од државне благајне накнаду штете од 36 рубаља од мушке „душе” за оне раднике који су за новац пристали да буду уписани у њихове спискове или које су они купили; али они морају да бесплатно ослободе оне чије их уписивање није ништа стало и да им обезбеде одређену новчану накнаду ако они затраже да буду изједначени са државним сељацима. Иако изгледа да им тај закон не даје никакве користи већ пре оптерећује њихов буџет, ипак су индустријалци похитали да се њим користе. Чим је он обнародован, они један за другим траже одобрење да ослободе своје раднике позивајући се на „потпуну нерентабилност која долази од употребе „поседних” радника, чије је издржавање, у поређењу са платама слободних радника, одвећ скупо и оптерећује продајну цену ...” За врло кратко време издато је преко стотину одобрења, тако да више од половине „поседних” фабрика употребљује сада само слободне раднике.

Упоредо с тим оцртава се један покрет привидно супротан, јер привлачи велики број мужика. До 1840 године концентрација производње појачава се све више, а у исто време фабрике се непрестано увећавају. Али после тога, радна снага се повећава спорије него фабрике, те производња почиње да се смањује. Насупрот томе, породична индустрија, звана кустарј, развија се захваљујући одвећ примитивном алату којим се служе извесне индустрије. Поред фабрика, кустарј, тај усамљени радник, ради било за свој рачун, било најчешће за неког великог или малог трговца који га снабдева потребним сировинама, отвара му кредит и купује његове производе. Догађа се често да он почне да ради за неку фабрику, а доцније ступи у конкуренцију са њом. У средње плодним областима његов рад, нарочито ткачки, узима велики обим: тако у Владимирској губернији од 98.000 справа за предење, и у срезу Шузи од 21.200, има их у фабрикама свега 18.000 у првој и 1.200 у другој области. Индустријалци не пропуштају да се жале на ту конкуренцију, али се државне власти не осврћу на њихове жалбе, јер породична индустрија обезбеђује знатне приходе мужицима, па према томе и њиховим господарима, који им услед тога могу да наметну веће дажбине. Али развој кустарске индустрије не увлачи само све више и више мужике у индустриски живот земље, већ ломи уске оквире сеоске привреде; проширујући економску улогу сељака, он у исти мах истиче супроткост која постоји између ових нових занимања и режима сељачког робовања.

Иако неће да жртвује интересе племства индустрији, Никола је бар потпомаже сталном политиком заштитних царина. Царинска тарифа из 1822 године, коју је утврдио Канкрин, допуњавана је и мењана неколико пута, али је царинска баријера противу стране конкуренције остала дигнута за време целе његове владавине. Канкрин се чак показује непријатељски расположен према уласку страног капитала у Русију, јер он сматра „да сваки народ треба да тежи потпуној независности у односу на друге народе”, и да, с обзиром на слаб економски развитак Русије, треба „бранити своју независност са будном пажњом”. Зато се он упорно противи усвајању сваке корените мере која има за циљ убрзавање индустриског развитка, а нарочито грађењу железница, које сматра да је прерано. Међутим, саобраћајне везе су у то време у бедном стању: друм који спаја Петроград са Москвом, дугачак 677 врста, завршен је тек 1834 године, а године 1850 има у целој Русији путева у укупној дужини од само 4.840 врста. Иако је, насупрот Канкрину, било одлучено да се сагради железничка мрежа, ипак се томе послу приступило бојажљиво: прва пруга, која спаја Павловск са Петроградом, пуштена је у саобраћај 1838 године, али она врши само превоз путника; пруга од Петрограда до Москве започета је 1843, али није била завршена ни 1850 године.

Насупрот томе, Канкрин је присталица ширења техничких знања потребних индустрији. У том циљу оснива он многе установе, као Технолошки институт у Петрограду, Вишу пољопривредну школу у Гори-Горецком; он модернизује Рударску школу и Шумарску школу у Петрограду и организује индустриске изложбе у Москви.

Финансиска политика. — Новчана реформа остварена за владе Николе I одговарала је економским потребама земље. При крају владавине Александра I не само да су финансије биле растројене, већ је и сам новчани систем био озбиљно компромитован. „Асигнати”, тај папирни новац чији је оптицај премашао потребе и средства државе, изгубили су били сваку чврстину исто тако у унутрашњости царевине као и у иностранству: њихова вредност може да варира за 27 од сто у разним крајевима Русије, а сребрна рубља вреди 350 до 420 копејака у папирном новцу.

Недостатак једне чврсте новчане јединице је озбиљна препрека развитку трговине и индустрије. Канкрин је имао намеру да тај недостатак отклони чим је постао министар финансија; али се он задовољио испрва тим што је завео строгу штедњу у државним расходима и што је предузео извесне мере у циљу регулисања новчаног оптицаја. Тек године 1839 предузео је он једну одлучну реформу. Прогласом од 1/13 јула 1839 године оглашена је сребрна рубља за новчану јединицу, а асигнати су претворени у „помоћни новац”. Они су стабилизовани по принудном и непроменљивом курсу од 3 рубље и 50 копејки за једну сребрну рубљу. Наредне године придодата је Државној Банци једна Депозитна Каса, која је овлашћена да прикупља сребрни новац и да у замену за њега издаје по утврђеном курсу депозитне бонове којима је дато право оптицаја са једнаком вредношћу као сребрни новац и асигнати. Услед великог успеха ове мере, влада издаје године 1841 за 30 милиона кредитних новчаница које се могу заменити за сребрни новац; да би се обезбедила ова замена, установљена је нарочита метална подлога која је имала вредност шестине износа издатих новчаница. Године 1843 ове новчанице постају званичан новац равноважан металном новцу, слободно заменљив за сребрни новац у његовој номиналној вредности.

Тако Канкрин и Никола I теже да успоставе метални оптицај у Русији смањујући вредност страном новцу. Ова мера, која значи само делимично банкротство државе, обезбеђује за извесно време опстанак једној стабилној новчаној јединици, од које има користи не само државна благајна, већ и трговина и индустрија. Али при крају Николине владавине ратни издаци приморавају владу да изда неумерену количину кредитних новчаница. Оне такође губе од своје вредности, те државне финансије, које је сама влада поново растројила, постају опет исто онако рђаве као приликом смрти Александра I.