Iza hamama
| Iza hamama Pisac: Svetozar Ćorović |
- Iza hamama
Hajkuna-hanuma tek što bijaše izašla iz toploga hamama i svoje bijelo, jedro, oblo tijelo počela sasušivati žućkastim, svilenim čaršafom, a raspletenu, mokru kosu tankom maramicom, kad se otvoriše uska, odajna vrata i mladi Halil-aga, muž joj, pojavi se na njima. On zastade malo, ne mičući se niti što govoreći, i samo se naslađivaše pogledom na nju, onako mladu, mirisnu, svježu. Nakon duže počivke zatvori vrata, pristupi joj, odbaci čaršaf u stranu, pa je obgrli objema rukama i ponese prema mekanoj šilti, koja se šarenila u dnu sobe, ispod malog, zovinom i đulbeharom obraslog, pendžera. Sjede na šiltu, a nju uze na krilo i, privlačeći je sve jače sebi, poče je ljubiti po očima, obrazima, podvoljku i po vlažnoj, grguravoj kosi. Ona se izvijala, praćakala se kao riba, razuzdano se smijući iz svega glasa, obavijala ga rukama oko vrata, prislonila mu glavu na svoje gole prsi i škakljila ga ispod pazuha. Oboje su se smijali, cikali, podvriskivali i šalili se dugo i dugo ... Najpošlje izmoreni klonuše, i Hajkuna-hanuma pade po šilti, a Halil-aga se uzvali uz jastuke i unese glavu među đulbeharske grančice.
— Živi li iko na svitu ’vako k’o mi? — uzviknu ona ushićena, valjuškajući se i pokrivajući raspletenom kosom gola prsa. — Ni u Stambolu se ne živi livše.
— Ne živi — potvrdi i Halil-aga, grickajući jedan cvjetić đulbeharov i smješkajući se na nju.
— Šta nam fali? — zapita ona vatrenije i prebaci mu nogu preko krila. — Ne fali nam ništa, ništa, ništa! Živimo k’o u dženetu!
Halil-aga poćuta malo, uozbilji se i duboko uzdahnu.
— Samo jedno fali — reče. — Samo jedno.
— Šta? — zapita ona i nalakti se na šilti.
— Krupno, golemo nešto.
— Ja ne znam šta je to...
On uzvi glavom unatrag.
— I ne triba da znaš ...
Tim odgovorom upravo raspali njezinu radoznalost. Brzo i hitro, kao veverica, izdiže se, pogleda ga, pa mu se prisloni uz rame i poče mu zasukivati brk.
— A šta to? — zapita opet. — Što mi nećeš kazat’?
— Ne smim, — odgovori on.
— Što?
— Bojim se... da ti ne bude što mučno.
Ona se zasmija.
— Mučno? ... Meni mučno? ... Zar ti možeš meni kazat’ što mučno?
Halil-aga je pogladi po kosi i zagleda joj u oči.
— I baš ti neće biti žao? — zapita.
— Neće.
On se zamisli.
— A vidiš ... ja ti nisam smio kazat’ — reče. — Sve sam se boj’o ... Činilo mi se da bi se naljutila na me i da bi plakala, a ja bi’ sve dao, da ti ne vidim suze ... A mene ovo muči, muči i peče... Kad sam najrahatniji, peče me... Volio bi’ i da ne mislim na to, ama ne mogu... Vazda mi se vrze po glavi, vazda ...
— I da mi to nikad ne kažeš! — izbaci ona prijekorno.
On je obgrli i poče kuckati po ramenu.
— Eto, koliko ima da smo se uzeli? — nastavi tiše, gotovo šapućući. — Četiri godine, je li? I živimo lipo i pazimo se i milujemo, i opet ... nemamo dice ... Za četiri godine ni jedno dite!... Da sam im’o samo jedno, makar i mrtvo, eto .. . samo nek je moje dite ... eh! ... A ’vako ništa!
Hajkuna-hanuma tužno obori glavu i kao udaljen odjek ponovi:
— Ništa ...
— A ima li išta gore od toga? — zapita on ispravljajući se. — Kad prođem čaršijom, pa kad vidim čije dite, a meni se stisne, pa bi avazile zaplak’o ... Odma’ me nešto stegne u grlu, pa ne mogu da stanem, nego bižim, bižim k’o mahnit, samo da ne gledam više ... Ah, da znaš kako mi je! ...
— Što mi . . . što mi to nisi prije kaz’o? — reče mu tiho, nakon dužega razmišljanja. — Ja ... mislila sam, da nam ne fali ništa ... Nisam na to ni mislila...
