Зимска идила

Зимска идила Писац: Војислав Илић

Зима је покрила снегом долине и поља равна,

И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха

По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,

И листак последњи вене од зимског студеног даха

Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,

И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе

Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,

А око огњишта сниског озебла дечица седе.

Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,

Па испод појаса вади листове дувана сува,

И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,

И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,

И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.

То се комшија Панта сигурно из горе враћа,

Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем,

Живљаше убога жена са малим јединцем својим.

То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо,

И ако то беше давно, у младим данима мојим.

Хиљаду осам сто... (Сад не знам којега лета,

Ал' Бунопарта је онда на Руса пошао био) —

Зима је велика била. Реке се замрзле рано,

А снег од осам стопа пола је и горе крио.

У једно студено јутро, кад мајка не беше дома,

Мали се подиже Павле и оде ван нашег села

И никад не дође више. Људи га тражили ваздан,

А јадна његова мајка плачући живот је клела.

Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко,

Вртећи вретено танко. Она је молила Бога,

Да јој бар место каже, на коме оконча Павле,

Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак,

И зовне Светога Петра. Петар му истину каже,

Зашто та жена плаче. То буде Господу криво,

Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.

Нађу га у самом рају... Он се попео лепо

На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе;

А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву,

Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне,

И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу;

Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке,

И рајске, шарене тице на мирне обале слећу.

А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један,

Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?

Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди,

Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”.

Једне вечери, децо, Павле се поврати кући;

Кириџије га нашле, што често пролазе селом:

Полумртав је леж'о на снежном сеоском друму,

Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

Ми смо од њега чули, како је на небу био,

Јер нам је причао увек о рајском животу своме;

Али од тога дана мајку је слушао лепо,

После је, заната ради, у варош отиш'о с њоме”.

Штекће лисица гладна и вихор пољаном душе,

А око појата селских са риком облазе вуци;

У селској чађавој крчми свирка се и песма чује,

И једнолико, ситно хоре се њихови звуци —

И тону у јасној ноћи... На сниском огњишту старом

Огроман мачак дрема крај огорелог пана,

Кад вихор налети јаче он лено отвори очи,

Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.