Znameniti Srbi 19. veka IV
| ZNAMENITI SRBI 19. VEKA Pisac: Andra Gavrilović. |
Narod pripoveda, narod veruje, a glas naroda glas sina Božjega…
Ustanak 1804. planu, obuhvativši Šumadiju, Podrinje, Posavlje i požarevačko Pomoravlje s Resavom. Koračajući živo napred, ustanici imadoše prilike svakoga dana davati letopiscu neobičnoga gradiva, i u tom se uspehu jednoga dana po osvojenju Karanovca kretoše da uzmu i carski grad Užice. Svaki uspeh dotle iznese po koje novo ime na glas: dvojno osvajanje Užica vezano je za slavu imena, onda još vrlo mlada i malo znana vojvode Miloša Obrenovića.
Glavni zapovednik te srpske vojske, Jakov Nenadović, imađaše uza se protu Matiju Nenadovića, rudničkoga vojvodu Milana Obrenovića sa bratom mu Milošem, arhimandrita račanskoga Hadži-Melentija, protu gučanskoga Milutina, čuvenoga kapetana Radiča Petrovića, popa Luku Lazarevića, Cincar-Janka, Lazara Mutapa, kneza Grbovića i druge. Dva srpska topića nateraše suze na oči starim užičknm Turcima još pre boja kad ih, izišavši da odvrate raju od napadanja na carski grad, opipaše svojim rukama i uveriše se da nisu od drveta, kao što su oni dotle mislili.
Srpska vojska opkoli Užice sa sve četiri strane: sa severa na Tatincu i na Krčagovu do Kruščice stajaše glavni zapovednik Jakov, sa zapada od Ponikava knez Milić Kedić i arhimandrit Hadži-Melentije sa Sokoljanima, s juga na Zabučju prota Milutin, a s istoka uz Đetinju Milan Obrenović sa bratom Milošem.
Noć u oči Svetoga Ilije 1805. godine bejaše krasna i u čarima raskošna letnja noć. Vojvoda Jakov zakaza u to doba sastanak svih starešina na Kruščici. Tu se imađaše dovršiti sporazum o napadu, a to bejaše, za svaki slučaj, i poslednje viđenje vojvodâ i starešinâ, jer je za malo već trebalo otpočeti odsudnu borbu.
Velika vatra osvetljavaše zborno mesto njihovo, tisućama varnica poletahu nebu a sa njima se dizahu i strepnje koje u srcima zavladaše.
Moglo se znati — i znalo se — šta će se dobiti ako Užice bude osvojeno. Ali se teško mogahu predvideti zle posledice kobnoga neuspeha pa možda i pogibije. Ko zna gde bi se onda zahuktana nesreća narodne propasti zaustavila? U Užicu zapovedahu janičarske starešine: Omer-aga, izaslanik besnoga Hafis-paše niškoga, strašni Bego Novl,anin, Osman-aga, brat dahije Fočić-Mehmed-age. Borba sa njima ne bejaše šala.
Tisuću slutnja ispunjavahu grudi srpskih glavara; stotinu strepnja strujaše dušama njihovim; a misli — čas vedre i mile, što prijatnom toplinom zagrevaju srca, časom strašne i crne, od kojih se duševnim očima stvaraju najužasnija priviđenja nesreće narodnoga ustanka — takmičiše se u brzini sa bezbrojnim iskrama svetloga plamena što obasjavaše ovaj čudnovati zbor...
Većanje nije trajalo dugo i sporazum je bio gotov. Noćas će se odsudno napasti puščanom i topovskom vatrom. Još su samo koji trenutak glavari na okupu, a onda će se razići na četiri strane i očekivati ugovorene znake za napad.
Tada priđe vatri jedan Kremanac, čovek u najboljim godinama, za koga je vojvoda Jakov već znao da je dotle o mnogim n mnogim događajima unapred kazivao svoj sud, za čudo uvek tačan.
— Znaš li — upita ga Jakov sada — šta nam nosi sutra Sveti Ilija?
