Зла жена (Ј.С.Поповић)/предговор

Извор: Викизворник

ПРЕДГОВОР

Оном који је с немачком литературом мало више познат, пашће може бити на памет да је оваково што и у књигама славног Вајсе читао, ал ће одма и то примјетити, да између мојег и Вајсиног дјела никакве друге слике нема, осим прве једнаке идеје, коју смо обојица — Вајсе за волшебну оперу (Zauber Oper), ја пак за природну комедију — свак по свом свиђењу и вкусу, употребили, и израдили. Из овог узрока и називам позориште ово сопственим дјелом, и надам се да ће од моји читатеља онако исто примљено бити као и досадашња моја сочиненија. Што се пак читатељки тиче, њима право остављам онда суд изрећи кад књигу внимателно прочитале буду. Ја знам да сам и с пређашњим изданијама слаб кредит код женскога пола задобио; имао сам срећу сопственим ушима слушати како је гдикоја лепа господична свој удивленија достојни језик против мене пружила, али — ружа остаје ружа, ако ће нас двадесет реди на дан убости. Ја женски род онако исто почитујем као што иј најприљежнији Епикура ђак почитује; и од осам година овамо, то јест откад сам намислио женити се, нисам милије сентенције нашао од оне из Шилера:
Чествујмо жене, те преду и ткаду,
Шчастија ружу домашњем у саду,
Плету блаженства озарени сплет.
„Зашто, дакле, толико против нас пишете?“ Овако ме, фрајлице, једна ваша другарица запитала, и оно што сам њојзи одговорио, мислим да је нужно свима обзнанити. Ја сам момак у најлепши моји година (које су пак момку најлепше године: оне ли кад он мисли да све зна, или оне кад види да ништа не зна, и проче, то је други вопрос). Ја сам момак, ако не леп, а оно нити ружан (који је момак ружан, онај ли коме су рапави образи, а провидљиво срце, или онај који с финим аљинама погрешке своје покрива, то је други опет вопрос). Ја, дакле, таки и таког створа момак јошт нисам срећан био да се каква девојка (оћу рећи господична) у мене заљуби. Ја сам млого пути молио и преклињао Амора и Венеру, бадава; резултат је увек био: „и не пријаша јего“. — Је ли, дакле, чудо, моје високопочитајеме матроне, да се сада не расрдим и у љутини штогод против женског пола напишем, за које се после увек од срца кајем. Ако сте дакле, моје миле читатељке, раде да се више против вас ништа не пише, ви знате лек: пишите ми и ја ћу абије у чувство доћи (оће ли пак то бити љубови чувство или друго какво чувство, то је опет други посао). — Даље мојим читатељкама за утјешеније јавити имам да ћу скорим временом Џандрљивог човека издати, које дјело, ако ништа друго, а оно ће бар достаточно показати колико љубитељица књига српски род броји.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.