Zla žena (J.S.Popović)/predgovor
PREDGOVOR
- Onom koji je s nemačkom literaturom malo više poznat, pašće može biti na pamet da je ovakovo što i u knjigama slavnog Vajse čitao, al će odma i to primjetiti, da između mojeg i Vajsinog djela nikakve druge slike nema, osim prve jednake ideje, koju smo obojica — Vajse za volšebnu operu (Zauber Oper), ja pak za prirodnu komediju — svak po svom sviđenju i vkusu, upotrebili, i izradili. Iz ovog uzroka i nazivam pozorište ovo sopstvenim djelom, i nadam se da će od moji čitatelja onako isto primljeno biti kao i dosadašnja moja sočinenija. Što se pak čitateljki tiče, njima pravo ostavljam onda sud izreći kad knjigu vnimatelno pročitale budu. Ja znam da sam i s pređašnjim izdanijama slab kredit kod ženskoga pola zadobio; imao sam sreću sopstvenim ušima slušati kako je gdikoja lepa gospodična svoj udivlenija dostojni jezik protiv mene pružila, ali — ruža ostaje ruža, ako će nas dvadeset redi na dan ubosti. Ja ženski rod onako isto počitujem kao što ij najprilježniji Epikura đak počituje; i od osam godina ovamo, to jest otkad sam namislio ženiti se, nisam milije sentencije našao od one iz Šilera:
- Čestvujmo žene, te predu i tkadu,
- Ščastija ružu domašnjem u sadu,
- Pletu blaženstva ozareni splet.
- „Zašto, dakle, toliko protiv nas pišete?“ Ovako me, frajlice, jedna vaša drugarica zapitala, i ono što sam njojzi odgovorio, mislim da je nužno svima obznaniti. Ja sam momak u najlepši moji godina (koje su pak momku najlepše godine: one li kad on misli da sve zna, ili one kad vidi da ništa ne zna, i proče, to je drugi vopros). Ja sam momak, ako ne lep, a ono niti ružan (koji je momak ružan, onaj li kome su rapavi obrazi, a providljivo srce, ili onaj koji s finim aljinama pogreške svoje pokriva, to je drugi opet vopros). Ja, dakle, taki i takog stvora momak jošt nisam srećan bio da se kakva devojka (oću reći gospodična) u mene zaljubi. Ja sam mlogo puti molio i preklinjao Amora i Veneru, badava; rezultat je uvek bio: „i ne prijaša jego“. — Je li, dakle, čudo, moje visokopočitajeme matrone, da se sada ne rasrdim i u ljutini štogod protiv ženskog pola napišem, za koje se posle uvek od srca kajem. Ako ste dakle, moje mile čitateljke, rade da se više protiv vas ništa ne piše, vi znate lek: pišite mi i ja ću abije u čuvstvo doći (oće li pak to biti ljubovi čuvstvo ili drugo kakvo čuvstvo, to je opet drugi posao). — Dalje mojim čitateljkama za utješenije javiti imam da ću skorim vremenom Džandrljivog čoveka izdati, koje djelo, ako ništa drugo, a ono će bar dostatočno pokazati koliko ljubiteljica knjiga srpski rod broji.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|