ИЗ НИШКОГ ХРАМА
Господ је светлости расуо таму —
Данас сам, друже, стајао у храму,
На ком је варвар освету снив’о,
На ком је сужанства печат почив’о
Презрена, тужна, без песме гласа
Гледаше к небу, чекаше спаса.
Данас се храмом небеса мире —
Србин му данас скин’о' синџире;
Дајућ’ му слободе и освете даре
Утр’о сузу Србије старе:
Велика црква радосно поје,
Спомиње кнеза, уздање своје.
У њој се молих сред светог чина
За моју ћерку, за мога сина;
Владика стари божију вољу'
Призва за народ на бојном пољу,
На веран народ, на Српство цело —
Заставу српску што носи'смело.
Из овог весеља, из овог славља
Теби и деци шиљем поздравља;
Кажи им Србин Косово свети.
Сину ћу с боја пушку донети,
Да јунак буде, да Турке гања
Са свете земље наших Немања.