Знаменити Срби 19. века IV
| ЗНАМЕНИТИ СРБИ 19. ВЕКА Писац: Андра Гавриловић. |
Народ приповеда, народ верује, а глас народа глас сина Божјега…
Устанак 1804. плану, обухвативши Шумадију, Подриње, Посавље и пожаревачко Поморавље с Ресавом. Корачајући живо напред, устаници имадоше прилике свакога дана давати летописцу необичнога градива, и у том се успеху једнога дана по освојењу Карановца кретоше да узму и царски град Ужице. Сваки успех дотле изнесе по које ново име на глас: двојно освајање Ужица везано је за славу имена, онда још врло млада и мало знана војводе Милоша Обреновића.
Главни заповедник те српске војске, Јаков Ненадовић, имађаше уза се проту Матију Ненадовића, рудничкога војводу Милана Обреновића са братом му Милошем, архимандрита рачанскога Хаџи-Мелентија, проту гучанскога Милутина, чувенога капетана Радича Петровића, попа Луку Лазаревића, Цинцар-Јанка, Лазара Мутапа, кнеза Грбовића и друге. Два српска топића натераше сузе на очи старим ужичкнм Турцима још пре боја кад их, изишавши да одврате рају од нападања на царски град, опипаше својим рукама и уверише се да нису од дрвета, као што су они дотле мислили.
Српска војска опколи Ужице са све четири стране: са севера на Татинцу и на Крчагову до Крушчице стајаше главни заповедник Јаков, са запада од Поникава кнез Милић Кедић и архимандрит Хаџи-Мелентије са Сокољанима, с југа на Забучју прота Милутин, а с истока уз Ђетињу Милан Обреновић са братом Милошем.
Ноћ у очи Светога Илије 1805. године бејаше красна и у чарима раскошна летња ноћ. Војвода Јаков заказа у то доба састанак свих старешина на Крушчици. Ту се имађаше довршити споразум о нападу, а то бејаше, за сваки случај, и последње виђење војводâ и старешинâ, јер је за мало већ требало отпочети одсудну борбу.
Велика ватра осветљаваше зборно место њихово, тисућама варница полетаху небу а са њима се дизаху и стрепње које у срцима завладаше.
Могло се знати — и знало се — шта ће се добити ако Ужице буде освојено. Али се тешко могаху предвидети зле последице кобнога неуспеха па можда и погибије. Ко зна где би се онда захуктана несрећа народне пропасти зауставила? У Ужицу заповедаху јаничарске старешине: Омер-ага, изасланик беснога Хафис-паше нишкога, страшни Бего Новл,анин, Осман-ага, брат дахије Фочић-Мехмед-аге. Борба са њима не бејаше шала.
Тисућу слутња испуњаваху груди српских главара; стотину стрепња струјаше душама њиховим; а мисли — час ведре и миле, што пријатном топлином загревају срца, часом страшне и црне, од којих се душевним очима стварају најужаснија привиђења несреће народнога устанка — такмичише се у брзини са безбројним искрама светлога пламена што обасјаваше овај чудновати збор...
Већање није трајало дуго и споразум је био готов. Ноћас ће се одсудно напасти пушчаном и топовском ватром. Још су само који тренутак главари на окупу, а онда ће се разићи на четири стране и очекивати уговорене знаке за напад.
Тада приђе ватри један Креманац, човек у најбољим годинама, за кога је војвода Јаков већ знао да је дотле о многим н многим догађајима унапред казивао свој суд, за чудо увек тачан.
— Знаш ли — упита га Јаков сада — шта нам носи сутра Свети Илија?
— Срећу! — одговори онај с места.
— Бог те чуо! — прихвати Јаков. — А шта мислиш: ко ће овде на крају крајева заповедати? — додаде Јаков очекујући одговор: Срби или Турци.
— Ево чуј: биће многе крви, много ће се добити, и опет: све ће се расути, и све ће остати — ено на ономе! — одговори упитан и прстом упре на Милоша, који сеђаше на клади баш крај самог огња.
— Не може бити? — намргођено прозбори Јаков.
— Истину ти велим!
— Хајд' не залудничи! — заврши Јаков говор готово срдито. — Боље би ти било да си мало прилегао, јер ти, бој се, Бего Новљанин неће дати зоре одспавати.
С чудним неким осећањем погледаху главари испод очију Милоша; а кад се, готово одмах за тим, разиђоше свак својој војсци, и Милош се крете — али с каквим мислима, с каквим осећајима, то листови историје не знају казати. Да ли је те ноћи душа његова тако рано — јер он тада бејаше тек у двадесет-петој години своје младости — запазила звезду живота његова, или му је живот тек тада настајао?
