Зумбул цвеће мави и зелено,
моје срце јадно и чамерно,
а за от кога, ни пол јада мога,
за девојку, за прву комшинку,
ја је исках, не дадоше ми је, 5
дадоше је моме јаранину;
јаран мене зове у сватове,
да га будем девер уз девојку;
дал да идем, да ли да не идем?
ја да идем, караће ме мајка, 10
да не идем, љутиће се јаран;
хоћу ићи,[1] ако нећу доћи!.[2]
