Зидање Раванице (САНУ)

0001 Шетњу шеће српски цар Лазаре
0002 По Крушеву, граду бијеломе,
0003 Са Милицом, милом госпом својом.
0004 Тад Милица цару говорила:
0005 ”Цар Лазаре, сунце иза горе,
0006 Залуду ли двоје царујемо,
0007 Задужбине никакве немамо –
0008 Ми немамо моста од камена,
0009 Ми немамо ара отворена
0010 Нит’ имамо манастире цркве!”
0011 Што је годир Милка говорила
0012 Све је Лази врло мило било,
0013 Па је њојзи тио говорио:
0014 ”Иди, госпо, иди добро моје,
0015 Донеси ми деветере кључе
0016 Да извадим пресилено благо,
0017 Да га дадем милој браћи твојој,
0018 Браћи твојој, а мојим шурама,
0019 С њим нек’ иду низа Сријем равни,
0020 Ка Брднику, под гору Врушкињу
0021 Нек’ ми зиђу цркву Раваницу,
0022 Раваницу, моју задужбину!”
0023 То Милица једва дочекала
0024 Па папуче на ноге натуче
0025 И извади деветере кључе.
0026 Узе Лазо пресилено благо,
0027 И дозива девет Југовића,
0028 Југовића, девет шура својих,
0029 Пак ј’ овако њима говорио:
0030 ”Нос’ те благо низа Сријем равни,
0031 Ка Брднику, под гору Врушкињу
0032 Сазиђ’ те ми цркву Раваницу,
0033 Раваницу, моју задужбину!”
0034 Југовићи благо однесоше
0035 Ка Брднику, под гору Врушкињу,
0036 Ал’ не зиђу цркву Раваницу,
0037 Већем зиђу кулу пребијелу
0038 И у кулу затворише благо.
0039 Они су ми тешке кесеџије,
0040 На вилајет наметнуше намет,
0041 Беглук кола и беглук волова,
0042 И на ону јадну удовицу
0043 Која преде туђу куђељицу,
0044 На њу мећу по седам дуката,
0045 Да сазиђу Раваницу цркву.
0046 Сви имаше и њима дадоше,
0047 Ал’ не има седам сиромаха;
0048 Југовићи, тешке кесеџије,
0049 Намјестише седмера вјешала,
0050 Објесише до шест сиромаха,
0051 Ал’ утече Петар неимаре,
0052 Он ми бјежи ка Крушеву граду
0053 Да с’ потужи српском цар-Лазару.
0054 Надалеко угледа га Лазо,
0055 Тер је њему тио говорио:
0056 ”Ој Бога ти, Петре неимаре,
0057 Која ти је цвијелит’ невоља –
0058 Зар ти није надница плаћена
0059 Што с’ градио цркву Раваницу,
0060 Раваницу, моју задужбину?”
0061 Ал’ му вели Петар неимаре:
0062 ”Цар Лазаре, сунце иза горе,
0063 Жалосна ти твоја задужбина!
0064 Не зиђу ти Раваницу шуре
0065 С твојим благом које с’ наменио –
0066 Сазидаше кулу пребијелу
0067 И у кулу затворише благо,
0068 На вилајет наметнуше намет,
0069 Беглук кола и беглук волова,
0070 И на ону јадну удовицу
0071 Која преде туђу куђељицу,
0072 На њу мећу по седам дуката
0073 И отуд ти зиђу Раваницу!
0074 Сви имаше и њима дадоше,
0075 Ал’ не има седам сиромаа.
0076 Југовићи, тешке кесеџије,
0077 Намјестише седмера вјешала,
0078 Објесише до шест сиромаа,
0079 Ја утеко и до тебе дођо!”
0080 Мучи Лазо, ништа не говори,
0081 Већ дозива свог слугу Милоша:
0082 ”О Милоше, вјерна слуго моја,
0083 Ти посједни коња од мегдана,
0084 Пак ти иди низа Сријем равни,
0085 Ка Брднику, под гору Врушкињу,
0086 Посјеци ми девет Југовића,
0087 Југовића, девет шура мојих!”
0088 То је Милош за Бога примио,
0089 Пак посједе добра коња свога
0090 И појезди низ Крушева града.
0091 Ал’ га срете госпођа Милица,
0092 Те је њемо тио говорила:
0093 ”О Милоше, верна слуго моја,
0094 Остави ми брата бар једнога,
0095 Ал’ млађега али старијега,
0096 С чиме ћу се јадна заклињати!”
0097 Њојзи Милош тио одговара:
0098 ”Царска га се ријеч не побија,
0099 Већ сувијем позлаћује златом!”
0100 Оде Милош низа Сријем равни.
0101 Ал’ кад дође под гору Врушкињу,
0102 Дочека га девет Југовића,
0103 Руке шире да с’ у лице љубе;
0104 Неће Милош да с’ у лице љуби,
0105 Већ потеже перна буздована
0106 И удара девет Југовића,
0107 Наопако савеза им руке,
0108 Пак их ћера кули пребијелој.
0109 Он отвори кулу пребијелу
0110 И из куле извадио благо,
0111 У њу меће девет Југовића.
0112 А кад плати свакоме надницу
0113 Што је зид’о цркву Раваницу,
0114 Кочије му претекоше блага.
0115 Сад појезди ка Крушеву граду;
0116 Надалеко угледа га Милка,
0117 Те је њему тио говорила:
0118 ”О Милоше, вјерна слуго моја,
0119 Јеси ли ми брата оставио,
0120 Ал’ млађега али старијега,
0121 Чиме ћу се јадна заклињати?”
0122 Њојзи Милош тио одговара:
0123 ”Н’јесам, госпо, богме ниједнога,
0124 Царска га се ријеч не побија,
0125 Већ сувијем позлаћује златом!”
0126 Паде Милка на земљицу црну
0127 Од велике туге и жалости;
0128 Њу ми нико подигнут’ не море,
0129 Ни сам с главом српски цар Лазаре.
0130 Па Милошу Лазар говорио:
0131 ”О Милоше, вјерна слуго моја,
0132 Што јој н’јеси брата оставио,
0133 Ол’ млађега оли старијега,
0134 Чиме ће се јадна заклињати!”
0135 Њему тио Милош одговара:
0136 ”Цар Лазаре, сунце иза горе,
0137 Ниједног јој погубио н’јесам –
0138 Сабља твоја, ево глава моја!”
0139 Кад то чула госпођа Милица,
0140 Она се је на ноге скочила,
0141 Пак Милоша слугу пољубила,
0142 Дарова му милу ћерку своју
0143 И дарова синију од злата,
0144 Која вреди хиљаду дуката.