Истом је могао стићи свак на своје место, ас Крушчице даде прота Ненадовић Турцима у Ужицу абер да њихова влада престаје. За мало — па се око Ужица стеже гвоздена карика српске опсаде, и борба се разви на свима странама па се продужи и сутра дан, док по подне Турци не дадоше знак да желе преговарати о — предаји.
Град — варош — паде, тврђава оста, али се уредише одношаји двојне власти. И толиким успехом бејаху Срби сада задовољни.
Први који уђе у Ужице бејаше Милош. Њему је било суђено да заврши ослобођење тога краја.
Кад већ и београдску тврђаву имадоше у својим рукама, срећни устаници српски пођоше напред. На путу је стајала — ужичка тврђава. Њу освоји Милош 1807. Али при јуришу на шанац Милош паде тешко рањен: олово му прожсже груди. II док су срећни победиоци улазили у тврђаву, за рањенога се војводу спремаху необична носила: између два коња, који иђаху један за другим развише трубу платна и на њ положише рањеника па га понесоше у Београд.
Тешке ране јунак преболе и опет се јави извидан и ојачан. А глас му из дана у дан растијаше, да скори догађаји потврде истинитост необичне речи од пре неколико година...
Па ипак, како се обично зове, први устанак није оно поље рада на коме је Милош односио највеће мегдане своје. Млад, здрав, срчан, храбар јунак и мудар вођ — Милош је име своје, и у тој периоди народне историје, уплео у онај венац којим је судбина, за толике трнове венце, наградила савест народа српскога. Па опет — рођен од родитеља Тодора и Вишње у Средњој Добрњи, селу нахије ужичке, на Тодорову Суботу године 1780. и одрастао у бризи за сачување своје личности а за тим развијајући рад као помоћ и допуну раду старијега брата, по мајци, Милана Обреновића, великога војводе рудничкога — Милош је управо последњих година те периоде догађаја стао у ред оних који су имали да одлучују о судбини земље и народа. Али то бејаху тешке године и међу њима најтежа последња, 1813. Последњи и најжешћи отпор на западној страни Србије даде Милош на Равњу, где су Срби, по речима Вука Караџића, „за седамнаест дана такову ватру изели и муку поднели, каква ни на једноме крају Србије није била«. Последња, пак, одлука коју је Милош имао извршити, донесена је у најтежем часу: на глас да је Вожд оставио земљу и да су Турци прешли Мораву, буде изабран Милош да са две хиљаде коњаника потече Београду докле га Турци нису заузели. Али устопце за првим стиже и други глас: Београд је пао а Турци зашли у Шумадију, робећи и палећи. Милош ипак пође низа Саву. На Забрежју се нађе с Јаковом Ненадовићем који га позва да се склони у Срем. Тада је Милош изрекао оне знамените речи:
— Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, шта је вајде да и ја сам живим? Доста је браћо изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, кад другојаче нема живота!
И Милош, једини од великих војвода, остаде у Србији. Последњи покушај његов да се одупре Турцима би у граду ужичком, за њега тако знатном крају; али не имајући ни хране ни убојних потреба, мораде напустити Ужице и сазнавши да су се Турци већ сместили и у његову дому у Брусници, Милош — и ако бејаше своју породицу склонио под планину Каблар — пође право у погибао. Код таковске цркве, код које ће се после годину и нешто више дана започети нова периода српске историје, Милош се преда Али-аги Серчесми, који га одмах призна за кнеза нахије рудничке.
С јесени 1814. смести Милош своју породицу у село Црнућу.
Прилике бејаху необично тешке: у почетку разборита, кад остаде на Сулејман-паши Скопљаку управа турска хтеде повратити дане минуле владавине дахиске. Али та жеља турска изазва у Милоша који сада бејаше глава и нада народа у Србији одлуку да се — сила силом прогони.
И дотле спреман, на Цвети 11. априла 1815. у маленој цркви таковској, чуваној огранцима рудничких планина, би још једном утврђен договор народних првака који сложно ставише Милоша на чело покрета. Одатле се Милош јави у Црнући и, обучен у војводско одело, разви заставу војводску узвикнувши:
— Ево мене; ето вас — рат Турцима!