— Sreću! — odgovori onaj s mesta.
— Bog te čuo! — prihvati Jakov. — A šta misliš: ko će ovde na kraju krajeva zapovedati? — dodade Jakov očekujući odgovor: Srbi ili Turci.
— Evo čuj: biće mnoge krvi, mnogo će se dobiti, i opet: sve će se rasuti, i sve će ostati — eno na onome! — odgovori upitan i prstom upre na Miloša, koji seđaše na kladi baš kraj samog ognja.
— Ne može biti? — namrgođeno prozbori Jakov.
— Istinu ti velim!
— Hajd' ne zaludniči! — završi Jakov govor gotovo srdito. — Bolje bi ti bilo da si malo prilegao, jer ti, boj se, Bego Novljanin neće dati zore odspavati.
S čudnim nekim osećanjem pogledahu glavari ispod očiju Miloša; a kad se, gotovo odmah za tim, raziđoše svak svojoj vojsci, i Miloš se krete — ali s kakvim mislima, s kakvim osećajima, to listovi istorije ne znaju kazati. Da li je te noći duša njegova tako rano — jer on tada bejaše tek u dvadeset-petoj godini svoje mladosti — zapazila zvezdu života njegova, ili mu je život tek tada nastajao?
Istom je mogao stići svak na svoje mesto, as Kruščice dade prota Nenadović Turcima u Užicu aber da njihova vlada prestaje. Za malo — pa se oko Užica steže gvozdena karika srpske opsade, i borba se razvi na svima stranama pa se produži i sutra dan, dok po podne Turci ne dadoše znak da žele pregovarati o — predaji.
Grad — varoš — pade, tvrđava osta, ali se urediše odnošaji dvojne vlasti. I tolikim uspehom bejahu Srbi sada zadovoljni.
Prvi koji uđe u Užice bejaše Miloš. Njemu je bilo suđeno da završi oslobođenje toga kraja.
Kad već i beogradsku tvrđavu imadoše u svojim rukama, srećni ustanici srpski pođoše napred. Na putu je stajala — užička tvrđava. Nju osvoji Miloš 1807. Ali pri jurišu na šanac Miloš pade teško ranjen: olovo mu prožsže grudi. II dok su srećni pobedioci ulazili u tvrđavu, za ranjenoga se vojvodu spremahu neobična nosila: između dva konja, koji iđahu jedan za drugim razviše trubu platna i na nj položiše ranjenika pa ga ponesoše u Beograd.
Teške rane junak prebole i opet se javi izvidan i ojačan. A glas mu iz dana u dan rastijaše, da skori događaji potvrde istinitost neobične reči od pre nekoliko godina...
Pa ipak, kako se obično zove, prvi ustanak nije ono polje rada na kome je Miloš odnosio najveće megdane svoje. Mlad, zdrav, srčan, hrabar junak i mudar vođ — Miloš je ime svoje, i u toj periodi narodne istorije, upleo u onaj venac kojim je sudbina, za tolike trnove vence, nagradila savest naroda srpskoga. Pa opet — rođen od roditelja Todora i Višnje u Srednjoj Dobrnji, selu nahije užičke, na Todorovu Subotu godine 1780. i odrastao u brizi za sačuvanje svoje ličnosti a za tim razvijajući rad kao pomoć i dopunu radu starijega brata, po majci, Milana Obrenovića, velikoga vojvode rudničkoga — Miloš je upravo poslednjih godina te periode događaja stao u red onih koji su imali da odlučuju o sudbini zemlje i naroda. Ali to bejahu teške godine i među njima najteža poslednja, 1813. Poslednji i najžešći otpor na zapadnoj strani Srbije dade Miloš na Ravnju, gde su Srbi, po rečima Vuka Karadžića, „za sedamnaest dana takovu vatru izeli i muku podneli, kakva ni na jednome kraju Srbije nije bila«. Poslednja, pak, odluka koju je Miloš imao izvršiti, donesena je u najtežem času: na glas da je Vožd ostavio zemlju i da su Turci prešli Moravu, bude izabran Miloš da sa dve hiljade konjanika poteče Beogradu dokle ga Turci nisu zauzeli. Ali ustopce za prvim stiže i drugi glas: Beograd je pao a Turci zašli u Šumadiju, robeći i paleći. Miloš ipak pođe niza Savu. Na Zabrežju se nađe s Jakovom Nenadovićem koji ga pozva da se skloni u Srem. Tada je Miloš izrekao one znamenite reči:
— Kad moju staru majku, ženu i decu razgaze Turci, šta je vajde da i ja sam živim? Dosta je braćo izginulo vojujući sa mnom; pravo je da poginem i ja, kad drugojače nema života!
