Zimska idila

Zimska idila Pisac: Vojislav Ilić

Zima je pokrila snegom doline i polja ravna,

I tavne, visoke gore. Vihori snežnoga praha

Po pustom viju se polju, i cela priroda ćuti,

I listak poslednji vene od zimskog studenog daha

Veselo puckara plamen u skromnoj izbici našoj,

I mačak na banku drema. Kroz tamu večeri blede

Dugačke i svetle senke po zidu čudno se viju,

A oko ognjišta sniskog ozebla dečica sede.

Deda uzeo lulu i s pažnjom o dlan je bije,

Pa ispod pojasa vadi listove duvana suva,

I kad ih izgnjavi dobro, on onda napuni lulu,

I mirno pušeći sluša vetrinu što poljem duva.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola,

I gavran nad njima grakne. Za tim se razgovor čuje.

To se komšija Panta sigurno iz gore vraća,

Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.

A deda ovako priča: „Odavna, u selu našem,

Življaše uboga žena sa malim jedincem svojim.

To beše nemirni Pavle. Pamtim ga i sada lepo,

I ako to beše davno, u mladim danima mojim.

Hiljadu osam sto... (Sad ne znam kojega leta,

Al' Bunoparta je onda na Rusa pošao bio) —

Zima je velika bila. Reke se zamrzle rano,

A sneg od osam stopa pola je i gore krio.

U jedno studeno jutro, kad majka ne beše doma,

Mali se podiže Pavle i ode van našeg sela

I nikad ne dođe više. Ljudi ga tražili vazdan,

A jadna njegova majka plačući život je klela.

Tako je plakala ona vazdan i svu noć gorko,

Vrteći vreteno tanko. Ona je molila Boga,

Da joj bar mesto kaže, na kome okonča Pavle,

Te jednom da vidi jošte umrlog jedinca svoga.

Bogu se dosade molbe, ogrne svoj topli ćurak,

I zovne Svetoga Petra. Petar mu istinu kaže,

Zašto ta žena plače. To bude Gospodu krivo,

Uzme palicu, dakle, i pođu, da Pavla traže.

Nađu ga u samom raju... On se popeo lepo

Na rajsku lisnatu voću, pa zlatne jabuke jede;

A dole, na cvetnom podu, u belom i čistom ruvu,

Još mnoga nekakva deca jabuke jedu i sede.

Međ njima jaganjci bleje i zvonca srebrna zvone,

I mnogi leptiri lete po rajskom mirisnom cveću;

Kroz cvetne poljane rajske biserne protiču reke,

I rajske, šarene tice na mirne obale sleću.

A Gospod podviknu tada: „O Pavle, čapkune jedan,

Ko te je doveo amo, da rajske jabuke mlatiš?

Silazi sa voćke dole! Obuj se i natrag idi,

Pa majku da slušaš lepo, kad svome domu se vratiš”.

Jedne večeri, deco, Pavle se povrati kući;

Kiridžije ga našle, što često prolaze selom:

Polumrtav je lež'o na snežnom seoskom drumu,

Umoran, bled i zanet sa jako prozeblim telom.

Mi smo od njega čuli, kako je na nebu bio,

Jer nam je pričao uvek o rajskom životu svome;

Ali od toga dana majku je slušao lepo,

Posle je, zanata radi, u varoš otiš'o s njome”.

Štekće lisica gladna i vihor poljanom duše,

A oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci;

U selskoj čađavoj krčmi svirka se i pesma čuje,

I jednoliko, sitno hore se njihovi zvuci —

I tonu u jasnoj noći... Na sniskom ognjištu starom

Ogroman mačak drema kraj ogorelog pana,

Kad vihor naleti jače on leno otvori oči,

Pa zevne nemarno dvared i opet spokojno sanja.