IZ NIŠKOG HRAMA
Gospod je svetlosti rasuo tamu —
Danas sam, druže, stajao u hramu,
Na kom je varvar osvetu sniv’o,
Na kom je sužanstva pečat počiv’o
Prezrena, tužna, bez pesme glasa
Gledaše k nebu, čekaše spasa.
Danas se hramom nebesa mire —
Srbin mu danas skin’o' sindžire;
Dajuć’ mu slobode i osvete dare
Utr’o suzu Srbije stare:
Velika crkva radosno poje,
Spominje kneza, uzdanje svoje.
U njoj se molih sred svetog čina
Za moju ćerku, za moga sina;
Vladika stari božiju volju'
Prizva za narod na bojnom polju,
Na veran narod, na Srpstvo celo —
Zastavu srpsku što nosi'smelo.
Iz ovog veselja, iz ovog slavlja
Tebi i deci šiljem pozdravlja;
Kaži im Srbin Kosovo sveti.
Sinu ću s boja pušku doneti,
Da junak bude, da Turke ganja
Sa svete zemlje naših Nemanja.
