Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 3.11

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA JUGOSLAVIJE
Pisac: Vladimir Ćorović


treći period.
XI. Propast Zete.

1. Ivan Crnojević. — 2. Kulturno delo Đurđa Crnojevića. — 3. Njegov slom. — 4. Pad Zete. — 5. Skender-beg Crnojević.


Da ne znamo političke motive i prilike koji su odlučivali pri turskim akcijama na Balkanskome Poluostrvu, čovek bi dolazio u iskušenje da tvrdi kako su turska osvajanja u našim zemljama imala izvesnog sistema. Prva je pala Srbija, kao prva na putu prema Dunavu i kao najmoćnija, posle Bosna, kao druga po snazi, potom Hercegovina i najzad mala i buntovna Zeta.

U Zeti je od sredine XV veka glavnu vlast imao Stevan Crnojević, poznati protivnik despota Đurđa i mletački plaćenik i štićenik. Kada su Turci svojom ofanzivom od god. 1454. prepolovili Srbiju i konačno je svojim područjem rastavili od Zete, Stevan je, ne zazirući više od despota, postao pravi vladar Zete. Tu je, uzevši za ženu Skender-begovu sestru Mariju, u zajednici sa njim, odolevao turskim napadima i učvršćivao svoju vlast. Iza njegove smrti (god. 1465.) sin mu Ivan, popularni Ivan-beg Crne Gore i narodne poezije, menjao je donekle zetsku politiku. Prema Skender-begu i albanskim glavarima on je veran drug i prirodni saveznik protiv Turaka; kao otac mu, i on se oženio otuda, uzevši Gojsavu, sestru Konstantina Arijanita. Ali, prema Mlečanima se ponašao drukčije nego otac mu. Od prve godine svoje vlade on je njihov protivnik i pokušava da im silom oduzme neke gradove i mesta u zetskom primorju. Tek posredovanje prijatelja, a naročito Skender-begovo, dovede god. 1466. do primirja, koje se produži posle turskih napada na Albaniju, god. 1466. i 1468., i smrti Skender-begove, († god. 1468.), kada je Ivan video da se približuje opasnost i za Zetu i da treba za vremena tražiti naslona na koju prijateljsku hrišćansku silu. Otada on pomaže Mlečiće vojnički, a oni njega novčano sa 1200 dukata godišnje plate. God. 1474., samo njegovoj saradnji zahvaljujući, odbijena je turska ofanziva protiv Skadra. Posle četiri godine, kad su Turci sa još većom snagom napali Albaniju i uzeli Kroju, i pod ličnim vođstvom sultanovim zagušili Skadar, napali su oni i Ivana, kao mletačkoga pomagača, i oteli mu ne samo Žabljak nego i celu zemlju, god. 1479. Mleci, i sami pritešnjeni, nisu mogli da spasu svog saveznika, i on je morao da se kao begunac sklanja najpre u njihov grad, a posle da luta, kao i mnogi drugi emigranti iz Zete i Albanije, po raznim mestima Italije.

U otadžbinu vratio se Ivan Crnojević tek posle smrti sultana Mehmeda II, iskorišćavajući pomenute meteže oko prestola. Turci nisu obraćali mnogo pažnje na krševitu i pasivnu oblast Crne Gore i ostavili su tu i u Albaniji malo vojske. Stoga je Ivan bez mnogo napora uspeo da ih potisne i da vaspostavi svoju vlast; ali, ne više u starim granicama. Njegova prestonica nije bila više izgubljeni Žabljak, nego Cetinje, gde je on god. 1484., iz zahvalnosti što se mogao vratiti na svoje tle, podigao Bogorodičin manastir kao sedište zetske mitropolije, ispunivši zavet koji je dao pred bogorodičinim »nerukotvorenim« obrazom u Loretu. Po povratku u Crnu Goru, osmotrivši dobro opšti položaj, on napušta Mlečane i priznaje tursku vrhovnu vlast. Kao ranije na početku svoje vlade, tako je i sada na svršetku oštar protivnik Mletaka, kojima je pripisivao dobar deo krivice za udes koji ga je bio snašao. Do izmirenja, ne baš najiskrenijeg, došlo je tek god. 1490., kada se njegov sin Đurađ, po odobrenju sultanovom, verio sa mletačkom vlastelinkom Jelisavetom Erico. Ivan nije dočekao sinovljevo venčanje, nego je umro oko 20. jula te godine, baš kad su svatovi putovali iz Mletaka u Crnu Goru.

