Иза хамама

Иза хамама Писац: Светозар Ћоровић

Иза хамама

     Хајкуна-ханума тек што бијаше изашла из топлога хамама и своје бијело, једро, обло тијело почела сасушивати жућкастим, свиленим чаршафом, а расплетену, мокру косу танком марамицом, кад се отворише уска, одајна врата и млади Халил-ага, муж јој, појави се на њима. Он застаде мало, не мичући се нити што говорећи, и само се наслађиваше погледом на њу, онако младу, мирисну, свјежу. Након дуже почивке затвори врата, приступи јој, одбаци чаршаф у страну, па је обгрли објема рукама и понесе према меканој шилти, која се шаренила у дну собе, испод малог, зовином и ђулбехаром обраслог, пенџера. Сједе на шилту, а њу узе на крило и, привлачећи је све јаче себи, поче је љубити по очима, образима, подвољку и по влажној, гргуравој коси. Она се извијала, праћакала се као риба, разуздано се смијући из свега гласа, обавијала га рукама око врата, прислонила му главу на своје голе прси и шкакљила га испод пазуха. Обоје су се смијали, цикали, подврискивали и шалили се дуго и дуго ... Најпошље изморени клонуше, и Хајкуна-ханума паде по шилти, а Халил-ага се узвали уз јастуке и унесе главу међу ђулбехарске гранчице.
     — Живи ли ико на свиту ’вако к’о ми? — узвикну она усхићена, ваљушкајући се и покривајући расплетеном косом гола прса. — Ни у Стамболу се не живи ливше.
     — Не живи — потврди и Халил-ага, грицкајући један цвјетић ђулбехаров и смјешкајући се на њу.
     — Шта нам фали? — запита она ватреније и пребаци му ногу преко крила. — Не фали нам ништа, ништа, ништа! Живимо к’о у џенету!
     Халил-ага поћута мало, уозбиљи се и дубоко уздахну.
     — Само једно фали — рече. — Само једно.
     — Шта? — запита она и налакти се на шилти.
     — Крупно, големо нешто.
     — Ја не знам шта је то...
     Он узви главом унатраг.
     — И не триба да знаш ...
     Тим одговором управо распали њезину радозналост. Брзо и хитро, као веверица, издиже се, погледа га, па му се прислони уз раме и поче му засукивати брк.
     — А шта то? — запита опет. — Што ми нећеш казат’?
     — Не смим, — одговори он.
     — Што?
     — Бојим се... да ти не буде што мучно.
     Она се засмија.
     — Мучно? ... Мени мучно? ... Зар ти можеш мени казат’ што мучно?
     Халил-ага је поглади по коси и загледа јој у очи.
     — И баш ти неће бити жао? — запита.
     — Неће.
     Он се замисли.
     — А видиш ... ја ти нисам смио казат’ — рече. — Све сам се бој’о ... Чинило ми се да би се наљутила на ме и да би плакала, а ја би’ све дао, да ти не видим сузе ... А мене ово мучи, мучи и пече... Кад сам најрахатнији, пече ме... Волио би’ и да не мислим на то, ама не могу... Вазда ми се врзе по глави, вазда ...
     — И да ми то никад не кажеш! — избаци она пријекорно.
     Он је обгрли и поче куцкати по рамену.
     — Ето, колико има да смо се узели? — настави тише, готово шапућући. — Четири године, је ли? И живимо липо и пазимо се и милујемо, и опет ... немамо дице ... За четири године ни једно дите!... Да сам им’о само једно, макар и мртво, ето .. . само нек је моје дите ... ех! ... А ’вако ништа!
     Хајкуна-ханума тужно обори главу и као удаљен одјек понови:
     — Ништа ...
     — А има ли ишта горе од тога? — запита он исправљајући се. — Кад прођем чаршијом, па кад видим чије дите, а мени се стисне, па би авазиле заплак’о ... Одма’ ме нешто стегне у грлу, па не могу да станем, него бижим, бижим к’о махнит, само да не гледам више ... Ах, да знаш како ми је! ...
     — Што ми . . . што ми то ниси прије каз’о? — рече му тихо, након дужега размишљања. — Ја ... мислила сам, да нам не фали ништа ... Нисам на то ни мислила...
