Извештај о нападу четника на Горњи Милановац 4.11.1941.
Архив војноисторијског института, Ча, к. 21. рег. бр. 4/5 (С—В—103)
Извештај поручника Звонимира Вучковића Михаиловићу
4. новембра 1941. године у 11 часова, када сам се налазио на састанку, поводом питања одбране Милановца, са комунистичким командантом батаљона Ракићем, позват сам на телефон из Брајића од начелника горског штаба потпуковника Павловића који ми је тада кратко наредио да одмах нападнем комунисте и да их разоружам. Командант места, капетан Рељић, и командант одреда који је тада стигао у Милановац, капетан Стојановић, из села Љуљака, решили су да ја одем у Брајиће и лично обавестим потпуковника Павловића да је његово наређење сада немогуће извршити, јер није код војника створено потребно расположење, јер смо баш тих дана у Милановцу успели да успоставимо релативно добре односе. Потпуковник Павловић одбио је све моје разлоге и наредио да ми у Милановцу поступимо одмах по издатом наређењу. По повратку у Милановац, нашао сам капетана Рељића, Стојановића са одредом и остале официре (десетина) извучене из Милановца у село Брусницу (Коњевића куће). Објаснили су ми да су тако урадили да би се горе припремили за напад. Како нико од њих није хтео да се врати у Милановац, ја сам одмах са пратиоцима продужио за варош и нашао само 40 наших војника разоружаних (задњи делови штаба и одреда који се извукао) ...
У касарни, спреман за борбу, мој одред чекао је под командом наредника Крсте Кљајића. На улазу у Милановац комунисти су покушали да мене и пратиоце разоружају, што сам ја енергично одбио, тражећи да ме одмах одведу њиховом команданту. Са Ракићени сам после кратког споразумевања успео у следећем: оружје је одмах враћено разоружаним војницима ... Одред капетана Стојановића и остали официри могли су се вратити у Милановац, где сам их ја после пола сата и довео. Капетан Рељић је у међувремену отишао у Брајиће. Све ово коштало ме је часне речи да нећу комунисте напасти, коју је од мене тражио Ракић као гаранцију.
Одмах сутрадан, са Стојановићем, донео сам одлуку да нападнем комунисте, но с тим да се ја привремено склоним како бих одржао часну реч у коју су комунисти чврсто веровали. Комунисти: Таковски одред налазио се у Здравственом дому и Шумадијски одред у Болници. Стојановићев одред са делом Смиљанићевог одреда, који је тада отишао из Груже, био је у Крсмановићевој кафани и околним кућама, а мој одред у касарни. Поделили смо улоге тако да мој одред нападне Болницу, а Стојановићев Здравствени дом. Издао сам потребне инструкције и предао одред нареднику Кљајићу, нарочито му наглашавајући да избегне жртве, у ком смо циљу већ раније већи број комуниста (земљорадника) превели у наше редове.
Ноћу 7. новембра Кљајић је са одредом изненадно опколио Болницу и напао комунисте... Заробљени комунисти спроведени су у Брајиће. У исто време Стојановић је са одредом напао Здравствени дом, истерао комунисте из вароши у правцу села Врбаве и заробио 10. Пошто су наши одреди чврсто владали Милановцем, иста варош је предата одреду мајора Савовића. Смиљанићев, Стојановићев и мој одред добили су задатак да крену за Таково и даље за Брезу, где ће образовати главну резерву. 7. новембра 1941. године у 10 часова наредник Кљајић предао ми је одред у селу Такову.