Иво Подгорица

Извор: Викизворник


Иво Подгорица

0001 Подигну се Мемед-Арапине,
0002 иде Арап од града до града
0003 те јунаке на мејдан позивље,
0004 јунака се наћи не могаше,
0005 докле дође Московији славној,
0006 под стојнијем Петробургом градом.
0007 Ни у њем’ се не нађе јунака
0008 да Арапу на мејдан изиђе,
0009 а кад виђе Мехмед-Арапине,
0010 ту је Арап шатор разапео,
0011 па је тешки арач пресјекао:
0012 колико је у Русију кућах,
0013 на јунака тридесет дукатах,
0014 на ђевојку по седам дукатах,
0015 а свак’ оброк по јагње печено
0016 и барију вина црљенога,
0017 а три оке љеба бијелога.
0018 Кад то виђе русинска царица,
0019 пак је ситну књигу направила,
0020 у Земун је граду оправила
0021 на рукама Ива Подгорице,
0022 овако му говори царица:
0023 "Драги синко, Подгорица Иво!
0024 Да си спрешно Бечу бијеломе."
0025 Кад је Ива књига допанула,
0026 мегдану се Србаљ домислио,
0027 пак с’ обуче што може најљепше,
0028 а свога се коња прифатио
0029 вјерена му љуба говорила:
0030 "А Иване, драги господаре!
0031 Ал’ је тебе књига допанула
0032 од лијепога мјеста Подгорице,
0033 од Перише, од брата твојега,
0034 али ти је Перо преминуо?"
0035 Иво мучи, ништа не говори,
0036 него пође Бечу бијеломе.
0037 Када круни цесаревој дође,
0038 дивно му се Србаљ поклонио,
0039 а љуби му руке и кољена,
0040 њега ћесар дивно дочекао,
0041 па му даде јуначко оружје,
0042 оправи га у Русију славну.
0043 А кад Иво у Русију дође,
0044 пред кољено русинске царице,
0045 дивно с’ Иво њојзи поклонио,
0046 а љуби је у бијеле руке,
0047 па царица њему говораше:
0048 "Добо дош’о, Иво капетане!
0049 Кажи право, тако био здраво,
0050 је ли какво мјесто Подгорица,
0051 је ли двина Зета земља славна,
0052 је ли каква црква на Цетиње?"
0053 Ал’ царици Иво одговара:
0054 "Дивно бјеше мјесто Подгорица,
0055 а још љепша Зета земља равна,
0056 но је клети Турци подузеше;
0057 дивна бјеше црква на Цетиње,
0058 ал’ је скоро Турци опалише."
0059 Тадај вели русинкса царица:
0060 "Ај, Иване Подгоричанине!
0061 От’ ли поћи на мејдан Арапу?
0062 Ако би ти бог и срећа дала
0063 да Арапа добиш на мејдану,
0064 ја ћу тебе дивно даровати,
0065 биће тебе дика и пофала,
0066 пред господом турском и каурском."
0067 Тадар вели Иво капетане:
0068 "Хоћу поћи, госпођо царице,
0069 хоћу поћи, ако нећу доћи."
0070 Пак се Иво на ноге скочио,
0071 витеза се коња прифатио,
0072 пак отиде пољем широкијем,
0073 а кад Иво до Арапа дође,
0074 кад ли сједи Мехмед-Арапине,
0075 око њега русинске ђевојке
0076 те му црно измивају лице,
0077 тадај Иво вели Подгорица:
0078 "Ајд’ на ноге турска жабо црна!
0079 Нејмаш каде умивати лице,
0080 него ваља мегдан дијелити."
0081 Одговара Мехмед-Арапине:
0082 "Младо момче, жалосна ти мајка!
0083 Која ј’ тебе на мејдан справила,
0084 нејмам нашто гријешити руке,
0085 нејмам о што ћорду мрцинити,
0086 него сједи попиј чашу вина."
0087 А кад чуо Подгорица Иво,
0088 удри коња плетеном канџијом,
0089 на чадор му коња нагонио,
0090 рашћера му Московске ђевојке,
0091 а проли му седам чашах вина,
0092 окиде му коноп од чадора.
0093 А кад виђе Мехмед-Арапине,
0094 па срдито на ноге скочио
0095 и ћипи се коњу на рамена.
0096 Два се добра састала јунака,
0097 на бритке се сабље ударише,
0098 махну прије Мехмед-Арапине
0099 те удари Подгорицу Ива,
0100 на образ му рану задавао,
0101 али рече Подгорица Иво:
0102 "Сабљо моја, пуста останула,
0103 ја још мислим да си у јунака!"
0104 Па срдито бритком сабљом махну,
0105 тер Арапа удри иза врата,
0106 Иван му је главу осјекао
0107 пак је носи русинској царици,
0108 а царица дава му колајну,
0109 колаину од сувога злата,
0110 што јунаци носе око врата,
0111 од срца му благослов подала:
0112 "Драги синко, Иво Подгорица!
0113 Бог ти дао и богородица,
0114 ђе гођ, синко, на мејдан ходио,
0115 свуђ јуначки мејдан задобио!"
0116 Тако, брате, вјерни људи кажу,
0117 још је седам мејданах добио,
0118 покојна му и душа и рука.



Извор[уреди]

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.]