Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 1.4
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Ljudevit Posavski. — 2. Karakter njegova pokreta.
Posle smrti Karla Velikog (814.) dođe na vlast njegov, njemu nedorasli, sin Ludvig Pobožni. Crkveni elemenat dobi još više maha nego za vremena njegova oca; on je živo delovao i kod nas. Za Ludvigove vladavine osnovana je hrvatska biskupija u Ninu i podignuta crkva posvećena Sv. Aselu, franačkom bogougodniku. Nu, pored sveštenstva, u državi se naročito ojača plemstvo, sebično i bezobzirno, koje izazva svojim postupcima slabljenje reda i osećanja pravne sigurnosti. I u slovenskim franačkim oblastima obest i samovolja glavnog upravnika Furlanske Marke, Kadolaha, izazva ne samo nezadovoljstvo nego i jedan veoma značajan nacionalni pokret.
Hrvatska je početkom IX veka imala dva domaća kneza, u dve velike oblasti. Prava stara Hrvatska, koja je hvatala od Raše do Cetine i na istoku dopirala do planinskog venca od Risnjaka do ličke Plješivice, imala je oko god. 815. kao svog vladara Bornu, za koga drže da je sin hrvatskog kneza Višeslava, prvog narodnog kneza za koga istorija uopšte zna. U panonskoj Hrvatskoj, koja je dopirala od Bornine države do Drave, vladao je Ljudevit, sa sedištem u starom prometnom Sisku. Nezadovoljan franačkom upravom, Ljudevit je god. 818. optužio markgrofa Kadolaha caru Ludvigu na državnom saboru u Heristalu. Hrvati ovom prilikom nisu bili složni, jer dok je Ljudevit osuđivao Kadolaha, izaslanstvo iz dalmatinske Hrvatske nije mu se pridružilo. Na tom saboru Ljudevit se poznao sa izaslanicima Timočana, koji se u to vreme behu odmetnuli od Bugara i zatražili vrhovnu vlast franačku. Ljudevit nije uspeo kod cara sa svojom tužbom. Ogorčen, on se rešava da mesto tužbe upotrebi jača sredstva. Uspeo je da nagovori Timočane da se, mesto Francima, pridruže njemu. Sem toga, uskomešao je i susedna slovenska plemena, koja su franački postupci nagonili da se nekoliko godina pre Ljudevita udružuju čak i sa Obrima protiv njih. Da je Ljudevitov pokret bio veoma popularan među Slovenima vidi se najbolje po tome što su se hrvatski Gačani odmetnuli od kneza Borne kad je taj započeo borbu protiv Ljudevita na franačkoj strani. Godine 819. Kadolah je u borbi sa Ljudevitom pretrpeo neuspeh i umro je naskoro od groznice. Te godine, na državnom saboru u Ingulenhajmu, Ljudevitovi poslanici izjavljivali su spremnost da obustave ceo pokret ako im Franci ispune izvesne zahteve. Ti zahtevi nam nisu poznati; ali, blizu pameti je verovati da se tražilo ograničenje samovolje franačkih upravnika i veća vlast domaćih knezova. Car Ludvig nije pristao na slovenske uslove. Ljudevit je, razvivši svoje veze, nastavio posle toga borbu, i to sad otvoreno protiv odluka samoga cara. Franačka vojska, upućena protiv njega, našla ga je u predelima oko Drave, kuda je širio svoj otporni pokret i kamo je pošao u pomoć ugroženim Slovencima. U isto vreme, kao posredni saveznici Franaka, napadoše Ljudevita sa juga Borna i Ljudevitov tast Dragomuž. U borbi između Ljudevita i Borne, kod Kupe, Gačani pređoše na stranu prvoga i rešiše borbu u njegovu korist. Velike je muke stalo Bornu da posle tog svog poraza istisne Ljudevita iz Dalmacije, kuda ovaj, ponesen pobedom, beše prodro. Početkom god. 820. požurio se Borna da lično obavesti cara u Ahenu o celoj ovoj akciji i da predloži mere pomoću kojih bi se imao savladati Ljudevit. Tom prilikom bi rešeno da se u Hrvatsku upute tri vojske, kao nekad na Obre. Čim je oslavilo proleće, pošli su Franci protiv