— Pomisli, bona, — dočeka on blago, gotovo tepajući, — da među nama ima dite pa da se igramo s njime ... Igramo se i premećemo ga s ruke na ruku, a ono se smije, poigrava, guguće. Eh, da sam to doček’o, pa makar me odma’ nestalo! Butun dunjaluk pregorio bi’ za jedno dite.
Ona uzdahnu.
— I mene?
— Eh, šta će mi dite bez tebe, — osmjehnu se on, i poljubi je opet. — Ama drugo ... sve, sve bi’ drugo dao ... I ovu kuću nad glavom i vinograde i kmetove i čaire i sve ...
Ona lagano ustade i poče se oblačiti. Obuče košulju, ječermu, dimije, ne gledajući na agu i ne govoreći ništa. Tada se prisloni leđima uza zid i kroz pendžer gledaše daleko nekuda, u jasno plavetnilo mirisnoga, proljetnoga dana.
— A kad ga nismo imali dosad, nećemo ga imati ni odsad, — tužno prošapta. — Taki nam, zar, soj ... Majka mi je rodila samo mene i nikoga više.
Halil-aga slegnu ramenima.
— Šućur Alahu! — reče. — Tako je, zar, on naredio. On mi je, zar, zapis’o da nemajbudnem dice...
— Ama ti se mučiš, — dočeka ona življe, a krv joj udari u obraze. — Ti pečeš sebe i jade jadiš, a zbog mene... Da nisi mene uz’o, ti bi, možebit’, im’o dice.
On je pogleda, pa odmahnu rukom.
— Ostavimo te lakrdije, — reče. — Ima se i o drugom govorit’...
— Neću, neću — dočeka ona žestoko i zatrese kosom. — Ti bi mog’o imat’ dice ... Reci da bi mog’o ...
— Ko zna!
— Koliko ima ljudi, pa sa jednom ženom nemaju dice, a imaju sa drugom. E, zar i ti ne bi mog’o tako? ...
— Možebit’...
Hajkuna-hanuma ugrize se za donju usnicu; zatim se naglo ispravi i pljesnu dlanom o dlan.
— Pa to ti je lahko! — reče. Uzmi još jednu ženu! ... Dovedi mi inoću, pa ćeš moć’ imati dice ... To je lahko!
— Jesi li ti pomahnitala? — zapita Halil-aga, iskrivivši lice prema njoj. — Šta je tebi? Zar si ti meni mrska, pa da drugu dovodim?
— Jok, jok, jok, — osiječe ona odlučno, hodajući uz sobu i niz sobu. — Neću ja da se ti mučiš rad’ mene... Ako se tako uzmučiš još godinu dana, onda ću ti omrznut’ i nećeš me gledat’, a ja hoću da sam ti vazda draga.
Pa se zaleti i obgrli ga.
— Neću ja da me ti omrzneš — nastavi uzbuđeno. — Ženi se odma’ i uzmi ... uzmi Šerifu!.. Ona mi je jaranica, a lipa je i odma’ će poć’ za te... Nju uzmi! ... Ja hoću, hoću, hoću da je uzmeš ...
Ona ga je stezala snažno, grčevito, tako da je osjetio bol i lagano je počeo oturivati.
— Šta ti? Šta ti? — govorio je začuđeno. — Jesi li ti pri sebi?
— Nije ti druge, nije druge nego da uzmeš Šerifu! Odma’ je išti, odma’ danas, sad... Lipa je ona, lipa i dobra, i živićemo zajedno svi.
Halil-aga zinu.
— I tebi bi bilo drago? — zapita.
— Drago, drago — uzviknu ona i opet ga poče grliti. — Ha, ha, ha, ha, vidiš da se smijem! ... Ti ćeš nju uzet’ i imaćeš dice, a ja ću vazda bit’ s vama i igrat’ se s dicom. Ti, ti nećeš, zar, na me zaboravit’? — nastavi jače. — Nećeš li? Biću ti, zar, opet draga? ... A ja se ne ljutim, nimalo se ne ljutim ... Meni je drago ... Ha, ha, ha, ha, eto, sve bi’ se smijala od rahatluka! ...
Hajkuna-hanuma uze mu glavu među ruke, privuče sebi, poljubi ga u oči i usta, pa, smijući se jednako, skoči, izleti iz sobe i zatvori vrata. Zatim naglo uleti u drugu sobu, potrča u jedan budžak, zaroni glavu u dimije i poče plakati ...
Izvori[uredi]
- Svetozar Ćorović: Sabrana djela, knjiga 1, strana 76-81 , "Svjetlost", izdavačko preduzeće Sarajevo, 1967.
|