     — Помисли, бона, — дочека он благо, готово тепајући, — да међу нама има дите па да се играмо с њиме ... Играмо се и премећемо га с руке на руку, а оно се смије, поиграва, гугуће. Ех, да сам то дочек’о, па макар ме одма’ нестало! Бутун дуњалук прегорио би’ за једно дите.
     Она уздахну.
     — И мене?
     — Ех, шта ће ми дите без тебе, — осмјехну се он, и пољуби је опет. — Ама друго ... све, све би’ друго дао ... И ову кућу над главом и винограде и кметове и чаире и све ...
     Она лагано устаде и поче се облачити. Обуче кошуљу, јечерму, димије, не гледајући на агу и не гoворећи ништа. Тада се прислони леђима уза зид и кроз пенџер гледаше далеко некуда, у јасно плаветнило мириснога, прољетнога дана.
     — А кад га нисмо имали досад, нећемо га имати ни одсад, — тужно прошапта. — Таки нам, зар, сој ... Мајка ми је родила само мене и никога више.
     Халил-ага слегну раменима.
     — Шућур Алаху! — рече. — Тако је, зар, он наредио. Он ми је, зар, запис’о да немајбуднем дице...
     — Ама ти се мучиш, — дочека она живље, а крв јој удари у образе. — Ти печеш себе и јаде јадиш, а због мене... Да ниси мене уз’о, ти би, можебит’, им’о дице.
     Он је погледа, па одмахну руком.
     — Оставимо те лакрдије, — рече. — Има се и о другом говорит’...
     — Нећу, нећу — дочека она жестоко и затресе косом. — Ти би мог’о имат’ дице ... Реци да би мог’о ...
     — Ко зна!
     — Колико има људи, па са једном женом немају дице, а имају са другом. Е, зар и ти не би мог’о тако? ...
     — Можебит’...
     Хајкуна-ханума угризе се за доњу усницу; затим се нагло исправи и пљесну дланом о длан.
     — Па то ти је лахко! — рече. Узми још једну жену! ... Доведи ми иноћу, па ћеш моћ’ имати дице ... То је лахко!
     — Јеси ли ти помахнитала? — запита Халил-ага, искрививши лице према њој. — Шта је теби? Зар си ти мени мрска, па да другу доводим?
     — Јок, јок, јок, — осијече она одлучно, ходајући уз собу и низ собу. — Нећу ја да се ти мучиш рад’ мене... Ако се тако узмучиш још годину дана, онда ћу ти омрзнут’ и нећеш ме гледат’, а ја хоћу да сам ти вазда драга.
     Па се залети и обгрли га.
     — Нећу ја да ме ти омрзнеш — настави узбуђено. — Жени се одма’ и узми ... узми Шерифу!.. Она ми је јараница, а липа је и одма’ ће поћ’ за те... Њу узми! ... Ја хоћу, хоћу, хоћу да је узмеш ...
     Она га је стезала снажно, грчевито, тако да је осјетио бол и лагано је почео отуривати.
     — Шта ти? Шта ти? — говорио је зачуђено. — Јеси ли ти при себи?
     — Није ти друге, није друге него да узмеш Шерифу! Одма’ је ишти, одма’ данас, сад... Липа је она, липа и добра, и живићемо заједно сви.
     Халил-ага зину.
     — И теби би било драго? — запита.
     — Драго, драго — узвикну она и опет га поче грлити. — Ха, ха, ха, ха, видиш да се смијем! ... Ти ћеш њу узет’ и имаћеш дице, а ја ћу вазда бит’ с вама и играт’ се с дицом. Ти, ти нећеш, зар, на ме заборавит’? — настави јаче. — Нећеш ли? Бићу ти, зар, опет драга? ... А ја се не љутим, нимало се не љутим ... Мени је драго ... Ха, ха, ха, ха, ето, све би’ се смијала од рахатлука! ...
     Хајкуна-ханума узе му главу међу руке, привуче себи, пољуби га у очи и уста, па, смијући се једнако, скочи, излети из собе и затвори врата. Затим нагло улети у другу собу, потрча у један буџак, зарони главу у димије и поче плакати ...

Извори

• Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 1, страна 76-81 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 105 година.