ustanika: jedni iz Italije, preko noričkih Alpa, drugi kroz Karantaniju, a treći preko Bavarske i gornje Panonije. Glavni udarac izvela je druga vojska. Ona je na svom putu skršila otpor ustanika na tri mesta, i to po svoj prilici pretežno otpor slovenačkih ljudi, koji se behu pridružili pokretu. Sam Ljudevit, ne mogavši odoleti ujedinjenoj snazi Franaka, beše se povukao u neki tvrdi grad. Popalivši zemlju, Franci se povukoše, stradajući mnogo od griže u nezdravoj Podravini. Ovom vojnom oni su skršili glavni otpor Slovenaca i naterali ih ponovo na pokornost; ali, vođ ustanka održao se. Na novom državnom saboru u Ahenu, god. 821., moralo se ponovo rešavati da se i te godine, i opet sa tri vojske, krene rat protiv njega. Tim pre što je njegov pokret stekao i dalje i veoma opasne veze. U Ahenu se, naime, saznalo da je Fortunat, patrijarh iz Grada, čovek odan Vizantiji, poticao hrvatskog vođa da istraje u borbi i da mu je slao i majstore za podizanje tvrđava. Ima čak razloga verovati da je te veze pomagao i vizantiski namesnik iz Zadra. I novi franački pohod od god. 821. ispao je uglavnom onako kao i onaj prošlogodišnji: zemlja je stradala od pustošenja, a pokret se nije skršio. Tek naredna godina bila je sudbonosna za Ljudevita. Prema velikoj vojsci, koja se u leto god. 822. kretala iz Italije, on nije smeo da ponavlja pređašnju taktiku; a možda ga je uplašila i vest da je patrijarh Fortunat morao bežati u Carigrad. Uplašen, Ljudevit je pobegao negde u Bosnu, Srbima, »za koji se narod kazuje (veli franački analist) da zauzima velik deo Dalmacije«. Ovo je, iz god. 822., prvi nesumnjiv spomen srpskoga imena u ovim krajevima. Srbi su primili dobegloga kneza. Ali, Ljudevit, ne zna se tačno zašto, ubija naskoro jednog od srpskih župana koji ga je primio, i podvrgava sebi njegovu oblast. U isto vreme šalje i poslanike franačkom caru, izjavljujući spremnost da ga ponovo prizna kao vrhovnog gospodara. Franci, međutim, neće da ulaze sa njim u pregovore. Gonjen od njih, a posle onog nedela onemogućen kod Srba, Ljudevit beži iz Bosne i sklanja se u Borninu državu. Tu ga prima jedan njegov srodnik, a onda ga, posle malo vremena, god. 823., daje ubiti. Sva Ljudevitova država potpala je ponovo pod franačku vlast; jedino su Timočani došli pod Bugare.
Zanimljivo je geografsko prostiranje ovog pokreta. On se najviše držao Save, Drave i Dunava, kao glavnih prometnih arterija toga područja; otud je širenje pokreta bilo, što je inače retko u našoj istoriji, u pretežno horizontalnom pravcu. Mnogo dublje u unutrašnjost od te rečne linije pokret nije išao. Ali, ipak je obuhvatio sva tri naša plemena, Srbe, Hrvate i Slovence, kao svesnu etničku zajednicu protiv Franaka. U tom pogledu veoma je karakteristično držanje Timočana. Bežeći od Bugara, oni su svakako mogli biti bolje zaštićeni u sklopu franačke države nego u zajednici sa Ljudevitom; prvobitna njihova odluka i bila je da se ponude Francima; a ipak su se pridružili Ljudevitu, očevidno pod uticajem njegovih plemenskih sugestija. U našoj istoriji ovo je prvi pokušaj svesne šire saradnje naših plemena na dalekom području, ali i ovog puta, kao i raiije u borbama protiv Obara, čisto odbranbene. Ceo ovaj pokret nije uspeo; jedno, jer je bio i suviše slab prema franačkoj snazi; a drugo, jer ga je vodio čovek sa nerazvijenim moralnim osećanjem. Protiv Ljudevita dižu se njegovi najbliži srodnici, tast i rođak, koji ga i ubija; a njegove moralne obzire, koji kazuju gde treba tražiti krivca, videli smo u postupku prema srpskom županu ugostitelju.