Историја Југославије (В. Ћоровић) 3.11

←<<

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић

>>→

трећи период. XI. Пропаст Зете.

1. Иван Црнојевић. — 2. Културно дело Ђурђа Црнојевића. — 3. Његов слом. — 4. Пад Зете. — 5. Скендер-бег Црнојевић.

Да не знамо политичке мотиве и прилике који су одлучивали при турским акцијама на Балканскоме Полуострву, човек би долазио у искушење да тврди како су турска освајања у нашим земљама имала извесног система. Прва је пала Србија, као прва на путу према Дунаву и као најмоћнија, после Босна, као друга по снази, потом Херцеговина и најзад мала и бунтовна Зета.

У Зети је од средине XV века главну власт имао Стеван Црнојевић, познати противник деспота Ђурђа и млетачки плаћеник и штићеник. Када су Турци својом офанзивом од год. 1454. преполовили Србију и коначно је својим подручјем раставили од Зете, Стеван је, не зазирући више од деспота, постао прави владар Зете. Ту је, узевши за жену Скендер-бегову сестру Марију, у заједници са њим, одолевао турским нападима и учвршћивао своју власт. Иза његове смрти (год. 1465.) син му Иван, популарни Иван-бег Црне Горе и народне поезије, мењао је донекле зетску политику. Према Скендер-бегу и албанским главарима он је веран друг и природни савезник против Турака; као отац му, и он се оженио отуда, узевши Гојсаву, сестру Константина Аријанита. Али, према Млечанима се понашао друкчије него отац му. Од прве године своје владе он је њихов противник и покушава да им силом одузме неке градове и места у зетском приморју. Тек посредовање пријатеља, а нарочито Скендер-бегово, доведе год. 1466. до примирја, које се продужи после турских напада на Албанију, год. 1466. и 1468., и смрти Скендер-бегове, († год. 1468.), када је Иван видео да се приближује опасност и за Зету и да треба за времена тражити наслона на коју пријатељску хришћанску силу. Отада он помаже Млечиће војнички, а они њега новчано са 1200 дуката годишње плате. Год. 1474., само његовој сарадњи захваљујући, одбијена је турска офанзива против Скадра. После четири године, кад су Турци са још већом снагом напали Албанију и узели Кроју, и под личним вођством султановим загушили Скадар, напали су они и Ивана, као млетачкога помагача, и отели му не само Жабљак него и целу земљу, год. 1479. Млеци, и сами притешњени, нису могли да спасу свог савезника, и он је морао да се као бегунац склања најпре у њихов град, а после да лута, као и многи други емигранти из Зете и Албаније, по разним местима Италије.

У отаџбину вратио се Иван Црнојевић тек после смрти султана Мехмеда II, искоришћавајући поменуте метеже око престола. Турци нису обраћали много пажње на кршевиту и пасивну област Црне Горе и оставили су ту и у Албанији мало војске. Стога је Иван без много напора успео да их потисне и да васпостави своју власт; али, не више у старим границама. Његова престоница није била више изгубљени Жабљак, него Цетиње, где је он год. 1484., из захвалности што се могао вратити на своје тле, подигао Богородичин манастир као седиште зетске митрополије, испунивши завет који је дао пред богородичиним »нерукотвореним« образом у Лорету. По повратку у Црну Гору, осмотривши добро општи положај, он напушта Млечане и признаје турску врховну власт. Као раније на почетку своје владе, тако је и сада на свршетку оштар противник Млетака, којима је приписивао добар део кривице за удес који га је био снашао. До измирења, не баш најискренијег, дошло је тек год. 1490., када се његов син Ђурађ, по одобрењу султановом, верио са млетачком властелинком Јелисаветом Ерицо. Иван није дочекао синовљево венчање, него је умро око 20. јула те године, баш кад су сватови путовали из Млетака у Црну Гору.

Ђурађ Црнојевић је, како се могло и очекивати, знатно поправио односе своје земље према Млецима. Из Млетака је набавио и прву српску штампарију намењену за израду црквених књига, и сместио је у цетињском манастиру. У нашој културној историји то је један од најкрупнијих догађаја, мада, због тешких политичких прилика тадашњег времена, није могао имати онај значај и утицај који је проналазак штампе убрзо стекао на западу. Главни управник штампарије био је цетињски монах Макарије, који је имао седам помагача. Од год. 1493. до 1495. штампане су у тој штампарији три књиге (октоих, псалтир и молитвеник), које су нашле свој пут у многе наше манастире не само у зетскоме суседству, него и по другим странама, на пр. чак у Хиландару. Извесни људи у Црној Гори тврде, само на основу народног предања, да је та штампарија радила најпре на Ободу, па да је одатле пренесена на Цетиње. Али, то не изгледа вероватно и за то мишљење нема никаквих стварних доказа. Цетиње се као место штампања изрично помиње у псалтиру од год. 1495., док се Обод не помиње нигде. Цетиње, као место митрополије, где је могућ бољи надзор над текстом и целим радом, и природније је место за такво предузеће. Мишљење Љ. Стојановића да је Црнојевића октоих штампан у Млецима, није у нашој науци прихватио нико; уосталом, оно је и речено само као претпоставка.

