[Израсла јела до неба]
Израсла јела до неба,
спустила гране до земље;
под њу ми Јова болује
крај Јове мајка тугује;
тугује, сина питује: 5
„Што ти је, сине Јоване,
те лежиш болан преболан?
А мајци твојој не кажеш?"
Говори болан Јоване:
„Не питај, мајко, не питај! 10
Болест је моја голема,
лека јој нема до неба!
трују ме, мале, душманке,
душманке, мале, наше сељанке!
Оне ми лебде, мале, пред очи, 15
и дању, мале, и у ноћи,
оне ми на сан до’оде,
оне ме у гроб одводе."
