Историја Југославије (В. Ћоровић) 1.4
| ←<< | ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ Писац: Владимир Ћоровић |
>>→ |
1. Људевит Посавски. — 2. Карактер његова покрета.
После смрти Карла Великог (814.) дође на власт његов, њему недорасли, син Лудвиг Побожни. Црквени елеменат доби још више маха него за времена његова оца; он је живо деловао и код нас. За Лудвигове владавине основана је хрватска бискупија у Нину и подигнута црква посвећена Св. Аселу, франачком богоугоднику. Ну, поред свештенства, у држави се нарочито ојача племство, себично и безобзирно, које изазва својим поступцима слабљење реда и осећања правне сигурности. И у словенским франачким областима обест и самовоља главног управника Фурланске Марке, Кадолаха, изазва не само незадовољство него и један веома значајан национални покрет.
Хрватска је почетком IX века имала два домаћа кнеза, у две велике области. Права стара Хрватска, која је хватала од Раше до Цетине и на истоку допирала до планинског венца од Рисњака до личке Пљешивице, имала је око год. 815. као свог владара Борну, за кога држе да је син хрватског кнеза Вишеслава, првог народног кнеза за кога историја уопште зна. У панонској Хрватској, која је допирала од Борнине државе до Драве, владао је Људевит, са седиштем у старом прометном Сиску. Незадовољан франачком управом, Људевит је год. 818. оптужио маркгрофа Кадолаха цару Лудвигу на државном сабору у Херисталу. Хрвати овом приликом нису били сложни, јер док је Људевит осуђивао Кадолаха, изасланство из далматинске Хрватске није му се придружило. На том сабору Људевит се познао са изасланицима Тимочана, који се у то време беху одметнули од Бугара и затражили врховну власт франачку. Људевит није успео код цара са својом тужбом. Огорчен, он се решава да место тужбе употреби јача средства. Успео је да наговори Тимочане да се, место Францима, придруже њему. Сем тога, ускомешао је и суседна словенска племена, која су франачки поступци нагонили да се неколико година пре Људевита удружују чак и са Обрима против њих. Да је Људевитов покрет био веома популаран међу Словенима види се најбоље по томе што су се хрватски Гачани одметнули од кнеза Борне кад је тај започео борбу против Људевита на франачкој страни. Године 819. Кадолах је у борби са Људевитом претрпео неуспех и умро је наскоро од грознице. Те године, на државном сабору у Ингуленхајму, Људевитови посланици изјављивали су спремност да обуставе цео покрет ако им Франци испуне извесне захтеве. Ти захтеви нам нису познати; али, близу памети је веровати да се тражило ограничење самовоље франачких управника и већа власт домаћих кнезова. Цар Лудвиг није пристао на словенске услове. Људевит је, развивши своје везе, наставио после тога борбу, и то сад отворено против одлука самога цара. Франачка војска, упућена против њега, нашла га је у пределима око Драве, куда је ширио свој отпорни покрет и камо је пошао у помоћ угроженим Словенцима. У исто време, као посредни савезници Франака, нападоше Људевита са југа Борна и Људевитов таст Драгомуж. У борби између Људевита и Борне, код Купе, Гачани пређоше на страну првога и решише борбу у његову корист. Велике је муке стало Борну да после тог свог пораза истисне Људевита из Далмације, куда овај, понесен победом, беше продро. Почетком год. 820. пожурио се Борна да лично обавести цара у Ахену о целој овој акцији и да предложи мере помоћу којих би се имао савладати Људевит. Том приликом би решено да се у Хрватску упуте три војске, као некад на Обре. Чим је ославило пролеће, пошли су Франци против устаника: једни из Италије, преко норичких Алпа, други кроз Карантанију, а трећи преко Баварске и горње Паноније. Главни ударац извела је друга војска. Она је на свом путу скршила отпор устаника на три места, и то по свој прилици претежно отпор словеначких људи, који се беху придружили покрету. Сам Људевит, не могавши одолети уједињеној снази Франака, беше се повукао у неки тврди град. Попаливши земљу, Франци се повукоше, страдајући много од гриже у нездравој Подравини. Овом војном они су скршили главни отпор Словенаца и натерали их поново на покорност; али, вођ устанка одржао се. На новом државном сабору у Ахену, год. 821., морало се поново решавати да се и те године, и опет са три војске, крене рат против њега. Тим пре што је његов покрет стекао и даље и веома опасне везе. У Ахену се, наиме, сазнало да је Фортунат, патријарх из Града, човек одан Византији, потицао хрватског вођа да истраје у борби и да му је слао и мајсторе за подизање тврђава. Има чак разлога веровати да је те везе помагао и византиски намесник из Задра. И нови франачки поход од год. 821. испао је углавном онако као и онај прошлогодишњи: земља је страдала од пустошења, а покрет се није скршио. Тек наредна година била је судбоносна за Људевита. Према великој војсци, која се у лето год. 822. кретала из Италије, он није смео да понавља пређашњу тактику; а можда га је уплашила и вест да је патријарх Фортунат морао бежати у Цариград. Уплашен, Људевит је побегао негде у Босну, Србима, »за који се народ казује (вели франачки аналист) да заузима велик део Далмације«. Ово је, из год. 822., први несумњив спомен српскога имена у овим крајевима. Срби су примили добеглога кнеза. Али, Људевит, не зна се тачно зашто, убија наскоро једног од српских жупана који га је примио, и подвргава себи његову област. У исто време шаље и посланике франачком цару, изјављујући спремност да га поново призна као врховног господара. Франци, међутим, неће да улазе са њим у преговоре. Гоњен од њих, а после оног недела онемогућен код Срба, Људевит бежи из Босне и склања се у Борнину државу. Ту га прима један његов сродник, а онда га, после мало времена, год. 823., даје убити. Сва Људевитова држава потпала је поново под франачку власт; једино су Тимочани дошли под Бугаре.
Занимљиво је географско простирање овог покрета. Он се највише држао Саве, Драве и Дунава, као главних прометних артерија тога подручја; отуд је ширење покрета било, што је иначе ретко у нашој историји, у претежно хоризонталном правцу. Много дубље у унутрашњост од те речне линије покрет није ишао. Али, ипак је обухватио сва три наша племена, Србе, Хрвате и Словенце, као свесну етничку заједницу против Франака. У том погледу веома је карактеристично држање Тимочана. Бежећи од Бугара, они су свакако могли бити боље заштићени у склопу франачке државе него у заједници са Људевитом; првобитна њихова одлука и била је да се понуде Францима; а ипак су се придружили Људевиту, очевидно под утицајем његових племенских сугестија. У нашој историји ово је први покушај свесне шире сарадње наших племена на далеком подручју, али и овог пута, као и раиије у борбама против Обара, чисто одбранбене. Цео овај покрет није успео; једно, јер је био и сувише слаб према франачкој снази; а друго, јер га је водио човек са неразвијеним моралним осећањем. Против Људевита дижу се његови најближи сродници, таст и рођак, који га и убија; а његове моралне обзире, који казују где треба тражити кривца, видели смо у поступку према српском жупану угоститељу.