Đurađ Crnojević je, kako se moglo i očekivati, znatno popravio odnose svoje zemlje prema Mlecima. Iz Mletaka je nabavio i prvu srpsku štampariju namenjenu za izradu crkvenih knjiga, i smestio je u cetinjskom manastiru. U našoj kulturnoj istoriji to je jedan od najkrupnijih događaja, mada, zbog teških političkih prilika tadašnjeg vremena, nije mogao imati onaj značaj i uticaj koji je pronalazak štampe ubrzo stekao na zapadu. Glavni upravnik štamparije bio je cetinjski monah Makarije, koji je imao sedam pomagača. Od god. 1493. do 1495. štampane su u toj štampariji tri knjige (oktoih, psaltir i molitvenik), koje su našle svoj put u mnoge naše manastire ne samo u zetskome susedstvu, nego i po drugim stranama, na pr. čak u Hilandaru. Izvesni ljudi u Crnoj Gori tvrde, samo na osnovu narodnog predanja, da je ta štamparija radila najpre na Obodu, pa da je odatle prenesena na Cetinje. Ali, to ne izgleda verovatno i za to mišljenje nema nikakvih stvarnih dokaza. Cetinje se kao mesto štampanja izrično pominje u psaltiru od god. 1495., dok se Obod ne pominje nigde. Cetinje, kao mesto mitropolije, gde je moguć bolji nadzor nad tekstom i celim radom, i prirodnije je mesto za takvo preduzeće. Mišljenje Lj. Stojanovića da je Crnojevića oktoih štampan u Mlecima, nije u našoj nauci prihvatio niko; uostalom, ono je i rečeno samo kao pretpostavka.

Francuski kralj Karlo VIII osvojio je god. 1495. napuljsku kraljevinu. Odmah potom, da što jače obeleži svoje delovanje na novom području, počeo je da radi na stvaranju jednog hrišćanskog saveza uperenog protiv Turaka. U njegovu političku kombinaciju ulazili su, naravno, i balkanski narodi, a u prvom redu još održani balkanski dinasti. Preko svoga ujaka, Konstantina Arijanita, koji je živeo u Italiji i ušao u veze sa Karlom, posvećen je bio u pripreme za jedan upad u Albaniju i Đurađ Crnojević. Mlečani, koji su bili protivnici francuske vlasti u Italiji i njihova rada na Balkanu, omeli su nameravani napad, a Stevan Crnojević otišao je na Portu i odao tamo bratovljeve pregovore. Krajem novembra god. 1496. doneo je Stevan sam turski odgovor: da Đurađ ili dođe u Stambol na opravdanje ili da ide iz Crne Gore. Đurađ je pretpostavio ovo drugo i odmah preko Budve otišao za Mletke.

Vlast je prihvatio Đurđev brat Stevan, koji ga je verovatno iz tih vlastoljubivih motiva i odao Porti. Podozrive turske vlasti nisu više verovale ni Stevanu samu, nego su ga stavile pod nadzor skadarskog sandžak-bega Feriza, jednoga od ljubimaca sultanovih, koji je vojnički poseo oblast Crnojevića i sporna mesta na mletačko-crnogorskoj granici. »Stevan je svojom optužbom brata Đurđa kod sultana (veli tačno Jovan Tomić) samo ubrzao proces potpunog prisajedinjenja Crne Gore skadarskome sandžaku, i u Crnoj Gori ostao je još dve godine, posle čega je nestalo i nominalnog upravništva njegova. Stevan je, dakle, otišao tragom svih drugih što u sultana tražahu pomoći protivu svojih«.