Француски краљ Карло VIII освојио је год. 1495. напуљску краљевину. Одмах потом, да што јаче обележи своје деловање на новом подручју, почео је да ради на стварању једног хришћанског савеза упереног против Турака. У његову политичку комбинацију улазили су, наравно, и балкански народи, а у првом реду још одржани балкански династи. Преко свога ујака, Константина Аријанита, који је живео у Италији и ушао у везе са Карлом, посвећен је био у припреме за један упад у Албанију и Ђурађ Црнојевић. Млечани, који су били противници француске власти у Италији и њихова рада на Балкану, омели су намеравани напад, а Стеван Црнојевић отишао је на Порту и одао тамо братовљеве преговоре. Крајем новембра год. 1496. донео је Стеван сам турски одговор: да Ђурађ или дође у Стамбол на оправдање или да иде из Црне Горе. Ђурађ је претпоставио ово друго и одмах преко Будве отишао за Млетке.

Власт је прихватио Ђурђев брат Стеван, који га је вероватно из тих властољубивих мотива и одао Порти. Подозриве турске власти нису више веровале ни Стевану саму, него су га ставиле под надзор скадарског санџак-бега Фериза, једнога од љубимаца султанових, који је војнички посео област Црнојевића и спорна места на млетачко-црногорској граници. »Стеван је својом оптужбом брата Ђурђа код султана (вели тачно Јован Томић) само убрзао процес потпуног присаједињења Црне Горе скадарскоме санџаку, и у Црној Гори остао је још две године, после чега је нестало и номиналног управништва његова. Стеван је, дакле, отишао трагом свих других што у султана тражаху помоћи противу својих«.

Ђурађ Црнојевић, који је у Млецима узет као вођ најамника са 400 дуката годишње плате, сведен на положај обичног кондотјера, није могао бити задовољан, и јавно је грдио власт Републике. Он је желео да га Млеци помогну да се врати у Црну Гору, а не да надничи на њихову подручју. Република је извесно време имала неких обзира према њему; али, најпосле га је затворила и пустила тек на посредовање Карла VIII. На вест да је његов брат год. 1499. изгубио власт у Црној Гори, покушавао је Ђурађ све да га Млеци пребаце тамо, а кад то они, бојећи се његових веза и новог расположења, изрично одбише, он се некако искрао и упутио у свет. На путу написао је свој политички тестаменат, у којем је стављао на срце жени да му, у случају млетачког гоњења или напуштања, старијега сина Константина пошаље мађарскоме краљу, а млађега Соломона Ђурђеву брату Станиши у Стамбол, који је тамо као талац на султанову двору, по примеру Ахмета Херцеговића, примио ислам и добио име Скендер-бега. Тај пример осветљава јасно трагику и политичку помућеност балканских династа. Да би се могли одржати, они су цепали рођене породице, саму своју децу, упућујући једне на исток а друге на запад, једне крсту а друге полумесецу. У XIV веку такав пример не би био лако могућ, у XV веку он, ево, постаје упола правило. Вера у победу хришћанске ствари губи се све више, у своју државну снагу изгубила се потпуно, и сад је за оне који су хтели да остану на врху и сачувају господство по сваку цену наступило ово трговање савестима и потпуна безначелност. Народни морал остао је да чува убоги пук, који је свикао да носи и подноси и да чува наслеђе дедова, и уза њ дубоко национално свештенство.

Из Италије Ђурађ се једног дана пребацио у Зету, али га је Фериз-бег одмах позвао себи и упутио у Цариград. Није га дочекао непријатељски, јер је Ђурађ већ раније покушао да добије пристанак Турака за свој повратак. У Цариграду, султан је примио Ђурђа као покајника и упутио га у Анадол за управника једне области са годишњим приходом од 25.000 аспри. Остала је белешка у једног млетачког савременика да је Ђурађ уступио султану сва своја права на Црну Гору, и да је турска власт над том покрајином била учвршћена не само војничким добитком, него и правним отступањем. О Ђурђу после год. 1503. нема вести; помиње се, али није сигурно, да је у Цариграду примио и ислам. Највероватније је да је умро на својој новој дужности у Малој Азији.

Од свих наших владара који су током XIV и XV века изгубили власт и господство Ђурађ Црнојевић се понео најнедостојније. Та породица није уопште имала праве моралне вредности, судећи по овима њеним поступцима, откако је, одметањем од власти својих српских деспота, почела да игра неку улогу у нашој историји; једини лепши изузетак чини у њој Иван Црнојевић, који има и витештва, а не само јунаштва. Оба Стевана, и отац и син Иванов, имају моралних мрља, које вређају чак и у онако циничном и декадентском XV веку. Херцеговићи, мада с пуно грехова, изгледају ипак боље од њих, а да о иначе дотле несимпатичним Бранковићима и не говоримо.

Год. 1499. припојена је била Црна Гора скадарском санџакату. Али, год. 1514. одвојио је султан поново и поставио јој за управника, као санџак-бега, потурченог Станишу, односно Скендер-бега Црнојевића. Учинио је то вероватно са намером да преко њега, као члана једне домаће династије, живље утиче на суседна племена у Далмацији и да поспеши процес исламизације. Као управник Црне Горе Скендер-бег се показао као човек од реда, без авантуристичких склоности, вољан да помогне зацељивању рана. Православљу није био непријатељ; напротив: помагао је старе манастире и штитио њихова права; али, његов повлашћени потурчењачки положај свакако је имао утицаја у земљи и изазивао је опонашање. Његова управа трајала је до год. 1528.; те године је он по свој прилици и умро. Црна Гора је потом поново припојена скадарском санџакату и остала је са извесним локалним, више делом него уговорима или одобрењима стеченим, правима његов саставни део све до краја XVII века. Племена испод Ловћена, у близини млетачког подручја и у тешко приступачним брдима, имала су извесну слободу кретања и јаких одметничких склоности; али, и она су сматрана као турски поданици и била су то уствари све до ослободилачких покрета под владиком Данилом, а по европском међународном праву све до Берлинскога конгреса.