ЗМАЈ Ј. ЈОВАНОВИЋУ
Ти, што дичном српском роду
Зажди лучу св’јетла плама,
И уздиже српску славу
Слатким звуком у пјесмама;
Ти, што скиде зв’језде сјајне
Са површја небескога,
И расв’јетли себи путе
До Парнаса — рода свога.
Здрав нам био!... Син кршева
И гудура, мрачних гора,
Херцегове земље сјетне,
Земље бола и вихорâ —
Прислушкујућ твоје пјесме,
Што их пјева коло вила,
Кад се браћи једнокрвној
Јавља свјетлост — слога мила —
Теби кличе: Бог ти дао,
Па бијела твоја вила
Опјевала српску славу,
Славу, што је некад била!