I Miloš, jedini od velikih vojvoda, ostade u Srbiji. Poslednji pokušaj njegov da se odupre Turcima bi u gradu užičkom, za njega tako znatnom kraju; ali ne imajući ni hrane ni ubojnih potreba, morade napustiti Užice i saznavši da su se Turci već smestili i u njegovu domu u Brusnici, Miloš — i ako bejaše svoju porodicu sklonio pod planinu Kablar — pođe pravo u pogibao. Kod takovske crkve, kod koje će se posle godinu i nešto više dana započeti nova perioda srpske istorije, Miloš se preda Ali-agi Serčesmi, koji ga odmah prizna za kneza nahije rudničke.
S jeseni 1814. smesti Miloš svoju porodicu u selo Crnuću.
Prilike bejahu neobično teške: u početku razborita, kad ostade na Sulejman-paši Skopljaku uprava turska htede povratiti dane minule vladavine dahiske. Ali ta želja turska izazva u Miloša koji sada bejaše glava i nada naroda u Srbiji odluku da se — sila silom progoni.
I dotle spreman, na Cveti 11. aprila 1815. u malenoj crkvi takovskoj, čuvanoj ograncima rudničkih planina, bi još jednom utvrđen dogovor narodnih prvaka koji složno staviše Miloša na čelo pokreta. Odatle se Miloš javi u Crnući i, obučen u vojvodsko odelo, razvi zastavu vojvodsku uzviknuvši:
— Evo mene; eto vas — rat Turcima!
Otpoče nova vojna, u kojoj se ističu naročito bojevi na Ljubiću, Požarevcu i Dublju. Procenivši snagu svoga, toliko iznurenoga, naroda, i znajući menljivost sudbine i varljivost ratničke sreće, Miloš ne mišljaše kušati boga Marsa. Već u samom početku novoga pokreta program rada Miloševa bejaše jasan i utvrđen: odbrana od zulumćara; ne rat protiv cara; pogodba sa carem o izvršenju onoga na što je Turska već obavezna i što je devetogodišnjom vojnom srpskom bilo izvojevano; vratiti stvar na ono mesto s kojega ju je sticaj prilika potisnuo bio poslednjih godina. Taj mudri program izvede mudri Miloš do kraja. Pobedama u pojedinim bojevima bejaše izvršena prva tačka; a kad se na Drini i Moravi pojaviše velike vojske sultanove, Miloš, stupivši u novu pogibao, izvede i drugu tačku: predstavnici turskoga carstva stupiše u pogodbu. Teško je bilo dovesti stvar dotle. Vlada prvoga krivca, Skopljak-paše pade. On htede ponoviti dane dahiske uprave; neumitna sudbina ponovi na njemu kaznu dahijâ. Dotle rad Milošev imađaše za obrazac rad narodnih starešina prvoga ustanka. Od toga trenutka on menja način rada, jer je promenjeno p polje rada: sa ratničkoga pređe se na diplomatsko bojište. Osnova za taj rad bejaše već ranije spremljena tolikim žrtvama; trebaše samo um koji će ga izvesti: za to se javlja Miloš. I on uspe u prvim pregovorima sa silnim Marašlijom: srpska deputacija ode u Carigrad a kad se ona otuda vrati, siđe Marašlija u Beograd u kome se nastaviše novi pregovori. Zbir svega pregovaranja Miloševa dovede stvar lagano dotle da se iz skromnih početaka razvi — država srpska. Iz dana u dan koračajući napred, stalan u odluci koja snaži Srpstvo a ruši pređašnju silu tursku, uveren u pobedu svoju i svoga naroda — Miloš upotrebi sve sile i sve prilike da Srbija doživi znameniti dan Sv. Andrije 1830. kada je na Vračaru, na spalištu Sv. Save, pročitan hatišerif kojim se Srbija priznaje za državu. Bezbrojne su smetnje, u zemlji i van zemlje, stajale Milošu na putu i on ih je savladao: umom i odlučnošću.