Đurađ Crnojević, koji je u Mlecima uzet kao vođ najamnika sa 400 dukata godišnje plate, sveden na položaj običnog kondotjera, nije mogao biti zadovoljan, i javno je grdio vlast Republike. On je želeo da ga Mleci pomognu da se vrati u Crnu Goru, a ne da nadniči na njihovu području. Republika je izvesno vreme imala nekih obzira prema njemu; ali, najposle ga je zatvorila i pustila tek na posredovanje Karla VIII. Na vest da je njegov brat god. 1499. izgubio vlast u Crnoj Gori, pokušavao je Đurađ sve da ga Mleci prebace tamo, a kad to oni, bojeći se njegovih veza i novog raspoloženja, izrično odbiše, on se nekako iskrao i uputio u svet. Na putu napisao je svoj politički testamenat, u kojem je stavljao na srce ženi da mu, u slučaju mletačkog gonjenja ili napuštanja, starijega sina Konstantina pošalje mađarskome kralju, a mlađega Solomona Đurđevu bratu Staniši u Stambol, koji je tamo kao talac na sultanovu dvoru, po primeru Ahmeta Hercegovića, primio islam i dobio ime Skender-bega. Taj primer osvetljava jasno tragiku i političku pomućenost balkanskih dinasta. Da bi se mogli održati, oni su cepali rođene porodice, samu svoju decu, upućujući jedne na istok a druge na zapad, jedne krstu a druge polumesecu. U XIV veku takav primer ne bi bio lako moguć, u XV veku on, evo, postaje upola pravilo. Vera u pobedu hrišćanske stvari gubi se sve više, u svoju državnu snagu izgubila se potpuno, i sad je za one koji su hteli da ostanu na vrhu i sačuvaju gospodstvo po svaku cenu nastupilo ovo trgovanje savestima i potpuna beznačelnost. Narodni moral ostao je da čuva ubogi puk, koji je svikao da nosi i podnosi i da čuva nasleđe dedova, i uza nj duboko nacionalno sveštenstvo.

Iz Italije Đurađ se jednog dana prebacio u Zetu, ali ga je Feriz-beg odmah pozvao sebi i uputio u Carigrad. Nije ga dočekao neprijateljski, jer je Đurađ već ranije pokušao da dobije pristanak Turaka za svoj povratak. U Carigradu, sultan je primio Đurđa kao pokajnika i uputio ga u Anadol za upravnika jedne oblasti sa godišnjim prihodom od 25.000 aspri. Ostala je beleška u jednog mletačkog savremenika da je Đurađ ustupio sultanu sva svoja prava na Crnu Goru, i da je turska vlast nad tom pokrajinom bila učvršćena ne samo vojničkim dobitkom, nego i pravnim otstupanjem. O Đurđu posle god. 1503. nema vesti; pominje se, ali nije sigurno, da je u Carigradu primio i islam. Najverovatnije je da je umro na svojoj novoj dužnosti u Maloj Aziji.

Od svih naših vladara koji su tokom XIV i XV veka izgubili vlast i gospodstvo Đurađ Crnojević se poneo najnedostojnije. Ta porodica nije uopšte imala prave moralne vrednosti, sudeći po ovima njenim postupcima, otkako je, odmetanjem od vlasti svojih srpskih despota, počela da igra neku ulogu u našoj istoriji; jedini lepši izuzetak čini u njoj Ivan Crnojević, koji ima i viteštva, a ne samo junaštva. Oba Stevana, i otac i sin Ivanov, imaju moralnih mrlja, koje vređaju čak i u onako ciničnom i dekadentskom XV veku. Hercegovići, mada s puno grehova, izgledaju ipak bolje od njih, a da o inače dotle nesimpatičnim Brankovićima i ne govorimo.

God. 1499. pripojena je bila Crna Gora skadarskom sandžakatu. Ali, god. 1514. odvojio je sultan ponovo i postavio joj za upravnika, kao sandžak-bega, poturčenog Stanišu, odnosno Skender-bega Crnojevića. Učinio je to verovatno sa namerom da preko njega, kao člana jedne domaće dinastije, življe utiče na susedna plemena u Dalmaciji i da pospeši proces islamizacije. Kao upravnik Crne Gore Skender-beg se pokazao kao čovek od reda, bez avanturističkih sklonosti, voljan da pomogne zaceljivanju rana. Pravoslavlju nije bio neprijatelj; naprotiv: pomagao je stare manastire i štitio njihova prava; ali, njegov povlašćeni poturčenjački položaj svakako je imao uticaja u zemlji i izazivao je oponašanje. Njegova uprava trajala je do god. 1528.; te godine je on po svoj prilici i umro. Crna Gora je potom ponovo pripojena skadarskom sandžakatu i ostala je sa izvesnim lokalnim, više delom nego ugovorima ili odobrenjima stečenim, pravima njegov sastavni deo sve do kraja XVII veka. Plemena ispod Lovćena, u blizini mletačkog područja i u teško pristupačnim brdima, imala su izvesnu slobodu kretanja i jakih odmetničkih sklonosti; ali, i ona su smatrana kao turski podanici i bila su to ustvari sve do oslobodilačkih pokreta pod vladikom Danilom, a po evropskom međunarodnom pravu sve do Berlinskoga kongresa.