Отпоче нова војна, у којој се истичу нарочито бојеви на Љубићу, Пожаревцу и Дубљу. Проценивши снагу свога, толико изнуренога, народа, и знајући менљивост судбине и варљивост ратничке среће, Милош не мишљаше кушати бога Марса. Већ у самом почетку новога покрета програм рада Милошева бејаше јасан и утврђен: одбрана од зулумћара; не рат против цара; погодба са царем о извршењу онога на што је Турска већ обавезна и што је деветогодишњом војном српском било извојевано; вратити ствар на оно место с којега ју је стицај прилика потиснуо био последњих година. Тај мудри програм изведе мудри Милош до краја. Победама у појединим бојевима бејаше извршена прва тачка; а кад се на Дрини и Морави појавише велике војске султанове, Милош, ступивши у нову погибао, изведе и другу тачку: представници турскога царства ступише у погодбу. Тешко је било довести ствар дотле. Влада првога кривца, Скопљак-паше паде. Он хтеде поновити дане дахиске управе; неумитна судбина понови на њему казну дахијâ. Дотле рад Милошев имађаше за образац рад народних старешина првога устанка. Од тога тренутка он мења начин рада, јер је промењено п поље рада: са ратничкога пређе се на дипломатско бојиште. Основа за тај рад бејаше већ раније спремљена толиким жртвама; требаше само ум који ће га извести: за то се јавља Милош. И он успе у првим преговорима са силним Марашлијом: српска депутација оде у Цариград а кад се она отуда врати, сиђе Марашлија у Београд у коме се наставише нови преговори. Збир свега преговарања Милошева доведе ствар лагано дотле да се из скромних почетака разви — држава српска. Из дана у дан корачајући напред, сталан у одлуци која снажи Српство а руши пређашњу силу турску, уверен у победу своју и свога народа — Милош употреби све силе и све прилике да Србија доживи знаменити дан Св. Андрије 1830. када је на Врачару, на спалишту Св. Саве, прочитан хатишериф којим се Србија признаје за државу. Безбројне су сметње, у земљи и ван земље, стајале Милошу на путу и он их је савладао: умом и одлучношћу.
Букурешки Мир од 1812. уговаран у име два силна цара, извршио је, у колико се Срба тицао, тек Милош. Нимало мањи не бејаше посао извести одредбе тога мира него стећи права на њих. Историја живота Милошева 1815.—1839. у исто је доба историја нове државе српске, судбина историског Мира Букурешког у одредбама које Српство обухватају.
Године 1830. Милош је свечано потврђен у достојанству наследнога Кнеза Србије, у којој, постигавши успех с поља, не бејаше унутра још све уређено. Борбе на томе пољу доведоше до устава по коме је Порта, као врховни судија српским саветницима, могла у свако доба укочити сваки рад српски и онемогућити акцију Милошеву. Стога Кнез Милош 1. јуна 1839. дâ оставку на престо у корист свога старијега сина Милана и склони се у Влашку.
Године су се низале, догађаји су се развијали дотичући се, често, крајности, Кнез је Милош имао различитих доживљаја, које је све исплатио и крунисао народ у Србији кад је Старога Господара, на знаменитој Светоандрејској Скупштини, позвао на престо српски 11. декембра 1858. Стари Господар уђе у Београд 25. јануара 1859, обиђе Србију, иа ушавши на тај начин у Обећану Земљу испусти своју велику душу на Крстов дан 1860. у своме двору у Топчидеру, да потомству остане као Милош Велики.
„Народе — снаго моја!” бејаше девиза Милошева. У њој је карактеристика унутарње управе његове: између престола и народа не могаше бити средњега сталежа. Идеју, пак, националну, којој је Милош био представник својим радом у питањима поглавито спољне природе, лепо је карактерисао његов биограф и лични познавалац: „У љубави, у мржњи; у пријатељству, у непријатељству; у издашности, у тврдовању; у власти и без власти — Милош је бивао и прав и неправ; и отворен и лукав; и бујан и смотрен; и веран п забораван; и сталан п променљив; али, у тежњи да руши Турство и да диже Српство, био је свакад један исти, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан н никад уморан”.
Српство и Србију он је овако стављао једно према другоме:
— Србија треба да је као какав витез на белом коњу на врх каквога великога брега. Одело на витезу, његово оружје, и орма на коњу треба да се сјаје на далеко, те да маме Србе са свих страна у раван око оног брега, на ком стоји витез. Он с тога места не треба да силази докле год сва раван под брегом не буде пуна народа тако да за туђине не остане ни мало места...
У браку с одличном сапутницом свога живота, Кнегињом Љубицом, Милош је имао женске деце и два сина: Милана и Михаила. Михаило је био понос свога оца н нада српскога народа. —
Лик је по једној од слика Народнога Музеја у Београду.