Bukureški Mir od 1812. ugovaran u ime dva silna cara, izvršio je, u koliko se Srba ticao, tek Miloš. Nimalo manji ne bejaše posao izvesti odredbe toga mira nego steći prava na njih. Istorija života Miloševa 1815.—1839. u isto je doba istorija nove države srpske, sudbina istoriskog Mira Bukureškog u odredbama koje Srpstvo obuhvataju.
Godine 1830. Miloš je svečano potvrđen u dostojanstvu naslednoga Kneza Srbije, u kojoj, postigavši uspeh s polja, ne bejaše unutra još sve uređeno. Borbe na tome polju dovedoše do ustava po kome je Porta, kao vrhovni sudija srpskim savetnicima, mogla u svako doba ukočiti svaki rad srpski i onemogućiti akciju Miloševu. Stoga Knez Miloš 1. juna 1839. dâ ostavku na presto u korist svoga starijega sina Milana i skloni se u Vlašku.
Godine su se nizale, događaji su se razvijali dotičući se, često, krajnosti, Knez je Miloš imao različitih doživljaja, koje je sve isplatio i krunisao narod u Srbiji kad je Staroga Gospodara, na znamenitoj Svetoandrejskoj Skupštini, pozvao na presto srpski 11. dekembra 1858. Stari Gospodar uđe u Beograd 25. januara 1859, obiđe Srbiju, ia ušavši na taj način u Obećanu Zemlju ispusti svoju veliku dušu na Krstov dan 1860. u svome dvoru u Topčideru, da potomstvu ostane kao Miloš Veliki.
„Narode — snago moja!” bejaše deviza Miloševa. U njoj je karakteristika unutarnje uprave njegove: između prestola i naroda ne mogaše biti srednjega staleža. Ideju, pak, nacionalnu, kojoj je Miloš bio predstavnik svojim radom u pitanjima poglavito spoljne prirode, lepo je karakterisao njegov biograf i lični poznavalac: „U ljubavi, u mržnji; u prijateljstvu, u neprijateljstvu; u izdašnosti, u tvrdovanju; u vlasti i bez vlasti — Miloš je bivao i prav i neprav; i otvoren i lukav; i bujan i smotren; i veran p zaboravan; i stalan p promenljiv; ali, u težnji da ruši Turstvo i da diže Srpstvo, bio je svakad jedan isti, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, svakad dostižan n nikad umoran”.
Srpstvo i Srbiju on je ovako stavljao jedno prema drugome:
— Srbija treba da je kao kakav vitez na belom konju na vrh kakvoga velikoga brega. Odelo na vitezu, njegovo oružje, i orma na konju treba da se sjaje na daleko, te da mame Srbe sa svih strana u ravan oko onog brega, na kom stoji vitez. On s toga mesta ne treba da silazi dokle god sva ravan pod bregom ne bude puna naroda tako da za tuđine ne ostane ni malo mesta...
U braku s odličnom saputnicom svoga života, Kneginjom Ljubicom, Miloš je imao ženske dece i dva sina: Milana i Mihaila. Mihailo je bio ponos svoga oca n nada srpskoga naroda. —
Lik je po jednoj od slika Narodnoga Muzeja u Beogradu.